KVENTIN KRISP, Razgolićeni državni službenik, Rende, 2005

	Talenat, to je talenat da se bude, ne da se čini Kventin Krisp

Godine 1908. jedan od najvećih meteora za koji je svet ikad znao srušio se na Zemlju. Promašio je svoju metu. Pao je u Sibir. Ja sam rođen u Satonu, u Sariju." Tako u autobiografiji pod nazivom Razgolićeni državni službenik (Rende, 2005, prevod Srbislav Jeličić) Kventin Krisp sarkastično sažima svoj život. Čovek koga su po otvorenoj homoseksualnosti, izražavanju u aforizmima i provokativnom stavu prema društvenim konvencijama nazivali naslednikom Oskara Vajlda, najveći deo života se izdržavao radeći kao slikarski model, što je i dalo naslov ovoj knjizi.

Iako svoju autobiografiju, pisanu kada je imao oko šezdeset godina, naziva "umrlicom u nastavcima", na kraju koje se "tetura ka grobu zbunjen, povređen i gladan", Krisp je osvojio status zive legende i relativno srećnu starost u poznim godinama, kada je emigrirao iz puritanske Engleske u Ameriku. Poslednjih dvadeset godina života izvodio je svoj čuveni šou "Veče s Kventinom Krispom", u kom je direktno odgovarao na pitanja publike o tome kako da ispune svoje snove i pronađu svoj lični stil. Stingova pesma Englishman in New York posveta je Krispu i naporu da se bude ono sto jeste ("be yourself no matter what they say"), a u spotu se pojavljuje i on sam. Još od detinjstva Krisp je imao potrebu za privlačenjem pažnje i izdvajanjem od ostalih. Kako se nije odlikovao lepotom koja bi ga učinila primećenim i voljenim, odlučio je da skrene pažnju provociranjem okoline. U školi je time navukao na sebe mržnju i profesora i daka, a poniženja i nepravde koje je pretrpeo su poslužile kao generalna proba za ulice Londona na kojima se uskoro našao.

U Sohou, u kom je tada "vladao greh" i muvali se otpadnici svih vrsta, on se osećao među svojima, ali potom rešava da postane "misionar" i izade van tih granica: "Šminkao sam se u vreme kad je maskara čak i na ženi bila odraz greha. Mnoge devojke su tih godina morale da odu od kuće i zaposle se na ulici samo da bi mogle da lakiraju nokte", kaže on. Iako nikad nije nosio žensku odeću, vremenom mu je izgled od feminiziranog postao bizaran, a reakcije ljudi su od prezira presle na otvorenu agresivnost. Već puko preživljavanje tih dana za njega je predstavljalo avanturu, a mogućnost da se doživi starost nije izgledala veoma izgledna: "Čim sam počeo da nosim svoju uniformu, ostatak života se, poput gipsa, stvrdnuo oko mene", kaže on. "Od tog trenutka nadalje, prijatelj bi mi bio svako ko je mogao da podnese neprijatnost, zanimanje svaki posao s kog nisam bio otpušten, a igralište svaki kafe ili restoran u koji mi nije bilo zabranjeno da uđem i svaki ćošak s kog me policija ne bi oterala."

Iako često ciničan i samoironičan, Krisp namerno izbegava svaki tragičan ili sentimentalan ton. Pored odbojnosti prema prirodi, koja ga stavlja u društvo Bodlera i Vajlda, kritikovao je i umetnost, nazivajući je suvišnom i uvredljivom prema životu:

"Ako i posedujem nekakav talenat, to je talenat da se bude, ne da se čini", govorio je.

Suviše ekscentričan izgled mu je, ipak, učinio nemogućim svaki drugi poziv osim umetničkog. Pored ove, najpoznatije knjige, Krisp je autor i nekoliko drugih knjiga i brojnih članaka na razne teme, a učestvovao je i u filmskim i pozorišnim projektima. Jedna od anegdota kaže da je nobelovac Harold Pinter bio podstaknut da napiše svoj prvi komad kada je na nekoj zabavi ušao u Krispovu sobu, koju ovaj nije očistio svih 38 godina koliko je u njoj živeo. Kako se društvena klima postepeno menjala, oni koji su nekad nastanjivali "predgrađa ljudskog prezira" jednog jutra su se probudili u metropoli, ili su joj bar prišli bliže. Poslednjih godina njegovog života ono što je ranije predstavljalo greh postalo je opšte mesto, a on sam "Magbet ogrezao u šljokicama", kome nije preostalo nista drugo nego da dostojanstveno odigra svoju ulogu do kraja.