|
|
|
|
Nedavno su tzv. intelektualci beogradske palanke dobili
svoju knjigu. Radi se o knjizi koja je izgleda dugo čekana.
O knjizi koja je dugo najavljivana. Ta knjiga je integrisala
sve rasute glasove raznih Kurira, Nacionala, Identiteta,
nečasnih svedoka koji su godinama pokušavali da artikulišu
problem svoje palanačke izuzetosti iz istorije.
Radi se o knjizi njegoševskog naslova (Lažni car Šćepan
Kiš) koja je u izdanju Narodne knjige, baš kao i njena
preteča (Gvozdeni rov) koju pojedini intelektualci
stavljaju u rang Vijona ili Brodskog, objavljena i promovisana
pod geslom "prve polemicke knjige koja se posle smrti
Danila Kiša bavi preispitivanjem njegovog dela". Plejmejker
uredničkog tima snova Narodne knjige - Vasa Pavković, potpisao
je ovo izdanje i krenuo u medijsku kampanju. Tako je Danilo
Kiš o sedamdesetogodišnjici svoga rođenja, dobio jednog
neočekivanog tumača u liku namrštenog Nebojše Vasovića,
koji se u nedavnoj prošlosti beogradske palanke proslavio
epitafom za Mihiza.
"Imperija" uzvraća udarac
Gvozdeni rov i Lažni car, osim izdavača, imaju
jos jedan zajednički imenitelj. Neko će odmah reći, pa to
je tržište, ali ne, to nije tržište već politički program
koji sada zadobija sasvim jasne konture, a koji se mogao
slutiti svih ovih godina. Najpre je taj izdavač stupio na
scenu kao primitivna manufaktura jeftine hartije na kojoj
su se štampali roto romani kao i knjige dvaju velikih imena
- Ljiljane Habjanović Đurović i Gorana Petrovića - oko kojih
danas nema spora u beogradskoj palanci. Oni su stubovi za
koje će se svi učesnici polemike oko Lažnog cara,
kako potvrđuju u svojim tekstovima, zalagati i ubuduće.
Posle oktobra 2000, Narodna knjiga je polako počela da pomera
svoj javni politički registar od opskurnog ali bogatog JUL-a,
ka trapavom ali nacionalistički rigidnom DSS-u. Po tome
će ova kuća pokazati vanrednu adaptivnu moć koja se mogla
registrovati na srpskom tržištu knjiga nakon pada njihovog
gospodarskog para Milošević & Marković. No tu nije bio
kraj.
U mežuvremenu je Narodna knjiga narastala kao najveća kuća
sa edicijama za savremenu srpsku prozu i ne-prozu, više
puta je uzastopno proglašavana za izdavača godine, a od
oktobarskog prevrata do danas, njeni pisci su dobili četiri
NIN-ove nagrade. Solidan bilans jednog izdavača na čije
čelo je tokom devedesetih postavljen Džaba Hat srpskog izdavaštva,
koji je pokazao izuzetnu vitalnost i umesnost u vođenju
ove kuće. Dakle, za poslednje četiri godine, Narodna knjiga
je napravila više tranzicijskih pomaka.
Sledeći korak je načinjen nakon atentata na premijera Đindića,
kada je urednički tim snova shvatio da je vreme da se ide
dalje. Narodna knjiga je svoj javni politički registar počela
da pomera ka DS-u, u kome su do 12. marta 2003. videli svog
političkog protivnika. Potom su odlučili da pokrenu ediciju
pod naslovom "Demokratija" i da promovišu svoj
kvaziliberalni stav koji će im poslužiti kao okvir za naporedno
objavljivanje knjiga pokojnog premijera Đinđića i njegovog
atentatora, te knjiga Danila Kiša i njegovog napadača Nobojše
Vasovića. Pa šta u svemu ovome ne štima, zapitaće se neko.
Ne štima to što se u pomenutom periodu menjao samo javni
politički registar ovog izdavača, dok intimno Narodna knjiga
nikada nije napustila političke premise koje je zastupala
tokom devedesetih, a koje je u javnosti uspešno amortizovala
objavljivanjem dela Davida Albaharija, na primer.
Lažni Odisej i pravi Eumej
Sve je počelo Kod konja, opominje nas Vasa Pavković u svojoj
kratkoj ispovesti datoj redakciji Glasa. Dakle, tamo gde
počinju sve palanačke priče, verovatno u nekoj kafanici
gde je pesnik Vasović, nakon deset odisejskih godina, sreo
svog Eumeja. Tu je i prepoznavanje svetskih duhova: jednog
koji je ratovao protiv Kundere i drugog koji je trpeo despotske
stege Danila Kiša, koga je do nedavno zvao svojim "učiteljem".
Nastavak ove priče bi mogao da preraste u srpski derivat
legendarne Odiseje kada se tu ne bi radilo o palanačkom
pozorištu u kome su se dvojica književnika od formata (Vasović
& Pavković) namerila na "delo i ideje Danila Kiša".
Jer dobro je poznato da je u biti duha palanke "nagon
za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog".
Uskoro se pojavila knjiga Nebojše Vasovića i to u najboljoj
tradiciji likovnog oblikovanja Narodne knjige. Njen naslov
i naslovna strana nespretno posežu za intertekstom koji
današnji čitalac tek dopola može da pročita. Naime, svakome
će biti jasno da je u pitanju neko "veliko" demaskiranje
u devetanestovekovnoj tradiciji, što puk može lako da razume,
dok je likovno rešenje upućeno senzibilnijem knjizevnom
esnafu koji bi to trebalo da podseti na jedan stari, ali
dobro zapamćeni naslov koji glasi Narcis bez lica.
Dakle, odmah se vidi da je plodna saradnja između lažnog
Odiseja i pravog Eumeja donela nesto merkantilno. Ona je
mobilisala široke narodne mase preko kodiranja srpske tradicije
u naslovu i pozvala kišologe da se spreme na dolazeću oluju,
jer se duh Dragana M. Jeremića tobože po drugi put obreo
među nama.
Vasa Pavković nas još podučava u Glasu da postoje dve vrste
emigrantskih pisaca, oni ostvareni i oni neostvareni. Na
policama ostvarenog pisca Kiša znamo da su stajali: Adi,
Andrić, Babelj, Crnjanski, Džojs, Kafka, Krleža, Isidora
Sekulić i dugi, dok na policama neostavrenog Vasovića stoje
izgleda: Ljotić, Jeremić, opat Baruel i ko još...? Rekonstrukcija
pesnikove emigrantske police mogla bi da doprinese razumevanju
njegove srdžbe, ali i izdavačke politike iza koje stoji
urednik Pavković, inače visoki funkcioner Srpskog književnog
društva.
Poziv na Dialogue aux Enfers
Urednika Lažnog cara pozdravili su mnogi kritičari
i novinari, kao i javne ličnosti, ističući njegovu hrabrost
i konačno iskoračenje u vrednovanju Kišovog dela. Ti pozdravi
stižu iz časa u čas i kreću se u rasponu od prepoznavanja
srpskog softvera za dekonstrukciju književnosti (RTS, Evropa)
do Kalezićeve i Kalajićeve zadivljenosti umom kakav je "onaj
u Nebojše Vasovića" (Kurir, Svedok). Rekao bih da se
tu ne radi ni o kakvoj hrabrosti, već o kukavičluku.
Naime, urednik se sakrio iza jedne knjige podrzavajući napola(?)
njene stavove, ubeđujući javnost da se radi o knjizi "koja
se isključivo bavi književnošću i likom jednog pisca".
Urednik Pavković je verovatno mislio na Vasovićeva izvanumista
kojim je ovaj pokušavao da dokaže kako Kiš "nema ni
osnovno čulo za maternji jezik". Međutim, olako je
prešao preko osnovne teme ove knjige, osnovnog stvaralačkog
postupka, kako je to voleo da govori njihov voljeni profesor
Jeremić. Vasović se dakako bavio likom Danila Kiša, ali
koristeći metodu, leksiku i formulacije koje u mnogo čemu
podsećaju na one koje se mogu naći u antisemitskim spisima.
Od prve rečenice, kojom nas vraća na Kišovu sahranu, Vasović
nam kao ozbiljan teoretičar i polemičar otkriva svoj vokabular
i metodu kojom će se služiti do kraja svog raskrinkavanja
jednog od "Jevreja sveta".
On kaže da je Kiš "jos jednom izmanipulisao našu javnost"
i da će on - Vasović - pokušati da nam otkrije kako je to
Kiš okrenuo stvar u "svoju korist". Jedina razlika
koju bih mogao da uočim u tipu diskursa Lažnog cara
i Protokola sionskih mudraca je u preimenovanju
"jevrejske finansijske moći" u "književnu
moć Jevreja sveta". Dakle, tako ovaj neostvareni pisac
vidi globalna književna strujanja i iz te pozicije nastoji
da demistifikuje ne lik i delo, nego politiku Danila Kiša.
Jer njegova literatura, prema Vasoviću, ni ne postoji. To
je skup "besmislica i kičerskih stereotipa". (N.
V) Stoga se on njome i ne bavi, jer kada bi to želeo da
učini, on bi najpre valjano pročitao Kišovo delo, pa bi
naučio da se na početku Ranih jada (koji nisu roman
nego zbirka priča) u Bemovu ulicu ne vraća Eduard Sam, da
se dečak u Kišovoj prozi zove Andreas Sam, da je roman Bašta,
pepeo (1965) prethodio Ranim jadima (1969),
a ne obratno. To nije video ni urednik Pavković koji je
knjigu prepremio za štampu i kome je, kako sam priznaje,
Kiš bio veliki "učitelj".
No, jasno je da se Vasa Pavković proteklih godina više bavio
delom Ljiljane Habjanović Đurović nego li Kišom, Pekićem
ili daleko bilo Kovačem. Stoga je njemu Paunovo pero danas
reper profesionalnog pisma, a Kiš je u međuvremenu postao
pisac "kičerskih stereotipa". Interesantna je
ambicija ovog urednika, koji je odlučio da pokrene mali
dijalog u paklu. Tako je sintagma "klečanja pred ikonama",
toliko draga Vasoviću (ŤKnjiževna kritika i klečanje pred
ikonamať, Reč br. 28) i Ljiljani Habjanović Đurović (Petkana),
postala glavna Pavkovićeva argumentacija. On "ne želi
da kleči pred ikonom", već namerava da nam pokaže kako
funkcioniše njena semiotika, koju je sam "papagajisao"
(stručni semiološki termin V. P.) sa svojim saborcima iz
raznih kvazipoetičkih bitaka poslednjih petnaest godina.
Međutim, u Lažnom caru je nemoguće pronaći nijednu
metodu poznatu savremenoj nauci o književnosti ili filozofiji.
Radi se tu o nečemu drugom.
Istina i metoda
Evo ukratko rekonstrukcije Vasovićeve "naučne"
prolegomene za novo čitanje Danila Kiša. On polazi od premise
da je Kiš pred smrt "još jednom izmanipulisao našu
javnost" učinivši još jedno "presvlačenje".
Danilo Kiš se, prema Vasoviću pre toga "sprdao sa pravoslavljem"
i "vukao srpsku publiku za uši" dok je u Parizu
nizao uspehe zahvaljujući "jevrejskom lobiju".
Tako su ga "Jevreji sveta" izabrali za svog pisca.
Kiš je inače "prodavao kliše o namučenom Jevrejinu"
i to njegovo "kameleonstvo se odrazilo i na njegovu
umetnost". Iz čitave ozbiljne književne rasprave, Vasović
ustanovljava sledeće poetičke odlike dela Danila Kiša: on
je manipulant, samoreklamer, kameleon, uživalac podrške
raznih jevrejskih lobija i Jevreja sveta, čovek koji se
mnogo puta presvlačio (menjao svoj identitet), pisac koji
je trgovao jevrejskim imidžom, te da je sve to činio kako
bi prevario književnu javnost i pribavio veliku korist za
sebe.
Ovako Vasović markira Kišovu eksplicitnu poetiku, da bi
potom te iste književno-teorijske stavove pokušao da potkrepi
primerima iz Kišovog teksta. Postoje tri teme koje ozbiljno
ljute Vasovića. To je tema holokausta, kao i Kišova kritika
nacionalizma i antisemitizma. Nasuprot Danilu Kišu, on smatra
da nije Staljin kriv za stradanje Jevreja u SSSR-u nego
sami Jevreji koji su radili za njega. On ide toliko daleko
da tvrdi da su Jevreji Amerike "zgrtali pare"
na nesreći evropskih Jevreja. Ovakav stav amnestira naciste
za holokaust, relativizujući pojam odgovornosti.
Gotovo identične argumente koristila je Gebelsova propaganda
koja je nastojala da objasni nemačkom narodu kako je rat
koji se vodio bio u stvari rat "svetskog jevrejstva"
protiv nacionalsocijalističke Nemačke. Takvo izvrtanje teza
uticalo je na mobilisanje društva u opsežnoj akciji protiv
evropskih Jevreja. Ukoliko ta propaganda i nije uticala
na buđenje otvorenih antisemitskih stavova koji bi podržali
Hitlerovo "konačno resenje", ona je uticala na
porast ravnodušnosti kod nemačkog naroda spram onoga što
se preduzimalo protiv Jevreja.
U tom smislu je simptomatičan Vasovićev govor o neosnovanosti
pitanja odgovornosti koje je Kiš stalno postavljao. Navodeći
"nevidljive svetske režisere" kao glavne krivce,
on prepoznatljivim jezikom Protokola zahteva odstupanje
od zvanične istorijske verzije, trazeći vinovnike zla s
onu stranu zdravog razuma. Na pitanju odgovornosti se, rekao
bih, slama čitava ova knjiga, ali sa poricanjem tog pitanja
ona pronalazi ključ uspeha u beogradskoj palanci. Stoga
se Vasovićevo negiranje Kišove literature svodi na poricanje
probelma odgovornosti u čemu će Vasović, bez sumnje, pronaći
mnogo istomišljenika u srpskim intelektualnim krugovima.
Jer kao što se pokazalo da Jeremićev atak na Grobnicu
za Borisa Davidoviča nije bio motivisan problemom plagijata,
tako se i ovaj palanački pamflet ne odnosi na "genitivne
metafore" već na opravdanje zločina. Radi se takođe
i o zloupotrebi imena Danila Kiša da bi se napala ona pozicija
u savremenoj srpskoj književnosti, koja je sa Kišovom i
Pekićevom smrću, te odlaskom Mirka Kovača i Bore Ćosića
iz zemlje, izgubila svoje prave protagoniste.
Međutim, ono što je zaista novo u nacionalističkom diskursu,
ono što se tokom vremena prelilo iz mračnih rezervoara Kurira
i Nacionala u javni književni govor, a za šta se urednik
Pavković posredno zalaže, predstavljaju otvoreni antisemitski
stavovi kojima se nastoji objasniti promašaj evropske književne
opcije u Srbiji. Sve se to ovih dana dogaža pred našim očima,
u reziji uredničkog tima Narodne knjige.
Ukoliko takvi stavovi budu prevladali, izgubićemo šansu
za popravni ispit, a neostvareni pisci iz emigracije mogu
da računaju na svoje konačno ostvarenje.