U Beogradskom
dramskom pozorištu u toku je manifestacija posvećena Mileni
Pavlović Barili, na kojoj se osvetljava životni put velike
umetnice od Požarevca do Njujorka, od slikarstva, preko poezije,
teatra, ilustracija do mode, i nazad
| |
 |
| |
Milena Pavlović
Barili, Žena sa probušenim listom, 1932. |
Konkretan povod da Beogradsko dramsko pozorište
baš sad organizuje "Dane Milene Pavlović Barili" (8-16. novembar)
jeste dan njenog rođenja (5. novembar 1909) i pedeseta godina
od kada je našoj kulturi predstavljeno delo ove umetnice.
Programom "Dani Milene Pavlović Barili" predstavljen
je njen put - školovanje u Požarvcu, Beogradu i Minhenu, putovanja,
život u Parizu i Njujorku, Milenino slikarstvo, izložbe u
Parizu, Londonu, Rimu, Firenci, Hagu, Njujorku, njeni kostimi,
njena poezija - pisala je na srpskom, italijanskom, francuskom
i španskom jeziku. Ali, u okviru ovog programa može se videti
i opus porodice Barili, i do sada nepoznati materijal: dokumentarni
film o Mileni, i fragmenati opere Meduza Bruna Barilija,
njenog oca. Osim sagovornika "Vremena" u ovom teksu, o Mileni
će govoriti i _orđo Salerno, direktor Italijanskog instituta
za kulturu, Jelica Milojković, Miodrag B. Protić, Milan Tucović,
Radoslav Zelenović, Tanja Popović i Petre Krdu. Na kraju manifestacije
biće održana premijera drame Sanje Domazet Krila od
olova.
KRILA OD OLOVA: Sanja Domazet
opisuje Milenu kao "jednu od najinteresantnijih i najznačajnijih
umetničkih ličnosti sa ovih prostora tokom proteklog veka.
Bavljenje njenim umetničkim opusom jedan je od načina da naša
prošlost počne da se čita i kao evropska i svetska. U svetu
kojim vlada princip jednoznačnosti, večitog vraćanja istog
i homofonije, Milena Pavlović Barili bila je oličenje osobe
kroz koju su delovale potpuno druge sile - polifoničnost,
prisustvo žive mašte - Erosa i principa božanskog, kao i svesti
o tome da ljudima vlada demijurško i demonsko. Krila
od olova su dramski tekst koji nikako nije imao
za cilj da bude kavez koji će uloviti živi mit Milenine punokrvne,
barokno lepe i veoma složene i bolne egzistencije, već praćenje
njenih letova i sudara sa epohom, bilo da su to sudari sa
Musolinijem, simbolom moći, De Kirikom, simbolom umetnika
srodnog po bliskosti i ravnosuštnosti, ili sudari sa kometom
Pikaso, čiji je usud bio i najveći, usud uspeha. Krila
od olova su i jedan rendgenski snimak prve polovine
dvadesetog veka, a od Mana znamo da je rendgenski snimak takođe
poetska tvorevina. U Razgovorima s Gojom,
Andrić je rekao da je ''umetnik sumnjivo lice, maskiran čovek
u sumraku, putnik sa lažnim pasošem''. Danas znamo da su istinski
umetnici, u svetu koji se pretvorio u kopiju kopije, lica
bez ikakvog pasoša, jer biti autentičan, umetnik dakle, znači
biti osuđen na svaku vrstu ostrakizma, sa bezbroj maski umesto
lica, od kojih je ona maska koju najčešće navlačimo na lice,
zapis koji registruje fotografija. Krila od
olova su pokušaj dokazivanja premise da je do istine,
kao i do istinske slike sveta, moguće doći još samo u umetnikovom
delu."
Za Milenu Pavlović Barili kod nas se čulo 1954.
godine, nakon teksta profesora Miodraga B. Protića, a njene
slike su ovde prvi put viđene godinu dana nakon toga, na izložbi
u Muzeju savremene umetnosti. Po mišljenju Olivere Janković,
istoričara umetnosti, sliku koju danas imamo o Mileni stvorila
je u velikoj meri njena majka Danica. U monografiji Milena
(prva u biblioteci "Žene u srpskom slikarstvu" u izdanju TOPY-ja)
Olivera Janković piše da je Danica Pavlović "u detinjstvu
odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje", ali da je i kasnije,
"kada je 1962. godine otvorena Memorijalna galerija Milena
Pavlović Barili u Požarevcu, doprinela formiranju njenog pomalo
bajkolikog lika kao čuda od deteta, zatim uspešne slikarke
koja je putovala po svetu, družila se sa znamenitim ličnostima
iz umetnosti, srećno se udala za jednog Amerikanca i na kraju
umrla od posledica pada s konja. Već u poodmaklim godinama,
narušenog zdravlja, često i puna gorčine, Danica Pavlović
je svojim sećanjima, svedočenjima, sačuvanim pismima, ali
možda i više onim koja je uništila, prenela sliku kakvu je
imala ili želela za Milenu, a koja je neminovno uključivala
i ono što je želela da njena ćerka stvori od nje, svoje majke,
pa u tom smislu, u velikoj meri, to je bila i njena sopstvena
idealna slika."
| |
 |
| |
U Njujorku, 1943.
(Autoportret s velom, 1939.) |
DVE DOMOVINE: Postojanje dve domovine
u Mileni bile su suštinski podsticaj za knjigu Aquae
passeris Adele Macola (Clio, 2000). Adele Macola je
čula za Milenu Pavlović dok je, radeći u Italijanskom kulturnom
centru u Beogradu, pomagala porodici Barili da u Parmi, rodnom
mestu Mileninog oca, priredi izložbu. "I ja sam u njoj videla
svoj život. Nije lako pripasti drugoj zemlji. Ja istina nemam
taj problem, ja znam svoj identitet, ali imam ćerku koja ima
taj problem, koja je uvek lebdela između Italije i Srbije,
očeve zemlje. Da budem iskrena, od kada je našla svoj put,
oseća veliki nagon da ide u treću zemlju i nađe svoj mir.
Kao i Milena. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak u
treću zemlju značio odrastanje, oslobađanje od roditelja.
Oni su bili snažne, previše snažne i obeležene ličnosti, svako
je držao svoju stranu, svoju zemlju, svoje interesovanje,
tako da je odlazak preko Okeana za Milenu bio spas. Iz Njujorka
im ređe piše nego što je to činila ranije, više se posvećuje
sebi, udaje se, taj period je neka vrsta njenog mira. Ona
i kaže da je tu našla svoj stil, naivno kao dete hvali se
da ima novac, da joj materijalno nije loše kao do tada, oseća
uspeh. Milena kakvu sam opisala u knjizi nije obasuta velovima
niti čarobnim rečima, pa ipak, ne bih rekla da joj je život
nesrećan. Svaka osoba koja ne prevari sebe jeste srećna osoba.
Ona nije bežala od iskušenja i u tome vidim njenu veličinu."
Milena je u Americi provela poslednjih šest
godina života. Tamo je slikala, izlagala, i, što je bitnije
za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom,
scenografijom. Neda Todorović napominje da iako se ove njene
delatnosti vezuju za to vreme "odnosno za saradnju sa ženskim
biblijama kao što su modni magazini ''Vogue'', ''Harper' s
Bazzar'', ''Charm'', ''Glamour'' i časopisima za uređenje
enterijera i eksterijera, kao ''Town&Country'', njene
ilustracije datiraju od ranije - već od 1926. godine. Iako
većina teoretičara slikarstva Milenin angažman u primenjenoj
umetnosti definiše kao prisilan, kao plod pragmatične želje
da obezbedi egzistenciju, logičnije je konstatovati da je
Milena sledila utabani put koji su trasirali svetski poznati
pisci, slikari i umetnici radeći za novine. Šta je odlika
modnih ilustracija potpisanih imenom Milena koje su se tokom
1940. i 1941. godine redovno pojavljivale u svakom izdanju
''Voguea''? Lakoća linije, finoća poteza perom, koloristička
prozračnost akvarela. Elegancija pokreta ženske figure. Jednostavnost
minimalističkih modela haljina sa trendovski spuštenim strukom
i dekolteom nepravilnog oblika, koji darežljivo obnažuje ramena
ili leđa. Delikatnost dopunskih, modnih detalja - perli, cvetova,
ogrlica, naušnica, tijara, broševa, lepeza, organdinskih šalova.
Ilustratorka Barili nema uzora. Ona prati svoj slikarski manir
crtajući svetske žene po uzoru na sebe. Mnogi su, a među njima
su bila imena kao Kokto, De Kiriko, Pol Valeri, govorili da
je slikarka još lepša i ljupkija od svojih modela. Kažu da
bi se, kada je ušla u prostoriju prepunu bogatih žena u modelima
kreatora visoke mode s nakitom basnoslovne vrednosti, sve
oči okrenule ka njoj - u jednostavnoj haljini, bez nakita,
u šeširiću koji je sama napravila. Kao Koko Šanel ili Žil
Sander, kreirala je modele kakve bi sama nosila. Bila je jedna
od retkih osoba koje su ''Vogueu'' davale više nego on njoj.
Šta mu je davala? Kosmopolitizam građanke sveta formirane
u Minhenu, Parizu, Londonu, Rimu, Veneciji, Firenci. U Beogradu
i u Požarevcu. Milena Pavlović Barili je od ''Voguea'' živela.
Ali, ono što mu je davala nema cenu."
SMISAO DOBRA I ZLA:
Davanje sebe prisutno je u svemu što je Milena radila. Irina
Subotić, istoričar umetnosti, smatra da je, kao i Milenin
život, i njeno slikarstvo ispunjeno "neobičnim događajima,
susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim
traumama i nostalgičnim sećanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magične
kompozicije skrivaju ambivalentno romantičarsko značenje,
posebno istaknuto kada udvaja sopstveni lik duboko misaonog
pogleda, kada velovima, odnosno draperijama, daje smisao deoba
i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja svetova realnosti
i mašte, svetla i tame, dobra i zla, intime i eksteritorizacije,
meditativnog i senzualnog. Milena lampama, žiškom i svećama
unosi svetslost mudrosti i prosvetljenja u ambijente kojima
vlada mrak. Njene maske skrivaju, ali i štite identitet lika,
leptiri pričaju o kratkotrajnosti života, a slomljeni stubovi
i isečene ruke ili noge govore o kastraciji, neispunjenju
želja, o čežnjama, nemoći i usklađenosti. Povijene katarke
broda na njenim slikama bile su daleki nagoveštaji ratnih
lomova, koji su je definitivno odvojili od otadžbine, dok
su ptice u letu njeni uzleti ka nedosegnutim visinama, izraz
one tužne elegične, nostalgične, a možda i tragične borbe
sa opstankom. Ako je i izgubila tu presudnu egzistencijalnu
bitku u ranim godinama, njena ostvarenja nas svojom enigmatičnošću
i dalje bogate prizivajući stalno nova, sve dublja i značajnija
tumačenja istraživača i poklonika."
| |
 |
| |
Reklama za Vogue |
Irina Subotić podseća da je posle školovanja
i putovanja, obilaska najznamenitijih muzeja sveta i druženja
s velikanima modernizma, Milena želela da se vrati balkanskim
izvorima i podari svoja znanja mladima. "Ali za nju, građanku
sveta, nije bilo radnog mesta ni u Požarevcu, Štipu, Velesu
ili Tetovu. Ova sredina nju nije razumevala, nije (iskreno)
prepoznavala njene vrednosti." Kada je nakon smrti otkrivena
u našoj javnosti, "otvorena je u Požarevcu galerija-legat
koja nosi njeno ime, priređivane su joj izložbe i pisane knjige,
studije, romani i drame o njoj. Ona postaje sve više legenda
oko koje se pletu priče i bajke, ali gorak ukus neprihvatanja
nije ni do danas iščezao. Još su sveža sećanja na lokalpatriotske
ispade devedesetih godina kada je Milenin kosmopolitizam smatran
pogubnim za našu kulturu."
Milena Pavlović Barili je umrla 6. marta 1945.
godine od srčanog udara u Njujorku. Nakon četiri godine, urna
s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance
u Rimu. "Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju
u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na
pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta
i sada počivaju tu, pored nje", javio je Bruno Barili Mileninoj
majci u Požarevac. Napominje da su "u istom krugu sahranjeni
Šeli i Kits". "Tako se tada", kaže Sanja Domazet, "negde,
u tišini, čovekova ličnost davno rasula, potrošila, rastočila,
nestala. I nije bilo aplauza."
Sonja Ćirić
Pisma
majci
Odlomci iz prepiske
Milene Pavlović Barili sa majkom
(oktobar 1932.
godine nakon otvaranja izložbe
u Galeria d'Arte u Rimu)
"... ima puno sveta uvek,
ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom
to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi.
... Iz poslanstva mi još
niko nije došao. Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još
pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi
se pošalje od kuće koliko hoću novca. To ti nisam javila,
jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi
da ću da isplivam sama.
... Ja sam zdravo skromno
bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik
umiljavanja - p.a.), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen
bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao
i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta
je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju,
bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili
izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina ironično zato
što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam
užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja."
(21. oktobar
1932)
"A jednako sam gladan...
Zasad još uvek se smucamo, moj otac i ja, sa jednom do dve
lire u džepu. On satima čeka u čekaonicama raznim - a i ja."
(1. februar
1938, nakon izložbe u pariskoj
galeriji Quatre Chemins)
"... Ja sam u stvari zadovoljna.
Ponekad me uhvati grozna kriza, ali vidim da ipak ja grešim
i da stvari u životu idu drugim načinom nego što čovek želi
i očekuje, ali možda, ipak na isti cilj stignu. Kosta (Atanasijević,
novinar ''Vremena'') mi je telefonirao. Kaže da je poslao
članak u Beograd, ali mu otud traže fotografije, pa ću popodne
da mu dam neke. Kad je čuo da su danas došli De Kiriko i Breton
- on kaže, moram i to naknadno da dodam."
(avgust 1939,
tek što je brodom pristala
u Njujork)
"... Stigla sam. Sada je
dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala
šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao
Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci,
i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne
vidi. Eto to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi
je sve čudno kao u snu i kao obično...
... Ništa ne umem da se
radujem, valjda što sam sasvim otrovana i smrvljena ovim kratkim
vestima o ratu."
(o slici
Autoportret s velom, 11. novembar
1939)
"... Čini mi se da je (Autoportret)
u svakom pogledu majstrorska stvar. Veličine je kao i onaj
prošli, a u onoj večernjoj haljini od crnog tila sa belom
čipkom, a na glavi mi onaj tanak šlajer sa srmom okolo. Pozadi
jedan pejzaž dosta taman sa sasvim malim figuricama i jednim
čovekom na konju. Zid je crnozelen. Bela i crna čipka i til
su kao izvezeni, a jedan savim tanak crven konac ide od guše
na prst desne ruke. Kad sam ga počela bio je na drugi način
nešto vanredno. Ali, atmosfera u kojoj živimo je depresivna,
neuredna i puna sitničarenja."
(28. januar
1940)
"... Pre tri nedelje ''Vog''
je tražio da im iz glave uradim (bez ikakvih modnih predmeta)
korice za mart pa mi oči ispale radeći, oni mi posle platili,
ali neće da ga štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali
jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza
i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako
radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet
- od četvrtka prošlog nisam iz kuće izišla, ne mogu, nemam
kad za oblačenje. Po deset sati sedim i radim i slušam talijanske
pesme na radiju i čitam malo pa posle opet radim. Još nikakav
kontrakt (ugovor) ne daju. Uspela sam toliko da su mi povisili
stranu unutra na 150, a korice 250. Samo održavanje sve zajedno
dođe oko 70, pa hrana, pa izlasci i haljine, taman toliko
da komotno izlazim na kraj."
(nepoznat datum)
"... Da znaš samo koliko
mi je potrebno da me jednog dana drukče razumeš i da mi kažeš:
''Sine, je l'' si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila
što si umela i mogla.'' Čini mi se, kad bih jedanput u životu
to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad
me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli
i briga i strahovanja u krevetu. I ne bi se uvek luda i kriva
osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda
ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao
moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam
kako nana kaže: ''Iz ove se kože nema kud'', pa se i ja koprcam,
pa ne umem ćud da promenim."
+Preporučujemo
