Druga ''parada ponosa'' gej i lezbejske zajednice u Srbiji,
zakazana za 17. jul tekuće godine, odložena je na neodređeno
vreme. (Još nije umrla, a kad će - ne znamo!) Udruženje ''BG
PRIDE'', formirano sa ciljem da organizuje manifestaciju,
obrazložilo je, u saopštenju upućenom javnosti, da ''nakon
ponovnog divljanja desničarskih ekstremista na ulicama Beograda
i paljenja džamija, postalo je očigledno da Srbijom ne samo
da i dalje dominiraju ekstremne nacionalističke i konzervativne
političke snage, koje ne prihvataju različitost po bilo kom
osnovu, već i da vladajuća struktura nema nameru da zaustavi
nasilje i gradi demokratsko društvo u kome ima mesta za različitosti.''
Dalje se navodi da je izostala podrška političkih stranaka,
kao i nevladinog sektora, ali ključni razlog i dalje ostaje
radikalno diskriminativna situacija (koja često eskalira do
fizičkog nasilja) prema svim ''manjinskim grupama''. Vlast
je, s druge strane ekstremističkih grupa i dominantne patrijarhalne
ideologije najšire populacije, pokazivala (in)direktnu naklonost
homofobiji, od blage nezainteresovanosti (''Pa zar oni uopšte
postoje?''), preko stalnog odlaganja odgovora na zahteve istopolno
orijentisane populacije (''Srbija ima pametnija/važnija posla!'')
pa sve do otvorenog satanizovanja (''Srbija još uvek nije
zrela za izražavanje takvih perverzija!''). Ne mogavši da
nade tačku oslonca van sebe samog, ''BG PRIDE'' kao da je
doneo najrazumniju moguću odluku - otkazivanje parade činilo
se nužnim, budući da bi se nasilje najverovatnije
ponovilo (pretnje su odavno defilovale navijačkim sajtovima),
a izostanak šire političke podrške značio bi da je reč o izolovanom
incidentu, čiji najdalekosežniji efekti u izrazito homofobično
nastrojenom društvu ne bi trajali ni taj jedan dan.
U odnosu na 2001. godinu, kada je pokušaj prvog masovnog gej
protesta u Srbiji doživeo svoj nasilni epilog, situacija kao
da se po pitanju poštovanja ljudskih prava seksualno različitih
nije (bitno) promenila. Uprkos mnogim pomacima - prvoj radio-emisiji
namenjenoj gej populaciji (''Gejming'' na državnom Radiju
202), nekolicini internet prezentacija (od kojih je najznačajnija
gay-serbia.com) i mesečniku ''Dečko'' - čini se da sloboda
osvojena u domenu medijskog samoorganizovanja gej populacije
(p)ostaje geto koji nema relevantnog uticaja van sopstvenih
granica. Iako se glas različitih može čuti, njega kao da gotovo
niko ne sluša.
| |
 |
| |
|
Nad ovakvom situacijom može se do u beskraj lamentirati.
Međutim, treba postaviti bar dva pitanja u odnosu na navedeno
- prvo, da li je stanje društvenih snaga u Srbiji danas takvo
da ipak ne ostavlja nikakav prostor za relevantnu političku
intervenciju glede gej prava, i drugo - čemu još Prajd, ukoliko
je zaista ostvareno civilno društvo, odnosno nije li baš aktuelna,
katastrofalna situacija ključni razlog ZA održavanje parade,
iako je, paradoksalno, i glavni kamen spoticanja?
Odgovor na prvo pitanje je i da i ne. DA,
zbog toga što očigledno postoje domaće gej organizacije, koje
u sinergiji sa evropskim integracijama, između ostalog zahtevaju
od zakonodavne vlasti paket antidiskriminativnih zakona tj.
upravo ono što će od njih tražiti (ili već traže) npr. OEBS
i Evropska unija, kao uslov za dalje uključenje u projekat
panevropske porodice koja sve snažnije zahteva i implementaciju
tih zakona, odnosno dokaže da se prava seksualnih manjina
poštuju i u društvenoj praksi. NE, zato što se trenutno
i veoma senzibilne organizacije po pitanju ljudskih prava,
a konkretno one koje je trebalo da finansijski podrže Prajd
- kao što je Amnesty International - rukovode sopstvenim političkim
procenama i logikom prioriteta: nakon kosovske krize
nije potrebno dalje destabilizovati Srbiju manifestacijom
koja bi bila još jedan trn u oku aktuelnoj konzervativnoj
vlasti do čije nam je stabilnosti, zbog šire stabilnosti regiona,
ipak stalo, uprkos njenoj izrazito desnoj orijentaciji. (Ostaje,
doduše nejasno opravdanje liste prioriteta, odnosno
obrazloženje zašto je jedan prioritet ispred drugog, i daleko
važnije, ko ima legitimitet da za drugog uspostavlja i nameće
listu prioriteta). Prvo, dakle, ide stabilna Srbija, a ne
Srbija na rubu novog rata, pa tek onda, verovatno negde na
kraju, gej prava. Takvo rezonovanje pogrešno je, jer ne računa
na povezanost redukcije homofobije i nacionalizma u oba
smera - iz vida se ispušta da tolerancija u prvoj, seksualnoj
oblasti veoma pogoduje smirivanju strasti u drugoj, nacionalnoj,
jer diskriminacija uvek-već ima isti apstraktni objekat,
tj. Drugog (ma ko on konkretno bio - Albanac, musliman,
peder, itd.), fiktivnu tvorevinu ispunjenu negativnim
predrasudama, a ne faktima. Takođe, računa se da je neophodni
preduslov razvoja gej prava stabilizacija situacije na
širem politickom nivou, što se pokazalo netačnim baš u slučaju
Srbije - nasilje na prvoj gej paradi dogodilo se u ''demokratskom
sistemu'' DOS-a, nakon petooktobarske ''revolucije'' (koja
je navodno zahtevala preobražaj ''narodske'' u građansku svest),
kao što je i sam gej pokret artikulisan ranih devedestih,
pod ''staklenim zvonom'' Miloševićevog režima. Celina stabilnosti
društvenog sistema ne može se apstraktno realizovati, a da
se konkretno ne realizuje u svim njegovim delovima, možda
najpre u onom ''najškakljivijem'', u domenu liberalizacije
(homo)seksualnih odnosa. Primer Hrvatske kao da govori u prilog
upravo toj tezi - u Zagrebu je ove godine održan treći po
redu gej Prajd dok, istovremeno, zapadni susedi dobijaju zeleno
svetlo za integraciju u Evropsku uniju, između ostalog i zbog
postignutog napretka u poštovanju ljudskih prava. Ostaje takođe
nejasno zašto se raznovrsna, pa i gej prava, ne mogu razvijati
sinhrono sa drugim aspektima potrebnim za društvenu
stabilizaciju, odnosno da li opsesivno odlaganje bavljenja
statusom istopolno orijentisanih predstavlja simptom hronične
subverzije normalnog funkcionisanja sistema, budući da
takav stav održava diskriminaciju, pa tako, posledično, i
proizvodi odgovor u vidu građanskog protesta, kakav Prajd
svakako jeste.
| |
 |
| |
|
Rešenje druge dileme vrlo je jednostavno - sada je pravo
vreme za gej paradu, jer gej prava nisu ostvarena, naprotiv,
a jedini način da budu realizovana jeste da se sama gej populacija
(uz podršku liberalnih krugova) za njih i izbori. Naime, svako
ostvarenje određenog stepena građanskih prava uvek se dešava
kroz borbu ugrožene populacije, ono ne ''pada sa neba'' benevolencijom
privilegovane većine, već se ''otima'' permanentnim društvenim
angažmanom. Teza o tome da je ''suviše rano'' podrazumeva
da će se u nekom trenutku situacija sama od sebe
poboljšati do tačke u kojoj Prajd može da protekne mirno i
bez incidenata, ali nije najjasnije ko ili šta dovodi do takvog
stanja. Ne zanemarujući uticaj međunarodnih institucija, kao
ni pop-kulture koja svakako doprinosi vidljivosti
(u Srbiji su se, po tom pitanju, na istoj, afirmativnoj strani
našli ''konkurenti'' - PINK i B92) te privikavanju na homoseksualnu
egzistenciju, ostaje kao jedina mogućnost da se upravo posredstvom
društvenog angažmana - od kojih je parada najvidljiviji,
ako ne i najvažniji događaj - stigne do punog priznavanja
građanske subjektivnosti seksualno različitih. Kada to bude
u potpunosti ostvareno, Prajd više neće imati nikakvog
smisla - on se ne može realizovati, a da ne bude upravo
tim ostvarenjem istovremeno i ukinut. (Što je na Zapadu
već slučaj - Prajd je ''tamo daleko'' karnevalska manifestacija
koja nema istaknuto političku dimenziju, već pre komercijalno-zabavnu).
Do tada, gej parada (i druge aktivnosti usmerene ka emancipaciji
pedera i lezbejki) je nužna kao sredstvo istorijske borbe
bez koga će uvek biti ''suviše rano'', jer će poštovanje
ljudskih prava istopolno orijentisanih građana i građanki
uvek biti izrazito loše.
Šta, u svetlu prethodnih razmatranja, ostaje gej pokretu
u Srbiji, odnosno kako da se Prajd 2005. zaista i dogodi,
uprkos homofobičnim izjavama čak i ''najdemokratskijeg'' predsedničkog
kandidata Borisa Tadića o tome kako on ne podžava gej brakove
jer stoji na strani ''proživotnih politika''? Pre svega, iskustvo
2001. godine fokusiralo je pažnju pokreta ka unutrašnjim
uslovima mogućnosti realizacije parade, odnosno učinilo
je jasnim da je potrebno skup dobro obezbediti, da se nasilje
ne bi ponovilo, odnosno da ne bi, u simboličkom smislu, od
ekscesa 2001. bilo napravljeno pravilo za svaku
buduću paradu, uvek nužno okončanu u krvi učesnika. Iz
vida je, ovog puta, ispuštena mogućnost direktnog uplitanja
međunarodnih političkih faktora (spoljni momenat),
koji će paradi uskratiti finansijsku pomoć, jer predstavlja
navodnu pretnju za stabilnost Srbije na ''staklenim nožicama''
tranzicije. Kada se takva mogućnost uzme u obzir, ostaju dve
mogućnosti - kooperacija sa drugim nacionalnim gej organizacijama
koje već godinama unazad organizuju parade ponosa (jer ne
zavise direktno od tokova politike na evropskom nivou)
i kojima prava homoseksualaca po definiciji jesu
prioritet, kao i pronalaženje domaćih donatora, željnih
da podrže takav aktivizam (kao što je bio slučaj u zapadnim
zemljama na početku borbe za gej prava sedamdesetih godina
prošlog veka). Stapanjem dva pola - minimiziranjem negativnih
efekata globalne politike i poštovanjem lokalnih specifičnosti
mesta izvođenja ove planetarne manifestacije - stići
će se do uspešne realizacije Prajda, kada sama gej populacija
(kroz izdanak svojih politički angažovanih pojedinaca i grupa),
odluči da se promišljeno, u skladu sa prethodnim iskustvima,
za osporavana prava uglavnom samostalno izbori.
Do tada, uzimajući u obzir stepen postojeće homofobije i
svih diskriminativnih posledica (od kojih je fizičko nasilje
samo najdrastičniji vid), za Prajd nikada nije rano.
Naprotiv, on tragično kasni već nekoliko decenija.
Dušan Maljković
Preporučujemo:
