Odavno formulisana teza o fudbalu kao svojevrsnoj metafori društva, danas je s razlogom preformulisana, pa glasi da je zapravo društvo sada postalo svojevrsna metafora fudbala.

Trezveni pogled na fudbal može ponekad najaviti ono što ce biti sutra svojstveno društvu, a danas je svojstveno fudbalu. U tom smislu iskustvo iz poslednjih desetak godina na ovom prostoru, ali i šire, upućuje na zaključak da, ponekad, ono što se događa oko fudbala i u svetu fudbala govori o društvenim prilikama bolje i tačnije od onog što kazuju, na primer, analize javnih izjava političkih aktera, parlamentarnih rasprava, pa ponekad i rezultati nekih istraživanja javnog mnjenja - kaže za ''Politiku'' profesor sociologije Sveucilišta u Splitu Srdan Vrcan.

Povod za razgovor s profesorom je nedavno objavljena knjiga ''Nogomet, politika, nasilje'', u kojoj je dao obuhvatan prikaz savremene sociologije fudbala, kao i fenomena navijačkog nasilja i politizacije fudbala.

Fudbal postaje vrsta moderne svetovne religije koja rada začaranost, zanos i uživanje kakve retko nalazimo u javnom životu.

S druge strane, klubovi neguju poseban oblik navijačke kulture sa nasiljem kao neizbežnim pratiocem. Fudbalsko navijaštvo postaje ponekad delotvorno sredstvo političke svakodnevice, ne samo na našem prostoru, nego i šire.

Degradacija tradicije

Ima li fudbala bez politike i obrnuto?

''Današnja Italija s Berluskonijem u pogledu odnosa politike i fudbala je višestruko znakovit primer. Prvo, to je primer svojevrsne fudbalizacije politike u autoritarnom ključu, to jest, pokazatelj faktične degradacije italijanske demokratske tradicije i politike u kojoj se velika politička stranka artikuliše i ponaša po logici jednog velikog fudbalskog navijačkog kluba, a upravljanje demokratskim italijanskim društvom se pretvara u upravljanje velikim privatnim kapitalističkim preduzećem. Drugo, to je primer politizacije fudbala kojim se ugled i rejting pravo pretvara u politički ugled i politički rejting, odnosno simbolički kapital, koji je ostvaren u fudbalu pri tome se politički unovčuje. Treće, to je primer u kome su do kraja dovedeni komercijalizacija fudbala i apsolutna dominacija kapitalističke privatne inicijative i logike tržišnih odnosa. On pokazuje svoje granice i svoje naličje, jer traži stalnu intervenciju države i državne politike da bi se celokupan pogon italijanskog profesionalnog fudbala mogao da se održi i reprodukuje'', kaže profesor Vrcan.

Suština knjige ''Nogomet, politika nasilje'' je tvrdnja o izrazitoj politizaciji i fudbalizaciji politike, odnosno o političkoj instrumentalizaciji fudbala i fudbalskoj instrumentalizaciji politike što se, pored ostalog, ogleda tako što se politički poeni dobijaju preko fudbala i fudbalski preko politike.

''Moja teza je da je fudbal uistinu služio različitim političkim gospodarima, te ih i danas može služiti, ali ne i sve podjednako lako i podjednako dobro. A to znači da postoji prepoznatljiv selektivni afinitet između posebne fudbalske kulture i, pre svega, navijačke subkulture i samo određenih lako prepoznatljivih političkih orijentacija.

Ta vrsta afiniteta fudbalske i navijačke subkulture se kreće na tragu poznatih teza Karla Šmita da politika uvek ima posla s temeljnom podelom društva po liniji ''prijatelj-neprijatelj'', te da jedna populacija postaje politički svesna i politički aktivna samo u meri u kojoj postaje svesna svojih neprijatelja. Stoga, ''fudbal mnogo bolje i lakše služi ksenofobočnim, nacionalističkim, rasističkim i autoritarnim političkim gospodarima nego demokratskim'', kaže.

Društvena normalnost

U pribavljanju legitimiteta društvenom nasilju već na nivou svakodnevice značajnu ulogu je odigralo upravo nasilničko ponašanje fudbalskih navijačkih klubova, ali očigledno ne i glavnu ulogu. Glavnu ulogu je nesumnjivo imala politika i, pre svega, državna politika. Ona je ''zaslužna'' i odgovorna za to što je nasilje postalo stvar društvene normalnosti.

''Stoga je veliki deo paradržavnog i reprivatizovanog nasilja na ovom prostoru u godinama koje su za nama bio politički podstaknut, politički nadahnut i politički usmeren. I to ne na slučajan način, nego su u igri bile političke strategije sa sličnim, ali dijametralno suprotstavljenim političkim ciljevima, koji se nisu mogli ostvariti u datoj društvenoj realnosti drugačije nego uz pribegavanje nasilju i uz legitimitet nasilja kao sredstva za realizaciju političkih ciljeva. Stoga se svesno i namerno pribegavalo i pribegava nasilju. Pri tome, dogodilo se ono što se moglo i očekivati. Naime, pokazalo se da nasilje, kad jednom dobije legitimitet društvene normalnosti, ima tendenciju da se preliva iz jednog područja društvenog života u drugo, pa je tako došlo do prodora nasilja na ulicama, trgovima, u saobraćaju, u školama, u porodici'', ocenjuje Vrcan.

Da li nasiljem pokušavaju da se isprave neke društvene nepravde?

''Istorijsko iskustvo nedvosmisleno potvrđuje da žrtve jučerašnjeg tuđeg nasilja, kad postanu nosioci legitimnog nasilja, neretko, znaju proizvoditi nove žrtve u isto tako masovnim razmerama. Neretko ispravljanje starih nepravdi legitimnim nasiljem stvara nove nepravde koje po svojoj nepravednosti ne zaostaju za starim. A to znači da je davanje legitimiteta nasilju uvek rizično, te je rizično kad taj legitimitet pretenduje da je načelan, totalan i bezuslovan'', zaključuje profesor Srdan Vrcan.

N. Kovačević