|
|
Slava
jednoj sramoti
JULIJA NOVAČIĆ
NIN, 28. decembar 2000.
http://www.nin.co.yu/index.php
Najpoznatiji viktorijanski
pisac Oskar Vajld osuđen je kao homoseksualac na najtežu zatvorsku
kaznu. Umro je ponižen i odbačen. Posle sto godina, na svečanom
komemorativnom skupu, unuk njegovog ljubavnika svirao je na klaviru
irskoj predsednici Meri Mek Alis
(Specijalno za NIN iz Dablina)
| |
 |
| |
|
Dok je Džejms Džojs pisao "prljavo",
a živeo kao svetac, Oskar Vajld je pisao pitko i lepršavo, a živeo
skandalozno. Džojs je bio samotnjak i namćor, a Vajld je bio najzabavniji
čovek Londona. Princ od Velsa bio je jednako nestrpljiv da ga
upozna, kao poznate dame i glumice krajem prošlog veka u Londonu,
Dablinu i Parizu. Rasipnik genija, kako ga najkraće opisuju njegovi
biografi, očaravao je publiku više svojim nastupom nego svojom
umetnošću. "Da bi neko ušao u najbolje društvo, on mora ljude
da zabavi, ili bar da ih šokira", govorio je Vajld.
Šokiranje Londona
Oskar Vajld šokirao je London talentovano i neprestano. Kada ga
je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom
izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme
bilo novo i drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na "inteligentnom
prijemu ove predivne drame; vidim da vam se svidela skoro koliko
i meni".
Skromnost mu nije bila vrlina, pa je izjavio : "Na putovanja
uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo."
Na putu za Ameriku, na carini je teatralno izjavio: "Nemam
ništa da prijavim osim svog genija." "Volim London!"
rekao je jednom, "Komponovan je od divnih idiota i briljantnih
ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda." Verujući
da "ništa nije tako uspešno kao preterivanje", bio je
sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Oskar je pričao
o svakoj temi na svetu, sve je znao, u sve se razumeo. Satima
je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče "u letu",
vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. "Želim da
probam sve plodove iz svetske bašte!" izjavio je nadahnuto,
ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, šokiranje Londona
otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld,
srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost
zahvaljujući 17- godišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros će do kraja
ostati njegov najverniji prijatelj, ali ne i najveća ljubav.
"Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna
veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog
Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom "Slika Dorijana
Greja". Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog
lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove
propasti. Bouzijev otac markiz od Kvinsberija, autoritaran, ali
i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv
njega. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost za Vajlda
nego obratno, Vajldu je sudija zbog "nakaznog ponašanja"
izrekao najgoru moguću kaznu - dvogodišnji prinudni rad. Bouzi
je Vajlda uvukao u krug mlađih muških prostitutki, sa kojima je
orgijao s vremena na vreme, koje je Bouzijev otac kasnije potplatio
da svedoče na sudu o Vajldovoj perverznosti. Viktorijanski London
okrenuo je tada leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem
žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je preko
noći najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je
posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime
u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.
"Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim
jezik Šekspira." Zaljubljen u život i večiti optimista, do
svoje 40. godine nije proveo nijedan dan nesrećan.
Govorio je da se ljudi i te kako procenjuju po svom izgledu, u
zrelim godinama izgledao je kao predimenzionirani dečak. U Parizu
ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke
negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala
u detinjstvu, ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila
ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda
bi i nastavila, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast,
a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mladu sestru je bio emotivno
vezan mnogo više nego za starijeg brata, umrla je kao devojčica
a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici.
Srećni princ
| |
 |
| |
|
Oskarov otac bio je lekar i arheolog, veoma uspešan
u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile
žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonite.
Nikad potpuno pijan, ali zato retko sasvim trezan, važio je za
najprljavijeg Dablinca, iza čijih leda su pričali vic: "Zašto
doktor Vajld ima crne nokte?" "Zato što se počeškao."
Oskarova majka bila je za nijansu čudnija od oca. Bila je neurotični
nacionalista, neuredna i pričljiva, a njen hobi bilo je objavljivanje
rodoljubive poezije pod pseudonimom "Speranca". Uvek
je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf primetio
je: "Jadno dete iz ovakvog braka."
Kao mladić rekao je: "Potpuno sam siguran da ću biti slavan,
ili bar ozloglašen." Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo.
Prva godina zatvora uništila ga je i duhovno i telesno. U Londonu
ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo:
"Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju,
a to je - da prestanu!" Teški uslovi života u zatvoru uništili
su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom
u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom
"Sebastijan Melmut" u Parizu. Nije odoleo još jednom
susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj
trajao je veoma kratko. Ubrzo je umro od meningitisa, bez novca,
bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi
mrzeo je tapete na zidu, na samrti je rekao: "Jedno od nas
će morati da ode!"
Luksuz u čast genija
Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno
u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Britanije digli
su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički
sveštenik održao je dirljiv govor o nekad izgubljenom sinu koji
je ponovo nađen...
U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika
Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mek
Alis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu
o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove
izložbe u Londonu pokrila je kompanija "Taitinger" koja
proizvodi šampanjac. Ista kompanija pokrila je i troškove Vajldovog
unuka Merlina Holanda u najskupljem pariskom hotelu "Krilon".
U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije - okupljanjem nekoliko
desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna
stanica metroa. Interesantno je da su i Dablin i London tek pre
dve godine podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik
1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu, Kris
Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što
je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti.
Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: "Svi smo mi u provaliji,
samo neki gledaju u pravcu zvezda".
U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg
je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno
se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u
svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna
polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.
JULIJA NOVAČIĆ
.Poezija :"Ravena" (1878), "Balada o tamnici"
(1898). Proza: "Srećni princ i druge priče" (1888),
"Slika Dorijana Greja" (1890), "Zločin lorda Artura
Savila i druge priče" (1891), "De profundis" (pisma
izdata posle njegove smrti 1905). Drame: "Dorijan Grej"
(1890), "Salome" (1891), "Obožavatelj ledi Vindermer"
(1892), "Žena bez značaja" (1893), "Vojvotkinja
od Padove" (1893), "Idealni muž"(1895), "Važno
je zvati se Ernest"(1895).
+Preporučujemo:
|
|
