Poznavanje nacionalne istorije podarilo mu je blisko viđenje borbe na život i smrt između osnivača republike i globalnog imperijalizma.

Po svojim odnosima sa bogatima, slavnima i korenovićima, sa Kenedijevima, Ruzveltovima, sa Anais Nin, Normanom Majlerom, Entonijem Bardžesom (a delio je i poocima sa Žaklinom Kenedi), Gor Vidal bi mogao važiti za "insajdera". Ali sa vrha današnje američke elite, on se uvek oglašavao zavijanjem vuka samotnjaka.

I tako - stekao je glas nepatriote. U brojnim romanima, biografijama, esejima, filmskim scenarijima i javnim istupima ovoga istoričara (rođ. 1925) dosledno se provlači jedna nit: da je Linkolnovo centralizovanje svekolike moći u Vašingtonu, posle pobede nad labavom federacijom, pripremilo ovu "preporođenu uniju" za pohod na "globalnu imperiju". Štaviše, optužuju ga za antiamerikanizam. Perl Harbor je iskorišćen da bi se nevoljna nacija uvukla u rat; bombe su bačene na Nagasaki i Hirošimu da bi se obezbedila prevlast u Aziji; strategija Hladnog rata skovana je u Vašingtonu a ne u Moskvi; disonantni glasovi kod kuće ućutkivani su propagandnim ratom protiv komunističke napasti i kresanjem Zakona o ljudskim pravima; međunarodni terorizam preuzeo je ulogu komunista, dok su Sjedinjene Države postale "najveći terorista od svih" a predvodi je "Hunta (Buš i komp)". U "Trajnom ratu radi trajnog mira; kako smo uspeli da nas toliko omrznu" (2002), on navodi dvestotinak neizazvanih i neobjavljenih ratova između 1945. i 2000. Čovek je paranoik, kažu neki; ali paranoični strahovi i teorije zavere umeju, ponekad, da se pokažu istiniti.

Ne, ne, brani se Vidal, ja sam "patriota stare republike", a njegovo poznavanje nacionalne istorije podarilo mu je blisko viđenje borbe na život i smrt između osnivača republike i globalnog imperijalizma, čiji je cilj da svet učini sigurnim za demokratiju; "izraz se nigde ne javlja u američkom Ustavu, pa čak ni u našim životima, osim kao povremena retorika kada nameračimo da se barapski vladamo u tuđim zemljama", piše Vidal.

A sada ih je, oce-osnivače, u novoj knjizi "Izmišljanje nacije; Vašington, Adams, Džeferson" (Jeil juniverziti pres, 2003), udobno smestio u polukrug oko sebe da bi kroz njihove reči izrazio zebnje koje su oni gajili za budućnost u najblistavijem trenutku američke istorije. Knjiga po sebi nameće jedno pitanje: kako to da su rudimentarne Sjedinjene Države toga doba iznedrile vode neuporedivog kalibra u odnosu na njihove poslednike? I mada nema odgovora, podsećanje na to šta su neki slobodoljubivi belci uradili pre dvestotinak godina samo izoštrava kontrast.

Da demokratija može da bude netrpeljiva prema liberalizmu, teško da je novost. U ustav iz 1787. oci-osnivači ugradili su reč "sloboda" kao okosnicu; u vreme apsolutizma oni su stvarali republiku a ne demokratiju, i prezali su pred tiranijom monarhije baš kao i pred tiranijom mnoštva. Da protejski kvaliteti demokratije mogu da budu obmanjivi, teško da je novost takođe: ona omogućava demagošku manipulaciju halapljivim, neobaveštenim masama. Patvorena legitimnost javnih izbora često zamagljuje slabašne i korumpirane institucije.

Pa da li je poštovanja dostojna vlada moguća u demokratiji? - ključno je pitanje sa kojim se suočava još jedan "insajder", Henri Adams, unuk drugoga po redu američkog predsednika, u bestseleru iz 1880. "Demokratija; jedan američki roman". Narodnu vlast, tvrdio je on, sudbonosno ugrožava narastajuća moć korporacija. "Jedna neuništiva korporacija sa vlastitom teritorijom, imperija unutar republike, moćnija od suverene države, i u apsolutnom raskoraku sa čistotom republikanskih institucija... Sa basnoslovnim uvećanjem korporativnog i ličnog bogatstva, otpor će jenjavati", pisao je on. "Sklonost našeg političkog sistema prema korupciji naglo se pojačava. Korporacije zavisne od zakonodavstva rutinski podmićuju zakonodavce i stranke da obezbede profit... Sve dok ima novca da kvari, biće i stranaka da prikrivaju korupciju i prime zasluženu nagradu. U politici kojom dominira sistem stranaka, naglašeno raste tendencija ka korupciji, predstavljajući smrtnu opasnost po demokratsku vlast kao takvu".

I Oproštajni govor jednog od tvoraca ustava Bendžamina Frenklina (1787), baca sumnju na izglede da se kvalitet vlasti u demokratiji može poboljšati. "Slažem se sa ovim ustavom uz sve njegove mane, ako ih ima, jer smatram da nam je zajednička vlada neophodna i nema oblika vlasti do onoga koji je blagoslov za narod ako se dobro sprovodi; i verujem da će se dobro sprovoditi za neki broj godina i da se može okončati jedino u despotizmu, kao što je bio slučaj s drugim oblicima vladavine pre ove, kada će narod postati toliko korumpiran da će mu trebati despotska vlast, nesposobnom za ijednu drugu".

A u svom Oproštajnom slovu, Vašington se zalagao za koncept vlade ograničene i odgovorne i upozoravao protiv onih "neprijateljskih projekata koji potiču iz ambicije i drugih zloćudnih motiva". Upozorenje je i te kako primenjivo na naše današnje Sjedinjene Države, smatra Vidal, "kada su složeni preplet korporacijske, vojne, medijske i verske manije i žeđ za naftom odbacili one obzire koje su prva tri predsednika, uz sve njihove razlike, kao jedna duša želeli da sačuvaju, zaštite i odbrane".

Milica MINT