Danas, subota-nedelja, 7-8. februar 2004
http://www.danas.co.yu/20040207/vikend4.html#2

Regovanje povodom teksta "Ucena bez trunke kajanja" (Danas, 2. februar)

Usudio sam se da mislim i nisam se zaustavio

	Vlada Milovanović

Vlada Milovanović nije prošao kvalifikacije za deseto takmičenje u besedništvu studenata Pravnog fakulteta u Beogradu, održano 27. januara 2004, na Svetog Savu. Isti dan Milovanović je u medijima optužio za cenzuru profesora Obrada Stanojevića, predsednika selekcione komisije. Nakon takmičenja, otvorenim pismom oglasili su se finalisti, stali u odbranu ugleda takmičenja i profesora Stanojevića, ističući da se Milovanović "nezadovoljan što u oštroj konkurenciji nije obezbedio mesto u finalu oglušio o osnovna načela pristojnosti i morala". Povodom slučaja saopštenjem za javnost, koje su potpisali profesori Obrad Stanojević i Sima Abramović, oglasio se i Centar za besedništvo Pravnog fakulteta. U njemu se ističe da Milovanović nije ušao u finale "ne samo zbog nepristojnog tona svoje besede, nego i zbog forme i ukupnog utiska", a da pored njeg u finale nisu prošle još mnoge druge zanimljive besede, te da je Milovanović pretio "medijskim skandalom", optuživši profesora Stanojevića koji nije "prihvatio ucenu".

Život je prekratak za isprazne priče
Vlada Milovanović

"...Čuj, Mali čoveče, najpre sam shvatio kako u meni raste prezir i mržnja prema tebi, ali sam postepeno shvativši tvoju bolest prestao da te mrzim i prezirem. Shvatio sam da je tako jer si hiljadama godina bio sprečen da živiš stvarnim životom...

...Znam da ćeš za deset ili dvadeset ili sto godina godina i dalje kužiti i klevetati, baviti se diplomatijom i primenjivati inkvizitorske metode prava, ali ćeš na kraju podleći.

Podleći ćeš svom vlastitom osećanju čistunstva koje si toliko duboko usadio u sebe.

Tvoje čistunstvo i tvoja žudnja za životom, ipak će te pobediti, Mali čoveče, u to nemam nikakve sumnje. Oslobođen svoje sičušnosti počećeš da misliš. U početku će to biti jadno, pravićeš greške, promašivati cilj, ali ćeš ipak početi da misliš. Saznaćeš za bol koji pričinjava razmišljanje i naučiti da ga podnosiš isto kao što smo ja i mnogi drugi naučili da podnesemo razmišljanje o tebi i morali da ga trpimo, nemo i stisnutih zuba.

Naš bol nad tobom dovešće te do razmišljanja..."


Autor ovog teksta V. Rajh umro je u zatvoru u koji su ga poslali mediokriteti protiv kojih se borio. Iz obaveze prema njemu, bez kojeg ne bi ni postojao ovaj moj donkihotovski poduhvat, dužan sam da vam dostavim tekst sporne besede.

Nemam nameru da se upuštam u sujetno kvazi-intelektualno medijsko nadvikivanje sa profesorima i finalistima, koje služi za popunjavanje životnog konteksta čitaocima koji ga nemaju.

Ovo će ujedno biti moje poslednje obraćanje javnosti po ovom pitanju pa makar me optužili i za Obljubu nad nemoćnim licem. Ostavljam javnosti da proceni stepen uvredljivosti mog govora.

Svima koji su se pronašli ili će se pronaći duboko se izvinjavam. Nisam znao šta radim.

TRAŽIM POMILOVANJE

Tražim pomilovanje, Poštovane kolege.

Amnestirajte me, preklinjem vas Učinio sam stravičan zločin prema Pravnom fakultetu i Beogradskom Univerzitetu. Pocinio sam zločin i kajem se. Od vas, Poštovane kolege, tražim samo milost. Milost za čoveka, ako sebe čovekom mogu nazvati dok gledam u vas ljude danas.

KAJEM SE, POŠTOVANE KOLEGE, I PRIZNAJEM SVOJ ZLOČIN :

Mislio sam.

Da, Uvažena publiko, usudio sam se da mislim.

Bio sam svestan da činim zločin, i nisam se zaustavio.

Mislio sam sa umišljajem.

Priznaću vam sve od početka do kraja. Reći ću vam kao je počelo, odaću sve saučesnike i pomagače. Sve ću vam priznati samo mi oprostite, samo mi dozvolite da ponovo budem deo vas uzvišenih malih ljudi.

Sve je počelo onog dana kada sam kritički pristupio onome što sam učio. Ne samo da sam to učinio već sam se drznuo i da to što čitam uporedim sa onim što već znam. Druge uvažene kolege upozorile su me da moram učiti napamet, da ne smem sumnjati. Nisam poslušao nikoga.

Prvo sam shvatio da ovaj logički sistem koji se zove pravna nauka predstavlja dogmatsku celinu zasnovanu na pretpostavkama koje treba a priori prihvatiti. Kao i svaki dogmatizam i ovaj se trudio da se kroz internu filozofiju samoopravda.Tačnost pretpostavki ove nauke zasniva se na tradiciji i dužini postojanja prava koje je neraskidivo vezano za istoriju civilizacije. A istorija civilizacije iz ugla mog grešnog uma jednaka je istoriji ljudske gluposti.

Oprostite mi, Poštovane kolege, što sam vas izložio ovim jezivim mislima.

Oprostite mi, nisam znao šta radim.

Nisam se zaustavio samo na tome. Zajedno sa Nebojšom, Vladom, Bojanom i drugima satima sam razgovarao o tome. U bunilu našeg razuma mislili smo da sem nas to niko ne primećuje. Vi, uvažene kolege, za nas ste izgledali kao gomila mediokriteta koja provodi čitav život u besvesnom stanju vegetacije. Mislili smo da pošto niste u stanju da osvestite sopstveno postojanje ne možete ni da razmišljate o tome šta zapravo studirate.

Gledao sam vas kako se znojite u čitaonici dok otvarate usta preslišavajući se. Slušao sam vas na ispitu dok izgovarate napamet naučena slova iz knjige. Kreteni!

Oprostite mi, Poštovane kolege, što sam vas uvredio. Oprostite mi, nisam znao šta radim.

Mislio sam da ste vi krivi sve dok nisam sreo jednog profesora koji mi je rekao da su studenti takvi zato što ih profesori tako uče. Taj zatrovani um mi je objasnio da su zapravo profesori ti koji svojim infantilno-sujetno-pokorničkim odnosom prema životu utiču na studente pretvarajući ih u idiote. Dodao je da ni ti profesori nisu krivi. Krivi su zapravo ljudi koji su njih vaspitavali i ucinili ih bolesnim..

Oprostite mi, Poštovani profesori, što sam se usudio da na kratko posumnjam u veličinu vašeg autoriteta.

Oprostite mi profesorko N.. što sam vam rekao da u Krivičnom zakonu postoji diskriminacija polova. Oprostite mi što sam se nasmejao kada ste mi rekli da je osnovna pretpostavka da su ljudi heteroseksualni. Oprostite što vaša pretpostavka postoji u glavama i knjigama homofobičnih ljudi. Oprostite mi i vi docentu Z. što sam na kratko, pomislio da vam treba zabraniti predavanja zbog knjige koju ste napisali. Oprostite i Vi profesore M. što sam napustio vašu studijsku grupu, tj. tržište. Oprostite i svi vi koji sada drhtite da vam ne pomenem ime. Nemam vremena za sve. Oprostite što sam pomislio da ste svi zajedno krivi za to što je ovaj fakultet upropašćen. Oprostite i vi koji ste ćutali.
Oprostite mi, stvarno nisam znao šta radim.

To je bilo moje priznanje. Kajem se. Kajem se zbog svih grešnih misli koje su me obuzele. Kajem se zbog svakog pokušaja da vas promenim i da vam objasnim.

Kajem se i što mislim da je naš život samo fleš svemira, previše kratak za isprazne priče.Kajem se zbog iskrenosti i ljubavi za koje sam mislio da nas mogu spasiti. Kajem se i zbog trenutka večnosti koji imam dok sam plešem na izlasku sunca. Ovo poslednje verovatno nikada nećete razumeti.

Ipak, ja vas molim da mi oprostite.

Ne terajte me od sebe... Šta ću ja bez vas? ... Vi ste većina... Vi ste javno mnjenje... Vi ste normalni... Vi odlučujete, Poštovane kolege...

A ja?

A ja nisam hteo ništa drugo nego da proživim ono što je samo od sebe htelo iz mene da izbija. Zar je to bilo tako teško?

Moja odbrana je završena.

Svi znamo koja je kazna za zločin koji sam počinio. Kajem se i čekam vašu presudu.
A vi, Poštovane kolege? Šta ćemo sa vama? Jeste li se pronašli? Ovaj sud ima dovoljno mesta za sve... Nema bežanja...

Nema sakrivanja. Sud je isti za sve.

... Čekam vašu presudu, Poštovane kolege!

Autor Vlada Milovanović je student IV godine Pravnog fakulteta