"Glas javnosti", 8. decembar 2003.

Posle upozorenja stručnjaka da raste nasilje u porodici-kakav je zapravo položaj dece u Srbiji

FRUSTRACIJE ODRASLIH PRELIVAJU SE U DEČJI SVET

Olga Nikolic

Žrtve su ljudi koji pate i koji će još mnogo propatiti. Ovako je pre četiri godine, odmah posle Nato bombardovanja Srbije, odgovorila Elena S. tada dvanaestogodišnja devojčica iz Subotice kada su je pitali da objasni pojam "žrtve". U Srbiji više nema ratnih sukoba i bombi, ali se opet naveliko govori o žrtvama, a malte ne sve organizacije koje se bave decom, porodicom i ženama, u poslednje vreme zdušno upozoravaju da nasilje, zlostavljanje i maltretiranje dece i žena isplivava kao vrh ledenog brega, sa dubokim korenima i nesagledivim posledicama. Na tako nešto su, nažalost, zloslutno upozoravali psihijatri i psiholozi odmah posle kapitulacije Srbije, uz najavu da ce efekti krize biti vidljiviji i porazniji tek neku godinu kasnije.

Svuda nasilje

Prema podacima nevladine organizacije Incest trauma centra, žrtve nasilja u porodici su uglavnom žene i deca, a muškarci nasilnici. U 80 odsto slučajeva deca su svedoci nasilja, u 56 odsto nasilnik zlostavlja i decu, dok u 49,2 odsto slučajeva deca se maltretiraju emocionalno, psihički i fizički, a postoji i opravdana sumnja na seksualno zlostavljanje.

Ova vrsta domaćih problema ipak nije od juče, niti je to samo posledica rata i bombardovanja, sankcija i ceha koji mora da plaća zemlja u tranzicij i- ona ista koja je pre toga vodila besmislene ratove koje nije mogla da dobije. Iako ne može da bude uteha, zna se da nasilje nije samo naša specifičnost, ono je, nažalost, civilizacijska tekovina cele Planete - i siromašnih i bogatih i obrazovanih i onih bez škole i belaca, crnaca, kosookih... A najveće udarce trpe deca koju su odrasli pretvorili u žrtve, u najjeftiniju radnu snagu, u ratnike, u manekene, mini glumice i pevačice, seksualne objekte. Mada se svaka država u kojoj ima prava i pravde hvata u koštac sa ovim problemom, nasilje buja kao stoglava aždaja, a odrasli je pothranjuju svojim ambicijama, frustracijama, nerazumnim zahtevima, egoizmom, bahatošću i agresivnošću...

Nasilja u porodici ima kod nas, ali i u svakoj drugoj zemlji, samo je pitanje kako se država odnosi prema tome i koliko su efikasni. I mi imamo i zakone i centre za socijalni rad, ali sve funkcioniše samo na papiru. Centri po zakonu jedini imaju prava da udu u kucu i vide šta se tamo dešava i bez naloga, ali šta to vredi, kad ljudi koji tu rade imaju posla preko glave, opterećeni su i marginalizovani, kao uostalom i psihijatrsijske kuće i zdravstvo u celini - kaže Bojan Lapčević, psiholog i menadžer projekta Dečjeg SOS telefona, u kome timski rade psihijatar, dva psihologa i studenti-volonteri sa četvrte godine psihologije, pedagogije i defektologije.

Za ovaj projekat, nažalost, para ima samo do 1. decembra, i mada su spremni da nastave da rade volonterski, pitanje je da li će u tome uspeti zbog velikih dažbina. A ideja je nastala po uzoru na projekat Dečja linija koji postoji u Engleskoj već 17 godina i koji, za razliku od tek formiranog SOS telefona za decu u Beogradu, ima ogroman budžet i veliku podršku vladinih institucija i firmi. Njihov Telekom im je čak dao besplatnu liniju i samo prošle godine imali su više od 113.000 poziva. Problemi koji tište decu u Engleskoj slicni su nedaćama naše dece samo što tamo ipak pretežu pozivi zbog ismevanja vršnjaka u odnosu na seksualna i fizička iživljavanja odraslih.

Deca koja se javljaju na beogradski SOS telefon najviše se žale da ih roditelji ne razumeju, a velika prepreka za mirno i srećno detinjstvo su i konflikti koji postoje između roditelja i njihov razvod, koji veoma teško primaju k srcu. Ima i dosta poziva zbog zlostavljanja, seksualnog, ali i fizičkog. U 35 odsto slučajeva žalbe su se odnosile na porodicne probleme. Deca su bila zabrinuta i zbog školskih nedaća, petina onih koji su se javljali brinuli su se zbog loše koncentracije i učenja. Jadali su se da ih nastavnici ne nerazumeju, ali i očajavali zbog ismevanja vršnjaka i sukoba sa njima. Decu su brinule i ljubavne teme, ali i zdravstvene tegobe...

Trpe užas

Savetnici su primetili da su deca koja su zvala najčešće bila tužna, konfuzna, u strahu, ljuta, anksiozna, uzrujana i bespomoćna. Ova apel služba postoji kratko, od septembra, a za to vreme je bilo oko 200 poziva. Najveći broj dece nije uopšte pominjao svoje godine, 12 odsto je reklo da ima od 14 do 18 godina, 10 odsto njih je imalo između sedam i 13 godina, a bilo je i dosta roditelja koji su se javljali za pomoć da pitaju šta da rade sa bebom koja plače, zašto im dete ima tikove, ili piški u gaće...

Jedan sedamnaestogodišnjak je, na primer, zvao više puta i u očaju se jadao da ne zna kako da se ponaša sa majkom koja ga seksualno provocira. Devojčica koja ide u šesti razred pitala je za savet kako da umilostivi majku koja je toliko bije da ubije i dušu u njoj, a bilo je i stidljivih dečaka i devojčica koji su želeli da im neko otkrije tajnu kako da pridu osobi koja im se svida najviše na svetu.

Savetnici Dečjeg SOS telefona uspešno su pomogli i jednoj devetnaestogodišnjoj brucoškinji iz unutrašnjosti koja je 1. oktobra došla u Beograd na studije i nije mogla da se uklopi u novu sredinu. Htela je najpre da promeni fakultet, pa i da digne ruke od studija, ali na svu sreću skupila je hrabrost, javila se za pomoć i dobila je na dečjem SOS telefonu. Kad je savet u pitanju, godine ni ovog puta nisu bile prepreka. Ali jedan dvananestogodišnji dečak neće tako lako moći da se iščupa iz nedaća koje su ga snašle u životu sa majkom - psihijatrijskim bolesnikom.

On dobija batine svakodnevno zbog svega i svačega, a dogodilo se čak i da ga je zbog loše ocene, majka u nastupu besa i ludila ošišala sama, za kaznu! Oca koji ima drugu porodicu godinama ne vida. Nažalost, statistike su nemilosrdne i alarmantne i u sferi psihijatrije - samo od 1999. do 2002. broj registrovanih poremećaja mentalnog zdravlja povećan je za 30.000 novih slučajeva (u procentima 13,5 odsto). Psihijatri procenjuju da čak oko 42 odsto građana pati od depresije ili nekog drugog lakšeg oboljenja živaca i da više od 20 odsto ljudi ima problema sa spavanjem.

Kada ste pitali za mesto i položaj dece u našoj sredini, želela bih da naglasim dva momenta, jedan je da je dete kao dete veoma visoko vrednovano. Ali postoji i drugi deo te priče, da dete kao i žena, u hijerarhiji društvene moći ima jako malo moći i vrlo skromnu poziciju. Iz te dve komponente koje nisu u skladu, nastaje situacija koja opredeljuje mnogo toga što se zbiva u odnosu između odraslih i sveta dece, jer to je ustvari priča o položaju dece-kaže porodični psihoterapeut mr Nada Polovina.

Kod nas je naizgled, sve u redu, postoji Konvencija OUN o pravima deteta koju smo i mi potpisali, deca se slave, veličaju, o njima se pišu i pesme, ali je činjenica da poslednjih godina ne prođe malte ne nijedan dan a da se ne pronađe neka ostavljena beba na deponiji, u žbunju i na hladnoći ili se ne pročita napis u novinama o detetu kome je na najmonstruoznije načine presudila majka ili otac... Nedavno je na televiziji prikazan dečak sav u modricama i ranama, prebio ga je otac gajtanom od pegle i bacao o zid jer ga je jako iznervirao. Da li se sada o tim strašnim događajima više piše jer je to prestala da bude tabu tema ili toga zaista ima sve više?

Teško da to neko može reći ako nema statističke pokazatelje. Ali želela bih da kažem da mi zaista imamo pretpostavku koja može biti dosta realna, a to je da se jedna visoka količina egizistencijalne, socijalne i ekonomske frustracije u kojoj se nalaze odrasli, sigurno preliva u dečji svet. Upravo zbog pozicije u kojoj se dete nalazi, ono nema moći, zavisno je od sveta odraslih koji bi trebalo da brine o njemu. Ako su ti odrasli pod neprestanim pritiscima i neprestano bombardovani bedom, osujećenjima, da ne mogu da obave nijedan posao koji treba da obave, da obezbede egizistencijalne uslove, naravno da je realno pretpostaviti da ce se deo tog osujećenja, besa i napetosti koje to proizvodi, preliti u svet dece. I to lako može da se prelije, tu nema svedoka ni puno posledica, bar ne zvanično - znači dođete kući izudarate dete ako ste ljuti i malo je verovatno da cete imati konsekvence zbog toga - komentariše mr Polovina.

Sve te ružne priče koje se prepliću sa porodičnim tragedijama i sirotinjom nekako su skrajnule onu lepšu stranu dečje i ljudske medalje, onu stvarnost u kojoj su roditelji puni ljubavi i brige, a bebe negovane i deca srećna, mažena i pažena, nekada čak i previše zaštićena.

Jedna od posledica postojanja tamnog dela realnosti jeste da smo nekako zaboravili da govorimo o drugoj, lepšoj strani cele priče, o onome šta nama deca znače. A taj deo priče možemo da vidimo i kad odemo u park, u silnoj brizi i u tim malim, dubokoljudskim epizodama, u nežnosti koja postoji između dece i odraslih koji brinu o njima.

Apel državi

Retko ko može da se pohvali da nikada kao dete nije dobio bar jedne dobre batine u životu zbog ovog ili onog razloga, svejedno, jer je svugde, a na našem podneblju naročito, dugo vladalo neprikosnoveno pravilo da je batina iz raja izašla! I da je to najbolja moguća vaspitna mera koju su odrasli izmislili. Ni u belom svetu nisu bili s raskida, u Engleskoj je, na primer, tek pre dvadesetak godina proterana šiba iz škola, a ne tako davno, ponovo su se javile grupe roditelja sa zahtevom da se prut ponovo vrati među đake. Ali, alarmantni podaci o prebijanju i zlostavljanju upozoravaju da su batina i lažne porodične svetinje i dalje sve prisutni u porodičnom miljeu i da se na nasilje u porodici ma koje vrste (pa i van nje) mora reagovati. Ko i kako?

O tome u svakoj normalnoj državi treba da lupa glavu vlast, a ne samo žrtve, mahom mali, veliki ljudi, žene i njihovi najbliži. Jer pečat koji se utisne u detinjstvu ostaje večiti beleg koji boji kasniji život. Nažalost deca nasilnika kasnije često i sami postaju nasilnici i tako se ta spirala prenosi iz generacije u generaciju , poput začaranog kruga svakojake bede, kome kao da nema kraja. Uprkos konvencijama i dečjim pravima i izveštajima eksperata koji upozoravaju, analiziraju, predlažu... Jedan od takvih raporta je i poslednji izveštaj OUN, napisan povodom nedavnog obeležavanja Međunarodnog dana deteta.