Slavimo 20 godina postojanja
Gej Srbija
iz štampe

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  

Srbija u delirijumu
D.J. profesionalci: Marko Nastić

Profil broj 42, 2003.


 
   

Za dobar klabing potrebno je mnogo više pedera nego što ih imamo, javlja JELENA JANKOVIĆ iz epicentra beogradskog noćnog života.

Možda sam najskuplji, ali vlasnici klubova sigurno mnogo više zarade na meni, nego ja njima.

Kada su otkrili onu štanc fabriku ekstazija u Vrčinu, postalo je kristalno jasno zašto je među tinejdžerima toliki broj narkomana.



Fundamentalna razlika između mainstreem i anderground scene, uvek je bila baš u tome što su pripadnici ove druge uvek imali prostora da sami iskroje svoju stvarnost. Dekadencija kao lajt motiv, Punk kao oslobađanje i gramofon kao sredstvo za rad. Nova profesija osvojila je svet, a Di džejevi su naprečac postali simboli moći i mesije pod strobovima. Tehno kultura je fenomen ekvivalentan NLO posetama.

Rave - po najčuvenijem svetskom rečniku Webster:
1. govoriti iracionalno ili nešto slično delirijumu 2. govoriti sa ekstremnim entuzijazmom 3. pokretati se ili ponašati nasilno 4. akt ludovanja 5. pozitivna ekstravagancija


Rave - po slengu: Parti koji mole da potraje i više od dvadeset i cetiri sata. Uvek uz bucnu muziku. D.J. na rejv lurkama ima ulogu provodnika energije koji kontroliše psihicko putovanje igraca sopstvenim izborom muzike. Veci deo koncepta rejva se gradi pomocu audio i vizuelnog stimulisanja koji zajedno, kod slušaoca, stvaraju promenjeno stanje psihofizickog postojanja.

Koncept rejva je star koliko i civilizacija. Na osnovnom nivou, najsličniji je muzici sviranoj na svečanostima američkih Indijanaca, kao i konceptu šamana eskimskih i sibirskih zajednica, gde je muzika ključ za dosezanje sebe kroz jedinstveno emocionalno i psihičko stanje u kom se brišu sva osećanja i vizije. Najbliže je delirijumu. Hipnotički efekti tehno muzike mogu biti izuzetno zarazni i mogu da rezultiraju iskustvom sličnom religioznom transu. Tehno muzika u svom korenu predstavlja ropski odnos prema ritmu.

Jednoličan bit, naporan za strejt sluh, odneo je apsolutnu pobedu nad svim pravcima koje istorija pamti. "Čak i među srpskom, uglavnom ruralnom omladinom. A počelo je sasvim nevino, malim partijima na kojima su se okupljali uglavnom oni sa gay sklonostima, borderi, frickeri i navučeni na ekstazi ili adrenalin. Tehno kultura je pobila rekorde... Zatvorene žurke su se transformisale u velike raskalašne zabave koje su dozvoljavale baš ono neophodno- freestayling. Od garderobe do šminke ili plesa, sajber motivi na domaćem podmladku ukazivali su na nešto novo... Pod teretom sankcija, u izolaciji je rasla nova generacija Evropljana. Cyber system, sa prvim konekcijama na internet stvorio je nešto novo - klince sa dredovima a la Bob Marli, tripovima a la Džim Morison i besom a la Sid Višis, naime Vivijen Vestvud nije rasla u ovim krajevima.

 
   

Beogradski clubbing je dobijao sve svežiju krv. Socijalnim disidentima i zakletim globalistima, pridružila se nova generacija fanova elektronske muzike. Kao centar tehno sveta označena je nekada dizelaška rupa - klub Industrija. Neki novi klinci, sa slušalicama na ušima, direktno, sarno za svoju vernu publiku, pravili su muziku - tu na licu mesta. Ploče su se nabavljale teško, preko švercera koji su imali veze u Londonu - Meki andergraunda. Onda je sa trendom otvaranja granica, materijal za rad postao lako dostupan, a i enormno jeftiniji, pa su se beogradski DJ-evi namnožili kao pacovi. Od techno, haus, drum & base, do trance majstora. Svaki klub je dobio ispunjen nedeljni program, a fanovi pravo na izbor. A onda nam se na pragu novog milenijuma dogodio Exit, masovna zabava, srpski Woodstock i multikulturni fenomen koji je prošle godine za samo devet dana okupio pola miliona ljudi... Svi, koji iole drže do sebe, pohrlili su na mesto najvežeg srpskog zločina prema roditeljskoj vrsti. Stage za svakog - rege, pank, hip hop, tehno obožavalaca. Kulturne radionice, otvorene projekcije na kojima se guta Fasbinder, Line ili Madonin ljubljeni Gaj Riči. Kukuruz na svakom koraku, da se setimo odakle smo ušli u petrovaradinsku kulu. Ipak, posle ponoći nijedan stejdž ne može da se uporedi sa onim najvećim i najudaljenijim tehno carstvom. Tamo uvozne zvezde uz nesebičnu podršku domaćih snaga hipnotišu masu mladih naoružanih isključivo naočarima sa zatamnjenim staklima. Kao po komandi, svi su okrenuti pozornici, na kojoj, obično neugledno muško čeljade sa slusalicama na usima revnosno menja ploče na gramofonu. Božanstvo, proviđenje, oduševljenje, adrenalin skače, srce poštuje ritam bita... On diže... pa spušta... I tako naizmenično, kao u seksu. Histerične klinke padaju u nesvest, kao i njihove mame nekada pred Bitlsima ili Miroslavom Ilićem. Ali ovde nema kraja. U slengu set može da potraje i više od dvanaest sati, sve dok nesvestica ili stand ne sažvaću i najupornije.

A da se guta, guta se...Na takvim zabavama sve i svašta, uglavnom ništa sto je iole zdravo. Od kokaina, preskupog za šire mase do uvek dostupnog ekstazija. Sve u cilju bolje zabave dubljeg transa. Naravno, šarene lilule se isključivo zalivaju mineralnom vodom, jer mladi još uvek poštuju svoje jetre, a i miris šljivovice im se nekako zgadio kroz teško srpsko odrastanje. Nije fora da pobadaju glavom u livadu ili podijum, već da je zadrže visoko, najviše zbog toga da bi svog proroka videli sasvim jasno. A apsolutni heroj srpskog techno bita, nedavno je sedeo preko puta mene, vešto izbegavajući uvek dobronamerne provokacije...

Oči u oči sa zvezdom

Hej Marko, Jelena je... Mislila sam da napravimo neki intervju a? E baš si me našla... Hajde, a kada, jel' danas? Dobro, onda dodi do SKC-a, cekam te ispred velikog ulaza za pola sata, OK?

Naravno došla sam, jer takva prilika se ne ukazuje baš svakog dana. Marko Nastić, apsolutni heroj beogradskog clubbinga je čekanje ubijao ćaskanjem sa sladoledžijom.

 
   

Sorry - kao osnovni adut... Mogli bismo nešto i da pregrizemo. - Jer razume se, sagovornici praznog stomaka daju loše intervjue. Marko bi supu, kaže prehlađen je. Koliko znam, on nije pevačica, pa čak i ne liči na to, osim po vikend tezgama i crvenom grlu. Da li treba da apostrofiram da supu nije ni pojeo? Satisfakcija je bila pizza za koju je konobaru, bez blama, u lice rekao da je loša, posta je pojeo više od pola. No, svi mu bez mnogo buke praštaju - ipak, on je zvezda, od skora i evropska.
Konotira sex, ne puši, ne pije, ne guta extazi, kao što to čine njegovi obožavaoci, nema mane. Ima devojku i uporne poznanice, što potvrđuje konstantno ponavljanje jedne te iste rečenice tokom čitavog našeg razgovora: Nisam gay.

A ja mislim - bolje bi bilo da jeste! Urbani hedonista tvrdi da se zbog gramofona i skrech-a odrekao svega, ponajviše skate, a i šta će mu kada na tezgama zarađuje više nego estradne zvezde kada se razgolite. Marko je dekadentan. Zbog njega promoteri iznajmljuju predsedničke avione, ima ličnog šofera, a na chill out žurkama umesto da orgija sa napaljenim rejverkama, uživa u vrhunskim penušavim vinima... Kavijar ne podnosi. Kada je napolju svira za urbane Špance, Francuze, Engleze i poneko gastarbajtersko dete koje je u međuvremenu pronašlo sebe...

Bukiran je u čitavoj Evropi, stoji rame uz rame sa svetskim DJ-vima, svestan svog uspeha, u situaciji je da bira - kada da radi, za koga, koliko i sto je najbitnije za koju cifru. A za jednu noć sa Markom, morali biste da izdvojite taman toliko love, koliko vam je potrebno za sedam dana na Ibizzi. Zašto da ne, kada je ime njegovog apsolutnog hita Devil in my pants!


Okrenite lepši deo stvarnosti

Nisam imao ni čitavih šesnaest godina kada sam iniciran u svet tehno muzike. Klabing u zamahu, urbani Beograd u getu i poče svuda oko mene, zaslugom mog ujaka. Počelo je bezopasno... Popodnevno miksovanje i druženje kod Toše na ćošku je odjednom dobilo na značaju. Izgubio sam nit o tome koliko sam vežbao, ali svakako je bilo mnogo. Moj život je ritam. Bit mi je ulivao pozitivnu energiju, a ja sam je nesebično širio ljudima koji su dolazili da me slušaju. Kada se osvrnem mislim da se u toj pozitivi sakrila tajna uspeha. Sada mogu jasno i da definišem trenutak kada sam shvatio da sam popularan. Jedan moj obožavalac je odštampao majice sa mojim imenom i delio ih na žurkama. Kada sam ga pitao zašto je to uradio, on je rekao: Po brate, nisam nigde mogao do nađem takvu T-shirt i rešio sam do je napravim...

Ipak, pravi uspeh tek sledi. Kao i svakom drugom andergraund umetniku i moj je san da osvojim London. Za nas je to centar sveta. Tamo su ime i marketing u drugom planu, bitan je kvalitet, a publika je nemilosrdna. Uglavnom svetski DJ-evi u Londonu nastupaju volonterski, čisto da bi imali tu bitnu stavku u portfoliu. Na moju veliku sreću, ali i iznenađenje, ja sam pozvan i plaćen više nego dobra. Na žurkama zaista ima svega... Mnogo toga je učinio i pozitivan i negativan marketing. Promoterima je cilj da što više zarade, što je i prirodno. Ja sam samo showman i želim da pružim dobru zabavu. Skup sam, ali zato što sam svestan koliko vredim i što znam koliko sam ulagao u sebe. Zbog ovog posla odrekao sam se mnogih lepih stvari. Primarno, obrazovanja. Posvetio sam se maksimalno sarno jednoj priči i danas sam u situaciji da ubiram plodove... Naravno, mnogima to smeta. Zato tako retko nastupam u Beogradu. Kao i svakom kreativnom poslu i u DJingu postoji mnogo sujete, podmetanja... Neki ljudi kojima ne znam ni imena, pokušavaju da degradiraju moj rad. Ne, zaista nisam u turbo fazonu, pa to su dijametralne suprotnosti. Kažu i da je na mojim zabavama leglo dizelaša. Možda... Nisam primetio. Ja ne biram publiku - ona bira mene. Ex-dizelaša ima svuda... Izgubili su identitet i traže nešto sa čime bi se identifikovali - ali to nije moja muzika.
Beograd je odjednom postao veći nego što je potrebno. Za dobar clubbing potrebno je mnogo novca, glamur i sve što ide uz to. Mi to nemamo... Evropa se razvija, iz dana u dan u svim sekvencama ide dalje, a mi ostajemo na statusu quo. Ono što smo imali je odličan marketing i fabrikovanje imena. To se radi i u svetu. Na komercijalnoj televiziji Viva non stop prikazuju džinglove za tehno hepeninge. Tako jednostavno mora da se radio Negativan marketing je sadržan u čvrstom povezivanju narkotika i tehno muzike. Velika je to industrija i ogromna zarada. A zašto? Zato što je kod nas droga bila jeftinija od hrane. Kada su otkrili onu štanc fabriku ekstazija u Vrčinu, postalo je kristalno jasno zašto je među tinejdžerima toliki broj narkomana.

 
   

Ipak, sveži događaji u našoj zemlji jasno govore ko su bili najveći uživaoci droge i kod koga su, i kolike su količine zaplenjene. Narodnjaci su izgleda mnogo veći narkomani od rejvera. U Nemačkoj pred svaku žurku, posetiocima se dele bukleti u kojima je do detalja objašnjeno šta kokain i extazi rade mladom organizmu. Opširno je prostudiran uticaj opijata na jetru, mozak, nervni sistem... Ko to pogleda, teško da će odlučiti da se našmrce ili da guta... Niko baš toliko ne mrzi sebe. Kod nas se o tome priča sarno po kuloarima. Ne postoji nikakav informativni materijal lako dostupan najugroženijoj populaciji. Sve se svodi na domen prepričavanja poluistina. Meni nije potrebna droga da bih uživao u muzici, mnogo je zdravije biti strejt. "Čak i ne pušim i ne pijem, ponekada na after aur žurkama, internim zabavama posle većih događaja, popijem čašu šampanjca... Obično Dom Perinjona. Kavijar ne volim. Sex? Postoje uporne obožavateljke, ali ih ignorišem. Svi se lože na DJ-eve. To je valjda neki trend. Imam običaj da u šali kažem da nemamo dovoljno pedera da bi imali dobar cllubing. U Evropi, gay momci vladaju tehno kulturom... oni su agenti, promoteri, vlasnici klubova i najčešći posetioci. Ima ih daleko više nego u Beogradu, da ne pričamo o Srbiji. Nisu agresivni, ali uglavnom smatraju da si gay, ako se baviš ovim poslom. Jednom su me promoteri odveli u gay restoran na večeru pre žurke, iskreno ubeđeni da sam i ja u fazonu. Duboko su se izvinjavali kada su ukapirali da su pogrešili.

Postoji još jedna suštinska razlika između našeg i evropskog clubbing-a. Ovde su svi nekako isti - uniformisani. A tamo je zaista nemoguće sresti dve osobe sa sličnim stajlingom. Svi su stylish za sebe, bez malograđanskih kompleksa.

Privatni avioni, milioni & lični šofer

Imponovala mi je činjenica da su agenti i promoteri u jednom trenutku počeli da pristaju na sve, sarno da bi me dobili. Pa čak i na iznajmljivanje privatnih aviona. To je po meni, više bila praktična ideja, nego demonstriranje slave... U novogodišnjoj noći, agenti i vlasnici klubova, jednostavno nisu pitali koliko košta, želeli su da gostujem kod njih i nisu pitali za cenu. Kako je bilo komplikovano preći par hiljada kilometara u jednoj noći, odlučili su da iznajme avion.

Koliko koštam? Za neke uslove, nama nametnute - puna. Radim tezge u inostranstvu, gde je moje zanimanje odlično plaćeno i tako zarađujem. Ni u Srbiji ne radim volonterski, ali su cifre daleko niže.
Možda sam i najskuplji, ali vlasnici klubova sigurno mnogo više zarade na meni, nego ja na njima. U suprotnom ne bi me ni zvali. Plaćam vozača, jer se stvarno loše snalazim u saobraćaju, ali opet, sa strane to može da deluje i kao foliranje... Veruj nije. Svakako bih u suprotnom morao da koristim taksi usluge, pa ne znam da li bi mi to bilo isplatljivije.

Baviću se ovim poslom, dok budem to želeo. Kasnije se možda i upustim u muzičku produkciju. Madoni DJ-evi rade albume, kod nas jos uvek taj trend nije stigao, ali svakako ne bih radio za domaću estradu, pre bih pravio muziku za prave zvezde... Obzirom, da sam već osigurao neke svoje pozicije u Evropi, mislim da su moje ambicije opravdane.

 
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi