Ekonomist, 26.9.2003.

SAD
Kulturna gej revolucija

Vrhovni sud Sjedinjenih Država presudio je konačno u korist prava heteroseksualaca na privatnost

Na tzv. teksaškom slučaju (Lawrence vs. Texas), starom pet godina, kada su dvojica odraslih muškaraca uhapšena u Hjustonu, u stanu jednog od njih tokom seksualnog čina - zbog čega su proveli noć u zatvoru i kažnjeni sa 200 dolara zbog sodomije - Vrhovni sud je krajem ovog juna konačno prelomio da (homo)seksualni izbor i čin nisu zločin. Odluka je među brojnom američkom gej populacijom dočekana kao revolucionarna, i zahvaljujući tajmingu, burno proslavljena na paradama u okviru obeležavanja Dana ponosa, širom zemlje.
Amerika se već par decenija smatra gej-rajem u kojem nema diskriminacije na seksualnoj osnovi, tačnije na osnovi seksualnih opredeljenja, od sitnica u svakodnevnom životu do zapošljavanja. Izvesno je da su do pre možda jednu deceniju, SAD - tačnije neke države unutar SAD - bile liberalnije od ostatka sveta, ali ružičasta slika o slobodnom životu i pravima homoseksualaca bila je više marketinška mašnica na opštem propovedanju građanskih sloboda i prava za sve u Americi, nego legalna realnost. Ameriku su, tokom devedesetih, pretekle skandinavske i neke druge evropske zemlje, koje su ili legalizovale pravo na brak ili omogućile čitav niz socijalnih, finansijskih i prava nasledstva istopolnim parovima. Otud je i ova, dugo iščekivana odluka američkog Vrhovnog suda dočekana uz veliko slavlje i nadu među svima onima koji se poslednjih tridesetak godina bore za jednak tretman u društvu, i onima koji njihovu borbu podržavaju. Po mišljenju one druge, tvrdoglavo konzervativne Amerike, Vrhovni sud je samo otvorio Pandorinu kutiju.

Njujork 1969.

Iako je homoseksualnost prisutna i poznata tokom svih faza razvoja civilizacije, modernizacijom i moralnim kodeksima dugo je bila etiketirana kao bolest, nemoral i perverzija. Kao reč, prvi put je "uvedena" u mnoge evropske jezike krajem 19. veka, kada je i doktor mađarskog porekla, Karolj Maria Hiršfeld, u studiji "Safo i Sokrat" (1869) pionirski definisao kao prirodnu a ne devijantnu formu seksualnosti. Koliko mu je i ko poverovao, najbolje svedoči podatak da je Svetska zdravstvena organizacija sve do 1993. g, držala homoseksualnost na listi poznatih mentalnih bolesti. Da pritom ne pominjemo lečenje elektrošokovima, nacističke pogrome, ili praksu koja se i danas zadržala u nekim afričkim i arapskim zemljama u kojima se seksualna sklonost ka istom polu kažnjava linčovanjem ili ubistvom.
Uprkos svim zabranama, progonima, maltretiranjima, homoseksualci su nastavljali da žive svoj tajni, nevidljivi seksualni život. Ludih tridesetih, kada je Evropa okupljala slobodoumne mislioce i umetnike iz celog sveta, ženska homoseksualnost je donekle doživela probijanje prvog obruča, ali više kao nacin izražavanje načetih sloboda seksualnosti i uglavnom u pomenutim "slobodoumnim" krugovima. Uz to, podsticala je - što je i danas dominantni razlog 'gledanja kroz prste' lezbijkama - muške seksualne fantazije. Prvi filmski pokušaji poigravanja na temu, mada prilično benigno ("Kraljica Kristina", ma primer, sa Gretom Garbo), zadržavali su dah gledalištu, ali uvek imali predvidljiv, tragičan kraj. Više od svega, društveni moral diktirao je shvatanja. Evropski reditelji vremenom su se oslobodili stega, i krenuli u eksperimentisanje (Viskonti, Fasbinder, Šlezinger), dok se Holivud, kao i obično, strogo držao vašingtonskih načela. Sve do 1969…
Tačno sto godina pošto je Hiršfeld objavio da je homoseksualnost prirodna forma seksualnosti, u danas kultni "Stonewall Inn", bar u Grinvič Vilidžu, u kome su se okupljali pod plaštom mraka i osećaja krivice njujorški homoseksualci, banula je policija. Dvodnevni tragični sukobi konačno su pokrenuli ne samo moralno rigidnu Ameriku, već i homoseksualce zapadne civilizacije. Naredne godine, 28. juna, hiljade njih iz čitave zemlje promarširalo je ulicama Njujorka, tražeci svoja prava, i ono najosnovnije od svih - pravo na slobodan život. Bio je to prvi "Gay Pride", prva javna ikonografska proslava ponosa, oslobađanja svih stega greha, bolesti, svih mentalnih i seksualnih izopačenosti koje je društvo pripisivalo ovoj populaciji. Od tada svake godine krajem juna, širom Amerike i u sve vecem broju zemalja širom sveta, milioni gej i lezbijki oživljavaju sećanja ali se i sve više ujedinjuju u borbi da postanu ravnopravni građani svojih zemalja i sveta.

Moral

Poslednjih tridesetak godina, prava i slobode gej populacije nadrasla su sociološke, antropološke i uvek nezaobilazne religiozne rasprave; postala su ozbiljno političko pitanje, nezaobilazna predizborna tema i ideološki kamen spoticanja. Mnoga prava su izborena, baš zahvaljujući tome, i uglavnom uz podršku demokratskih i liberalnih vlada. Na tom putu, Evropa je pretekla Ameriku. Prve gej "bračne zajednice", nalik brakovima, sklopljene su u skandinavskim zemljama (Danska je povukla nogu 1989.). Regularni brakovi danas su praksa u Holandiji i Belgiji, u Kanadi je prošlog meseca najavljena moguća "federalizacija" braka koju su već odradile tri provincije, u Francuskoj i Španiji od 1993, odnosno 1994, istopolnim partnerima omogućena su razna socijalna prava, u Velikoj Britaniji se uskoro očekuje zeleno svetlo vladinom predlogu koji građanskim zajednicama gej parova daje iste beneficije kao i heteroseksualnim (jedino se ne proglašava bakom u tradicionalnom smislu reči),…
Odluka Vrhovnog suda SAD se upravo tumači kao najvažniji stepenik ka istom - ka legalnom braku sa svim pravima i obavezama. I među onima koji se tome nadaju i među onima koji se time zgražavaju. Ono što jest izvesno to je da je 25 godina duga zavesa tišine kojom su bili obavijene legalne institucije ove zemlje o pravima homoseksualaca - podignuta. I da je, kako to mnogi mediji najavljuju, objavljen kulturološki rat u zemlji. Stari američki problem moralnih i kvazi-moralnih vrednosti, religijskih normi i liberalnog anarhizma, konzervativnog I naprednog, posle dužeg vremena izlazi na javnu scenu u punom zamahu. Oni koji uporno propovedaju tradicionalne americke vrednosti, a pre svega brak kao svetu zajednicu muškarca i žene, kao da zatvaraju oči pred duboko socijalnim normama ovog društva. Ne samo da danas šest od deset Amerikanaca potpuno podržava ideju braka medu pripadnicima istog pola, već se tradicionalni brakovi urušavaju takvom brzinom da SAD danas ubedljivo predvode listu zemalja sa najvećom stopom razvoda u svetu. Brojne studije dokazuju da deca koja žive sa dve mame ili tate retko kada ostaju bez jednog od "roditelja", dok nasuprot broj dece razvedenih roditelja munjevito narasta, a sa time i društveni problemi, počev od nedovršenog školovanja do kriminala.
Niko, osim najvatrenijih aktivista, ne tvrdi da je su gej ili lezbijski brakovi idealni, ali ono što proizilazi iz svih studija je da oni koji se odluče na zajednicu i zajedničku decu, uprkos svim legalnim nepriznavanjima, to čine iz dubokog uverenja u trajnost partnerstva. Ni u jednoj od država SAD bračna ceremonija istopolnim parovima nije legalizovana, mada u Vermontu jeste "partnerstvo", a u Kaliforniji i Masačusetsu se očekuje zeleno svetlo za istu formu "braka" uskoro. Zaveštati se na vernost dok ih smrt ne rastavi, moguće je i u nekim crkvama (ne katoličkog predznaka, sigurno) u liberalnijim državama. Usvajanje dece (po bilo kom osnovu) je dozvoljeno u većini država singl gej ili lezbejkama, a samo u 11 parovima. Sve više kompanija omogućava jednake beneficije partnerima svojih zaposlenih. Ali ono što gej Amerikanci i oni koji ih podržavaju traže je, ukidanje svake diskriminacije po seksualnoj osnovi, i opšte izjednačavanje sa pravima heteroseksualaca.

Politika

Osim Teksasa, još 13 država je imalo važeći zakon protiv sodomije među homoseksualcima (sodomija se u ovom slučaju definiše isključivo kao analni seksualni odnos među muškarcima), a četiri isti zakon bez obzira na pol. I mada se pojedinačnim državama i sada, kao i uvek u ovakvim slučajevima, ostavlja pravo na lokalne zakonske parafe, opšte je mišljenje da je federalni Vrhovni sud propisao buduće norme ponašanja. Vrhovnom sudu Kanzasa je, recimo, odmah naloženo da preispita slučaj po kome je jedan građanin kažnjen na 17 godina zatvora jer je kao 18-ogodišnjak seksualno opštio sa četiri godine mlađim muškarcem. Tragičnost morala koji je u ovom slučaju bio propisan zakonom koji reguliše dozvoljeno starosno doba za seksualni odnos je u tome što da je u pitanju bila 14-ogodišnja devojčica, osuđeni bi verovatno dobio samo 15 meseci zatvora.
Pomenuti kulturološki rat koji se očekuje u SAD, u kojem ce se jedna drugima suprotstaviti nespojiva oružja, biće uveliko politički obojen. Već prvi komentari iz tabora konzervativaca to nedvosmisleno najavljuju. Prethodne tri decenije, demokrate su bile politički stožer homoseksualcima, a kako je broj i glasnost ovih poslednjih narastala demokratski politički korpus se sve više orio za njihova prava, postao nezaobilazni učesnik "Marševa ponosa", potvrđujući njihove glasove i značajnu finansijsku podršku. Umereniji republikanci od nedavno pokušavaju da nađu kompromisno rešenje, delom i prihvatajući realnost a delom iz čisto političko-izbornih razloga. Sa tvrdim konzervativnim krilom u partijskim redovima takvi pokušaji još predstavljaju borbo sa vetrenjačama. Ono što, kako neki misle, sluti na promenu je to što je od šestoro sudija Vrhovnog suda koji su preokrenuli točak gej istorije ovih dana (troje bilo protiv), četvoro postavio predsednik-republikanac. I njihovo je mišljenje da "sloboda zaštićena Ustavom dozvoljava homoseksualnim osobama pravo da naprave taj izbor", kao i da "država nema pravo da negira njihovo postojanje ili da kontroliše njihovu sudbinu određujući njihovo seksualno ponašanje kao zločin".
Izbori 2004. već se krčkaju u političkim kuhinjama. Iz Bušovog tabora već se šuška da će Buš morati da se odredi protivno tvrdokorašima i braniocima "tradicionalnih vrednosti" među svojim ideološkim istomišljenicima. Mediji, već tradicionalno liberalniji po ovom pitanju, na to ga već upozoravaju. Mada pouzdanih podataka o broju gej glasača nema, računa se da oko desetak posto Amerikanaca sa pravom glasa pripada gej populaciji. Broj onih koji staju uz rame sa njima narasta. Poslednja istraživanja, recimo, pokazuju da tinejdžeri u SAD već sa 16.godina u proseku priznaju roditeljima svoje (homo)seksualne sklonosti i nailaze na razumevanje. Tinejdžeri ne glasaju, ali njihovi roditelji, članovi familija to čine. Procene da će pitanje gej prava odlučiti naredne izbore čine se preteranim, ali da će kao zahuktali kulturološki sukob unutar SAD imati veće i šire socijalne i politicke reperkusije za nekoliko godina, sasvim je izvesno.

Aleksandra Ajdanić, SAD