Kada čujete da je pre nekoliko dana rulja razularenih skinhedsa bez ikakvog razloga napala i pretukla mladića koji je sa prijateljima prolazio kroz “Mali Taš”, nekako je logično da se zapitate - ko su uopšte oni koji su predmet njihove mržnje? Jer ovo besmisleno nasilje se ne uklapa u generalnu sliku domaćih skinhedsa koji tradicionalno mrze Rome (što je imalo jezivu kulminaciju ubistvom maloletnog Dušana Jovanovića pre nekoliko godina), zatim homoseksualce (epizoda sa krvavim razbijanjem gej parade pre dve godine), crnce (pre pola godine je pretučen Beograđanin i njegova tamnoputa žena, inače Kanađanka), Jevreje (pre tri meseca su nacističkim parolama ižvrljali tablu Jevrejske opštine u Kikindi), i posebno Jevreje fotoreportere sa kontroverznim ratnim fotografijama (neredi na srpskoj turneji izložbe “Krv i med” Rona Haviva). Momak s početka teksta em je belac, em ničim nije isprovocirao ovu skinheds družinu, a sam kaže da mu se čini “da su čekali da bilo ko naiđe”. Kakve to veze ima sa njihovom zvaničnom ideologijom? Ili im ona u stvari toliko i ne treba.
       Koliko zaista ima skinhedsa kod nas, ne može tačno da se utvrdi, ali iako verovatno nisu mnogobrojni (nekoliko stotina), svojim agresivnim ponašanjem privlače veliku pažnju javnosti. Kod nas su se prvi put pojavili krajem osamdesetih, a njihova popularnost među mladima uglavnom je bila pojačana tokom devedesetih kada su političke okolnosti naročito bile plodne za razvoj ovakvih ekstremnih potkulturnih grupa. Centri su bili Beograd i Novi Sad, a vremenom su se skinhedsi pojavili i u manjim gradovima kao što su Bajina Bašta, Jagodina, Niš, Lazarevac. Njihovo prisustvo je raširenije u severoistočnim delovima zemlje gde postoje različite nacionalnosti.
       Socijalni psiholozi pojavu skinhedsa tumačili su kao posledicu krize vrednosnog sistema, ličnog i društvenog, a pripadnost ovakvoj grupi kao jedan od načina nalaženja identiteta, prevazilaženja frustriranosti i kanalisanja agresije. Ideja o rasnoj premoći tokom devedesetih našla je plodno tle u političkoj klimi koja je raspirivala ideju o nacionalnoj izuzetnosti, a mnogi skinhedsi učestvovali su u “Belim orlovima” i formacijama Srpskog četničkog pokreta. Sada, posle izvesnog političkog otrežnjenja i poraza ideje o srpskoj premoći, domaći skinsi imaju nov kurs koji podrazumeva neku vrstu političke apatije (odriču se i Šešelja u koga su se razočarali) i insistiranje, pre svega na rasnoj a ne nacionalnoj pripadnosti, pa sledstveno tome, smatraju da su “Srbi, Crnogorci i Hrvati jedan narod, tj. slovenski i evropski narod koji mora da se ujedini u borbi protiv muslimana i drugih neevropskih uljeza”.
       Prepoznati skinhedse nije teško, jer su uglavnom uniformisani i obuveni u cokule (uglavnom martinke), nose farmerke ili vojničke pantalone i spitfajer jakne i vole da se kreću u grupama. Obrijanih su glava i skloni su tetovažama. Iako se kao specifična potkulturna grupa definišu uglavnom preko onoga što (ili koga) mrze, među malobrojnim stvarima koje vole su fudbal, pivo, lokalni dragstor, a od muzičkih grupa “Direktori”, “Ritam nereda”, “Šaht”. Kultni film je “ID”. Preuzimaju neonacističku ikonografiju i jedan od glavnih simbola im je kukasti krst.
       Ako zanemarimo trendovske skinhedse koji se definišu kao ljubitelji “Oi!” podvrste panka i koji od skinhedsa preuzimaju stil odevanja (što je neretko samo jedna od adolescentskih faza u želji da se pripada nekoj grupi), daleko su interesantniji politički angažovani skinhedsi (uglavnom ultradesničarske, pravoslavne orijentacije) kao i navijači FK “Rad” (smatra se da trećinu navijača “United force”-a čine skinhedsi). Da se ove dve grupe prilično preklapaju, pokazuje i činjenica da se na jednom domaćem sajtu koji je posvećen skinheds pokretu, mogu naći i rasporedi i rezultati fudbalskih utakmica (a na istom mestu se može pročitati i zanimljiv podatak da je košarka “neevropski sport koji promoviše crnčuge”).
       Kako objašnjava dr Radomir Đorđević, autor knjige “Vreme skinhedsa”, po svojoj sociološkoj definiciji, skinhedsi pripadaju potkulturno-kontrakulturnim grupama mladih koji se svojim izgledom i ponašanjem razlikuju od nekih zvaničnih stavova opšte kulture. “Socijalna struktura je heterogena, ima ih i iz siromašnih i iz dobrostojećih porodica. To važi i za godište, jer većinu čine adolescenti i njihov bunt je uvek u prvim redovima, ali iza njih često stoje stariji, čak ljudi u tridesetim koji su neretko ideolozi ovakvih pokreta”, dodaje Đorđević.
       I koja je ideologija skinhedsa? Prošle godine stanovnici Niša i Beograda imali su prilike da se sa njom malo bliže upoznaju jer su po ulicama osvanuli proglasi “Patriotskog dela srpske omladine skinhedsa” kojima se objašnjava građanstvu da “skinhedsi nisu obične pivopije i mrzitelji kako ih mediji predstavljaju, niti produkt Zapada, već omladina koja zastupa interese zdrave srpske zajednice”.
       Njihov program, u stvari, ne odudara mnogo od onoga što zastupaju skinhedsi diljem sveta (“borba za opstanak bele rase i povratak rasnog ponosa”) ali ipak ima nešto i od lokalpatriotskog kolorita (zahtevaju “preporod srpske porodice, porast nataliteta srpskog naroda, jedinstvo srpskih zemalja i povratak oduzetih teritorija”, a bore se protiv “novog svetskog poretka i njegovih lažnih vrednosti, NATO okupacije srpskog Kosova, šiptarskih terorista, homoseksualaca, narkomana, verskih sekti i islamskih fundamentalista”).
       Iako, politički gledano, pripadaju čvrstoj desnici i ideološki su najbliži “Obrazu”, skinhedsi uglavnom nisu simpatizeri nijedne političke stranke, što je između ostalog, i posledica njihovog dubokog uverenja u postojanje globalne zavere gde konce svetske politike vuku uglavnom “Jevreji, masoni, muslimani, velike banke i firme, i organizovani kriminal”. “Očigledno je da perverzne bande, koje vladaju svetom, žele biti sigurne da ko god dođe na vlast u Srbiji, našem narodu se neće dobro pisati. Svi političari i sve političke stranke su pogubne po nas”, smatra jedan skinheds. Na prethodnim izborima za predsednika Srbije, skinhedsi su se zato pomalo nevoljno opredelili za Šešelja, jer “treba izabrati najmanje od ponuđenog zla”. Pravo političko rešenje bilo bi da “pravi rodoljubi dođu na vlast te da temeljno očiste našu izuzetno zagađenu otadžbinu od sveg neevropskog užasa” (gde pored Cigana, Turaka, Jevreja, Kineza, muslimana i Šiptara, obavezno pominju i Indijance). Ipak, u ostvarenje toga čak i oni sami duboko sumnjaju.
       Njihovi politički idoli su Radovan Karadžić i Ratko Mladić, ali za razliku od uobičajene desničarske glorifikacije ovih haških optuženika, skinhedsi ih percipiraju ne samo kao srpske heroje, već pre svega evropske, jer su se borili protiv muslimana (Hrvate ne spominju). Pomenuti verovatno nisu ni svesni vlastitih zasluga u pogledu rasne čistote evropskih zemalja.
       Prema rečima prof. dr Radomira Đorđevića, razlika između domaćih i stranih skinhedsa je najizraženija u odnosu prema religiji: “Naši skinhedsi pokušavaju da razviju svoju ideologiju na četničko-ljotićevskoj misiji, što podrazumeva i dodvoravanje Crkvi, a neretko čak pokušavaju i da se upišu na Bogoslovski fakultet. Taj jako izražen nacionalni i religiozni stav dosta ih čini bliskim drugim ultradesničarskim organizacijama, a istovremeno ih razlikuje od svetskih skinheds pokreta koji uglavnom počivaju samo na rasnim razlikama, a njihovi pripadnici su u proseku manje obrazovani i slabije politički angažovani od naših.”
       Ipak, odnos prema religiji nije isti u svim frakcijama skinheds pokreta kod nas. Na sajtu koji je najverovatnije Internet okupljalište pripadnika i simpatizera skinheds organizacije “Krv i čast” (ime su dobili po internacionalnom skinheds listu “Blood and honour”), hrišćanstvo se odbacuje kao jedna “mazohistička religija jer promoviše neke od najperverznijih ideja, kao, na primer, da volimo svoje neprijatelje ili da okrenemo drugi obraz”. Slično se ocenjuju i vrednosti kao što je pacifizam, tolerancija i jednakost, što su, u stvari, “sumanute gluposti” koje nam uglavnom poturaju “mediji koji rade na sluđivanju srpskog naroda”.
       Na istom sajtu među brojnim pseudoantropološkim i pseudosociološkim analizama u kojima se raspiruje i opravdava mržnja prema svima koje oni nazivaju nimoidskim rasama ili “mundovima”, može se naći i tekst “Ciganski užas” gde se detaljno i uz brojne primere razvija rasistička argumentacija protiv Roma. Između ostalog, navodi se i da su u Srbiji medvedi gotovo istrebljeni i da ih trenutno ima svega tridesetak. Razlog za to su, prema autoru teksta, Romi, koji ih koriste za potrebe “mečkarenja”. Ostatak argumentacije je u sličnom duhu.