|
|
|
|
|
Marija Baškirčeva,
Portret Božidara Karađorđevića
ulje na platnu (1883), Narodni muzej Beograd
Marija
Baškirčeva
Dnevnik 1873-1884
Matica srpska, Novi Sad, 1996
...
Utorak, 9. oktobar.
Portret Božidara je čini se... dobar. Žilijen kaže da može
imati velikog uspeha, da je to veoma originalno, novo...
U ocima svih - sličnost je izvanredno velika, ali ja bih
želela da vidim još nešto. Glava i telo su veoma verni,
čak i po mom mišljenju.
Ostaje da se uradi još samo ruka.
...
(fotografija portreta i fragment
iz knjige Marije Baškirčeve su dodatak Gay-serbia) |
|
PROFIL Br. 22
BOŽIDAR KARAĐORĐEVIĆ - JEDINI KARAĐORĐEV POTOMAK HOMOSEKSUALAC?
Nije zlato sve
što sija
Otrgnuvši od potpunog zaborava
ličnost princa Božidara Karađorđevića, STEVAN K. PAVLOVIĆ predstavlja
istinskog aristokratu i simbola poslednje lepe epohe u Evropi.
Radije se družio sa skitnicama i umetnicima, nego sa carevima
i kraljevima
Kroz Evropu, od Kamarea do Topole, od Stokholma do Venecije,
od planine Atos do Versaja, kretao se svestrani umetnik "Bel
epok", Karadorđev praunuk Božidar Karadorđević. Rođen je
bogat, a umro je kao puki siromah, večni izgnanik, svetski putnik
i radoznalac, poliglota bez korena, autor putopisa o Indiji koji
je postao "best-seler" u Parizu, Londonu i Njujorku;
i kasnije jedan od najboljih zlatara i draguljara u Parizu. Bio
je i prijatelj Sare Barnar, Marije Baškirčeve, Pjera Lotija, Antona
Bruknera, slikara simbolista i intimista; kao i Bolivarovih socijalista.
Imajući neskrivene homoseksualne sklonosti, sa ženama je održavao
isključivo prijateljske odnose.
Mlađi sin potpukovnika Đorda Karađordevića (unuka Crnog Đorđa),
i Sarke, najmlade kćeri Kapetan-Miše Anastasijevića , Božidar
se rodio 1862. u Beogradu, na Božić (otuda mu ime "Bož(j)i
dar"). Kad su pristalice Obrenovića svrgle njegovog strica
Aleksandra sa prestola, dobio je titulu kneza. Baš kao i njegova
kćerka Sarka, Kapetan-Miša Anastasijević imao je ambiciju da Božidarovog
oca Đorda Karađorđevića (koji lično nije gajio takve pretenzije)
dovede na srpski presto, ali kad se razočarao u politiku preselio
se u Rumuniju da se stara o svojim nepreglednim imanjima. Uskoro
su mu se tamo pridružili i Đorđe i Sarka sa decom koji ce provesti
deset godina u Bukureštu i Jašiju. Početkom 1869. su se nastanili
u Parizu, na Šanzelizeu. Karađorđevići će ići u posetu Lamartinu,
u Pasiju, neposredno pred njegovu smrt, jer stari pesnik je 1833.
boravio u Srbiji, u okviru puta po Istoku, i objavio svoje utiske
o herojskoj epohi Karađorđa i Miloša.
Milujući Božidarove plave uvojke, Lamartin se čudio "Kakav
je ovo plavi Karađorđević?"
Božidar je bio lep kao devojčica, slabunjav i ćutljiv, više je
voleo igračke i knjige nego društvo svojih vršnjaka.
Vreme rata 1869-1870. porodica je provela u Nici, zatim u Firenci,
Badgastajnu i na obalama Lemanskog jezera. Pri povratku u Pariz
ustanovili su da su im u međuvremenu komunari opljačkali vilu.
Posle Berlinskog kongresa 1878. stalno će boraviti u Parizu gde
će održavati bliske kontakte sa Ruskinjama: gdom Baškirčev, njenom
kćerkom Marijom i nećakinjom Dinom Babanjin.
Božidar, koji je završio licej Luj Veliki i upisao se na Pravni
fakultet, bio je Marijin nerazdvojan drugar. Veseo i maštovit,
s njom je pohađao časove slikanja i graviranja na Umetničkoj akademiji.
Stalni pratilac Sare Barnar
Strasno je voleo i pozorište, prisustvujući svim premijerama
i prateći Saru Barnar na turnejama po unutrašnjosti. Sarin sin
bio je drug braće Karađorđević, Božidara i Alekse, tako da ih
je Sara Bernar često primala u kuću i obezbeđivala im karte za
predstave.
U avgustu 1881. Božidara, koji se neograničeno divi slavnoj glumici,
Sara je pozvala u Avr, sebi u posetu. Ona je tada imala 34 godine
i upravo se bila vratila sa turneje po Americi. Božidar je kod
nje sreo većinu velikana svog vremena.
Iduće godine na premijeri "Fedore", on je u Vodvilj
teatru u Bezansonu sa oduševljenjem igrao "ulogu" mrtvog
grofa Jariskina. Slikarka Baškirčev je bila umislila da je Božidar
u nju zaljubljen i pobesnela je od ljubomore na Saru Bernar.
Marija je, naravno, naslikala i portrete svojih prijatelja Karadorđevića.
Sačuvan je jedan divan portret Božidara iz 1883. koji se sada
nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu. Na slici je dvadeset jednogodišnji
Božidar na jednom pariskom balkonu. Nonšalantno naslonjen na ogradu,
gleda na ulicu, sa cigaretom u desnoj ruci, i levom rukom u džepu
pantalona, sa ramenima sličnim vešalici za odelo, i dugih ruku.
Lice mu je uokvireno retkom bradom, plavi uvojci su odavno nestali,
a kosa mu je dobila smeđu boju. Pogled mu je podsmešljiv.
Sledeće godine Marija Baškirčev je umrla od tuberkuloze. A u Bukureštu
mu je umro i deda, Miša Anastasijević, čije se prisustvo u porodici
ogledalo uglavnom u pismima, fotografijama, pričama i, naravno,
ogromnom bogatstvu koje im je dao da nemilice troše u Parizu.
Posle tih tužnih događaja, za Božidara i njegove počeće potpuno
novi život.
Kapetan-Miša je proćerdao dosta novca, ne bi li nezainteresovanog
zeta Đorda Karađorđevića doveo na srpski presto, ali nije uspeo.
Posle njegove i smrti supruga, ambiciozna Sarka, koja je već bila
prevalila pedesetu, kao bogata naslednica, trošila je i šakom
i kapom ne bi li svog najstarijeg sina Aleksu uzdigla do prestola.
I njeni napori ce se izjaloviti, ali zato će izgubiti sve bogatstvo
i Božidara ostaviti praktično bez igde ičega.
Godine 1886. Božidar putuje na Cetinje gde ga prima knjaz Nikola
i gde prvi put sreće svog rođaka Petra I. Zatim odlazi u Istambul
i mesec dana obilazi provincije Evropske Turske. Strane ambasade,
posebno engleska i austrougarska, prate sa velikom pažnjom njegovo
kretanje, a turski sultan ga čak dva puta prima u audijenciju.
Govorilo se da je Abdulhamid Božidaru poklonio tabakeru ukrašenu
brilijantima, pa čak i da ga je odlikovao Velikom lentom. Božidar
se u Bukurešt vratio nesvesan diplomatskog incidenta i uznemirenja
koje su počasti, koje su mu u Turskoj ukazane, izazvale u Austriji
i u Srbiji.
Pažnja koja mu je potpuno nezasluženo ukazana verovatno je imala
za cilj samo da naljuti Austrijance i zavadi ih sa Rusima.
Primili su ga turski sultan i ruski car
Ali, Sarka sa sinovima ide u Rusiju da ispuni poslednju želju
svoga muža - da Caru predstavi sinove. Lepo su primljeni na dvoru,
ali ništa više od toga. Aleksa i Božidar potom idu u London gde
Aleksu primaju u Forin ofisu, a kasnije i u audijenciju kod princeze
od Velsa, na preporuku njene sestre carice Marije Fjodorovne.
U leto 1893. Božidar ponovo putuje na Balkan. Inkognito, kao turista
i umetnik. Obilazi Dalmaciju, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru, Albaniju
i Grcku, čak i Srbiju, posebno Topolu, gde su koreni njegove porodice,
i gde je u Karađorđevoj crkvici verovatno video natpis kojim se
Božidarov deda Aleksa, Karađorđev sin, označava kao njegov naslednik.
A Božidarov brat Aleksa u pismu "Figarou" javno je istakao
svoju kandidaturu za srpski presto kao pripadnik starije grane
Karađorđevića koja nije do sada bila na vlasti. Međutim, Božidar
oseća i nostalgiju za zemljom svojih predaka i nema nikakvih pretenzija
na presto. On je pre svega bezbrižni turista i umetnik, a egzoticna
putovanja su mu izvor za priče koje piše i akvarele koje slika.
U Austro-Ugarskoj boravi da bi se sastao sa slikarima, muzičarima,
piscima i rođacima iz Banata.
Umetnički život Božidara Karadordevica savršeno se podudara sa
takozvanom "lepom epohom" (belle epoque), simbolizmom
kraja XIX veka, kada "mašta odnosi prevagu nad svakodnevnim
životom", kao prirodna reakcija na strahovladu mašina, posle
pobede tehnološke revolucije. Sva sredstva za bekstvo od stvarnosti
su dobra: kult lepog, traganje za okultnim i bizarnim, slavlja,
prerušavanje i afektiranje, narcisoidne i homoseksualne tendencije,
opsednutost smrću, ali i egzotikom. Da bi pobegli od zapadnjačke
svakodnevice, umetnici se okreću dalekim zemljama; potreba jednih
za bekstvom meša se sa radoznalošću drugih, pothranjivana obnavljanjem
kolonijalnog carstva.
Božidar je upravo rođeni putnik i avanturista. Pošto je mladost
proveo lutajući Evropom, sada je Parižanin sa francuskom kulturom,
ali i sa dubokom ljubavlju i sentimentalnošću prema zemlji svojih
predaka, prema još poludivljoj Srbiji.
Iz Crne Gore će u kočijama ili na konju proputovati Albaniju i
Makedoniju, spustiti se sve do Grčke, vratiti u Makedoniju, proći
kroz Bugarsku do Varne, gde će se ukrcati na parobrod austrougarskog
Lojda i otploviti do Istambula. Nešto iz potreba, više iz radoznalosti,
spavaće po gostionicama, ili pod vedrim nebom, jesti u popularnim
krčmama, putovati trećom klasom ili na konju, bez pratnje ili
posluge. Nikome se neće javljati tako da ni porodica, ni diplomati,
neće znati gde se u kom trenutku nalazi.
Umoran i prilično deprirmiran slabim zdravljem, dugo će boraviti
u Tunisu i Alžiru, na južnim padinama planina Ores, na prilazu
Sahari. Uzeće sebi slugu Abdeklkadera, povinovaće se savetima
lekara i lečiti suncem, a u dokolici će se latiti kičice. Uveče
će dugo jahati, potom ići u kafanu, da sluša arapske pripovedače
ili jevrejsku muziku. Po povratku u Alžir srešće se sa Fransoa
Kopeom, koji se isto tako leči u Africi. Ustanoviće da imaju zajedničke
prijatelje, među kojima i Saru Bernar.
Ali, iako Božidar voli mirnu prirodu i dobro organizovan život
Kopea - jer i sam želi mir - neuporedivo više ga privlači slavni
Pjer Loti sa kojim se prvo sreo kod Sare Bernar, a nekoliko godina
kasnije i salonu Žilijet Adam, gde ga je Bastien-Lepaž odveo.
|
|
|
|
Ljubavnik pisca iz tamnog vilajeta Pjera Lotija
Loti je gotovo na vrhuncu slave, putovao je po Balkanu, bio
u Rumuniji na poziv kraljice, u literaturi poznate pod imenom
Karmen Siva. Ponoseći se svojim vezama sa kraljicama, damama plemenitog
porekla i prinčevima, balkanski knez, koga je sreo kod gospode
Adam, zainteresovao ga je više od nezrelog mladića koga je video
kod Sare Bernar. Božidar se, međutim, divi Lotijevoj književnoj
slavi, bekstvu od stvarnosti, ukusu koji kao da otelotvoruje svu
onu istančanu osetljivost karakterističnu za tu epohu, njegovoj
ljubavi prema putovanju i egzotici. Uprkos velike razlike u godinama,
njih dvojica osećaju afinitet jedan prema drugom, i Božidar ce
postati Lotijev stalni pratilac na prijemima iz 1001 noći, koje
pisac priređuje u svojoj palati Rošfor. Zajedno će ići na Svetsku
izložbu i prisustvovati venčanju princa od Monaka. Božidar je
odličan režiser i dekorater, obožava kostimirane prijeme na kojima
voli da se pojavljuje u egzotičnom odelu, vrlo je društven i šarmantan,
pri tom i lepo peva prateći sam sebe na gitari. Loti je 1891.
više no ikad u modi, izabran je za člana Francuske akademije.
Nekoliko sledećih godina Božidar će biti njegov impresario i desna
ruka za sve, kupuje "orijentalne" predmete za Lotijevu
sobu u turskom stilu, za njega svršava poslove u Bukureštu, dizajnira
mu graviru koju će koristiti na hartiji za pisanje.
Lotiju je Božidarovo prijateljstvo veoma važno, laska mu njegovo
divljenje i nalazi u njemu "ogledalo sopstvene duše".
Voli u njemu podrugljivu veselost i okrepljujuću blagost tako
da sa njim i njegovim prijateljima rado provodi večeri u Latinskom
kvartu. Da li je između Lotija i Božidara postojao neki homoseksualni
afinitet? Za Božidara, koji će umreti kao neženja, zna se jedino
da je idealizovao svoja prijateljstva i da u njima nije bilo ničeg
putenog, jer se bunio protiv robovanja telu. Kao što je bio slučaj
sa junakinjama "Trećeg pola" koji je kasnije preveo,
Božidar ne može da zamisli "protivprirodnu ljubav",
već teži "vančulnoj ljubavi". Eventualna homoseksualna
sklonost mogla bi da postoji samo u sklopu pokušaja karakteristicnih
za to doba da se čovek oslobodi svega materijalnog, pa stoga može
postojati samo na sentimentalnom nivou.
|
|
|
|
Uostalom, njegovo prijateljstvo sa Lotijem često potresaju nerazumni
kaprici i ćudljivost. A onda se Božidar polako udaljava od slavnog
pisca, mnogo putuje.
Za prijatelje on je sada "knez Kara", "Kara",
"Boži" ili "Boža" (za one koji znaju tacno
da izgovore), za otmene dame je "šarmantni princ". Fotografije
iz te epohe ga prikazuju kao vrlo vitkog, opuštenih ramena, dugog
bledog lica uvek uokvirenog bradom, sa dugim crnim brkovima, veoma
crnim i dubokim očima. Prijateljstvo sa Lotijem samo se nadovezalo
na njegovu titulu, njegovu egzotičnost i umetničke sklonosti da
bi mu donelo veliki uspeh u društvu.
Da li je pripadao rozenkrojcerima
Živopisni umetnički kritičar Žozefen Peladan, u saradnji sa
grofom Antoanom de la Rošfukom, postao je osnivač, ili obnovitelj,
Reda Ruže i Krsta (Rozenkrojcerovskog reda) i proglasio
se njegovim velikim majstorom u cilju "vaspostavljanja kulta
Ideala, sa Tradicijom kao osnovom i Lepotom kao sredstvom".
Ovaj red negovao je Lepotu, Dobrocinstvo i Suptilnost i Peladan
je objavio da će u njega biti primljeni i nekatolici: "semiti,
kao i pripadnici grčke pravoslavne crkve posle delimičnog očišćenja".
Niko de facto nije bio "očišćen", a jedini
pravoslavac koga ce primiti na izložbu bio je Božidar Karađorđević,
koga su Ruža i Krst jako privlačili zato što je pristalica
vagnerovskog estetizma i obožavalac Gistava Moroa.
Božidar je objavio i svoj prvi književni tekst. Bio je to putopis
o utiscima iz Alžira pod naslovom: "Pustinjske impresije"
(tekst i ilustracije kneza Božidara Karađorđevića). U to vreme,
ruska književnost je bila u modi i kako je Božidar dobro vladao
ruskim od njega su tražili da prevede Tolstojevu priču "Šta
ljude tera da žive".
Osnivač i direktor časopisa "La Nouvelle revue" Žiliet
Adam, čuvši da Božidar ponovo putuje na Balkan i namerava da poseti
Svetu Goru, ponudila mu je da u njenom časopisu objavi svoje putopisne
utiske. Ali pre odlaska za kostimiran bal kod grofice Bosak, kreira
Pjeru Lotiju kostim Darijevog strelca, uz sve detalje kao što
su perika, brada i belilo. Uoči bala, dok Lotiju mrkom bojom farba
mišice i ramena, ovaj prima u audijenciju mnoštvo ljudi, između
ostalih i grofa Robera de Monteskjea, koji sa Božidarom izmenjuje
nekoliko reči i seća se da se sa njim već video kod Sare Bernar
ili Kopea.
Umoran od mondenskih skupova, razočaran rozenkrojcerovskim preterivanjima
a možda već sit i "usluga" koje čini Lotiju, Božidar
je jedva čekao da ode iz Pariza.
Hteo je da se zamonaši u Hilandaru
Na Svetoj Gori, gde spava u monaškoj ćeliji, jede u manastiru,
luta po planini, slika i priča sa monasima. Posebno mnogo vremena
provodi sa kaluderima koji slikaju ikone i onima koji se bave
drvodeljstvom. Atos ga podseća na Rusiju, ali i Srbiju, jer je
sa uzbuđenjem zapazio kako se čuva uspomena na Svetog Savu. Zato
ide i u posetu Hilandaru. Vraća se potom u Solun, odakle ide na
još uzbudljivije hodočašće, u Srbiju, u Topolu, u kolevku Karađorđevića.
Tamo će slikati crkvu sa grobom Karađorđevića, razgovarati sa
ljudima, sveštenikom, učiteljom i seljacima, čak biti pozvan na
proslavu neke veridbe.
Iako je bio već afirmisan kao slikar i pisac, nije odustao od
želje da se bavi muzikom. Uprkos tome što je imao vec 69 godina,
Antona Bruknera je obožavala mlada generacija muzičara, a njegovi
učenici bili su za njega spremni sve da rade, prepisuju note,
sele ga i pregovaraju sa njegovim izdavačima. Božidar i njegovi
prijatelji Montandon i Riter pratiće u Beču njegova predavanja.
Bečki saloni su, naravno, širom otvorili vrata knezu Božidaru
Karađorđeviću, diveći se njegovim izvanrednim manirima, šarmu
i prirodnosti, kulturi i umetničkoj senzibilnosti. Zbližiće se
i sa Bruknerom i ući u intimni krug njegovih prijatelja, s njim
ce večeravati i razgovarati o muzici, jer je on postao njegov
novi idol.
Božidar u Beču, baš kao i u Parizu, više voli umetničke nego aristokratske
krugove. Rudolf fon Urban, jedan od Frojdovih prvih učenika, ostavio
je interesantne stranice o svom dečačkom divljenju Božidaru u
to vreme. Sin profesora Medicinskog fakulteta u Beču i posednika
u Slavoniji, gimnazista Rudolf fon Urbancic, koji će kasnije postati
dr fon Urban, psihoanalitičar bečkih nadvojvoda u Beču, a zatim
i holivudskih zvezda, u svojoj autobiografiji priča o odnosima
sa "čika Božidarom" koji je, sa njegovim ispovednikom,
imao najveći uticaj na njegovo dečaštvo.
Posle traganja za "izgubljenim bratom", "drugom
majkom" i učiteljima prema kojima oseća odanost sina, možda
je i Božidar želeo "sina" koga je našao u Rudolfu? Sina
čije manire je mogao da usavrši i ulije mu razumevanje umetnosti
koje bi ga učinilo osetljivim za lepotu?
Ponoseći se svojim uspehom, mnogo radi, uostalom treba mu novac.
Sreće se u Veneciji sa princezom Bibesko i njenim sinovima Antoanom
i Emanuelom, koje je Prust nazivao "braćom Karamazovi".
Putuje potom u Švedsku, gde se upoznaje sa severnjačkom gotikom,
koju opisuje kao "crkve bez stila", obilazi Norvešku
sve do Laponije, ali svi ti nordijski predeli ostavljaju ga hladnim,
u poređenju sa Balkanom i Mediteranom.
Zahvaljujući nekim srećnim okolnostima, uspeo je da otputuje u
Indiju. Te okolnosti su bile: avans Kalman-Levija za knjigu koju
treba da napiše i engleski prijatelj, umetnički kritičar Marion
Hari Spilman, direktor londonskog "The Magazine of Art",
koji je Božidara preporučio svojim rođacima u Indiji i za koga
će princ obaviti nekoliko poslova. Septembra 1896. krenuće brodom
iz Londona u potragu za nekadašnjom Indijom, željan njenih cudesnih
boja i sklada, onoga što je preostalo od njene prošlosti. Posle
iskrcavanja u Bombaju, obićiće Indiju sa unajmljenim slugom putujući
vozom i to trećom klasom; brodom, kolima na dva ili četiri tocka.
Sluga će se povinovati bukvalno svim njegovim željama, jer ga
smatra princom, umetnikom i svetim čovekom kome je sve dopušteno.
Božidar će ići u Hajderabad, na Cejlon, do Kalkute, Dardžilinga
i Himalaja, videti Gang u Benaresu, prokrstariti čitavu severnu
Indiju i vratiti se preko zapadne posetivši Agru, Tadž Mahal,
Džajpur i Delhi. Za sedam meseci preći će više od 11 000 kilometara
"u zemlji jasmina, ruža, kuge i gladi". Božidar ispoljava
za njega karakterističnu radoznalost, zalazi u kockarnice i bordele,
najgore razbojničke jazbine, ide čak i u sobu okuženog i prisustvuje
njegovoj agoniji. Odseda u hotelu kad je u velikom gradu, ali,
uz preporuke koje ima, odlazi i kod britanskih upravljača, a indijske
maharadže, znajući za njegovu titulu, stavljaju mu na raspolaganje
"gostinske bungalove".
Radoznalost odnosi prevagu nad umetnikom, nagledao se bogatstva
iz istočnjackih bajki, ali i bede, upoznao je Indiju bogova i
legendi. Tako je i nastala njegova "Začarana Indija",
koja je ubrzo postala svetski bestseler.
U Indiji je često gledao kako se obrađuje metal, a po povratku
u Pariz i sam će postati "umetnički zanatlija". Najpre
je radio sa drvetom i bakrom a onda prešao na plemenite metale,
kožu i vez. Divljenje prema Reneu Laliku odvešće ga zlatarstvu
i draguljarstvu. Napraviće sve moguće vrste umetničkih predmeta:
vez na svili, satenu i platnu; poveze za knjige, obeleživače stranica,
male komade nameštaja od šarene i patinirane kože; rezbaren nameštaj;
jedan monumentalni kamin, ali pre svega predmete od metala: srebra,
zlata i pozlaćenog srebra; nožiće za papir, šnale, kopče, broševe,
alke i dugmad, pribore za jelo. Izmislio je čak i kašiku za bebe.
Poslednjih dana svog života važio je za jednog od najmaštovitijih
pariskih draguljara.
Najzad u Beogradu
Posle ubistva Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 29. maja
1903. Božidara Karađorđevića i kuću njegove porodice na trgu Bua-de-Bulonj
u Parizu opsedaju novinari, ali ne želi da daje nikakve izjave.
Na vest o izboru Petra I za kralja, Božidar pristaje da za štampu
kaže nekoliko reči o liberalizmu novog vladara, ali mu poverava
i da mu je žao što je dinastija Obrenović srušena na tako tragičan
način.
Svih sedam muških potomaka Karađorđevića okupiće se prvi i poslednji
put u Beogradu na krunisanju kralja Petra septembra 1904. na koje
će biti pozvani i Aleksa i Božidar. Iako se u Parizu pričalo da
je kralj kod Božidara poručio da mu napravi krunu, to nije tačno,
jer ona nije napravljena u novom pariskom stilu već je klasičnog
oblika, od metala dobijenog topljenjem jednog od prvih turskih
topova koje je Karađorđe zarobio. Ali, Božidar je prvi napravio
Petrov portret.
Njegova dela privukla su veliku pažnju u Beogradu. Prvi put je
došao pod sopstvenim imenom, ali nije odmah otkrio svoj identitet,
već je odseo u ne baš najboljem hotelu "Balkan", na
Terazijama. Aleksa i Božidar su tretirani kao siromašni rođaci
novog kralja, ali, ipak, kao rođaci.
Božidar je bio potpuno apolitičan, njegova hrišćanska uverenja
prožeta su nejasnim tolstojevskim misticizmom i simbolizmom, veruje
u bolji život posle smrti, jer ga je već naslutio u jednostavnosti
i umetnosti. Liči na estetu ili lik sa neke ikone. Umetnost je
odavno postala jedini njegov razlog postojanja, pristupio joj
je kao što drugi pristupaju religiji. Prisni prijatelji ga zovu
"Boži-d-ar" (Umetnički Boža) ili "Boži-evr-d-ar"
(Boža-umetničko delo) a žene "Bižu-d-ar" (Umetnički
dragulj). Nije uopšte ličio na čoveka od krvi i mesa.
Predstavljajući se jednom dvema Srpkinjama u Muzeju Karnavale,
Božidar je rekao: "Ja ovde radim kao zlatar ali nemam zlata".
Poklonio im je, ipak, dve šnale za kosu od srebra koje će one
čuvati kao uspomenu na kneza u radničkoj košulji. On je morao
da zarađuje za život, deset franaka dnevno kao graver, jer su
i pod režimom Karađorđevića u Srbiji on i njegova porodica izgnanici
kao i za vladavine Obrenovića.
Poslednjih godina svog života Božidar je vodi dvostruki život.
Danju je bio zanatlija u radničkoj košulji, a noću knez-umetnik,
u fraku, slavan i obožavan u mondenskim salonima. Govorio je sve
moguće jezike na svetu, a jedan srpski list je čak pisao da zna
i jezik Zulua!
Pošto je neki nepoznati Nemac izrekao nešto ružno o Rusiji, Božidar
mu je ljutito uzvratio. Došlo je do dvoboja na zahtev Nemca. Srpski
knez nije želeo da mu se izvini, pa je prihvatio ućešće u farsi,
iako se nikad ranije nije ogledao u rukovanju oružjem.
Kao dete, bio je dobar drug svojoj sestri čija ga je smrt bolno
pogodila i posle koje je pokušavao da u njenim lutkama oživi izgubljenu
drugaricu. Kasnije je gajio prijateljstvo prožeto dečačkom ljubavlju
prema Mariji Baškirčev, a prema Sari Bernar, koja je od njega
bila 18 godina starija, osećao je divljenje puno ljubavi. Posle
Marijine smrti držao se podalje od žena, ali je bio osetljiv na
njihovu ženstvenost, kao i na njihovu ružnoću, kako se vidi iz
njegovih spisa. Lutke su ga čitavog života fascinirale kao mnogo
lepša imitacija žena.
Na pitanje jednog prijatelja šta će da uradi kad mu konačno iz
Beograda stigne penzija, od kralja Petra, Božidar je umorno odgovorio:
"Spaliću svoje crno odelo kako ne bih više nikad otišao među
svet i šest meseci neću izlaziti iz kreveta."
Ali, to ipak nije nikad doživeo. U zoru 2. aprila 1908. Božidar
je već preminuo u dva sata noću u svojoj 46. godini.
Stevan Pavlović
Pierre Loti
Pierre Loti je bio pseudonim francuskog
književnika i akademika Louis-Marie-Julien Viaud-a (1850-1923),
izuzetno popularnog u XIX veku, a danas prilično zaboravljenog.
Glavna inspiracija njegovim delima bila su Lotijeva neprestana
putovanja po Aziji, Africi, Americi, Japanu itd. i romani su mu
zapravo neka vrsta romansiranih putopisa. Romani poput Aziyade
(1879), Le Marriage de Loti (1880) i Madame Chrysantheme
(1885) govore o običajima, životnim stilovima neevropskih kultura
i evropski uticaj na njih često prikazuje u negativnom svetlu.
Dela su mu prožeta i homoerotikom i on se smatra jednim od prvih
pisaca sa homoseksualnim identitetom koji, po mnogima, nastaje
u upravo u drugoj polovini XIX veka u Evropi (prema Foucaultu
oko 1870. god.) i otuda su njegov život i strategije pisanja današnjim
istraživačima izuzetno interesantni i bitni (up. studiju Richarda
Berronga: In Love with a Handsome Sailor.The Emergence of
Gay Identity and the Novels of Pierre Loti http://www.utppublishing.com/detail.asp?TitleID=2617)
Loti je vršio uticao na Oscara Wildea i E. M. Forstera. Relativno
dobro nam je poznata njegova veza sa mornarom Josephom Bernardom
s kojim je bio zajedno na putovanjima na Tahitiju i Senegalu.
Ako je ovaj nekada izuzetno čitan i komercijalan pisac danas umnogome
zaboravljen u Evropi, on to svakako nije u Turskoj. Njegova neizmerna
ljubav prema Turskoj ucinila ga je strasnim braniocem turskih
interesa, te je tako ostavio za sobom i nekritican spis o genocidu
nad Jermenima (1915. god.) gde umanjuje tursku odgovornost u njemu
i za pokolj optužuje Kurde pa i same Jermene (vidi: http://www.tetedeturc.com/Armenien/Loti.htm).
Napomena: Gay-Serbia
Comte Robert de Montesquiou-Ferensac
(1855-1921) Pesnik, likovni kritičar (jedan od prvih koji je proglasio
vrednosti Art Nouveau-a) ali možda najpoznatiji kao
party giver i dandy. Pojavljuje se kao lik dekadentnog
dendija u mnogim književnim delima belle epoque-a, kao
Duc Jean Floressas des Esseintes u noveli A Rebours (1884) J.K.
Huysmansa i
kao homoseksualac Baron de Charlus u Marcel Proustovom romanu
A la Recherche du Temps Perdu (1913-27). Up. http://www.btinternet.com/~rubberneck/montesquiou.html
Napomena: Gay-Serbia |
|
|