VREME 631 / POŠTA

Dušan Maljkovic:
Prirodno krivo

"Sloboda i pravo"; "Vreme" br. 629

Vaš citalac Petar Mitrovic ima problem sa, kako on pogrešno kaže, homoseksualizmom. Zato odmah napravimo korekciju: homoseksualnost i homoseksualizam pojmovi su razlicitog znacenja – dok prvo oznacava seksualnu orijentaciju ka sopstvenom polu, drugi bi, da postoji, mogao sugerisati zbog završetka -izam nekakvu društveno-politicku ideologiju (kao socijalizam, fašizam, kapitalizam) ili umetnicki pravac (impresionizam, dadaizam, nadrealizam itd.) U navedenom kontekstu, jedini legitmni -izam bio bi homoerotizam, specifican erotski senzibilitet emaniran u istoriji kroz umetnicku i teorijsku praksu od Mikelandela do Vorhola, od Šekspira do Vajlda, od Platona do Šopenahuera, na primer. Homoseksualnost, sa druge strane, nema nikakve veze sa sodomijom i nekrofilijom, kako to citalac pokušava da poveže, krajnje nedobronamerno, buduci da navedene seksualne prakse mogu upražnjavati – i svakako upražnjavaju – i heteroseksualci. Pobrkani su, dakle, loncici i poklopcici dva razlicita nivoa, nivoa seksualnosti, koji oznacava iskljucivo preferencu ka sopstvenom, razlicitom, ili ka oba pola, i domen seksualnog cina, koji ne proizlazi direktno iz seksualne orijentacije jer razlicite seksualne prakse upražnjavaju pripadnici istih seksualnih grupa. Tako, na primer, možemo imati homoseksualne mazohiste koji preferiraju voajerizam, kao što su moguci i heteroseksualni nekrofili oralnog karaktera – nema nikakvih principijelnih barijera zbog kojih ovakve kategorizacije ne bi bile moguce. Spot Macy Gray "Sexual Revolution" svakako je dobar vizuelni primer postojecih razlicitosti savremenih modela seksualne želje i mogucnosti raznovrsnih, eklektickih, pa i prividno kontradiktornih seksualnih identiteta. Naravno, postoje drugacije vrste barijera, pre svega onih mentalno-ideološkog tipa, koje najcešce zovemo predrasudama, a koje upravo širokom puku samoproklamovanih cuvara javnog morala izgledaju kao neprihvatljive, jer se ne poklapaju sa njihovim licnim i preferencama vecine, te ih smatraju "odvratnima", "nedopustivima", "nemoralnim", "protivprirodnim". I to je OK. Nikom ne može biti osporeno da o seksualnosti drugog misli šta god želi. Problem nastaje kada to mišljenje, izneto u javnost, postaje, s jedne strane, osporavanje prava drugog da sam izabere svoju realizaciju seksualnosti, pa i pravo da javno nastupa zalažuci se za poštovanje sopstvenih, vidno ugroženih prava. S druge strane, to mišljenje, koje je u stvari govor vladajuce, netolerantne ideologije, preti da postane i radikalni politicki program nasilja, kao na Gay paradi 2001. godine, od koga se citalac, u kvazitolerantnom maniru, ograduje, nudeci mnogo perfidnije rešenje – samilosne ruke pomoci, koje bi, "umesto zalaganja za njihova prava pokušale da reše njihov problem". Sugerišuci tako da je homoseksualnost bolest ili makar nekakva cudna perverzija prirodnog, koju ipak ne treba umlacivati (vec možda leciti, u vremenu kada se leci iskljucivo tzv. ego-distona homoseksualnost tj. neprihvatanje vlastite (homo)seksualnosti), on zaboravlja da je upravo kljucni problem homoseksualne populacije nedostatak poštovanja ljudskih prava, odnosno da je rešenje "njihovog problema" upravo uklanjanje javno (pre)ispoljene homofobije. Pismo doticnog citaoca svakako je prilog daljem osnaženju predrasuda, i legitimno ga je moguce smestiti u diskurs govora netolerancije, koji bi trebalo da bude efikasno zakonski sankcionisan, kao i svako drugo javno ispoljavanje netrpeljivost na nacionalnoj, verskoj, rasnoj, polnoj itd. osnovi. Sloboda govora ogranicena je neugrožavanjem prava na slobodu života drugog, ma kakav on privatni život vodio "van ociju javnosti" i "šta sve bio u stanju da uradi cim oseti malo slobode", jer to Petra Mitrovica ni bilo kog drugog ne bi smelo da se tice. Sem ukoliko nekog ne ugrožava, što onda postaje legitimni domen istraživanja pravosudnih organa, ali nikako radoznalih njuškala koje iznad svega zanima šta to, zaboga!, neko drugi radi "u krevetu". Kao što je iritacija kampanjom za gay i lezbejska prava privatna stvar doticnog gradanina, koju on iz nekih razloga obznanjuje i cudnim asocijativnim putevima dovodi u vezu sa ekstremnim dogadajem proždiranja homoseksualnog partnera – što je krivicno delo ubistva, koje sa seksualnošcu nema nikakve direktne veze. U skladu sa navedenom igrom asocijacija, mogli bismo postaviti tezu da, ukoliko je homoseksualnost kanibalisticka, onda se heteroseksualnost ispostavlja genocidnom, buduci da je Hitler, zajedno sa vodecim nacistickim ideolozima, u logorima pobio cetiri miliona ljudi, izmedu ostalog i brojne homoseksualce. To je, naravno, sasvim besmislena konstatacija i ne treba je dalje razmatrati. Meduti, ono što je daleko od ociglednog, a citalac pokušava da ispostavi ociglednim jeste "da su homoseksualci inace u starijim godinama skloni pedofiliji", što je, opet, koliko homofobicna teza toliko i apsurdna – uslov mogucnosti pedofilije, bila ona heteroseksualna ili homoseksualna, jeste da jedan od partnera bude (dosta) stariji, što konacno ponavlja veliku mudrost da je svaki pedofil star. Treba, naravno, dodati da se najveci broj slucajeva seksualnog zlostavljanja i fizickog nasilja dešava upravo u heteroseksualnoj porodici, najcešce od oceva, što nikako ne dovodi do zakljucka da su svi muški heteroseksualci skloni u porodicnom okruženju pedofiliji, ili da je heteroseksualnost u bilo kakvoj vezi sa pedofilijom, sa kojom bi Petar Mitrovic da poveže homoseksualnost, doduše nasilno i nespretno, batinom i štapom i kanapom, produkujuci sklepane teze, utemeljene na predrasudama i samo njemu poznatim "cinjenicama". Naravno, kljucni zacin ovom vec sasvim neukusnom, hladno posluženom corbuljku homofobije jeste i moralisticki apel sa dubokim patosom pravednika u ogorcenju nad svim "zlima" ovog sveta: "Pa gde je tu granica?", tražeci ispostavu nekakvih kriterijuma za odredenje te nejasne granice dozvoljenog. Stoga, razrešimo, doduše ad hoc, koliko ovaj odgovor dozvoljava, citaocevu dilemu: rešenje nije u necemu njemu veoma bliskom, u doktrinarnoj paroli hrišcanstva "cinite drugima ono što biste želeli da vama cine", jer bi jedan mazohista mogao ciniti drugima ono što se njima nikako ne dopada, vec u poštovanju prava slobodnog izbora egzistencijalne prakse, sve dok istovetno pravo drugog time nije ugroženo ili, u gorem slucaju, totalno osporeno. Navedeni eticko-politicki problem tako se pomera, sa pitanja granice, na problem znacenja reci ugrožavanje, koje ne može biti rešeno nekakvom krilaticom iz madionicarskog šešira, vec aktuelnim društvenim razvojem ka poštovanju identitetskih razlicitosti i iz ovog proizašlom zakonskom praksom, koja bi trebalo da principijelno pokriva sve moguce raznovrsnosti ugrožavanja prava drugih. Sve što je, u domenu seksualnosti, regulisano slobodnim pristankom oba ili više partnera, ne bi trebalo da bude problematicno. Sve ostalo, a narocito netolerancija prema slobodi seksualnog izbora drugog (bez obzira kakve je pocinilac seksualne orijentacije, hetero ili homoseksualac, svejedno), trebalo bi da bude sporno, van svakog spora. I, naravno, ponovimo to, kao ispoljavanje radikalne diskriminacije i osporavanje koncepta ljudskih prava, zakonski adekvatno sankcionisano, jer je "netolerancija prema netolerantnima" koncept na kome, još od Rusoa, pociva ideja demokratskog sistema.

Dušan Maljkovic, elektronskom poštom