Homofobija u Srba
Pod zastavom duginih boja

Da li je reč o još jednom slucaju homofobije ili o legitimnoj poslovnoj politici, prosudite sami. Sigurno je, pak, da je homofobija prisutna u Srbiji i da je verovatno i dominantni oblik odnosa prema homoseksualcima. Uzroci homofobije su različiti. Neki ih vide u neznanju iz koga nastaju predrasude, neki u nesvesno usvojenim stereotipima. Psihoanalitičari bi netoleranciju objasnili osećajem nelagodnosti pri susretu sa nekim osobinama koje nas podsećaju na naše slabe tačke. Prema dr Maji Kandido Jakšić, psihološkinji, muška homoseksualnost nikada nije ni proganjana zbog verovanja u njenu patologiju, već zbog njenog povezivanja sa tradicionalnim "femininim" osobinama, kao što su empatija, nenasilje, pacifizam, altruizam i sl., a koje su se inače istorijski tretirale kao manje vredne i kao takve nužno potiskivale kod muškaraca, nosioca svih glavnih društvenih zbivanja.
Prosečan Srbin sa homoseksualcima najčešće razgovara uz pomoć bejzbol palice i sličnih argumenata, što se najbolje moglo videti na neuspešnoj gej paradi leta 2001. godine. Cinici bi rekli da i nije bila tako neuspešna, jer se na beogradskom Trgu republike okupilo par hiljada muškaraca, pripadnika upravo onih muških grupa za koje se vezuje latentni homoseksualizam - fudbalskih huligana, uz poneko pridruženo svešteno lice. Uostalom, širom druge Jugoslavije bila je poznata pesma navijača Partizana s kraja osamdesetih - “procvetala bela lala, jebo Žare Parangala” (Žare je bio voda Grobara, a izvesni Parangal Hajdukove Torcide; prema legendi, Žare je u tuci savladao protivnika i “pobedu” krunisao aktom ovekovečenim u stihu).
Protivnici homoseksualaca, oličeni u nekim desničarskim, nacionalističkim i paracrkvenim grupama i pojednicima, ističu da ih iritira “njihovo pojavljivanje i isticanje nastranosti na ulicama” i da homoseksualci između svoja četiri zida mogu raditi šta im je volja. Dušan Maljković, apsolvent filozofije i urednik radio emisije “Gejming”, na to se priseća događaja od pre dve godine, kada je grupa skinheda, u samom centru Beograda, upala u prostorije SDU i pretukla prisutne mladiće i devojke, što govori da ni ona “četiri zida” za neke nisu svetinja. Fizička nesigurnost je i jedan od najvećih problema homoseksualaca u Srbiji. Prebijanja gej muškaraca i lezbejki od strane “nepoznatih počinilaca” su česta, a žrtve obično ni ne prijavljaju napad policiji jer bi tako otkrile svoju seksualnu orijentaciju, što bi im donelo još veće probleme. “Nasilje tako prolazi nekažnjeno i vremenom dobija društveni legitimitet.”, kaže Dušan Maljković i dodaje da, suprotno opštem mišljenju, “u policiji ima inspektora koji razumeju položaj seksualnih manjina kod nas”.

Pored Gejtena, u Beogradu trenutno postoje još dve aktivističke grupe istog usmerenja - lezbejska grupa Labris postoji još od 1995. godine, a od 2001. i Queeria. Na našim kioscima se može naci “Dečko”, jedini domaći časopis namenjen gej muškarcima, dok je kutak u etru emisija ŤGejmingť, koju Beograd 202 emituje svakog utorka od 1 posle ponoci. Medij koji je zbog anonimnosti korisnika kao stvoren za ljude manjinskog seksualnog opredeljenja je internet. Dva internet sajta (www.gay-serbia.com i www.queeria.org.yu) stvaraju virtuelnu zajednicu koja ublažava osećaj izolovanosti, a čet sobe se koriste za upoznavanje.
Istraživanja o brojnosti homoseksualaca su nezahvalna, jer mnogi od njih ne žele da se izjasne o svojoj seksualnoj orijentaciji. U zemljama zapadne Evrope, koje su najtolerantnije prema homoseksualcima i gde oni nemaju toliko razloga da se kriju, njihov broj se kreće oko deset posto i ne povećava se, kako neki strahuju. “Budite sigurni, niko nije gej zato što je - i ako je - to in”, ubeđen je Dušan Maljković. Ukoliko se ta procena preslika na Srbiju, naša gej populacija bi mogla da ima i do 600.000 ljudi. Homoseksualaca ima i među javnom ličnostima, političarima, umetnicima, sportistima. “Postoje javne i polujavne ličnosti o kojima se priča i za koje gotovo svi misle da su gej, ali se oni nisu tako deklarisali, što je njihovo pravo. Javno priznanje homoseksualnosti tih ljudi i nije toliko bitno, mada bi nam značilo više poznatih gej osoba. Bitna je njihova vidljivost, da ljudi znaju da oni, takvi kakvi su, postoje i opstaju.”, kaže Maljković.
Dok homoseksualci u Srbiji čekaju bolje dane, Srbiju čeka ulazak u Savet Evrope, kao prvi stepenik ka Evropskoj zajednici. Jedna od obaveza koja ce nas sačekati u tom “elitnom društvu” biće i zakon protiv diskriminacije seksualnih manjina. Da li ćemo svoje sugradane zaštititi pod nečijim pritiskom ili ćemo se praviti da ne postoje, zavisi od nas samih. “Ja ne želim da živim u homoseksualnom getu”, kaže Maljković. “Ne delim ljude po seksualnom opredeljenju, već po tome da li su mi zanimljivi ili dosadni. To je jedina podela koju priznajem”. A mi? Da li ćemo se i dalje tući zbog toga što neki od nas umesto (ili pored) trobojke mašu zastavom duginih boja?

Okviri:

Vojska videla “Gejrilu”

Najnovija gej grupa je Gejrila, “tajna organizacija” koja je svojim “grafitiranjem” Beograda skrenula pažnju i na sebe, ali i na gej populaciju uopšte. Parole “Gay je OK”, “Gay power” i slične, sve češće se mogu videti i kraj natpisa pokreta Obraz, osvedočenog neprijatelja homoseksualaca, koji se takođe auto-lakom izborio za svoje prisustvo u javnosti. Isein iz Gejrile kaže da su oni neformalna grupa prijatelja koju je na akciju podstaklo konstantno medijsko ignorisanje problema homoseksualaca. “Gejrila” je odlučila da prodrma gej scenu upućujući poziv homoseksualcima da izađu na izbore i da, umesto glasanja, na listiću napišu ‘gejrila’ ili nacrtaju gej ili lezbejski simbol. “Niko od kandidata na izborima nije zastupao naša prava”, ističe Isein i dodaje da je reakcija na njihovu kampanju uglavnom pozitivna. “Kad smo na ogradi kod Generalštaba lepili nalepnice preko grafita podrške Šljivančaninu, spazili su nas vojnici. Na kratko su nas priveli i pitali šta to lepimo. Bili su začuđeni - verovatno pre toga nisu videli nikoga ko je gej. Na kraju je sve bilo u redu, ispratili su nas i poželeli nam sreću.”

Homofobični političari

Da etiketa homoseksualca kod Srba nimalo nije popularna svesni su i političari. Miloševicevi propagandisti su u nekoliko slučajeva pokušali da na taj način ocrne političke protivnike. Jedino pismo podrške građanskim demonstracijama 1996/97. godine pročitano na RTS-u bilo je saopštenje gej/lezbo grupe Arkadija. Bivši ministar informisanja Goran Matić je za ubicu Boška Peroševića rekao da je to osoba “sumnjivih seksualnih sklonosti” i kao takva "pogodna za manipulaciju i ucene”.
Partijski stručnjaci su očigledno izracunali da bi od podrške seksualnim manjinama šteta bila veca od koristi, bez obzira na broj potencijalnih “gej glasova”. Samo dve stranke - Socijaldemokratska partija i Liga socijaldemokrata Vojvodine - predvidaju u svojim programima zaštitu prava seksualnih manjina. Socijaldemokratska omladina - omladinska sekcija nekadašnje SDU, a sada ujedinjene SDP - proleća 2001. godine izašla je sa predlogom zakonskog regulisanja zajednice života osoba istog pola. Deo javnosti je tu stranku odmah žigosao kao “pedersku”, pa je Žarko Korać morao da pere ruke od “decurlije”, izjavivši da to nije zvaničan stav stranke i da je SDO samostalna u svom delovanju. “Nepoznati umetnici” izgleda mu nisu poverovali, pa se po Beogradu, a naročito u Zemunu, i danas mogu videti grafiti “Korać je peder”.
Većina drugih stranaka mudro čuti, ali ima i onih za koje se, po nekim njihovim saopštenjima, može reci da su manje-više homofobične. Na SDP-ovu legitimnu kritiku uvođenja veronauke u škole, DSS je odgovorio da takav stav ne čudi jer “umesto povratka tradicionalnim vrednostima i porodici, za koje se zalaže SPC, podmlatku ove partije izgleda je bliže organizovanje gej-parada po Srbiji”. Srpski pokret obnove optužio je Vladu Srbije da je moralnu obnovu društva svela na propagiranje homoseksualnih odnosa, a sve zbog emisije “Gejming” na “državnom radiju 202”, koja “propagira homoseksualnost” i gej magazina “Dečko” koji “na predlog Vlade finansira Evropska agencija za rekonstrukciju”.

Ex YU

U Ljubljani je jula prošle godine, bez pretnji i incidenata, održan drugi gej prajd koji je okupio oko 400 ljudi, a među govornicima je bila i gradonačelnica Vika Potočnik. Prvi zagrebački dan ponosa bi verovatno protekao slično beogradskom da nije bilo izuzetno jakog policijskog obezbeđenja. Iako je više od hiljadu “kontramitingaša” - navijača i skinheda - vredalo tristotinak učesnika parade, gađalo ih flašama, jajima i suzavcem, policija je dobrom organizacijom stvar zadržala pod kontrolom. Možda je policija bila toliko revnosna i zbog toga što je među učesnicima povorke bilo više političara i javnih ličnosti, uključujući i ministra unutrašnjih poslova Šimu Lucina, koji je okupljenima poručio “da se vole i bore za svoja prava”

Rastko Grujić