Kraljice opere (džender i homoerotizam u operi)

Tim Ashley
The Guardian, 3.5.2003.
: http://www.guardian.co.uk/arts/fridayreview/story/0,12102,961236,00.htm

	Uvodna scena iz opere Richarda Straussa (1864-1949) - Rosenkavalier, za koju je libreto napisao Hugo von Hofmannsthal. Opera je prvi put izvedena 1911. god.

Pesnik W.H. Auden je jednom rekao da su Tristan i Izolda, ikonični heteroseksualni par devetnaestovekovne opere, u stvari bili lezbejke. Ova primedba se obično odbacuje kao kemp dosetka. Na kraju krajeva, retki su oni koji bi, trazeći gej kontekst u Wagnerovom remek delu, isti locirali upravo u odnosu na centralni par.

A ipak ironično, Audenov komentar pogađa poentu - on je pokazatelj kompleksne veze između muzike, roda i seksualne orijentacije kakvu nalazimo u operama. Verovanje da sva osećanja individualnog identiteta, nestaju tokom seksualne aktivnosti je imanentno wagnerijanskoj ideologiji. U blizini klimaksa njihovog ljubavnog dueta, Tristan i Izolda se oboje gube u iskustvu gotovo doslovnog postajanja drugim, kako granice roda i sa njima seksualna orijentacija, nestaju. Wagner (koji nije bio homofob, uprkos svojim drugim predrasudama) je itekako bio svestan da muzika ne pravi razliku između muškog i ženskog, gej i straight. Tristan i Izolda bi na kraju vrlo lako mogli biti i lezbejke.

Scene iz Brittenove opere "Billy Budd" inspirisane Melvillovim homoerotskim romanom Billy Budd. Američki romanopisac Herman Melvill (1819-1891), poznat po romanu Moby Dick (1951), pred kraj života je napisao novelu Billy Budd koja je objavljena posthumno ( tek 1924). Ovo delo o lepom i naivnom mladiću Billyju Buddu, ujedno je i najoštrija Melvillova kritika homofobičkog i okrutnog društva.

Gej i lezbejski podteksti često lebde ispod površine opere. Pol pevača može da bude različit od pola lika koji on/a igra, dok travestija unutar zapleta može da dovede do erotskih zavrzlama. Richard Straussov Der Rosenkavalier počinje sa dve seksualno zadovoljene žene u krevetu. Jedna od njih bi, međutim, trebalo da bude muškarac, mladi grof Octavian, koga kasnije maskiranog u sobaricu, proganja pohotljivi baron Ochs. Muškarac juri drugog muškarca, koji je maskiran u ženu i igra ga žena. Ove dvosmislice dozvoljavaju kompozitoru da istraži kompleksnu fluidnost seksualnosti na način kakav govornom teatru retko polazi za rukom.

Strauss je na početku XX veka uputio samosvestan zahtev za rezimiranje tradicija i seksualnih perspektiva jednog liberalnijeg razdoblja. Octavian je modeliran po ugledu na Cherubinoa, paža - travestita iz Figarove ženidbe, kojeg igra sopran i gde Mozart otkriva sličnu fascinaciju rodom i seksualnom orijentacijom. Don Giovanni ima seriju veza za jednu noć sa ženama, ali njegova jedina bliska veza je ona sa njegovim slugom, Leporellom. Vise interpretatora je sugerisalo da bi Dona trebalo igrati kao biseksualca.

U međuvremenu, La Clemenza di Tito meditira nad odnosom između ljubavi, seksa i politike. "Ljubav" je reč koju kroz celu operu koristi heroj Sesto da opiše svoja osećanja prema caru Titu. Ono što karakteriše njegovu požudu prema Vitelliji, koja želi da Sesto ubije Tita, je jos više bezimeno i nagonsko. U svetu ove opere heteroseksualna zelja je, začudo, ona koja ne sme da kaže svoje ime.

Mozart, međutim, figurira u samom vrhu tradicije seksualne otvorenosti koja se čuje unazad do korena opere. Rane opere su često bile pod uticajem renesansnog humanizma koji se oslanjao na platonističku ideju da istopolna ljubav pruža uvid u božansko. La Calisto, Francesca Cavallija, koja je premijerno izvedena 1651. godine, opisuje istoimenu nimfu klasične mitologije, koja se odrekla društva muskaraca, a ipak bila u lezbejskoj vezi sa Jupiterom, koji je, za tu priliku, uzeo obličje Dijane. Jupiter-Dijana pruža nimfi Kalisto kulminativnu viziju Nebeskog, onog carstva izvan vremena i prostora, dok Cavalli dopusta, i njoj i nama, da čujemo muziku sfera koje se ispod nje okreću.

Händel, u skoro svakom pogledu Cavallijev naslednik, drži svoje zaplete veselo smeštene na zemlji. Nebesko nimfe Kalisto je zamenjeno multiseksualnim veseljem Alcininog magičnog vrta, gde se, Alcinina sestra, Morgana zaljubljuje u Bradamantea, ženu maskiranu u muškarca, i gde sama Alcina flertuje sa ratnikom Ruggierom. Uloga Alcine je napisana za kastrata, za njegov glas stvoren varvarskim činom koji lebdi iznad roda, a čiji je zvuk smatran intenzivno seksualnim od strane muškaraca i žena podjednako. Gluck je, u Orfeju i Euridici, izjednačavao glas kastrata sa božanstvom same muzike.

Već na početku XIX veka, nesloboda se ušunjala. U Beethovenovom Fideliu dolazi do sužavanja seksualnog opsega. Beethoven nije jedini kompozitor koji je napisao operu na osnovu određene priče, ali i izostavio scenu koja se moze naći u rivalskim verzijama, a u kojoj Leonora, maskirana u muškarca, simulira strast prema tamničarevoj kćerki, Marzellinei. Kako je vek odmicao, dvosmislene seksualne reference su polako uklanjane. Operska travestija je postala retka. Rossini je 1928. godine još uvek mogao da uživa u trojanskoj biseksualnosti u operi Le Comte Ory, u kojoj grof, obučen kao opatica, vodi ljubav sa pažem, verujući da je ovaj žena, dok paz vodi ljubav sa groficom Adele, koja se dopada Oryju. Ali, do sredine veka gej podteksti su postali retki i udaljeni.

Scene iz Brittenove opere "Billy Budd". Likom Billyja Budda je bio inspirisan I Morrissey koji mu je posvetio pesmu.

Straussov povratak seksualnim dvosmislenostima u operi Der Rosekavalier je, sledstveno tome, bio revolucionaran, iako on, takođe, postavlja drugo veoma važno pitanje - ono o odnosu između kreativne imaginacije i individualne seksualnosti. Strauss je bio straight, kao sto su to bili i svi ostali dosad pomenuti kompozitori, izuzev Händela, čija seksualnost ostaje predmet kontroverze. Njihovi radovi oblikuju zavidno priznanje seksualne raznolikosti, iako treba imati u vidu da lezbejstvo često formira jedan deo fantazija straight muškaraca, te ne iznenađuje da se mnogi operski opisi seksualnih dvosmislenosti usredsređuju upravo na žene.

Gej kompozitori opera, međutim, (od kojih su Čajkovski, Poulenc i Britten često viđeni kao "velika trojka") su neretko morali da se bore sa homofobijom. Očekivani pritisak je odredio da se seksualni podteksti njihovih dela očevidno razlikuju. Tragično osećanje krivice je dovelo Čajkovskog do toga da se projektuje preko svojih ženskih likova, ne bi li izrazio osećanja koja je gajio prema muškarcima. Tatjana raskida sa konvencijama i izjavljuje ljubav Jevgeniju Onjeginu, samo da bi naišla na odbacivanje. Poulencova opera La Voix Humaine - u kojoj je žena ostavljena u toku telefonskog razgovora - često je interpretirana na sličan način - kao odraz kraja jedne od njegovih gej veza. Međutim, Poulenc je uvek tvrdio da je podstrek za ovo delo došao u vidu epizode iz života njegovog omiljenog soprana, Denis Duval, za koju je opera i napisana.

	Baron Benjamin Britten (1913-1976), najpoznatiji engleski kompozitor

Benjamin Britten i operski pevac Peter Pears su, u međuvremenu, uživali u jedinstvenom kreativnom partnerstvu, kao kompozitor i interpretator-muza. Ali, ipak, treba da se prisetimo da se njihova veza velikim delom odvijala u vreme kada je u Ujedinjenom kraljevstvu gej seks bio ilegalan. Teško je odvojiti pritisak homofobije od stvaranja lika koji je zauzimao mesto od gotovo arhetipske vaznosti u Brittenovoj imaginaciji - stranac koji je na neki način ostećen. Brittenovi stavovi prema ovakvim likovima fluktuiraju od opere do opere: Peter Grimes, poetski vizionar koji je delom odgovoran za smrt svojih segrta, smatran je punim mana, na onaj način na koji to nije pacifista koji je spreman da umre za svoja uverenja, Owen Wingrave.

Francis Poulenc (1899-1963), francuski kompozitor

Eksplicitno gej subjektivna materija se pojavljuje samo dva puta u Brittenovim operama (u operama Billy Budd i Smrt u Veneciji) i u oba slučaja je njegov ishod ujedno i tragičan i blažen. U isključivo muškom svetu Billyja Budda, Claggartova strast prema lepom, mucavom Billyju se pretvara u sadizam koji ih uništava obojicu, premda Captain Vere, takođe, u Billyju prepoznaje "božanski lik" čiji slom je nemoćan da spreči. U Smrti u Veneciji, ljubav ostarelog Aschenbacha prema tinejdžeru Tadziou, konačno izgovara svoje ime, ali samo da bi bila ućutkana epidemijom kolere. Pre nego što umre, međutim, Aschenbachu je, poput Cavallijeve Kalisto, dodeljena platonistička vizija božanstva u dečačkoj lepoti. Smrt u Veneciji se, sledstveno tome, vraća ideologiji koja je pratila nastanak opere.

To što bi trebalo da postoji nepodudaranje u načinima na koje su gej i straight kompozitori morali da prilaze erotskim subjektima, jeste na kraju krajeva tužan odraz normativnih zabrana koje su bile istrajne u društvenoj istoriji, ali i danas. Mada opera, takođe, pretpostavlja zajedništvo iskustva koje istovremeno i sadrži i premošćava rodnu i seksualnu orijentaciju. Na posletku, vi ne morate biti gej da bi vas Billy Budd osvojio, ili straight da biste se poklonili Don Giovanniju, jer oba dela ispituju aspekte ljudskog stanja koje je zajedničko svima. Ono sa čime se susrećemo, svaki put kada uđemo u zgradu opere, jeste istraživanje univerzalnosti ljubavi i želje i slavljenje ljudske seksualnosti i mnoštva mogućnosti koje prima u svoj zagrljaj. A ovo je zaista razlog za slavlje.

Prevod: Ivana