Za puritance i moraliste bili bi oni čudno društvo na istom mestu. Noćni program radio Beograda 202 posvećen marginalnim grupama obeležio je preksinoć godišnjicu postojanja. Problematika svih sedam noći, od jedan do četiri izjutra, autentična, homoseksualizam, narkomanija, alkoholizam i njegovo lečenje, ometeni u razvoju, skrajnuti iz života, usamljene žene, pa borba protiv nasilja...

Neki od voditelja i sami pripadnici neke od tih grupa. Bilo je to veče iskrenosti, veče pomerenih šablona u kom ispred mikrofona nije bilo tajni. - Kad sam se prvi put našao u čekaonici Instituta za lečenje zavisnosti mislio sam da sam poseban, da sam izuzetak. Sa marihuanom sam počeo u 14-oj, posle se navukao na heroin. Po tri i po grama dnevno. Čistog, onog koji je mogao da se duplira na ulici.

Droga sve suzbije, nemaš problema ni briga ni bolesti. Sve je kao ladna vodica. U onoj čekaonici shvatim da smo svi narkomani- isti. Jedan se leči deset, drugi pet, treći se skida čitav život... Pitam ih jel' znaju koga da je batalio iglu a da nije pukao! Kažu "ne". Najodvratnija je nemoć drugih da ti pomognu.

Lečenje je teško. Moždane oluje, fizički bol, crne misli danima i noćima. Ne spavaš. Ne jedeš. I nikog ispred tebe ko se izvukao. Suština je imati primer. Ja sam to prošao i kao bivši zavisnik trudim se da pomognem sadašnjim - priča Ivan Radojčić, bivši narkoman i jedan od voditelja noćne emisije "Narkomani među nama" koja se emituje utorkom na sredu.

Slušaoci zovu, telefon usija..Traže metadon, ima onih koji bi da prestanu, a nemaju hrabrosti. - Pamtim priču jedne Beograđanke koja se javila u emisiju toliko drogirana da nije mogla da govori. Pitali smo se da li bi želela da se leči. Rekla je da, ali da lekari verovatno ne bi imali gde da joj daju injekciju. Imala je 35 godina i otprilike toliko kilograma.

Predrasuda o narkomaniji je sve manje jer svako poznaje bar jednog ko se drogira, a Beograd je po broju narkomana u vrhu evropskih lista, rekla je Tijana Strćko, novinar i voditelj programa. U jednom od separea kluba momci koji su na vreme, kažu, shvatili da sa ženama ne treba imati posla, da je "heteroseksualnost izlečiva bolest".

- Gej sam trajno i definitivno. Sve je počelo od majke koja je očito htela ćerku pa mazala sinu nokte, puštala kosu, oblačila suknje. Rekli joj posle da to nije u redu, ali kasno. Prvo muško telo koje me je privuklo bilo je- očevo! Imao sam i devojke, prošao kroz tu "lezbejsku" fazu, a sa 25 godina probao sam muškarca. Otad žene nemaju šanse. Često me, doduše, startuju, kažem da sam gej. Jauču onda...ono u fazonu, "koliko vas ima, pa gde dečka da nađem", otvoren je Ivan, saradnik na emisiji "Gejming" posvećenoj homoseksualcima.

Voditelj emisije Dušan Marković kaže da se u emisiju često javljaju homofobični Srbi sa, homoseksualcima nerazumljivim apelom, da naklonjene istom polu treba jednostavno - pobiti. Il' barem lečiti. - Tolerancija nije samo tolerisati Crnce, Kineze, već poštovati razlike, kaže on.

Bila je tu i Vanja Govorko, bivša manekenka i psiholog predstavila emisiju "Altruist". - Godinu dana radim na tome da se ljudi otvore, da pričaju. Usamljenost je bolest 21. veka. Zovu uglavnom muškarci, njih je više usamljenih ili su otvoreniji za razgovor, pričaju o neostvarenim ljubavima, bolnim razvodima, patnjama. To su teške porodične priče i tim ljudima bi trebalo pomoći. Običnom ljudskom rečju, veruje Vanja.

I tako, kad uveče prestonica sklopi oči, marginalci, osobenjaci, različiti, otvaraju dušu u etar. Verovali ili ne, i to je Beograd.