TIRANA, 24. septembra 2002. (Beta) - Baškim Arapi popio je
17. avgusta 2002. otrov i samo nekoliko sati docnije umro u jednoj
bolnici u Tirani, glavnom gradu Albanije. Kraj njegove postelje bio
je jedino njegov partner sa kojim je Arapi živeo 12 godina. Na sahrani
se okupilo svega nekoliko ljudi. Nijedan član najbliže porodice niti
rođak nije došao da oda poštu preminulom. Umro je napušten i prezren
od većine albanskog društva. Samo zato što je bio predsednik Udruženja
homoseksualaca Albanije.
"Stanovništvo u Albaniji je izrazito antihomoseksualno nastrojeno.
Poslednje ankete javnog mnjenja pokazuju da nas ogromna većina građana
vidi kao bolesne ljude. Ako se javno deklarišemo kao homoseksualci,
ne možemo da dobijemo pristojan posao, odrekne nas se porodica. Samo
Albanci znaju kako je teško kada te se odrekne cela porodica",
kaže Naser Almalek, sekretar Udruženja homoseksualaca. On je jedan
od retkih članova te organizacije koji sme otvoreno i pod punim imenom
da priča za medije.
Udruženje homoseksualaca pokušalo je da dostojno sahrani Arapija.
"Pokušali smo da sami nešto priredimo. Organizovali smo bdenje
u prijateljevoj kući, u skladu sa našom tradicijom. Prikupili smo
nešto novca, uz pomoć prijatelja iz Italije i organizovali sahranu",
kaže Almelek. Dok priča, opušteno stoji u baru "La Volja"
u blizini centra Tirane. Ima oko 30 godina i arapskog je porekla.
Zubar je i diplomirao je u Prištini, na Kosovu. Njegova kosa je crna,
sveže ofarbana. Ne plaši se da odmeri svakog muškarca u baru. Trg
ispred bara je prepun mladića u koje zamišljeno gleda.
Almelek ne želi da navede mesta gde se okupljaju homoseksualci u
Tirani. Plaši se da će ugroziti njihovu bezbednost, jer se dešavalo
da budu premlaćeni ukoliko se otkrije na kojim lokacijama se okupljaju.
Obično su to parkovi u koje homoseksualni parovi dolaze isključivo
noću.
Almalek kaže da se homoseksualci u Tirani služe određenim šiframa
kako bi se prepoznavali i dogovarali sastanke. Međutim, zbog bezbednosti
ne želi da pokaže nijedan. "Porodice naših članova obično ne
žele da znaju šta njihovi sinovi rade. Ako homoseksualci svoju seksualnost
drže u tajnosti, iza zidova, uglavnom je sve u redu. Porodice ih se
ne odriču. Međutim, čim neko javno kaže da je gej, porodica ga odbacuje.
To je ogroman pritisak. Arapi nije mogao da ga izdrži. Zbog toga se
i ubio", pojašnjava Almalek situaciju u kojoj se nalazi albanska
gej populacija.
Ali, u nevladinim organizacijama koje se bave ljudskim pravima u
Albaniji kažu da su albanski mladići često spremni da zloupotrebe
Udruženje homoseksualaca kako bi iz zemlje pobegli u inostranstvo.
Almalek potvrđuje da je bilo takvih problema. "Pre izvesnog vremena,
trebalo je da prisustvujemo jednoj značajnoj manifestaciji gej udruženja
u SAD. Troškovi putovanja i smeštaja su bili plaćeni, ali bilo je
zaista teško dobiti američke vize. Razlog je bio jasan: naši članovi
su mladi ljudi i postojala je velika verovatnoća da će neki od njih
odlučiti da ostane u Americi. Ovaj slučaj pokazuje da je kredibilitet
naše organizacije umanjen među diplomatskim predstavnicima u Tirani",
zaključuje on.
Sumnje koje stižu iz nevladinih organizacija najrečitije potvrđuje
Arip Selimi, nekadašnji fudbaler kluba "Partizani" iz Tirane.
Nije mogao da pronađe angažman u inostranstvu, a nije želeo da ostane
u Albaniji. Želja da ode u inostranstvo bila je glavni razlog da se
učlani u Udruženje homoseksualaca. "Nisam imao izbora",
kaže uz osmeh Selimi, dok opušteno sedi u jednom baru u Tirani. U
Albaniji je na odmoru, a poseduje albanski i pasoš jos jedne zemlje.
"Ako hoćete da napustite ovu zemlju, morate biti spremni na
sve. I ja nisam bio jedini koji je uradio ovako nešto", kaže
on. Selimi je preko Udruženja homoseksualaca dobio poziv jednog stranog
gej udruženja. Tako je i dobio vizu. Ne želi da priča o svom članstvu
u Udruženju homoseksualaca. Samo se smeši i menja temu naručujući
novu turu pića. "Šta ćete, teška su vremena ovde u Albaniji.
Treba se odlučiti - ponos ili viza. To nije lak izbor", komentariše
Selimijevu odluku Almalek.
Udruženje homoseksualaca ima 30 aktivnih članova i oko 200 aktivista,
a na razgovor sa novinarima pristao je jedino Almalek. O položaju
homoseksualaca u Albaniji govori i činjenica da je do 1995. godine
homoseksualnost bila tretirana kao zločin. Član 137. Krivičnog zakona
je predviđao kaznu i do 10 godina zatvora za one za koje se utvrdi
da su homoseksualci.
Član Krivičnog zakona koji je predviđao zatvorske kazne za homoseksualce
izmenjen je u junu 1995. godine, neposredno pre nego što je zvanično
registrovano Udruženje homoseksualaca. "Naša najveća pobeda desila
se u januaru 1995. godine kada je parlament legalizovao homoseksualne
veze. Zakon sada predviđa kazne samo u slučaju prinudnih homoseksualnih
odnosa i onih koji uključuju maloletnike", kaže Almalek.
Pojedini članovi Udruženja albanskih homoseksualaca dobili su i međunarodna
priznanja za svoj rad. "Naša zajednica u Albaniji je najveće
međunarodno priznanje dobila 1995. godine kada je Genc Dž, jedan od
naših članova, dobio 'Filip di Suco' nagradu za ljudska prava u Vašingtonu",
priseća se Almalek. Međutim, njegovo lice dobija setnu grimasu dok
priznaje da je i Genc Dž. nakon toga odlučio da ostane u inostranstvu.
"To je bio veliki korak nazad za Udruženje i to je motivisalo
brojne mladiće da slede njegov primer. Ali, to se više ne dešava",
kaže Almalek.
Beta Novinska Agencija
