Observer Music Monthly, 12. novembar, 2006, str. 35.

             Razgovor Eltona Johna i Jakea Shearsa (Scissor Sisters)   

U ekskluzivnom razgovoru za OMM Elton John i Jake Shears iz benda Scissor Sisters diskutuju na temu šta to znači biti gej zvezda, šta je to što čini gej smisao za humor i zašto je svako dobrodošao u njihov svet. Kuća Eltona Johna na jugu Francuske, 21. avgust, 2006.

Jake Shears: Dakle, ovo izdanje magazina je specijalno posvećeno gej temama. Šta misliš o tome?

	Jake Shears

Elton John: Šta ja mislim o tome?

JS: Iskreno, ja to ne bih radio.

EJ: Ti ne bi posvetio izdanje magazina gej muzici?

JS: Ne bih ovo uopšte radio, da ne radim sa tobom, ali moje pitanje je: šta ti misliš o činjenici da se uopšte i postavlja pitanje na temu gayness-a?

EJ: Pa, to se ne bi trebalo dovoditi u pitanje. Ništa ne treba da bude problem kada je seksualnost u pitanju, ali činjenica da se pokreće to pitanje, je, mislim, dobra. Muzika je, sada, umetnička forma koja omogućava ljudima da se komotno autuju. Pogotovo je tako u Britaniji, ne toliko u Americi, dakle, vi ste u prednosti. Vi imate tri velika talenta, Antony and the Johsons, Scissor Sisters i Rufusa Wainwrighta, koji su se autovali i rekli: „Mi smo gej i nemamo problem sa tim, niti bi trebalo da ga iko ima“, što je fantastično. Sva tri izvođača prave fantastičnu muziku na svoj način.

JS: Da, ali čini mi se da će uz Antonya i Rufusa – ostavimo zasad po strani činjenicu da su homosi – ljudi baciti pogled unazad jednog dana, na ovo vreme i muziku koju prave i shvatiti da su oni celoviti glasovi jedne generacije, bez obzira na seksualnost.

EJ: Apsolutno! Oni su veliki glasovi i veliki talenti. Za mene je Rufus na izvestan ničin pošao Gershwinovim putem, a Antony... Nemam pojma kojim putem je on pošao, ali to je njegov put (smeje se) i to je bezvremena muzika. Ako pišeš odlične pesme, pune značenja i emocija, trajaće večno, zato što su pesme ključ svega. Pesme će trajati duže od umetnika koji ih je napisao i trajaće zauvek, ako su dobre.

JS: Dobio sam Antonyjevu ploču od svoje rođake Jackie Sue, koja je nešto kao južni baptista… i ta muzika joj se obraća. Da si joj rekao: „Pa, to je jedna krupna, uvrnuta trandža koja sedi za klavirom i peva pesme o tome kako želi da bude devojčica“, ona bi verovatno pomislila da to nije za nju, ali u stvari tu ima nečega sa čime se, čak i ona, može poistovetiti. Kako je bilo kada si ti počinjao? Kada si ustanovio da imaš homoseksualne sklonosti?

EJ: Možda u školi. Mada, dok sam, u svom bendu Bluesology, svirao sa Long Johnom Baldryjem  nisam čak ni primetio da je on gej, a on je najgejastija osoba koje trenutno mogu da se setim. Bio je neobuzdan, živopisan, camp, zabavan. Bio sam veoma seksualno nezreo i nisam imao seks sve do svoje 23. godine, kada sam izgubio nevinost sa muškarcem. Posle sam nabrzinu nadoknadio izgubljeno vreme. Voleo bih da sam imao seks kada sam ima 14, 15, 16 godina, jer je to tako uzbudljivo doba za seks.

JS: Ja sam imao svoj coming out kada sam imao 15 godina i bio sam veoma aktivan tinejdžer u tom pogledu.

EJ: Pa, zavidim ti. Ja sam odrastao tokom 50-tih i ranih 60-tih godina, koje su još uvek bile prilično konzervativne i nisam imao nikakve informacije, niti išta slično, o seksu. To se naprosto nije radilo, a posebno ne u Britaniji. Izlazio sam sa devojkama iz škole, zato što se tako moralo. Nisam eksperimentisao sa seksom jako dugo.

	Elton John

JS: Šta je tebi, kao tada mladoj osobi, prolazilo kroz glavu kada su se Little Richard i Liberace autovali?

EJ: Nisam razmišljao o njima kao o nekome ko je gej, jer nisam znao ništa o gayness-u ili homoseksualnosti. Jednostavno sam mislio da su živopisni i fantastični i voleo sam ih obojicu na različite načine. Postoji po nešto od obojice u onome što ja radim. Klavir je tako nezgrapan instrument, a obojica su ga učinili nevažnim, jer su bili veći od života. Kada Little Richard ustane i zasvira, bilo je fenomenalno, a Liberace je imao sveće i prstenje i dar za brbljanje. Klavir je najneprikladniji rock'n'roll instrument svih vremena, ali njih dvojica su to prevazišla, kao i Jerry Lee Lewis. Ali, njih dvojica su očigledno bili gej. Kada bacim pogled unazad, shvatim da sam bio tako naivan.

JS: Kao i svi koji su ih gledali. Kod umetnika, kao što su Liberace i Little Richard, njihov gayness, je naravno, uticao na njihovu estetiku i kompletnu ličnost, ali sama seksualnost se nikada nije javljala kao problem.

EJ: Kad pomislim na Liberacea, shvatim da njegova seksualnost je bila tako očigledna. Izgledao je mnogo više gej (od Little Richarda). Ima mnogo Liberacea kod mene kao kod gej umetnika kao takvog, ali ja sam otvoreno gej. Veliki deo moje publike je onakav kakva bi bila i Liberaceova, i izgleda da ih boli dupe za to. Mislim da je to tako super.

JS: Mislim da smo mi kao bend bili veoma srećni što se toga tiče. Mislim da kada se svede na to, ljude uopšte nije briga na mnogo načina.

EJ: Pogotovo što ste se prvo probili u Britaniji. Mislim da kada ste iskreni i otvoreni i odlučite se na takav potez, kao što ste to vi, Freddie Mercury i masa drugih umetnika, ljudi to vole. Mi imamo društvo u kojem je svaki hit maker i TV voditelj gej. Kada sam bio mlad postojao je šou na radiju koji je vodio Kenneth Williams (Round the Home), šokantan za to vreme, ali su ga ljudi voleli. Mislim da nisu shvatali koliko je šokantno bilo slušati ga, ali su to voleli. To je bilo 50-tih i 60-tih godina, kada su voditelji bili tako gej i tako fenomenalni. Pored toga, on je govorio na polariju (1), što je bilo neverovatno zabavno, jer bilo strašno camp, mada tada nisam ni shvatao da je to camp.

JS: Mislim da gej ljudi nekako na kraju formiraju veoma drugačiji smisao za humor od straight ljudi. Mi svi prolazimo kroz slične stvari i to je način na koji postupamo s njima.

EJ: Mislim da je britanski humor veoma surov, a i gej humor je veoma surov. Rekao bih da idu ruku pod ruku jedan s drugim i da se zato tako dobro uklapaju u Engleskoj. Mislim da zato u Engleskoj ima toliko gej komičara koji su odlično prihvaćeni, jer je britanski humor veoma surov. Volim to! To je moja omiljena vrsta humora. Ako nije okrutno i smešno, uopšte me ne radi. Mi u Britaniji imamo dugu istoriju komičara koji su, bez obzira da li su gej i straight, veoma surovi.

JS: Slažem se. Možeš da odeš na drag queen performans, koja priča najgore viceve na svetu, ali tu će opet biti nečeg stvarno...

EJ: Obožavam drag kraljice i obožavam da idem na njihove performanse, zato što ti ljudi imaju toliko karaktera i hrabrosti. Kakva muda! Obožavam kad ljudi imaju muda.

JS: Kad pogledam ljude poput (američkog komičara) Justina Bonda, koji je nešto kao spaljivao američku zastavu na sceni, to je jako opasno i stvarno hrabro.Gledam nešto ovog leta i prethodnih par godina i izgleda mi je da međunarodna politika, zaista, izmenila gej pokret. Na pomolu smo svetskog rata i događa se mnogo jezivih stvari u verskim sukobima...

EJ: Mislim da je vera oduvek pokušavala da usmeri mržnju ka gej ljudima. Vera promoviše mržnju i zlobu prema gejevima. Ali, znam mnogo gej ljudi koji su hrišćana i vole svoju veru.

JS: Moja mama je hrišćanka i voli me. Ta cela strana moje porodice je hrišćanska i ja nemam problem s tim. Ja naprosto osećam potrebu da prestanemo da se brinemo o pro/gej pokretima i počnemo da razmišljamo o fundamentalističkim pokretima. Ne radi se samo o tome kako tretiraju gej ljude, već i sve ostale.

EJ: Predložio si da vi, Pet Shop Boys i ja, nastupimo na koncertu povodom Gay Pride-a u Rusiji. Mislim da je to odlična ideja, jer u zemljama (bivšeg sovjetskog bloka), poput Poljske, Litvanije i Rusije, postoji jak anti-gej pokret koji je u velikoj meri pokrenut delovanjem crkve.

	Rufus Wainwright

JS: Da. Veoma je važno uraditi tako nešto, zato što imaš mogućnosti za to, s obzirom na to ko si. Možeš da odeš u zemlju poput Rusije i u najmanju ruku daš do znanja da obraćamo pažnju na to što se tamo sada događa i da ih posmatramo.

EJ: Upravo tako. Ne podnosim nikakav rasizam ili versku netrpeljivost – previše je jebene negativnosti među ljudima. Nekada su gurali gej ljude u kredenac, a sada to pokušavaju da urade (nekim) verskim grupama. Ono što mi kao muzičari treba da radimo, jeste da zbližavamo ljude. Tvoja ideja za Gay Pride koncert u Moskvi mogla bi biti brilijantna.

JS: To bi bio prvi Gay Pride koji bi Scissor Sisters odsvirali, siguran sam.

EJ: Ni ja nikada nisam radio Gay Pride – uvek su me zvali, ali ja nikada nisam bio tu – uvek sam bio odsutan. Radio sam Euro Pride i stvarno sam uživao, ali dođe vreme kada stvarno treba da daš maksimum. Nikada nisam ustao protiv AIDS-a, zato što sam bio u izmaglici droge. Iako su moji prijatelji na sve strane umirali, ja nisam bio na prvoj liniji fronta, a trebalo je da budem. Možda bi trebalo da, svi zajedno, odemo u Moskvu sledeće godine, ako nas prime. Možda nas ne žele!

JS: Onda ćemo otići.

EJ: Stajaćemo na ćošku, čak i ako nas bakice napadnu!

JS: (Smeje se) Svirati na isključivo gej događaju je korak u nazad za mene. Ne želim da radim gej događaje, jer ne želim da iko dođe na nastup misleći da tu ne pripada.

EJ: To liči na ono kada neće da puste žene u gej klub i to je kao, ’ajde, bre, trebalo bi da svi budemo zajedno. Kako to jebeno mrzim.

JS: Mrzim da, kada sam na zabavi, ne vidim ništa sem gej muškaraca. Ne želim biti tamo. Ako na zabavi nemaš predivne, seksi žene, onda to i nije zabava.

EJ: Bili smo tako dugo izolovani, vreme je [da se intergišemo].

JS: U Berlinu ima dosta gej klubova u kojima se može videti puno gej muškaraca i seksi straight muškaraca i žena. Nalazim da je to mnogo više seksi.

EJ: A ja da je mnogo ljudskije. Treba da svi budemo zajedno. Imam jednu zaista naivnu predstavu o tome kakav bi trebalo da bude život – to je jedna idealistička predstava, ali to je potpuna integracija. Ne možemo da nastavimo da mislimo o gej ljudima kao o nekome ko je isključen, ne možemo da nastavimo da mislimo o muslimanima kao o isključenima, zbog islamskog fundamentalizma. Muslimani treba da porade na tome da budu glasniji. Ne možemo suditi o knjizi na osnovu njenih korica.

               S moje tačke gledišta, ja bih u potpunosti zabranio religiju, iako tu ima nekih božanstvenih stvari. Volim ideju o Isusovim učenjima i predivne priče o tome, koje sam voleo na časovima veronauke i skupljao sličice i lepio u svoj album. Ali, stvarnost pokazuje da organizovana religija izgleda ne funkcioniše. Ona pretvara ljude u lemming-e (2) pune mržnje i nije naročito samilosna.         

               Svet se bliži eskalaciji Trećeg svetskog rata, a gde su verske vođe? Zašto ne održe skup, zašto se ne sastaju? Ovo sam rekao posle 11. septembra i ljudi su mislili da sam lud: zašto umesto umnožavanja nasilja, nema (sastanka verskih vođa). Sve treba da bude dijalog – to je jedini način. Dovedite sve pripadnike svih religija i recite: „Slušajte, ovako dalje ne može. Šta će nam sva ova mržnja?“

               Svi smo mi Božija stvorenja. Moramo se slagati, a (verske vođe) moraju da nas predvode. Ako oni to ne urade, ko će? Oni to neće, pa ostaje na nama muzičarima ili na nekom drugom da se time bavi. To je poput mirovnog pokreta tokom 1960-tih – muzičari su doprli (do ljudi) tako što su izašli napolje i održali mirovne koncerte, ali izgleda da mi to više ne radimo. Izgleda da prikupljamo sredstva za pomoć Africi i sve tako nešto, ali mislim da je mir ono što je stvarno važno. Da je John Lennon živ, on bi predvodio takvu odmazdu.

JS: Moja mama se ljuti kada pričam za novine bilo šta o politici i to me izluđuje, zato što kažem mami: „Ne mogu da budem na strani ni jednog rata, niti ću biti“. Ja sam protiv rata i veoma sam jasan i glasan po tom pitanju.

EJ: Ja sam skroz protiv rata, ali nasilje je deo čovečanstva i uvek će ga biti, ali muzičari su, po mom mišljenju ti koji treba da izađu i kažu „idemo“.

JS: Kako je Vijetnam uticao na tvoje početke?

EJ: Kada sam prvi put otišao u Ameriku, on bio je u toku i sećam se da sam svirao na Kent State Universityju, otprilike šest nedelja nakon što su studenti tamo poginuli (1970. godine) i bio je to stvarno veoma čudan osećaj – stvarno uvrnut. Ja sam došao na sam kraj svega toga i moja karijera je započela, onda kada je Nikson, već, povlačio trupe. Prva pesma na našem novom albumu se zove „Postcards from Richard Nixon“.

             Izgleda da ljudi više ne protestvuju na ulicama, sada blogg-uju na internetu. Izgleda da sada online protestvuju, a to nije [dovoljno] dobro. Moraš izaći napolje, biti viđen i biti glasan, i moraš to raditi stalno iznova. Ljudi su postali apatični. Bio je veliki marš u Londonu kada Britanija odlučila da se priključi ratu u Iraku i zabeleženo je da je Tony Blair tada izjavio: „Ljudi koji danas marširaju, imaće krv na svojim rukama.“ Ta izjava mu se obila o glavu.

             Ne možemo rešiti svačije jebene probleme na Zapadu. Ono što smo uradili (u Iraku), ubrzalo je neizbežan građanski rat posle svrgavanja Sadama Huseina. Ne znam rešenje. Znam samo da je sve što mi kao muzičari možemo uraditi, bilo da smo gej ili straight, jeste da se udružimo i promovišemo mir. Promovisali smo (borbu protiv siromaštva), ali kada prirediš koncert, omogućavaš im da zaborave na svoja osećanja – u tome je moć muzike i sporta i to su jedine dve stvari koje imaju tu moć.

JS: Ja mislim da je to politički čin. Prirediti tako nešto je politički čin. Upravo smo, pre nekoliko nedelja, zajedno sa Pet Shop Boys, svirali u Srbiji, i doživljaj je bio neviđen – svirali smo za ljude koju su se osećali kao da izlaze iz perioda represije. Atmosfera je bila usijana.Tamo je bilo ljudi, koji ni jedan tren nisu uzimali zdravo za gotovo i to se moglo osetiti u vazduhu. Bilo je tako uzbudljivo. U nekom momentu, popeli smo se na toranj gde je Jeff Mills bio DJ i pogledali u taj šanac ispunjen nečim što je izgledalo kao 100.000 ljudi i zadovoljstvo kojim je vibrirala masa, a koje se moglo osetiti, nije bilo ničemu nalik. Bilo je tako nadahnjujuće.

EJ: Muzika ima lekovito dejstvo. Ima sposobnost da ljude izvuče iz njih samih na nekoliko sati.

JS: Prošlog leta smo svirali u Irskoj i tada sam imao najčudnije iskustvo: majka, otac i sin (oko 18-e) su došli zajedno u backstage...

	Liberace

EJ: I šta se onda desilo?

JS: Tražili su mi autogram. Tu je bio i moj dečko Chris, i u nekom trenutku – ne sećam se tačno o čemu smo pričali – pomenuo sam svog dečka, a oni su se uvredili rekli: „Ne pred našim sinom.“ Rekao sam: „Vi razgovarate sa gej osobom i nalazite se u backstage-u na mom koncertu. To se ovde ne dovodi u pitanje i ako imate problem s tim, ne bi trebalo ni da budete ovde“. Pogledao sam sina direktno u oči i rekao: „Homoseksualnost nije zločin“.

EJ: Šta su oni uradili?

JS: Osmehnuo sam im se i majka se izvinila. Uhvatili su me nespremnog, ali ono što smatram tako zabrinjavajućim jeste da sam u stvari pogledao klinca i rekao: „Tvoj otac nije u pravu“. To je bio tako čudan momenat.

EJ: Ti si veoma hrabar. Ja verovatno ne bih imao muda za to. Ljudi dolaze kod mene i ja sam pomalo poput Kraljice majke. Nikad nemam takve probleme. Ne znam šta je to sa mnom – ljudi me tretiraju s poštovanjem. Tako je bilo i kada smo Dave (Furnish) i ja imali građansko venčanje – očekivao sam neobičnu «cvetnu bombu» i nije je bilo.

             Dave i ja smo, kao par, prihvatljivo lice gayness-a i to je super. Moram da iskoristim svoju moć da pokušam i uradim šta mogu da poboljšamo situaciju u Rusiji i Poljskoj. Za dve nedelje odlazim u Poljsku, jer tamo situacija nije nimalo dobra. Ako sam u upravnom odboru Amnesty International-a ne moram ništa ni da kažem. To nije gej pitanje, već pitanje ljudskih prava.

              Boriću se za njih, bilo da to radim tiho iza scene ili glasno da me uhapse. Ne mogu samo da sedim, to više nije u mojoj prirodi. Na kraju krajeva, imam skoro 60 godina. Ne mogu samo da sedim i slepo ignorišem, a i neću.

Prevod: Ivana

Primedbe:

1. Polari je stari britanski gej sleng, uobičajen tokom 1960-tih godina. Prim. prev.

2.  Mali glodar koji živi u Skandinaviji, u arktičkom pojasu.