Slavimo 20 godina postojanja
Gej Srbija
art





 

 

 

 

 

 


Sajmon Frit i Endžel Mekrobi
 
 

ROK I SEKSUALNOST - DRUGI DEO

MUZIKA, ŽENE I IDEOLOGIJA PORODICE

 

SADRŽAJ:

PRVI DEO:

UVOD

MASKULINITET I ROK

DRUGI DEO:

MUZIKA, ŽENE I IDEOLOGIJA PORODICE

TREĆI DEO:

ROK KONTRADIKCIJE

SEKSUALNI IZRAZ/ SEKSUALNA KONTROLA

ČETVRTI DEO:

SEDAM GODINA KASNIJE

- NAKNADNA RAZMIŠLJANJA

BELEŠKA O AUTORIMA




Muška dominacija je, u rok biznisu očigledna, kako u pakovanju, tako i u karijerama ženskih rok zvezda. Čak i moćne i jedinstvene pevačice, kao što je Elkie Brooks, mogu da dođu do uspeha, samo ukoliko koriste tradicionalni rečnik šou-biznisa. Zaista, jedna od zapanjujućih odlika istorije britanske popularne muzike jeste brzina kojom su razne talentovane pevačice, svih vrsta, od Lulu, preko Dusty Springfield, do Kate Bush, postale porodični zabavljači, kao što su postale i redovne gošće televizijskih emisija kolažnog tipa, te spale na učešće u televizijskim lakrdijama, zauzimajući tako svoje mesto u šou-biznisu kao nasmejane, šarmantne hostese. Muzičarke su retko u prilici da naprave sopstvene muzičke verzije onih opozicionarskih, buntovnih ideja koje muški rok može da simbolizuje.

Naš stav nije da muške zvezde ne trpe isti pritisak da budu umereni, isprani, već da ženske zvezde imaju mnogo manje mogućnosti za pružanje otpora tom pritisku. Možda je, pedesetih godina, bilo neophodno da Cliff Richard i Tommy Steele budu svestrani zabavljači, ali već šezdesetih godina jedna od posledica koju donosi popularnost roka jeste to što se masovni uspeh više nije nužno zasnivao na do tad prihvatljivim pravilima šou-biznisa. Seksualna razuzdanost tada je postala jedan od ključnih aspekata uticaja rok muzike na mase. Ali, to je važilo samo za muškarce. Uspeh roka nije pružio nove mogućnosti ženama. Shvatanja o mestu žene u muzici jedva da su se i promenila. Jedini novi put ka uspehu koji se otvorio za žene je bio put narodske žene/kantautorke - dugokose, čistog glasa, praćene sopstvenim izvođenjem na gitari, ali kakve god da su bili sposobnost, integritet i čvrstina Judy Collins, Sandy Denny i ostalih, njihov muzički uticaj i način na koji su one prodavane, osnažili su one kvalitete koji se i inače, tradicionalno povezuju sa pevačicama - osećajnost, pasivnost i nežnost. Da bi rokerke postale žestoki agresivni izvođači, bilo je neophodno da postanu "jedan od momaka", kao što je primetio Jerry Garcia komentarišući Janis Joplin. Neke žene, poput Grace Slick, Maggie Bell, Christine McVie, uspele su na ovaj način, ali nijedna od njih nije to učinila na bezbolan način, bez frustracije, a, u slučaju Janis Joplin, i tragedije.

 
 

Joan Baez
(1941- ) - Njen politički angažman uključivao je i borbu za gej prava - nastupala je 1978. god. na dobrotvornim koncertima protiv ''Odredbe 6'' (Briggsova inicijativa) koji je predlagao zabranu predavanja gej ljudima u svim javnim školama u Kaliforniji. Godinu dana kasnije je učestvovala u ''maršu sećanja'' na ubijenog gradonačelnika San Franciska - Milka Harveya. Svirala je i za National Gay and Lesbian Task Force 1994. i nastupala više puta sa lezbejskim duom Indigo Girls. Joan Baez je, konačno, i otvoreno govorila o svojoj vezi sa ženom, a u jednom intervjuu s početka sedamdesetih sebe je odredila kao biseksualnu.

Možda je jedini način da se odupre ovom pritisku koji gura žene muzičare u konvencionalne stereotipe (kao i stereotipiziranje kao neizbežan rezultat komercijalizacije) uraditi onako kako je Joni Mitchell postupila i izbeći ekstenzivne kontakte sa medijima. Od kako je, šezdesetih godina, postigla uspeh, Joni Mitchell stalno odbija pojavljivanja na televiziji, retko nastupa na koncertima, odbija interevjue za muzičku štampu, i lično vrši kontrolu snimanja i produkcije svojih ploča.

Ona je, kao i Joan Armatrading, nagr(a)đena ''neprijatnom'' reputacijom. Uprkos njihovim umetničkim dostignućima, njihov imidž nije popularan, kada su žene muzičari u pitanju. Da bismo pronašli taj odgovarajući imidž, treba da pogledamo grupe kao što je ABBA. Muško/ženske grupe su uobičajeni zabavljački izum, kako u pop, tako i u disko muzici (Coco, the Dooleys, sa jedne strane, Boney M i Rose Royce na drugoj). ABBA pruža najjasniji primer polne podele rada u ovakvim grupama: muškarci prave muziku (oni komponuju i aranžiraju, sviraju gitare i klavijature), dok su žene glamurozne (one se doteruju i pevaju šta im je rečeno - njihovi instrumenti su njihovi "prirodni" glasovi i tela). ABBA: The Movie ima dvostruki zaplet; dok novinar prati muškarce u grupi, kamera se zadržava na Anninoj zadnjici, što čini ključni vizuelni momenat celog filma. Žene u roku imaju vrlo malo kontrole nad svojom muzikom, imidžom i izvođenjem, i, da bi uspele, moraju da se uklope u muške ritmove. Podređenost žena u roku nije ništa manja od njihove podređenosti u drugim profesijama: kao nekvalifikovani rok radnici, žene su izvor jeftine radne snage, izvorište talenata iz koga su oni uspešni izabrani više na osnovu njihovog odgovarajućeg izgleda, nego svog muzičkog talenta.

Ali problemi žena u roku sežu mnogo dalje od toga kako preživeti u biznisu. Slika žene kao žrtve represije, ugrađena je u same temelje pop/rok strukture: u produkciju, potrošnju, čak i u njene muzičke forme. Pop muzika dolazi do svoje publike preko mnoštva posrednika (gatekeepers): radio, televizijskih i filmskih producenata. Disk džokeji u diskotekama i na zabavama, kao i pisci u muzičkim novinama i ženskim, tinejdžerskim časopisima, takmiče se u interpretiranju značenje muzike. The Bay City Rollers koji su, na primer, izabrani od strane časopisa za tinejdžerke, da vokalno i vizuelno predstavljaju njihovu ubedljivu seksualnu ideologiju, mogli su se razumeti kao artikulacija rečnika prave ljubavi iz stripova.

 
 

Od svog pojavljivanja pedesetih godina prošlog veka, tinejdžerski časopisi su koristili imidže pop zvezda, muških i ženskih, da ilustruju svoje romantične fantazije i praktične savete. Najprodavaniji nedeljni časopis za tinejdžerke u Velikoj Britaniji, Jackie, na primer, interpretira svojim čitaocima muziku isključivo na romantičan način. (2) Privlačnost ovog magazina se zasniva na popu, nudeći dva ili tri pop pin-up modela nedeljno, ali se zapravo nikada ne bavi muzikom. Ne nudi recenzije ploča i nikada ne upućuje na to da bi devojke mogle da nauče da sviraju instrument ili da formiraju grupu, niti da bi trebalo da shvate muziku ozbiljno bilo kao hobi, bilo kao karijeru. Muzika je svedena na zvezde, na izgled idola i njegove klonove. Fotografije glave i ramena, simboli sanjive muške nadmoći, naziru se na srednjim i zadnjim stranama časopisa. Ničemu drugom nije pruženo toliko slobodnog prostora u Jackie-u. Čak i devojka sa naslovne strane mora da se nadmeće sa nedeljnim izborima članaka i predloga za pažnju čitalaca. Pop zvezde, prema mišljenju časopisa Jackie, nisu samo lepa lica. Romantičan doživljaj se oslanja na više od dobrog izgleda, zvezde moraju da imaju i "personality" (ličnost). Svaki poster koristi izraze lica i pozadinu slike da kaže čitaocima nešto o karakteru zvezde: o detinjastoj drskosti David Essexa, nevaljaloj ljupkosti Davida Cassidya i ohrabrujućoj nepretencioznosti Les McKeowan-a. Postoji očigledan kontinuitet u vizuelnoj privlačnosti teenybop idola, od Elvisa Presleya do Johna Travolte, koji se očituje u amorfnoj senzualnosti, nečem ljutitom i nedovršenom na usnama i bradi, u strastvenim, ali nezainteresovanim očima, očituje se u seksepilu i to onom koji nije ukorenjen u fizičkom izgledu, a ukazuje na ispunjenje najlepših snova. Ovakvi prizori nam govore više o ženskoj ideologiji nego o muškoj seksualnosti. To je zaplet koji je razotkriven u domaćem okruženju sa Jackie-nih fotografija. Tinejdž muzika nije, na kraju krajeva, stvar seksa, droga i bezbrižnosti. Ove zvezde su poput nas - oni su bogati, uspešni i vole svoje porodice, oni imaju običnu prošlost i obične ambicije: brak i porodično gnezdo. Devojke su, sa svih strana, ohrabrivane, da interpretiraju sopstvenu seksualnost u romantičnim okvirima, da daju prednost idejama ljubavi, osećanja, privrženosti, trenucima blaženstva. Prihvatajući ove vrednosti devojke se pripremaju za uloge supruga i majki, gde su iste ove vrednosti drugačije obeležene, etiketirane su kao žrtvovanje, uslužnost i odanost. Po rečima Sue Sharpe:

Žene označavaju ljubav i dom, dok muškarci označavaju posao i spoljašnji svet... žene obezbeđuju bliske, lične odnose koji nisu sankcionisani u organizaciji posla... žene su sinonimi za osećajnost i nežnost, ljubav i brigu, nešto čemu se rado vraćate kući sa posla. (3)

 
 
Joan Armatrading

Muzika je važan medijum za prenošenje ove ideološke poruke, i njen uticaj je mnogo širi, nego što je naša dosadašnja analiza teen-bop-a pokazala. Dnevni muzički programi na BBC-jevim Radiu 1 i 2, na primer, namenjeni su prvenstveno domaćicama; njihov naglasak je, stoga, na mainstream popu, romatičnim baladama i laganom, živahnom ritmu. Malo je muzike Novog talasa (New Wave) u ovim emisijama, malo progresivnog, hevi, pank ili rege zvuka, koji se ušunjaju na muzičke liste, kada se deca, studenti i muški radnici vrate iz škole, sa predavanja i sa posla. Muzički interesantni programi BBC-ja se obično emituju noću ili vikendom, kada muškarci mogu da ih slušaju, a ovakvu politiku s njima dele i sve komercijalne stanice. Fraza koja se ponavlja na svim sastancima radio producenata je: "Ne možemo stvarno to da puštamo domaćicama!"

Za žene, muzika takođe ima značajnu ulogu/funkciju i na poslu, kao što je Lindsay Cooper istakla. (4) Mnogi poslodavci puštaju muziku ili Radio 1, tihu muziku preko razglasa za svoje radnice. Zaista, muzika koja se pušta na primer u fabrikama je dobar pokazatelj da tu postoji ženska radna snaga. U uslužnim delatnostima koje obavljaju žene (kancelarije, radnje) takođe se stalno može čuti pop muzika. Smatra se da muzika, kao i čist i lep industrijski dizajn, ''omekšavaju'' radno mesto, čineći atmosferu domaćinskom i ličnom, da povećavaju produktivnost žena i smanjuju njihovo nezadovoljstvo poslovima. Romantične konotacije popa nisu važne samo za socijalizaciju tinejdžera, već i za prenošenje atmosfere privatnog doma u polje neličnog - fabrike. Muzika feminizuje radno mesto, ona obezbeđuje radnicama estetske simbole njihovog kućnog identiteta; pomaže im da zanemare značaj dosadnih i zaludnih zadataka na kojima su zapravo angažovane. Ukoliko priče, tračevi, pokazivanje fotografija i vereničkog prstenja, indirektno pomažu ženama da prevaziđu monotoniju svojih poslova, onda je pop muzika koju obezbeđuje menadžement direktni pokušaj da se gaji ženska kultura, kako bi se žene odvukle od kolektivnih aktivnosti koje mogu da predstavljaju veću pretnju za taj isti menadžment. Muzika za žene na poslu, jednako kao i muzika za devojke kod kuće, simbolizuje svet koje je "prirodno" njihov - svet emocija, brižnosti, osećanja, ljubavi i žrtvovanja.

Postoji deo jutarnjeg programa Simona Batesa na Radiju 1, gde slušaoci šalju priče koje povezuju sa određenim pločama. Ploče se koriste kao audio flashback-ovi, i gotovo uvek podsećaju slušateljke emisije na jedan od sledećih momenata:

  • kada smo se upoznali
  • letnja ljubavna romansa koju nikada neću zaboraviti
  • kada smo raskinuli
  • kada sam mu rekla da sam trudna
  • kada smo se pomirili
  • kada smo se prvi put poljubili/zaprosio me/ pitao da izađemo

Ovaj segment u kome se ispunjavaju želje, neverovatno precizno ilustruje koliko je muzika blisko povezana sa emotivnim životima žena i koliko je muzika važna za dodavanje emotivnog sjaja seksualnim osećajima. Teenybop model usvajanja nekog muzičkog pravca je od opšteg značaja za ideologiju ženstvenosti i porodice.

Sličan argument se može primeniti u vezi sa cock rock-om i muškom seksualnošću, a pokazivao bi kako se vrednosti i emocije, koje se smatraju "prirodno" muškim, artikulišu u pop muzici namenjenoj muškarcima. Ali muzika je u velikoj meri, manje važna za mušku, nego za žensku ideologiju. "Muževnost" dobija dosta od svog suštinskog izražavanja u radu, kako manuelnom tako i intelektualnom. Ona nije, kao "ženstvenost" za žene, ograničena na estetsku emotivnu sferu. Dečaci mogu da izraze svoju seksualnost direktnije nego devojčice. Dozvoljeno im je da izraze, kako fizičku, tako i duhovnu želju, da se zanesu. Uzbuđenje cock rock-a sugeriše ne na dom i privatnost, već pre na zajedništvo u pijanstvu, momaka koji su, kao što se u pesmi grupe Thin Lizzy kaže - "ponovo u gradu" (aluzija na njihov hit: The boys are back in town. Prim. prired.).

 
 
Joni Mitchell

Naravno, muška seksualnost nije ništa više "prirodno" divlja i neobuzdana, nego što je ženska pasivna, pokorna i osećajna. I jedno i drugo su ideološki konstrukti, ali postoji presudna razlika u načinu na koji ove ideologije i muzike funkcionišu. Cock rock, za razliku od popa koji se bavi romansom, ženskim zaljubljivanjima i emotivnim vezama, dozvoljava direktno fizičko i psihičko izražavanje seksualnosti. Pop pesme koje su namenjene ženskoj publici negiraju ili potiskuju seksualnost. Njihovi opisi veza su poput eha ženskih strip romana, ili kratkih priča u ženskim časopisima. Standardni zapleti su u svim ovim formama isti: ispostavi se da je "običan" momak zapravo onaj pravi muškarac, vuk kome se mora fizički odupreti da bi bio duhovno pripitomljen, i tako dalje. Ljubavne ideologije su multimedijalni proizvodi i tinejdž devojčice imaju malo izbora do da interpretiraju svoja seksualne osećaje u romantičnim okvirima - malo alternativnih čitanja je na raspolaganju.

Ovo ostaje istinito, čak i ako priznamo da pop muzika nema mnogo iskustva sa nametanjem ideologija. Mladi ljudi koriste muziku u svrhu sopstvenog izražavanja. Tako devojke, na primer, koriste pop kao oružje protiv roditelja, škole i ostalih autoriteta. U školi one ukoričavaju svoje knjige slikama pop zvezda, urezuju u školske klupe imena svojih idola, iskradaju se u toalete da bi slušale kasete ili radio. U omladinskim klubovima, muzika predstavlja sredstvo koje devojke koriste da bi se distancirale od zvaničnih klupskih aktivnosti. One je koriste da se izoluju od pokušaja svojih klupskih voda da ih nateraju da učestvuju u "konstruktivnim" aktivnostima. Devojke sede oko svojih gramofona i radio aparata, kod kuće, ili u omladinskim klubovima i postaju nedostupne u toj sprezi sa svojom muzikom.

Muzika takođe daje devojkama šansu da izraze svoj kolektivni identitet, da izađu iz mase, da se uključe u aktivnosti koje su neprihvatljive u drugim sferama. Za razliku od svoje braće, devojke imaju slabe šanse da putuju zajedno; one ne idu grupno na fudbalske utakmice, ne opuštaju se po pabovima, ne napijaju se u javnosti. Životi tinejdžerki su obično ograničeni na prostor oko njihove kuće; one imaju manje novca nego dečaci, manje slobodnog vremena, manje su nezavisne od roditeljske kontrole. Pop koncert uživo je, znaci, prekretnica u njihovim slobodnim aktivnostima. Koncerti The Bay City Rollersa na primer, pružali su devojkama retku priliku da obuku drečavo odelo, i da uživaju u svojoj verziji agresivnosti fudbalskih huligana.

Ovi trenuci teenybop solidarnosti su oštri i neophodni kontrasti uobičajenoj upotrebi pop muzike u kulturi spavaće sobe, kao što je muzika uz koju devojke peru svoje kose, vežbaju šminkanje i sanjare, kao i kada obavljaju kućne poslove (čuvanje dece, brisanje prašine...), za koje se od devojčica, za razliku od dečaka, očekuje da ih obavljaju. Ali ritualni "otpor", koji je uključen u ovakvu upotrebu muzike, nije ideološke prirode. Pre će biti da ovakvo korišćenje teeny-bop muzike od strane devojaka potvrđuje muzičku ideologiju ženstvenosti. Vizija slobode na koju se oslanjaju ove devojke je vizija slobode samostalnih supruga, majki, ljubavnica, sloboda da se bude glamurozan, privlačan seksualni objekat. Kontradiktornosti koje se odnose na seksualnost popularne muzike moramo da potražimo na nekom drugom mestu, na drugoj, cock rock, strani naše podele idealnih tipova, u ideološkom raskidu roka sa popom, kao i u njegovim kvalitetima kao ritmične muzike, njegovoj ulozi u plesu.


Prevod: Jelena

>> Sledeći nastavak: Rok kontradikcije

 

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi