Piše: Biljana Kosmogina

"Bre, ja nisam peder, i neću da budem peder!", provalio je petogodišnjak, a autobusom sed prolomio glasni smijeh. Biljana Kosmogina, beogradska SF i porno spisateljica, autorica nagrađivanih priča te britka analitičarka kulturnih i ostalih  fenomena s naših prostora, ovih je dana nabasala  na simpatičnu ekipu u beogradskom javnom prijevozu. Poslala nam je pričicu, u epistolarnoj (e-mail, frendovskoj) formi, a nama se učinila vrijednom objavljivanja. Cigani pederi - stvarno politički nekorektno.

Na Slaviji u bus ulaze dve osobe, Cigani crossdressirani u žensku odeću, trandže... Jednog od njih znam od ranije, takođe sa Slavije, kad mi je rekao da se zove Mina. On je i tada, kad smo pričali, delovao upadljivo, atraktivno i nosio je u naručju dete, bebu. Tada me je opčinio/la svojom ženstvenom pojavom bez oblina, u pretesnim farmerkama i tirkiz bluzici s ogromnim dekolteom koji je otkrivao žgoljava ramena i gladak dečački torzo bez malja, dečije građe, vitak ko glista, premršav, ravan ko daska, sasvim uskih kukova, oniži...

Sad se kreće u društvu sa "koleginicom" i predstavljaju se kao Pamela i Ceca. Vuku sa sobom male Cigančiće, njih još dvoje (to je ona beba od pre par godina, koja je porasla u međuvremenu, nema više od 3 godine) i još jedan malo stariji. Da ne bude zabune, Pamela/Mina ima kratku tamnu kosu, jaku zelenu senku oko očiju, i velike veštačke sise.  Pušila je tanku cigaretu s kojom je ušla u bus i sela na duplo sedište sa blondinom Cecom (Ražnatović!?), mada su na moje insistiranje rekli da se zovu Mina i Maja.  Pretpostavljam da je on Emin i da se rinejmovao u Mina, a mene oslovljava sa "ej teta!".

Ja im priđem i pitam da ih slikam. One se oduševe, ali mi i traže pare. Ja kažem da nemam, jer zaista ništa sitno nisam imala pri sebi, a ona, Mina, kaže "ajde slikaj, ali bar tri puta". Ja ih uslikam, evo vidi ih, ko lutkice. Pitam ih jel' nastupaju negde, a ona kaže "aha, tu u parku", i pokaže na onaj mali park preko puta dečije bolnice u Tiršovoj (očito nije shvatila sta znači nastup). Pitam ih da li hoće da budu na TV-u, a one hoće, i pitaju me kad, a ja im kažem "večeras da se nađemo" i dogovorimo se u tom parku. Ceca, s raskošnom plavom perikom na glavi, podebela, izblajhanih obrva, našminkana, hoće i ona, mada se u početku sramežljivo nećkala. Mina kaže „ponesi 500 dinara da nam daš“, a ja kažem "obavezno", i dodam da ću da joj donesem i neke fine brushaltere. A ona pita "ej teta, a jel' imaš kosu da mi daš" a ja kažem "imam super periku za tebe koju ne nosim, doneću ti". Opet ih slikam, a onaj mali (ne najmanji, nego malo veći) valjda isto Minin brat, kaže "ajde slikaj i mene", a ja mu kažem "hoću, ali kad porasteš i budeš ovako lep, kao ove dve", a on će meni, ni pet ni šest, "ma jok bre, ja nisam peder, i neću da budem peder!". Ej bree, a ima jedno 5 ili 6 godina. Narod oko nas crče od smeha, a ja sam se iza svega toga osećala kao posle uspešnog performansa i veselo izašla iz prepunog busa broj 31, kod Karađoke.

Pomislila sam da bih rado sve njih zajedno dovela kod sebe kući, hranila ih, pojila i slušala sve pojedinosti iz stvarnog i izmišljenog života koje bi mi pričali.

Ovo je pravi transgender slučaj!

Em su Cigani, em su jako mladi, nemaju preko 18 godina, em su skroz neobrazovani, em su GayTransSexual, stoprocentni marginalci i ko zna sta su sve još, ali su i zabavni do bola.

Moj odnos prema njima je čisto emotivan i ne ulazim u socijalne i psihološke aspekte. Ja ih ne doživljavam kao smešne kreature ili otpadnike s dna lestvice, već kao unikatne proizvode prirode koja se njima malo poigrala, i kao glavne gradske zvezde (veće od onih kvazi muda sa sinoćne izložbe u Ozonu) .

Znam jedino da su tako naivni u velikom riziku da dobiju neke polne bolesti, ali to prepustimo sudbini koja ne mazi takve likove i osim ovakvih (polnih) groteski, zna da napravi mnogo brutalnije katove. 

A tako bih rado snimila emisiju o njima, samo ne znam gde i kako i sa kim.

Posle svega, žao mi je što malog klinca nisam fotkala, koji neće da bude peder, kao da je zbog toga manje bitan... a ispao je glavni. 

Nego, šta bi rekle moje profesorke sa Ženskih studija na moju "političku nekorektnost" zbog ovog: Cigani, pa Cigani...

Objasniću ti egzaktno, pošto Cigane obožavam i volim da sa njima razgovaram. U više navrata sam se u tim razgovorima trudila da budem politički korektna i oslovljavala ih sa VI ROMI, na šta bi me odmah ispravljali bez izuzetka:  "kakvi bre Romi, mi smo Cigani sestro! Ćale i deda su mi Cigani, pa sam i ja, a Rome ne poznajem, samo Cigane..."

I pitam se zašto se uvek nađe neko pametan da mudroseriše o takvim jednostavnim stvarima, a u biti samo pravi zabunu (u mojoj, ali ne i u njihovim glavama).  

Biljana Kosmogina