Da li vama ovo uopšte nešto znači? Kakva su vaša osećanja i misli onog dana kada se treba podsetiti elementarnog stanja duha i sredine u kojoj živimo? Dozvolićete mi da konstatujem da je do ovog trenutka možda pedesetak osoba zbilja bilo obavešteno, svakako ne modo Koštunicae, da danas obeležavamo dan borbe protiv homofobije. Tom broju svakako treba dodati još pedestak slučajnih namernika koji su upravo pročitali ovaj tekst. To je više nego pre par dana, a svakako je manje od najmanjeg delića LGBTIQ zajednice. "LGBTIQ zajednica!" - udahnite vazduh sada dobro i pripremite se da sa krajnjom nevericom priupitate o čemu ja to sada pišem, kakav sada fantomski objekat prizivam u svojoj mašti, a od vas očekujem da čitate dalje, sa verom da ne pišem naučnu fantastiku?

Pođimo od prvog dela ove sintagme - LGBTIQ. Toliko slova, a deluje kao šifra iz Da Vinčijevog koda? Ni najmanje, ali dovoljno je zbunjujuće da pojedini novopečeni aktivisti i aktivistknije imaju problema sa pravilnim tumačenjem svih slova - neki misle da je ovo "I" veznik. Kovanica je pažnje vredan trud da se u nekoliko slova politički što korektnije obuhvate sva ona raznorodna iskustva, prakse i identiteti koji izmiču heteronormativiranju, ali ja sada ne bih želeo da vam držim kratak kurs iz queer teorije - ako znate šta je homofobija, ako ste je osetili na svojoj koži, doslovce, bilo kao modrice ili tek kao intelektualnu referencu i habitus ovdašnjeg palanačkog mentaliteta, budite sigurni da bi sebe mogli pronaći u ovoj visokoparnoj "šifri".

Ali, dolazimo do težeg dela - zajednice? Očito, nečega što je fantazam, što je tek puka fraza, zgodna za upotrebu u izveštajima i saopštenjima, termin kojim maglovito želimo da obuhvatimo sve te inače neokupive osobe, nesvodljive, toliko različite u svemu - osim možda u jednoj stvari: da je njihov izbor partnera ili partnerke, rodne uloge i načina života problematičan - vrlo problematičan u Srbiji, zato što je drugačiji, zato što je subverzivan, zato što je tako sraman, zato što popovi kao nekada ideološki komesari ocenjuju da je "nepodoban", kontra-prirodan, bolestan - kako bi rekli nadri-psiholozi - dok političari mogu da si priušte da o tome ćute. Zbilja, da li danas postoji ijedna društvena grupa u Srbiji, toliko marginalizovana, toliko raspeta u mržnji i samopreziru, tako nevidljiva i nema, toliko zastrašena da ne može preko usta da prevali nekoliko jednostavnih reči o sebi, ona koja zaista, kako lord Alfred Daglas davno reče, "ne sme da izgovori sopstveno ime"?

Zajednica bez zajedništva, kako sluti Derida, zajednica koje zapravo nema, zato što se u njoj niko nije našao - jer, biti u ovakvoj zajednici očito znači sebe izopštiti od ostatka Srbije. Nekada, ne može se izbeći utisku, zajednica nevoljnih - onih koji sebe ne vide u istom društvu, onih duboko uvređenih i uzrujanih da bi mogli biti dovedeni u taj beščasni kontekst, onih beskrajno upetih i odlučnih da za sobom očiste sve izdajničke tragove lične, porodične i društvene defamacije.

Zbilja, šta je s tim aktivizmom? Kakvog je on dobra ovde doneo, osim što iznova i besomučno, a na kraju sasvim bez vidljivog efekta kovitla i buni ionaku nervoznu i nesklonu javnost. Da zajednica ima glas, kao što ga nema, a možda bi ga mogla jednog dana imati, ovako bi zvučala udarna kadenca, to bi bila popularna filozofija i poželjniji način rezonovanja o stvarima, prirodi i društvu. Gej i lezbejski aktivizam, budući da je ostatak abecede za većinu organizaciju još uvek samo prigodan dekor na memorandumima, plovi između ubojite Scile i sasvim onespokojavajuće Haribde, između odijuma poslovično netolerantne javnostii i još netolerantnije "baze", između sopstvenih želja i tako prozaičnih realnosti. Aktivizam u Srbiji je kao akrobata u cirkusu koji pravi salto mortale visoko u vazduhu - bez zaštitne mreže - a istovremeno zasmejava razmaženu i raspuštenu decu u prvim redovima, dakle u potpuno nezahvalnoj i nemogućoj misiji - dok narodnim masama objašnjava da "biti gej jeste ok", lista i bistri evropske konvencije o ljudskim pravima i poziva na idilični svet ljubavi i tolerancije "gde ima mesta za sve nas", dotle istoj onoj "zajednici" iz koje je potekao, za čija prava se zalaže i konačnu čiju sudbinu u dobroj meri deli - mora da se izvinjava zbog samog čina postojanja, zbog tog tupavog podsećanja i "paradiranja", zbog sopstvene autovanosti, zbog komešanja i tolike drskosti da se razbije besprekorno, samodopadljivo ogledalo mačizma i strejtarenja, društvene uklopljenosti, komformizma i mudrog držanja sa strane, dok se prašina ne slegne.

Šta je uostalom aktivizam nego bizarna i ekscentrična preokupacija nekolicine čudaka i idealista, misfita i autkasta, feminiziranih tetkurača i politički ostrašćenih lezbejki - šta je aktivizam nego profesionali pederluk, reći će mnogi. Ne bi li konačno bilo bolje bez aktivista i aktivistkinja, ne bi li život bio mnogo lagodniji u sumraku anonimnosti, u vazduhu zasićenom mirisima jeftinog dezodoransa i buvljačkog poliestera? A što je, uz nekoliko krpica iz Zare, zbilja hemijski i mentalni sastav atmosfere jedinog opstajućeg gej-lezbejskog kluba u gradu.

Nije li konačno vreme da se ljudi u aktivizmu zamisle nad svojim projektima, prebroje stado i sledbenike, razmisle o svim tim, sa ekološkog stanovišta potpuno neprihvatljivim i uludo bačenim viškovima flajera, postera, brošura i ostalog štampanog materijala, o svim javnim skupovima koji su se pretvorili u kolegijalno-prijateljska okupljanja, da procene programe podrške i pomoći, radionice i seminare, sastanke ovde i tamo, konferencije, agende i evaluacije? Upravo - NGO rečnikom rečeno - evaluiraju godine, akcije i planove, opšte ciljeve i konkretne aktivnosti, indikatore, unutrašnje i spoljašnje faktore - i možda najlakše - sebi prebace, pokaju se i zatraže pomilovanje - zato što nisu bili dovoljno zgodni, straight-acting i dovitljivi, zato što su odlučili da budu vidljivi, zato što nisu stavili inicijale nego puno ime i prezime, zato što su izašli napolje kada su svi ostali radije ostajali u klozetu, da drugim rečima potvrde sve najzlokobnije sumnje - o novcu, putovanjima i privilegijama - onih koji su "uvek znali to najbolje", valjda zato što su im iste negde uz put promakle - treba li dakle da aktivizam baci koplje u trnje, te zaključi da je kompletnoj "LGBTIQ zajednici" u Srbiji potrebno da se vrati u arhajsko, mitološko vreme, u blaženi mrak nevidljivosti i društvene margine?

Kakvoj sreći aktivizam u Srbiji može da se nada, u tom odnosu nevoljenog i neradog, u braku iz nužde sa scenom na kojoj je najveći greh upravo "biti na sceni", u zalaganju za prava koja to nisu, već pre najpogrdniji žig sramote - nikakvoj zbilja, samo pukom preživljavanju. Pa, ispred koga onda aktivizam danas nastupa, ako se osvrne i vidi da iza niko ne stoji?

Naravno, kao u svakom braku, krivica nije samo na jednoj strani. Nije li ipak naša odgovornost da reč "aktivizam" u nečijim ušima zvuči previše slično reči "profiterstvo"? Da li smo dovoljno uradili, istrčali napred, pružili sve za ideale, a najmanje za lično dobro? Možda je trebalo stremiti nekakvom aktivističkom mučeništvu - ali, pojedini među nama već su platili svojim životima. Da li će naredna generacija znati mnogo bolje da artikuliše trenutno odveć suprotstavljene povike, hoće li zajednica iznedriti istinske tribune i advokate, može li - konačno - zajednica ikada u masi izaći i postati zbilja zajednica - to sada niko ne može znati.

Opet, ostaje nam samo da se nadamo i činimo onako kako najbolje znamo, padamo i ponovo se dižemo te  verujemo da nismo zaista mnogo grešili, te da će jednog dana neko blagonaklono gledati na naše nespretnosti.

Za kraj, tako je neprikladno reći da danas nešto slavimo. Kako se može slaviti jedan dan, koji jednako kao i svaki ostali u godini može da bude podsetnik lošeg stanja u kome jesmo, te more koja je postala mera svakog od nas? Ući u rutinu prećutkivanja i poniženja, sramote i poricanja - odavno je već dnevni refleks.

Rešenje je možda u imenovanju - nekada u sebi, nekada drugima a nekada celom svetu - imenovanju sopstvene želje, hira i potrebe, imenovanju sopstvenih granica, požuda i hrabrosti. Američka spisateljica Odri Lord je napisala - "Nama je potrebno da sebe nazovemo lezbejkama, kao što je žednoj zemlji potrebna kiša". Na isti način zajednici ovde je potrebno da otkrije sebe, da pronađe svoj glas, da skine značku sramote. Verujem ipak da će ona to učiniti, da, čak i u Srbiji, jednog dana. Nadam se da do tada neće proći baš mnogo "dana (protiv) homofobije".

Vladimir Todorić