---

VIP prostor

Piše: Deivan
Fotografije: Deivan
(klub Baltazar)

VIP V1.0

Skraćenica VIP [v(ery) i(mportant) p(erson).] se odnosi na osobu velike važnosti ili uticaja, a takođe označava i posebne prostore u okviru javnih mesta gde ulaz nije dozvoljen svim 'smrtnicima'

Nastanak ovakvih 'posebnih' prostora svoje korene vuče od davnina, verovatno od nastanka ljudske vrste, kada je postojao minimum hijerarhije uređenja ljudskog društva. Uspostavljanje bilo kakve hijerarije nalaže automatsko distanciranje između onoga koji ima moć i 'potčinjenih' pripradnika/ca zajednice. Ta distanca je doprinela formiranju vertikalne hijerarhije kao tada, jedino mogućeg, oblika vladavine. Ovako uspostavljen vertikalni sistem direktno je proizveo nastanak prvobitnih VIP prostora.

Fizičke karakteristike ovakvih prostora u početku su bile jako skromne u odnosu na kasnije oblike, ali su vrsile identičnu funkciju. Posebna odaja u pećini, lična sojenica, koliba, šator i sl. su te prvobitne arhitektonske jedinice.

Menjanjem društvenih sistema i odnosa menjao se oblik VIP prostora i načini njegove materijalizacije. Arhitektonska realizacija pratila je trendove svog doba.

Npr. u hrišćanstvu, u okviru institucije crkve, postoje zasebne prostorije gde je pristup većini pripadnika/vernika zabranjen (oltar, kapele, spratne galerije rezervisane samo za carsku porodicu u vizantijskom periodu i sl.) Na ovoj religijskoj lestvici hijerarhije, ženama je dodatno sankcionisan pristup s obzirom na njihovu polnu pripadnost.

Teolog Tertulijan piše na početku trećeg veka: ''Kako se potpuno drugačije oseća [muškarac] kada se nekim slučajem razdvoji od svoje žene''

A onda Apostol Pavle sankcioniše i audio doživljaj i kaže: ''Kao po svima crkvama svetih, žene vaše u crkvama da ćute; jer njima nije dopušteno da govore, nego da se pokoravaju, kao što i Zakon govori. Ako li hoće sta da nauče, neka kod kuće pitaju svoje muževe; jer je neprilično ženi da govori u crkvi'' (1 Kor 14, 34-35).

	Unutrašnjost katedrale Notre Dam u Parizu

Crkva kao nosilac i održavalac patrijarhalnog sistema (krajnje vertikalno ustrojenog) je samom konceptu VIP prostora dala specifičan kontekst po kome je vrlo jasan diskriminatoran odnos kada je u pitanju polna pripadnost. Ovakav ekskluzivitet VIP prostora se održava i dalje u okvirima institucije crkve.

Kada je u pitanju sakralni VIP onda su carska, kraljevska, kneževska i ostali oblici vlasti kreatori i korisnici ovakvih prostora. Carske, kraljevske i kneževske palate, dvorovi, odmarališta su ili u potpunosti ili većinom bili dostupni nekolicini 'bitnih' ljudi.

Sa daljim grananjem vertikalnih sistema vladavine, VIP prostori počinju da se delokalizuju ulazeći i među manje vertikalno struktiuirane sisteme: gilde, mesne zajednice, organizacije i sl. Arhitektonskom repertoaru VIP prostora mogle bi se pridodati i institucije kažnjavanja i lečenja koji svoj vrhunac doživljavaju tokom XIX veka: zatvori i bolnice. Moderni koncept ovih institucija proizveden je od strane 'stručnjaka': pravnika, doktora, psihijatara koji su, u velikom broju slučajeva, po 'naučnoj eksluzivnosti' određivali ko može ući u ove posebne prostore.

Početkom XX veka nastavlja se proces horizontalnog raspršavanja sa i dalje prisutnom vertikalnom hijerarhijom. Taj kontinuitet, realizovan preko novodolazećih političkih i ostalih sistema vlasti i moći, naglasio je nelogičnost i neuništivost ovakvih prostora jer su nastavak svog postojanja dugovali razbijanju vertikalne hijerarhije. Početna ushićenost horizontalnom slobodom brzo se gušila u mnogo čvršćoj vertikalnoj strukturi vlasti, tj. u totalitarizmu (komunizam vs. socijalizam).

Institucija savremenog 'fancy' VIP-a je vezana za tehnički i tehnološki razvoj (čitaj: kapitalizam) koji je doprineo omasovljenju medija i stvaranju medijskog prostora koji je uz pomoć konzumenata koji je obeležen rečju show business. Umetnost i moda, nosioci novog talasa, svoju VIP kulminaciju doživljavaju tokom '70-tih za čije smernice je velikim delom odgovoran i sam Andy Warhol. Njegova Factory, medijski angažman, disko kugla i njegovo proročanstvo o petnaestominutnoj slavi su današnja realnost. Prvi korak ka tome je pojava diskoteke. U okviru njenog prostora započinje kreiranje VIP-a kome pristup ima tadašnja umetnička, ekonomska i modna 'elita'. Kulminaciju predstavlja diskoteka 'Studio 54', čiji VIP je redovno posećivao i sam AW. Posebna prostorija u koju mogu ući samo 'poznati' po nečemu, makar to bilo poznanstvo sa nekom od VIP persona, predstavlja alternativu samom klubu s tom činjenicom da su svi prisutni svesni njenog postojanja i ekskluziviteta.

Svoj kontinuitet, privremeno dezintegrisan pojavom drugačijih show business struja poput new wave-a krajem '70-tih, ima tokom '80-tih kroz popularnu muziku koja ulazi u stalni muzički DJ set diskoteke. Vorholovska ideja o 15-o minutnoj slavi i mogućnosti da to svako može, postaje opsteprihvaćena realnost a muzički mainstream postaje njegov nosilac.

Diskoteka tokom '80-tih menja i obogaćuje svoj arhitektonski identiet začinjen elektronikom (oprema+muzika). Ona održava prvobitnu koncepciju s tim što dobija još jednu arhitektonsku varijantu nazvanu: klub. On postaje na jedan način alternativa diskoteci jer ne poseduje VIP prostor. Njegov značaj je evidentan tokom '90-tih cvetanjem tzv. tehno kulture kada nešto što je klupska muzika postaje u muzičkom smislu garant mesta gde se puštaju kvalitetniji audio setovi i manje mainstream. Ovakva praksa se nije dugo zadržala jer krajem milenijuma komercijalizacija vraća na velika vrata instituciju VIP prostora.

Institucija ovakvog savremenog 'fancy' VIP-a je relativno nova na nasim prostorima.

Nekakvu egzistenciju u tragovima možemo otkriti tokom '80-tih u nekim beogradskim diskotekama. '90-te definitvno brišu njegovo postojanje jer su granice između diskoteke-kluba, mainstreama-alternative potpuno zbrisane i često nelogične. 'Beogradska VIP elita' vaskrsava početkom milenijuma postajući sama sebi svrha. Ekonomski, kulturni i niz drugih faktora, koji su potrebni da bi se ona zaista zvala VIP 'elitom', nije ispunjena. VIP prostori su u većini slučajeva arhitektonski nerazvijeni, svedeni i nelogično locirani. Tu možemo nabrojati sve postojeće popularne beogradske klubove kao sto su Bassement (bivša Zvezda), Baltazar, Plastic (bivši Mondo), zatim masovna dešavanja tipa Lucky Strike festivala na Kalemegdanu i sl. Takvi prostore čine obično separei-jedina mesta gde je moguće sesti, zatim prostorije kojima je promenjena funkcija (tipa Plastic-a), ili prostori koji su ogradom odvojeni od ostalih posetioca/teljki dešavanja poput LS festivala.

Sama je ideja postojanja VIP prostora, u suštini, diskriminatorna, fašistička, da direktno odslikava moć i bilo koji sistem vertikalne hijerarhije gde se određenom soju ljudi pridaje ili samopridaje određena vrsta pijedestala.