Možda iznenađenje za srpsku političku scenu, Boris Tadić je osvojio veliki broj glasova koji ga uvode u produžetak maratonske ere izbora (što parlamentarni, što u okviru sopstvene stranke, što predsednički), te u počasni drugi krug koji bi trebalo da popuni još uvek upražnjenu fotelju srpskog predsednika, a jednog dana možda i predsednice (nije da se nisu pojavili nagoveštaji, Nataša Mičić, Ljiljana Aranđelović, Jelisaveta Karađorđević).

Kao članu, a kasnije i predsedniku Demokratske stranke, prepoznate kao jedne od retkih koja se udaljava od koncepta nacionalne(ističke) države ka ostvarenju građanskog društva, te i poštovanja svih građanskih ljudskih prava, Tadiću su pohrlile mase, između ostalih, i onih koji u ista prava i njihovo poštovanje veruju. Verovatno Tadić svojom retorikom i dosadašnjim dostignućima članova svoje stranke predstavlja upravo tog heroja koji će nas u stilu Supermena uvesti u bajkoliki svet Evropske unije, koja je jedna od tri glavne stavke na kojima je i zasnivao govore u svojoj predsedničkoj kampanji.

Ali ono što je promaklo i neumornim borcima/kinjama za ljudska prava i angažovanim u nevladinim organizacijama, inače zadivljujuće spremnim da odreaguju na svaki govor, a kamoli dela (a reči jesu dela) mržnje i diskriminacije, jesu otvorena homofobija i diskriminacija seksualnih manjina koje ispoljava proevropajac Tadić. Postojanje i prava gej muškaraca, lezbejki, biseksualaca/ki, označeni su, po mišljenju psihologa i tzv. najdemokratskijeg kandidata, kao ''antiživotna politika''.

"Ne podržavam legalizaciju homoseksualnih brakova i u politici se vodim onom devizom da me zanimaju proživotne politike. Ne verujem da su homoseksualni brakovi onaj porodični ambijent koji za decu može da bude pospešujući. Uz legalizaciju homoseksualnih brakova odmah ide i mogućnost da ti parovi usvajaju decu. Dečacima i devojčicama su potrebni mama i tata, to su razlozi zašto ne podržavam legalizaciju takvih brakova" (Blic, 8. jun 2004).

Postavlja se dvostruko pitanje profesionalne etike, pa i opšte ljudske, jer bi verovatno psiholog Tadić pretrpeo ozbiljne konsekvence za svoje izjave od strane profesionalnih udruženja u Evropskoj uniji. Političar Tadić, koji se poziva na evropske standarde, izgleda da zaboravlja da oni obuhvataju i korpus prava gej muškaraca, lezbejki i biseksualaca/ki. Premda se deklarativno i, očito, selektivno zalaže protiv govora mržnje i diskriminacije, on se o iste principe, reklo bi se, ogrešio.

Pretpostavljamo da Tadić misli kako su homoseksualnost tj. istopolni brakovi ''protiv životne politike'', što predstavlja fašisodnu tezu, jer implicira da su i sami homoseksualci/ke kao grupacija, zahtevajući svoja ljudska prava, protiv života i da treba da ostanu u mraku političkog "nezanimanja" (''U politici se rukovodim devizom da me zanimaju proživotne politike.''). Kako se uopšte za jedan društveni fenomen, grupu ljudi i njihove probleme i prava može reći da ne potpadaju pod "proživotne politike"? Anahroni argument kako bi legalizacija brakova homoseksualaca/ki (kao da je to jedino pitanje tj. problem gej zajednice u ovoj zemlji) omogućila odgajanje dece, a deci su potrebni tata i mama, jeste u svetu već odavno postao fraza, koja u najmanju ruku izaziva podsmeh. Da, deca gej muškaraca i lezbejki mogu da imaju i tatu i mamu, i to ponekad po dvojicu tata i dve mame, te možda time i više ljubavi i pažnje. Tadić verovatno podrazumeva nesposobnost i nepodobnost homoseksualnih osoba da imaju i odgajaju decu, dovodeći time indirektno homoseksualnost u vezu sa psihopatološkim poremećajima, iako je sedamdesetih godina prošlog veka homoseksualnost izbačena sa liste psihopatoloških oboljenja, ali moguće je da Tadić nije u toku sa (više ni modernim) dostignućima psihologije i ljudskih prava.

Interesantno je porazmisliti, i nezavisno od ovog konteksta, kakva se poruka ovim neprestano šalje deci koja nisu u mogućnosti da imaju tatu i mamu. Nije li to diskriminacija same te dece, koja može da stvori duboke komplekse i frustracije u jednom mladom biću (na pr. osećanja nedostatnosti, niže vrednosti i osujećenosti po raznoraznim pitanjima) ili osoba koja nisu u mogućnosti da sa partnerom/kom imaju sopstvenu biološku decu ili usvojenu? Treba li zabraniti ljudima koji nemaju partnere/ke (bilo koje seksualne orijentacije) da odgajaju i usvajaju decu, te ih prepustiti ''sjajnim uslovima'' naših centara za socijalni rad i domova za decu bez roditeljskog staranja?

Ljudska prava se pre svega zasnivaju na individualnim pravima svake ljudske jedinke, a odlika da se promoviše samo jedan model sreće, odnosno zajednice - u našem društvu kompulzivno heteroseksualne, razume se - je takođe odlika diskriminativnog, uskogrudog načina razmišljanja i politike (da ne upotrebimo neku grublju reč). Porodica je tamo gde je ljubav i to je glavno merilo celokupne njene funkcionalnosti i kvaliteta života jednog deteta, a ne kvantitet i rigidno određenje članova i figura porodice, koji se veoma često, kako se empirijski da utvrditi, pokazuju kao neodrživi. Ovakve koncepte podržavaju i zakonodavstva Evropske unije, te ostaje nejasno kako će Tadić ovdašnje standarde da prilagodi evropskim.

Nereagovanje organizacija za ljudska prava i nevladinog sektora recipročno odslikava stepen homofobije u srpskom društvu. Da je Tadić ikada, u bilo kakvom negativnom, kontekstu pominjao, recimo, Rome ili bilo koju drugu etničku ili nacionalnu manjinu, ili ženska prava, vrlo brzo, pretpostavljamo, bio bi označen kao rasista, fašista, šovinista, upravo od, uvek spremnih na političku korektnost, ljudsko-pravaša i nevladinaša - jednom rečju, velika i crna mrlja u njegovoj kampanji, pa i karijeri. Oportunost ovih organizacija je gotovo tradicija kada su u pitanju prava i egzistencija "seksualno različitih" u Srbiji (uz časne izuzetke), jer gotovo da pomena od projekata i zalaganja za prava istih nije bilo, iako su istraživanja, a i svakodnevno iskustvo, uvek ukazivala na visok stepen ugroženosti ove populacije u poslednjih dvadesetak godina. No, strah od nalepljivanja etikete "pederske organizacije" kao da je bio veći - sve dok se trend nije promenio. Pokušaj organizovanja čuvene LGBT parade u Beogradu 2001. godine, umesto šarenim balonima i vatrometom, završen je žestokim nasiljem na ulicama glavnog grada, što je mobilisalo neke pripadnike/ce nevladinih organizacija da konačno shvate da bi bilo dobro popuniti fondove i donacijama za „novootkrivena" gej prava. Ni tada nismo dobili kometare najvećeg broja demokratskih, proevropskih političara/ki na brutalnost i agresiju prema gej i ne-gej građanima/kama ove zemlje, ali to svakako ne važi za raznorazna, recimo, crkvena pitanja, brzo i efikasno uvođenje veronauke u škole. Ali izgleda da je gej vihor brzo prohujao te smo se vratili dobroj, staroj srpskoj tradiciji homofobije, što potvrđuje i Tadićevo političko delovanje kao, nezvanično, "najdemokratskijeg predsedničkog kandidata".

Isto tako su ostale neispraćene izjave predsedničkih kandidata Borislava Pelevića i Marijana Rističevića u emisiji Klopka Olivere Kovačević, koji su uputili otvorene pretnje agresijom (primenom karate umeća B. Pelevića i pretpostavljamo sličnim veštinama koje krase ovdašnji politički ring) učesnicima/cama (nedavno otkazane) nove proslave Dana ponosa gej muškaraca i lezbejki. Tek toliko da se ne pomisli da Tadić nema političkih srodnika i istomišljenika među protivkandidatima. Osim voditeljke emisije, koja je sa usklikom reagovala: "Ne, njih niko ne sme da bije!", nije se pojavilo nikakvo drugo reagovanje. Mediji su ostali nemi (pa eto, verovatno, na primer, Olji Bećković i nije neki utisak pretnja da se prebijaju pederi i lezbejke) niti su se oglasili dežurni čuvari političke korektnosti, tolerancije i pravde, a izostalo je i pozivanje na čuvene evropske standarde u zemlji nam Srbiji. Začudo, Tadićevi savetnici nisu uspeli da doznaju za član 13 Amsterdamskog sporazuma Evropske unije i niz drugih akata koji zabranjuju bilo koji oblik diskriminacije seksualnih manjina, a o čemu svedoči životna realnost država Evrope, po kojima se Tadić svakako naputovao, a u kojima se već uveliko, između ostalog, sklapaju gej brakovi i istopolni partneri/ke usvajaju ili odgajaju sopstvenu biološku decu.

Kažu da se stepen tabua meri ćutanjem i nevidljivošću, a da se kao jedna od konsekvenci dugotrajnog života u traumi represije pojavljuje i identifikacija sa agresorom, te možda i ne čudi da je veliki broj pedera i lezbejki, čak 61%, upravo glasao za ovog kandidata (po anketi sprovedenoj na gay-serbia.com). Kao da su i sami pomireni sa sudbinom ponižavanja i diskriminacije, ne verujući da u ovoj zemlji mogu i zaslužuju mnogo više i bolje, a našavši se pred izborom izmedju dva tamna vilajeta: radikalskog i (kvazi)demokratskog.

Selektivni humanizam i konzervativnost Tadića, sa celokupnom svitom nevladinih, ljudskopravaških organizacija, do progresivno-liberalnih medija, daju odličnu sliku demokratije i proevropejstva na srpsko-tranzicijski način. Ali zamislite da svi ti uglađeni evropski velikodostojnici, do čijeg misljenja, a i para, viza i ostalog, Tadić i njemu slični reklo bi se drže, saznaju za ovakvo kršenje tj. nepodržavanje ljudskih prava, govore diskrimanacije!

Radikalno transformisani i uglađeni Toma Nikolić se i ionako ne bi preterano obazirao, a i po pitanju homofobije, dalo bi se zaključiti da dolazi iz, možda, samo po nazivu, Tadićevog tabora.

Izgleda da su naši Helsinški odbori, Beogradski centri i njima slični i ovog puta zakazali na pederskom pitanju, jer trčale delije počasne krugove na sred zemlje Srbije.

Na sreću, postoje i organizacije koje se svojski zalažu za pitanja i prava gej populacije, pa im se Tadić i njemu slični mogu obratiti za dodatnu edukaciju, jer čovek ionako voli da ovladava modernim veštinama.