Slavimo 20 godina postojanja
Gej Srbija
kolumna

Invazija tetaka pesmokradica!

 
   

Piše: Vlada T.


 

 

Tamo, daleko, gde pase lane...

 

 

 

Dok je u sredu uveče odmicalo polufinalno veče pesme Evrovizije 2004, ovaj put srećom neegzaltirana komentatorka zvaničnog prenosa suvo je primetila, sa punim pravom svakako, da je poslednjih godina Eurosong u izvesnoj kreativnoj krizi. Nedostatak svežih ideja, praznjikave i demode pesmice, neubedljivi izvođači, koji kao da su netom došli sa lokalnog takmičenja amatera, kao naravno i skandalozno politički motivisano glasanje obeležili su proteklu deceniju ove, nekad prestižne evropske muzičke fešte. No, možda paradoksalno, kako je Pesme Evrovizije postajala muzički vašar kiča i drugorazrednih nacionalnih anonimusa koji su bukvalno vrištali za svojih pet minuta internacionalne slave, to magija i fascinacija koje su toliko zaokupljale našu naciju kada je ovo takmičenje u pitanju nikada nisu nestale, naprotiv. U međuvremenu, u kolo ulaze brojne i agresivne pridošlice iz istočne Evrope, željne dokazivanja posle tolikih decenija statiranja sa "pogrešne" strane gvozdene zavese. Od tog trenutka, takmičenje na Pesmi Evrovizije postaje barometar za nacionalni dignitet - premda je SCG ubedljivo na začelju kontinenta kada su EU integracije u pitanju, mi još uvek nismo otpevali zadnju.


Čas za izlazak na megdan je kucnuo, pa je Željko Nacionale ispraćen onako kako dolikuje - uz trubače i srpsku trobojku, ne bi li ovaj put osvojio Istambul/Carigrad u čemu je Dušan Silni inače omanuo kojih 6 vekova ranije i verovatno time trajno ophrvao čemerom i tugom Radoša Ljušića. Ali, revanš za 500 godina "pustog turskog" uvek je moguć, kako nas je uveravao gosn. Joksimović pred polazak, verovatno imajući u vidu taktiku da neprijatelja treba napasti njegovim oružjem, prilazeći mu sa leđa kamufliran u nedužno azerbejdžansko lane. Ispod kojeg, je li, vreba srpski vuk.

Pouke od prve večeri - velika seoba naroda i invazija tetaka

Ako je suditi po prvoj takmičarskoj večeri, pastorala je ove godine definitivno hit. Istočnoevropske zemlje su listom povadile svoje frule, rogove, kožuhe a neke bogami i kožne čizme i bičeve, kao deo aktuelizacije svog bogatog folklornog nasleđa. Da je "Lane" izašlo iz srpskog luga odavno znamo - čak i kada Željko ne izgleda kao mlada iz "Petrijinog venca", ali sada smo se uverili i da mnoge nacije evropskog istoka takođe sanjaju o post-ekološkoj idili prohujalog vremena. Na radost ento-muzikologa tako smo imali prilike da vidimo pribaltičke šamanke, sve sa kamijama oko pasa i vikinškim suknjama kako dodolaju uz blagi dens-bit, Beloruse koji dokazuju da je Galilej u stvari njihov zemljak, a najdalje u prošlost je otišla mlada Ukrajinka, čak izgleda do epohe Atile Hunskog i njegove horde ratnika, koji su očigledno prvi u Evropu doneli leather fetiš S/M i okrutni običaj (muzičkog) bičevanja publike. Na koju tradiciju se oslanjao Toše Proeski nismo sigurni, ali je u svom belom mantilu do zemlje više podsećao na Virgin Queen, nego sama Kate Blanchet. Hrvatska pak nije otišla tako daleko u svoju povjest - samo do 1967. godine i nekog od Opatijskih festivala. Ivan Mikulić je izgledao i zvučao kao varijacija na večitu temu "Zdravko Čolić", ali kakva je tačno pesma koju je pevao, teško je reći, jer njegova interpretacija ima efekat ekvivalentan gutanju 40 mg bensedina, odjednom.

 
   


Ali, invaziju na Bosfor ove godine nisu predvodile mlade nacije, već pre - raspevane tetke! Predstavnik Danske, Tomas Thordarson, posvetio je svoju pesmu mužu i usvojenom detetu. Respect for that. Manje respekta imamo za pesmu, koja je, kao i entuzijastično padanje na kolena, verovatno nastala ugledanjem na život i rad Rickeya Martina, koje naravno ima svoje granice - ovom poslednjem kožne pantalone daleko bolje stoje.


A da je Rickey večita inspiracija, a nikada sasvim dostignuti uzor za svaku iole muzički naobraženu tetku, dokaz nam dolazi iz Grčke. Sakis Ruvas jeste doduše svojski drmao kukovima, uvijao i mešao, pa gotovo i dobio desetku za gimnastički performans na sceni. To, kao i ona urnebesno prekratka atletska majica valjda treba da nas uvere da je olimpijski duh u Grka življi nego ikad.


Ipak, najdramatičniji udar došao je iz Bosne i Hercegovine.

 
   

Magnum Crimen - eXpanzija zlog duha

Kada je Fuada Backović, aka Deen, izletela na binu Eurosonga 2004, dogodilo se ono čega smo se najviše plašili - zli demon beogradskog X-a izbauljao je iz podruma i nadvio se nad Zlatnim Rogom. Prizor je bio užasan koliko i poznat. Prigodno razgolićena, sa aksesoarima kao skinutim sa mrtvog Michaela Jacksona, gospođica Fuada je bila namerna da nam priredi disco - i to inferno! Sa raspomamljenošću uskačući u girl-on-girl koreografiju i u poznatom "laži me, laži" lascivnom dahtanju, koje se ponekad pogrešno identifikuje sa pevanjem, Deena je demonstrirala da joj orijentalne veštine zavođenja nisu enigma, kao očigledno ni bogata tradicija X-arskih plesova. Zbilja, nedostajući element scenografije upravo je bila već poslovična šipka, oko koje se tetke iz X-a otimaju kao oko Svetog Grala. Ali, ni ta relikvija, kao ni kompletan inventar Vatikana i Svete Gore zajedno ne bi pomogli da se istera duh blat(ant)nog tetkeraja i okaje ovaj zločin počinjen nad dobrim ukusom i mentalnim spokojem gledalaca. Ostaje nam da se zapitamo nije li "Disco" zapravo unazad otpevana dijabolična inkantacija za prizivanje apokaliptičnog muzičkog i vizuelnog horora, koji dolazi kao kazna za sve one godine anemične evrovizijske konkurencije?

Kako će se razrešiti ovo pitanje sada već eshatoloških dimenzija, videćemo u subotu.

Stay tuned!

 
 
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi