Invazija
tetaka pesmokradica!
Piše: Vlada T.
Tamo, daleko, gde pase lane...
Dok je u sredu uveče odmicalo polufinalno veče
pesme Evrovizije 2004, ovaj put srećom neegzaltirana komentatorka
zvaničnog prenosa suvo je primetila, sa punim pravom svakako,
da je poslednjih godina Eurosong u izvesnoj kreativnoj krizi.
Nedostatak svežih ideja, praznjikave i demode pesmice, neubedljivi
izvođači, koji kao da su netom došli sa lokalnog takmičenja amatera,
kao naravno i skandalozno politički motivisano glasanje obeležili
su proteklu deceniju ove, nekad prestižne evropske muzičke fešte.
No, možda paradoksalno, kako je Pesme Evrovizije postajala muzički
vašar kiča i drugorazrednih nacionalnih anonimusa koji su bukvalno
vrištali za svojih pet minuta internacionalne slave, to magija
i fascinacija koje su toliko zaokupljale našu naciju kada je ovo
takmičenje u pitanju nikada nisu nestale, naprotiv. U međuvremenu,
u kolo ulaze brojne i agresivne pridošlice iz istočne Evrope,
željne dokazivanja posle tolikih decenija statiranja sa "pogrešne"
strane gvozdene zavese. Od tog trenutka, takmičenje na Pesmi Evrovizije
postaje barometar za nacionalni dignitet - premda je SCG ubedljivo
na začelju kontinenta kada su EU integracije u pitanju, mi još
uvek nismo otpevali zadnju.
Čas za izlazak na megdan je kucnuo, pa je Željko Nacionale ispraćen
onako kako dolikuje - uz trubače i srpsku trobojku, ne bi li ovaj
put osvojio Istambul/Carigrad u čemu je Dušan Silni inače omanuo
kojih 6 vekova ranije i verovatno time trajno ophrvao čemerom
i tugom Radoša Ljušića. Ali, revanš za 500 godina "pustog
turskog" uvek je moguć, kako nas je uveravao gosn. Joksimović
pred polazak, verovatno imajući u vidu taktiku da neprijatelja
treba napasti njegovim oružjem, prilazeći mu sa leđa kamufliran
u nedužno azerbejdžansko lane. Ispod kojeg, je li, vreba srpski
vuk.
Pouke od prve večeri - velika seoba naroda
i invazija tetaka
Ako je suditi po prvoj takmičarskoj večeri,
pastorala je ove godine definitivno hit. Istočnoevropske zemlje
su listom povadile svoje frule, rogove, kožuhe a neke bogami i
kožne čizme i bičeve, kao deo aktuelizacije svog bogatog folklornog
nasleđa. Da je "Lane" izašlo iz srpskog luga odavno
znamo - čak i kada Željko ne izgleda kao mlada iz "Petrijinog
venca", ali sada smo se uverili i da mnoge nacije evropskog
istoka takođe sanjaju o post-ekološkoj idili prohujalog vremena.
Na radost ento-muzikologa tako smo imali prilike da vidimo pribaltičke
šamanke, sve sa kamijama oko pasa i vikinškim suknjama kako dodolaju
uz blagi dens-bit, Beloruse koji dokazuju da je Galilej u stvari
njihov zemljak, a najdalje u prošlost je otišla mlada Ukrajinka,
čak izgleda do epohe Atile Hunskog i njegove horde ratnika, koji
su očigledno prvi u Evropu doneli leather fetiš S/M i
okrutni običaj (muzičkog) bičevanja publike. Na koju tradiciju
se oslanjao Toše Proeski nismo sigurni, ali je u svom belom mantilu
do zemlje više podsećao na Virgin Queen, nego sama Kate
Blanchet. Hrvatska pak nije otišla tako daleko u svoju povjest
- samo do 1967. godine i nekog od Opatijskih festivala. Ivan Mikulić
je izgledao i zvučao kao varijacija na večitu temu "Zdravko
Čolić", ali kakva je tačno pesma koju je pevao, teško je
reći, jer njegova interpretacija ima efekat ekvivalentan gutanju
40 mg bensedina, odjednom.
|
|
|
|
Ali, invaziju na Bosfor ove godine nisu predvodile mlade nacije,
već pre - raspevane tetke! Predstavnik Danske, Tomas Thordarson,
posvetio je svoju pesmu mužu i usvojenom detetu. Respect for
that. Manje respekta imamo za pesmu, koja je, kao i entuzijastično
padanje na kolena, verovatno nastala ugledanjem na život i rad
Rickeya Martina, koje naravno ima svoje granice - ovom poslednjem
kožne pantalone daleko bolje stoje.
A da je Rickey večita inspiracija, a nikada sasvim dostignuti
uzor za svaku iole muzički naobraženu tetku, dokaz nam dolazi
iz Grčke. Sakis Ruvas jeste doduše svojski drmao kukovima, uvijao
i mešao, pa gotovo i dobio desetku za gimnastički performans na
sceni. To, kao i ona urnebesno prekratka atletska majica valjda
treba da nas uvere da je olimpijski duh u Grka življi nego ikad.
Ipak, najdramatičniji udar došao je iz Bosne i Hercegovine.
Magnum Crimen - eXpanzija zlog duha
Kada je Fuada Backović, aka Deen, izletela na
binu Eurosonga 2004, dogodilo se ono čega smo se najviše plašili
- zli demon beogradskog X-a izbauljao je iz podruma i nadvio se
nad Zlatnim Rogom. Prizor je bio užasan koliko i poznat. Prigodno
razgolićena, sa aksesoarima kao skinutim sa mrtvog Michaela Jacksona,
gospođica Fuada je bila namerna da nam priredi disco
- i to inferno! Sa raspomamljenošću uskačući u girl-on-girl
koreografiju i u poznatom "laži me, laži" lascivnom
dahtanju, koje se ponekad pogrešno identifikuje sa pevanjem, Deena
je demonstrirala da joj orijentalne veštine zavođenja nisu enigma,
kao očigledno ni bogata tradicija X-arskih plesova. Zbilja, nedostajući
element scenografije upravo je bila već poslovična šipka, oko
koje se tetke iz X-a otimaju kao oko Svetog Grala. Ali, ni ta
relikvija, kao ni kompletan inventar Vatikana i Svete Gore zajedno
ne bi pomogli da se istera duh blat(ant)nog tetkeraja i okaje
ovaj zločin počinjen nad dobrim ukusom i mentalnim spokojem gledalaca.
Ostaje nam da se zapitamo nije li "Disco" zapravo unazad
otpevana dijabolična inkantacija za prizivanje apokaliptičnog
muzičkog i vizuelnog horora, koji dolazi kao kazna za sve one
godine anemične evrovizijske konkurencije?
Kako će se razrešiti ovo pitanje sada već eshatoloških
dimenzija, videćemo u subotu.
Stay tuned! |
|