Piše: Deivan

Beograd, 3. decembar 2003.

Ne znam kako se treba pripremiti za događaj koji sa sobom vuče gomile repova smeštenih u vremensku mašinu, nečije odrastanje i probuđeni neki-tamo-davno-usahli pop revolt?

Neko nekako, neki nikako. Za one koji žele da se sećaju!

Krečemo, ipak, od spolja.

Hala sportova na Novom Beogradu. Prodigy od pre nekih više od 10tak godina, Urban Experience-a, padanja sa stepenica na ulazu. Prostor apsolutno neadekvatan za koncertna dešavanja: neakustičan, primer solidne arhitekture iz socijalističkog perioda u stanju raspadanja. Prodato više karata nego što hala može da podnese. Masa po(d)ređa(e)na. Ipak se dugo čekalo na ovaj dan. Strpljenje popušta. Nema razlike u publici koja dolazi na folk-dance-techno-rock koncerte. Nastala je tu valjda neka rupa u obrazovanju, pa se i mlada i poodrasla deca ponašaju kao da se zagrevaju za neku šutku, taj relikt koji je tamo-nekada-davno nosio vrlo jasnu političku poruku zbrljanu oko revolta. Uzdah prati misao o prostornom smeštanju celog problema, koji doprinosi nanošenju još jednog zaštitnog sloja na sopstvenu auru, pre nego što se prodre u sam prostor hale.

Unutrašnjost vrvi. Vrućina, nedostatak O2. Probijanje ide teško. Ekrani sa reklamama: B92, EXIT, McDonalds. Postmoderna se raspršila. Brendomanija vlada. Brendovanje štekće. Kako ovo da očitamo? Jedite u Mc-u, vežbajte uz Exit i slušajte i gledajte B92? Sačekajte 30 godina i bićete kao grupa Blondie? Ups, samo sa kim da se identifikujem? Jel moram? Ovde stajem.

Duboko.
Na crvenim potpeticama u 'fensi' ritama, blajhana plavuša poskakuje sa noge na nogu, priziva prelazak sa sedamdesetih na osamdesete. Vremenska mašina ipak postoji. Povratak je pun bagova. Ne deluje autentično, do kraja. Posteri iz BRAVO-a su požuteli, ploča preskače, prepuna je šumova. Gitarista zamahuje telom, basista se naginje, masa prepoznaje i vrišti, prati glas Debbie. Ploča je kod Marije izgrebana, glas propada zajedno sa zvukom. Reparacija snimka sa koncerta od pre 30 godina nije uspela. Na ekranima postavljenim sa strane, snimci benda iz različitih uglova. Njena glava, znojnica na čelu, kosa raščupana. Novi sloj na ekranu. B92, EXIT, I'm lovin' it. McDonalds. Sve je smućkano. Debbie Cola teče niz grlo i uši, telo se trese, kofein se taloži. Vazduha ponestaje, vrućina je nesnosna. A sada nešto lagano. Upaljača nema. Oduzeti na ulazu. Bend vaskrsava tridesetogodišnji bunt, klavijature padaju sa stalka. Uhvaćene su pre pada. Debbie se prebacuje sa noge na nogu, ramena se intezivnije njišu, glava divlja. A, ne, neće li i ona pasti sa stalka? Osoblje pritrčava, vraća glavu na ramena, zašrafljuje je. Ups. Ona se i dalje klati, znoj je među nama. Drugi bis. Milost me zove u pomoć. Ali, ne želim da budem deo celine.

Izvan. Svež vazduh. Ispred hale. Uh. San spašava. Od šutke ni traga. Kurs uspešan. Nahranio sam se krvlju, bauljam. Obrok namiren. Nema šutke.