Piše: Vlada T.
Ilustracije: dEIVAN
|
|
|
|
"Zaista, zašto sve ovo radimo?", lebdelo je pitanje
iznad trećeg koktela po redu, koji smo moj dragi prijatelj Ivan
P. i ja ispijali te letnje večeri u "Downtownu". Šareni
slojevi slatkastih likera nekako su ostali nemi na ovo, a ni Ivan
P. nije bio blagoglagoljiviji, takođe. Pogled na susedni sto,
kao da je obećavao vizuelnu demostraciju metafizičke bespredmetnosti
onoga što sam postavio kao pitanje. Zajednički poznanik, čijeg
se imena, a ni drugih karakteristika više ne sećam baš najjasnije
(premda smo razmenili svojevremeno zavidnu količinu telesnih fluida)
očigledno se jako lepo snalazio u ulozi kavaljera mladom dvadesetogodišnjaku,
koji je posle gotovo svake njegove izgovorene rečenice poslušno
uključivao osmeh br. 5 - "tako sam mlad, tako svež, a opet
tako.....izdašan, da li bi to bila reč?". "Ah, zaboga",
režim ka toj picture perfect uskršnjoj dekoraciji uspešnog
dejta, kojoj samo fale još farbana jaja, "Ivane, kako smo
to mi konkurentni, pored nekog ko ima 10 godina manje od nas u
krštenici i barem isto toliko više godina u članskoj kartici obližnje
teretane?". Ponovo skrećem pogled ka susednom stolu i šaljem
jednu misaonu munju među blago očupane obrve te male, napumpane,
analogija "Silikonske doline"-sasvim-primenjiva, kikotave
cice. Ono što dobijam zauzvrat je jedan od onih pogleda koje posetioci
Britanskog prirodnjačkog muzeja razmenjuju sa fosilima iz doba
krede. Odjednom, cela prostorija se pretvara u scenografiju "Muppet
Showa", dok Ivan i ja dobijamo počasno mesto u crvenoj, plišanoj
loži rezervisanoj za mrzovoljne, cinične i matore kritičare. "It's
time to put on make-up, it's time to dress up right...",
iz prigodnog sanjarenja trgne me glas Ivana P., "Šta si me
ono pitao?", pri čemu shvatam da on flertuje sa stolicom
dva reda niže (niže, ovde uzeto u najširem smislu te reči)...
Dobro, pomislim ja, zaustavljajući u glavi izlizanu traku, on
je jedan od onih koji bi da se svima dopadnu. Ja sam pak, jedan
od onih koji bi sa svima prvo započeli preventivni nuklearni napad.
"Pitanje je bilo", ponavljam lagano, shvatajući da boje
u koktelu neće još dugo potrajati, "zašto sve ovo radimo?
Zašto idemo na dejtove?". Dramska pauza. "Ma da! A zar
nije sladak onaj tamo, da li ga...". Da, shvatio sam poentu.
Ako o nekim stvarima ne možemo govoriti sa sigurnošću, onda o
njima ne treba ni govoriti. Vitgenštajn? U svakom slučaju, Ivan
P. za sada još uvek ne prolazi kroz krizu dejtinga. Kriza dejtinga?
There, I've said it. Da li je to kao i kriza srednjih godina?
Ili samo dolazi približno u isto vreme?
1. U
početku beše - zanimljivo?!
Pa, i bilo je. U maniru starozavetnih proroka setiću se psalma,
"...i onda ces dobiti poziv, obećani, te ćeš, specijalno
uparađen za tu priliku (kao kuče pred kinološku izložbu), otići
na obrečeni ti dejt, odakle će Proviđenje dalje voditi tvoje pleme,
ili tako nešto...". Takođe mi pada na pamet replika iz filma
"Drowning Mona" -
My mother always used to say, "When life hands you potatoes,
make potato salad."
- Yeah? Well life handed me a pile of shit. What am I supposed
to do with that?!
- Make shit salad?
I tako, kada nam život baca u najboljem slučaju koru od krompira,
red je da od toga napravite makar pristojan hors d'oeuvre.
Ne tvrdim da sam Jamie Oliver i da baš od svakog s***** mogu napraviti
pitu, ali u mojoj mladosti dejtovi su bili nešto poput Dana mladosti,
skoro. Dešavalo se jednom godišnje, skoro, za to se spremala koreografija
danima i vredelo je impresionirati onog zbog koga se sav taj cirkus
i priređivao, skoro. Konačno, kada ste naivni i nemate blagog
pojma u šta se upuštate, nekako izgleda fer dati svakome šansu,
a ponajviše sebi. Nekada, kada se išlo na dejt, logističke pripreme
skoro da su po komplikovanosti domašale invaziju na Irak, ali
šanse da srećno prođete (čitaj: ne budete ispaljeni) su bile podjednake
kao i sada da provedete mirnu noć u bagdadskom Al-Rašidu. Nekako,
veče kad se dešavao dejt bilo je kao mali praznik - nije baš "Prvi
put s ocem na jutrenje", ali uvek je bilo te gorko-slatke
strepnje da ćete možda, nekako, konačno i vi ispitati tu mogućnost
da sa nekim "jutrite", a da to ne podrazumeva baš čekanje
prvog jutarnjeg autobusa. Onda posmatrate grad, onako osvetljen,
i mislite kako se iza tog jednog svetla krije vaš dragi, samo
ga vi još ne znate, ali ste sigurni da će on doći i da, u stvari,
iza tih prozora i vrata u svim ulicama kojim svakodnevno prolazite
žive neki fini, pristojni ljudi i samo čekaju da im se vi pridružite,
pa vas još i pitaju što toliko kasnite i gde ste bili do sada,
ali nema veze, bitno je da ste sada tu, jer prijatelji sve opraštaju.
Ušuškani tako entuzijastičkim mislima, u glavi još jednom čekirate
listu svih stvari koje treba poneti i svih pametnih stvari koje
treba obavezno reći, te onih manje pametnih koje treba prećutati.
Naravno, u početku nemate šemu minskog polja pa ne znate baš tačno
gde je opasno stati i koje teme treba vešto zaobilaziti, odnosno
koliko duboko, u maniru loše vođene PR strategije možete sebe
ukopati. Konačno, niste vi srpska vlada pa da morate sebe da preslišavate
svakih pet minuta koliko ste nerasvetljenih afera do sada imali,
ne, još je rano za to. Da ste politička partija, vaš moto bi bio
"Pošteno!", da ste malo mudriji vaš guru bi bio Fox
Mulder ("Trust no one!"), ali da ste malo manje zagoreli
i željni da upoznate nekog verovatno biste sedeli kod kuće i ponovo
čitali sabrana Balzakova dela, koja tako zgodno, u kompletu, stoje
na polici i dižu intelektualnu temperaturu vašeg doma. Elem, kada
ste mladi, da li treba dodati i ludi, onda trčite na dejt sa opskurnim
tipom, o čijem profilu bi iz vama raspoloživih podataka još manje
mogla da kaže odgovarajuća stručna služba policije, ali vi mislite
da znate sve što treba znati, pa i više.
|
|
|
|
Ako sada malo uključim mentalni vremeplov, odem više od pola
decenije unazad, naićiću na svog dvojnika u Tašmajdanskom parku,
dok zajapureno hrli na jedan od svojih prvih dejtova. Naravno,
tada nije bilo mobilnih telefona, pa je sistem navigacije frapantno
bio sličan onom iz Srednjeg veka - krenuli biste ka određenom
mestu, otprilike, u neko ugovoreno vreme i molili Bogorodicu od
Gvadalupe da vas srećno spoji sa vašim dejtom. Elem, mesta mogu
biti i tako neuobičajena kao što je stanica trolejbusa kod Glavne
pošte (!), a predstava o tome kako izgleda vaš potencijalni dejter
verovatno maglovitija od foto-robota ubice Ulofa Palmea (uzgred
budi rečeno, još jedan nerazjašnjen slučaj ubistva premijera).
Naravno, ja kasnim, trčim kroz park, bez duše, ali na krilima...nade,
valjda...ako usput pogazim koje nevino dete ili kuče, to je samo
mala kolateralna šteta, prihvatljiva, ako se gleda ka značajnijem
cilju, u mnogo većoj slici, ad maiorem gloriam, valjda??! Pa,
kada kao Kolumbo ugledam svoj cilj, onda shvatim, kao i on, mučenik,
da neću baš odmah natrapati na zlato. Stojim na stanici, gledam
levo i desno, ali nekako niko ne liči na momka sa slike. Ili je
rezolucija loša, ili je tog dana plastični hirurg imao slobodan
dan, tek, ni traga od onog lepotana, kako se on slavodobitno prikazivao
u svojim mejlovima. Prilazim tipu za koga bi najviše tipovao da
bi mogao biti TAJ kandidat. "Da li si ti...?". "Na
tebi se vidi da si peder...". Čudan početak dijaloga, možda
je to tajna šifra za prepoznavanje? Ah, dakle, na meni se vidi
da sam peder? Posmatram specimen sa druge strane i konstatujem
nekakav mutirani bastard rainbow flag majce, pažljivo,
suviše pažljivo, potkresane zulufe i naznaku čupanja obrva u zametku.
Dobro, možda se na njemu ne vidi da je peder, sigurno neko ko
bi bio rođen i proveo ceo život u pariskom Le Maraisu
za njega ne bi rekao da je peder (možda samo da je tres, tres
out of style), ali sa takvim outfitom ovde bi morali da budete
ili slepi ili jako dobronamerni pa da ne vidite vrišteci pederluk.
Anyway, hrabrost bi bila tako proći kroz Rakovicu noću. Šta je
prema tome moja crvena plišana majca i pažljivo nameštena stepenasta
frizura (well, it was 1996, for Christ' sake!)? Dakle, ako mi
sve ovo nije dovoljno jasno reklo da treba da se okrenem i odem,
ostavljajući taj pokretni štand sa Bulevara da promeni nekoliko
prevoza da bi stigao do svog udaljenog doma, ja se ipak odlučujem
da svetovi treba da se upoznaju prvo, pa makar se posle i ne zavoleli.
Valjda u svakom od nas čuči po jedan mali Kofi Anan ili lord Karington
i zamišlja kako za govornicom UN poziva na dijalog civilizacija.
A kakav hantingtonovski sudar civilizacija je to bio! Tako da
sam u sledećih sat vremena dobio: a) unakrsno ispitivanje a la
Karla del Ponte vs. Sloba o tome koga poznajem na "sceni",
koga ću tek upoznati i gde se to izlazi, i pod b) predavanje o
tome kako je on u stvari bi-seksualan (što bi moj prijatelj rekao,
bi znači da bi se rado jebao) i kako traži strejt-acting/looking
muškarca ali nikako da nađe, pa mu u tom smislu i ne odgovara
da bude viđen sa nekim ko se ne uklapa u zadate preferencijale,
što ce reći da on namerava da u autobusu sedne napred, a ja mogu
da sednem negde pozadi (kao rasna segregacija na US Jugu), no,
ja sam ga nonšalantno smirio rekavši mu da ja odavde uzimam taksi,
jer nemam poverenja u te trocifrene autobuse koje on namerava
da koristi (broj autobusa je otprilike tu kao jednak kilometraži
do centra grada). And that was it. Niti sam ga ikada više video,
niti čuo za njega. Možda je čovek ipak naučio lekciju. A ona bi
bila: nemoj da zaopucaš na dejt sa nekim, ako ti posle treba dva
dana da se vratiš kući (pogotovo što tada nije bilo privatnika).
|
|
|
|
2. Pevajući na kiši
....te je suvišno reći koliko je vode prošlo od tad ispod Gazele
i na koliko dejtova sam imao prilike da testiram holbrukovsko-miloševićevske
kombinovane tehnike diplomatije i politike. Da su svi generali
pametni posle bitke - to je tačno, ali da posle nekoliko desetina
dejtova postajete profi - nikada do kraja nije sigurno. Elem,
praksa dejtovanja je u nekom trenutku bila napuštena s moje strane,
jer u međuvremenu su nekako iskrsli mnogo bolji metodi, koji umnogome
štede vreme i energiju. Znate, sa seksom je nekad kao sa parama,
leži svuda unaokolo, samo se treba sagnuti i pokupiti ga. Ali,
pravo dejtovanje ostavljam za posebne ljude. Tome dodajem i recept
kojem nas je podučila Madona (a Bog zna, na koliko je ona dejtova
do sada bila!) - nikad u krevet pre petog sastanka. Ako isterate
do petog sastanka, to već mora da je nešto. Još dodajte viđenje
do dva - pa vi ste već u vezi!
Ali, vratimo se dejtovima. Pre nekih mesec dana, imao sam prilike
da doživim izvesni déja vu dejtovanja. Elem, momak je pristojan,
konačno, imao je i preporuku (a da to nije znao). Ja sam pomislio
kako je ovo idealan trenutak da vratim malo romantike u svoj život.
Usput, da li ste razmišljali koliko malo pravih, slatkasto-sentimentalnih
trenutaka imate? "You don't bring me flowers anymore",
kaže Barbra Streisand, ali vi verovatno niste ni bili u prilici
da kažete ovo ključno "anymore". Zbilja, kada vas je
neko poslednji put izveo na večeru? Doneo mali poklon pažnje?
Dobro, slažem se da nam ove petit-buržoaske navike nisu baš esencijalne
u životu, ali kada ste poslednji put osetili da je nekome zaista
stalo dok se viđa sa vama? Nažalost, gej zajednica je prilično
isprednjačila u liberal-kapitalističkoj komodifikaciji seksa,
pa i "ljubavi", bogami. Sve vam je to kao na njujorškoj
berzi, transakcija, ako se dogovorite, završena je u sekundi,
pa ne morate da rasipate dragocene resurse na zavođenje, instant-konzumacija
je tu. Bojim se da je umetnost zavođenja u gej svetu u prilično
anemičnom stanju, a pijaca mesa radi transparentnije i brže od
one oko poslaničkih mandata u srpskoj skupštini. Ljubav više nije
ars, umetnost, pa čak nije ni scientia (kako nas uči Fuko), već
sve više tehne - zanat. Možemo samo nostalgično da mislimo o fiktivnim
večerama uz sveće, ali istini za volju, teško da je ikada bilo
drugačije, ili da će se nešto promeniti. No, ostavićemo ove pomalo
mračne misli (pogasite sveće!) na stranu i vratiti se skorašnjem
dejtu, jer upravo ovde imamo momenat koji bi mogao da prekodira
registar poznatih nam dejterskih praksi. Neosporno vam je blizak
onaj momenat da kada prvi put odlazite sa nekim na dejt pomislite
"možda ce ovo promeniti moj život, upravo ovo popodne, ovaj
susret". Pa, sad, rizikujući da uništim svoju reputaciju
vrhunskog cinika, priznaću da su i meni takve misli prolazile
kroz glavu taj dan. Ne ulazeći dalje u to kako, zašto i pobogu
dokle (??), primetiću samo da svi volimo da ostavimo prozor otvoren
za iznenađenja. Ma koliko okoreli bili.
Hoćete još jedan citat iz "Drowning Mona"?
"Good luck doesn't happen to people like us. Good luck
happens to Madonna".
Naravno, ovog puta on je kasnio. Big time. No, ipak se pojavio.
Bio šarmantan. Relativno zabavan. U svakom slučaju, dovoljno obećavajući
da bi ste sa njim izašli i na drugi dejt - u nadi da ćete doterati
do petog, eventually. Premda je kiša pljuštala, a on bio daleko
od dickensovskog siročeta, nisam ga mogao pustiti da ide kući
gradskim prevozom. Znate kako je to, jedan od onih koji hvataju
na šarm. Toliko, da posle morate da proverite da je sigurno stigao
kući, nikad niste načisto sa tim beogradskim taksistima i klizavim
kolovozima. Pa, iako ne očekujete posle toga krevet posut laticama
ruža ili, ne daj Bože, večeru u Skadarliji, očekujete barem jedan
SMS, znate, kao one čokoladice, "najlepše želje". Da
skratimo stvari, bolje bi vam bilo tada da odete sami do Pekabete
i kupite jednu Milku sa grožđicama, taman da vas uteši kad shvatite
da se nije srpski Telekom urotio protiv vas, pa vam ništa ne stiže,
nego vas, prostije rečeno tip kulira. Which is OK. Ali, barem
se nadate jednoj poruci, makar imala efekat ledenog tuša. Vidite,
kao što sam već rekao, ni posle 100 dejtova nećete baš biti totalni
pro. Could you be a little weak?
|
|
|
|
3. Aliens
Ako ste u glavi razrešili konflikte pro et contra
dejtinga, onda verovatno ili imate razuđeni (kao jadranska obala,
kako su nas nekada učili u školi) ljubavni život, ili sedite kod
kuće i možda provodite vreme čitajući ovu kolumnu, sve između
dva jecaja napaćene duše. Kao u onoj čuvenoj self-help knjizi
"Ja sam ok, ti si ok" (zar?), u svakom slučaju na dobrom
ste putu. Ako ste krenuli džombastim putem dejtinga i još bržeg
uskakanja u krevete (tuđe bolje, nek oni arče mašinu za veš, što
biste vi?), znate da posle toga dolazi naknadni alien efekat.
Jeste li ga osetili skorije? OK, so you had sex, obukli ste se,
pozvali taksi. Onaj s kojim ste se do malopre navodno "zbližavali",
sada je još veći stranac. Alien. Osetite tuđ prostor, navike,
čak je i vazduh tuđ - home, sweet home. Odbrojavate nestrpljivo
minute do odlaska (nikako da prođu). Konačno, videli ste spasonosne
farove, kao brodolomnici sa "Titanika", brže bolje uleteli
unutra, seli na zadnje sedište i odjednom sve je lepše i bolje.
Nekako se čak i pesma pogodi. Taksi klizi mekano uspavanim gradom,
samo žuta geometrija uličnog svetla, tu i tamo. Ušuškani, smireni,
znate da sada sigurno stižete kući. "Nekad je vrhunac ljubavničkog
užitka bio kada se Kazanova penje uz balkon do svoje drage, a
sada je to onaj trenutak kada gej ljubavnik seda u taksi i odlazi
kući". Ponekad pomislite da je ovom drugom isto tako laknulo
kada ste otišli. "Da li je vredelo?", pitate se. Možda.
Pa, zar nećete to opet uraditi?
4. ...i
opet, zašto dejting?
|
|
|
|
Eto, ni posle nekoliko koktela u "Downtownu" i pokušaja
da inače iz promućurnog Ivana P. izvučem odgovor, još uvek ne
znam. Verovatno vec toliko dugo to radimo, da smo zaboravili kako
je svet izgledao pre dejtinga? Meni ponekad sve to liči na domaće
serijale iz Pavić-kuhinje. Ima ih toliko, a uvek vam se nekako
čini da iznova gledate jednu te istu stvar. Znam, možda bi trebalo
reći "what the hell" i uhvatiti se u kolo, ali svadbarski
orkestar je izgleda baš nameračio da ovu tačku istera do kraja,
iliti dok gosti ne popadaju - date untill you drop! Možda neće
uvek biti slatko, možda ćete morati da koristite svoje sarah-bernhardtovske
talente za glumu, ali konačno, to vam je životna lutrija. Ako
ne uplatite loto, nemate ni šanse za dobitnu kombinaciju. Lagaće
vas i mazati, reći vam da ste "divni, ali on u ovom trenutku
nije spreman za ozbiljnije vezivanje", da ste suviše feminizirani
za njega (interesantno, niko vam neće reći da niste dovoljno feminizirani),
da ste suviše stari (ali, retko suviše mladi), da želi da se dalje
viđa sa vama, a vi onda zovete "nedostupnog pretplatnika"
danima, da hoće sa vama jedan na brzaka (a i tu i tamo, kad zagusti),
a iskreno, koliko puta ćete sebe zateći u situaciji da manično,
posle nekih 15 minuta, zovete kelnera da naplati piće, jer sada
već"stvarno žurite". Zlatno pravilo - na 10 neuspešnih
dejtova, dolazi jedan stvarno katastrofalan. Meni se to čini fer
odnosom. Ukoliko se odlučite da ređe izlazite, imate manje šanse
da zakačite stvarno loš dejt, nego da vas udari grom, ili ritne
mazga, a zapanjujuće je koliko se te stvari često dešavaju. I
ne zaboravite - silikonske, napumpane cice verovatno ne dele vaše
nedoumice glede dejtinga. They just go with a flow. Naučite ponekad
nešto od njih. Uđite u tu prodavnicu užasa, ne, zapravo robnu
kuću na tri sprata - u čarobni svet dejtinga. Live to (kiss &)
tell. |