U
potrazi za izgubljenom zabavom
ili
zašto s vremena na vreme
treba zaboraviti prošlost
Pisao: Vlada
T. Veče se
još nije ni zahuktalo, kada mi momak pored reče da se ne seća
da je Obsession skoro bio ovako krcat ljudima. Jedan
pogled na vesele Novosađane i Novosadkinje valjda je trebalo da
bude očita ilustracija za ovo. Istini za volju, ozvučenje je bilo
na ivici kolapsa, a jedini podsetnik da se nalazimo na tematskom
partiju Gay Military bile su štrokave vojnicke cokule
koje su visile sa plafona, kao nekakva umetnicka instalacija Joko
Ono u Tejt Galeriji. Ipak, kao da niko nije primećivao ove tehnicke
detalje, što devojci sreću kvare. Jer, devojke su, čini se sasvim
neuznemirene ovakvim
pomalo onespokojavajućim setingom, predano i entuzijastički ispraćale
svaki trash muzički set koji bi eklektički raspoložen
DJ umesio, uz povremene izlive čiste radosti što famozna Džej
Kej lamentira nad tom hiljadom koja bulji u njen profesionalno
odrađen boobs job. Za trenutak, učinilo mi se da sam
se vratio kroz vreme i prostor, nekoliko godina unazad i 70 kilometara
niz evropski magistralnin put E-75. Sama činjenica da Obsession
2003 priziva duhove, a zombije svakako, bukvalno i metaforički,
sahranjenog X-a, sa kraja prošlog milenijuma, manje je uznemirujuća
od saznanja koliko danas takva vrsta zabave deluje čudno i neispunjavajuće.
Naravno, nije problem u konceptu zabave, već u nama.
Sveopšta
havarija i trash ekstaza Starog X-a očigledno su potrošna
roba, kao i mnoge druge stvari. Možda je nekada sve izgledalo
jednostavno u tom ljudskom kotlu, na tropskih 40 stepeni dok se
sa tavanice slivala voda, a iz zvučnika na samrti kreštala Karleuša
na počecima i Ceca u zenitu karijere, ali magija je nestala i
nema te vidovnjakinje sa Pinka koja bi mogla da je vrati, čak
i da je u tandemu sa porodičnim prokletstvom i papskom anatemom.
''Nismo više klinke'', čeznutljivo peva Britni Spirs, potpisujući
nekakvu vrstu muzičkog testamenta, mada je očigledno da, kako
za tinejdž-zvezde nema reinkarnacije, tako ni klubovi kao što
je X ne mogu da nadžive sopstvenu metamorfozu i skok u kvazi-urbani
registar. Ako Stoju supstituiraju komercijalnim haus remiksima,
ubili su svoju kemp suštinu, ali, ne manje beznadežno, ušančili
su se daleko i od bastiona kvalitetnog, klupskog zvuka i koncepcije
zabave. Sve je to sada, čini mi se, manje važno. Regresija na
predašnje stanje je nemoguća, a definitivno više nisu efektne
nikakve ideološke akrobacije i naknadna učitavanja, kao što je
"a, šta je sa kempom i trešom i ostalim fundamentalnim vidovima
subverzije dominantnog modela...'', kao spasonosnim rezervatom
i čarobnom formulom koja će nas blagonaklono vratiti u vreme mladosti,
a svakako i ludosti, pri čemu verovatno nikada ne bismo napuštali
taj park iz doba Jure ili jule, već zavisno koliko ste hrabri
da priznate svoje godine. Konačno, girls just wanna have fun,
ali kada se po hiljaditi put nađete u gomili koja sa toliko ličnog
patosa nanovo proživljava emotivne bolove Hanke Paldum, kao da
su svi kolektivno bili žrtve ama baš svakog rata na eks-jugoslovenskim
prostorima, a svedocenje pred Haškim tribunalom im odbijeno, budući
suviše potresno, počinjete da preispitujete svoje učešće u toj
kolektivnoj katarzi pred tetkinskim Zidom plača i ozbiljno
naslućujete da postoje i gore stvari od bad hair day-a
(te fatalne pošasti koja hara među tinejdžerima sa Beverli Hilsa).
Dopuštam da svi mi imamo nekog ko nam je slomio srce, kao inače
lako lomljivu robu, ali ne mislim da je katastrofa ako vam tip
s kojim ste se prošle nedelje 'vatali, posle 7 dana neverovatno
(ne)ispunjene ''veze'', uputi sablaznut pogled hotimičnog neprepoznavanja,
koji govori ''ne, nemoj mi prići'', ali ne zato što je izdaleka
sve lepše, već zato što je daljina jedini element vašeg odnosa
na kojem on želi da radi. Čisto dramaturški gledano, patetika
nekad može da odradi posao, ali ne postaje svaka zarozana pederka
koju tip iskulira automatski princeza Dajana, kao što nije svako
ko se jebaka rođena Keri Bredšo, pa da o tome piše kolumne i povremeno
zagazi u nacističku propagandu Trećeg Rajha svojim nesputanim
fantazijama o plavokosim Arijevcima.
Ali, da ne idemo previše daleko, bitno je da uočite direktnu vezu
izmedu nepodnošljive lakoće s kojom padate u patetiku i načina
na koji organizujete sebi zabavu. Mehanizmi iz knjiga o samopomoći
mogu biti od koristi: Ja zaslužujem bolje!, ponavljajte sebi,
pa možda i upali. Napravite veliki rez u vašem ormanu i pobacajte
sve stvari koje vrište ''jaooo....., puštaju Gogu, 'ajde da igramo!'',
za pare koje izdvajate mesečno za klub bolje uplatite plivanje
ili kupite neku knjigu, izbrišite iz memorije tjunera ''City Radio''
i umesto toga stavite 94.9, pobacajte diskove Željka Joksimovića
i Goce Tržan, ali obavezno reciklirajte plastiku. Shvatite to
kao Kunovu veliku promenu paradigme. Konačno, ja sam odrastao
na tehno žurkama u Buhi, Soul Fudu i Industriji. Ashes to
ashes, camp 2 camp, jer posle 5. oktobra slatki ukus subverzivnosti
postao je zamoran, praznjikav i otužan, baš kao i Grand produkcija,
ma koliko po njoj paradirala utegnuta, kvarcovana i plastificirana
Fahreta J., u parafrazi Isidore B. - "nekada si bila kemp,
sada si (samo) dosadna"!
Ako
živite u Srbiji, nalazite se u jedinstveno povoljnom položaju,
barem kada su nove godine u pitanju. Ako vam zabava propadne prvi
put, uvek vam ostaje repriza za tzv. srpsku Novu godinu. Inače,
mislim da je cela histerija kao uvod u Novu godinu potpuno izlišna
i ubija užitak - svi su na kraju živaca, na brzaka sklepane ljubavnicke
šeme za romantično veče uz fantazmagorični kamin pucaju u poslednji
čas (na vreme da vas poštedi muke dok objašnjavate kako je umesto
kamina sasvim dobra i TA peć), telefoni zvrče u 7 uveče 31. januara,
uspaničeni i molećivi pozivi i raspitivanja da li možete tog-i-tog
da povedete na žurku kod Te-i-Te (mada se ovo može učiniti kao
sjajna prilika da poravnate račune, ne zaboravite da se vama to
isto može desiti sledeće godine), ljudi na koje
ste upravo računali da ce vas bez problema ubaciti kod dotične
Gospođe Te-i-te, naprasno su nedostupni ili vam se javljaju sa
venecijanskog korza, pa tek one prednovogodišnje ruske salate
koje se izgleda razvlače kroz ceo januar, kao robne rezerve za
slučaj okupacije... Zar ne poželite da jednostavno prespavate
Novu godinu i probudite se kad se sva prašina slegne, ili barem
prestanu da se vrte reprize novogodišnjeg programa? U redu je,
prošlo je i vi ste sada mudriji i bolji jer ste nabubali napamet
devet tačaka koje pametni dečaci treba da znaju, fingirali trojku
(me, myself & I) i spremili se za popravni. Ne kažem da smo
mi omanuli prvi put, a nije to učinila ni Maja, koja nam je svima
učinila veliku uslugu obnovivši dobru tradiciju novogodišnjih
žurki od pre nekoliko godina. Eto, odlučili ste se za promenu
paradigme i prilika vam se već ukazala. Za sada, verovatni izgled
gej zabave u Beogradu u post-X-apokalipsi mogao bi da izgleda.....upravo
kao žurke kod DJ Maje!
(još pogotovo
ako je sa cute Amerom)
Dok vatromet para
nebo nad Beogradom, a Brendan, plavi all-American boy
iz San Diega, u poseti ovim krajevima, objašnjava svoje shvatanje
američkog kulturnog imperijalizma, pravim u glavi instant pregled
novije istorije zabave u gradu, novogodišnjeg ludila i svih ostalih
egzotičnih formi egzistencije koje mi mogu pasti na pamet na veče
13. januara. Svakako, činim to u pauzama između kurtoaznog klimanja
glavom i taktičnog slaganja sa onim što mi mladi, zgodni student
chicano studija šarmantno objašnjava (jer, opkladiću
se da, ako mu je politička korektnost sa kampusa južne Kalifornije
možda i otupela pronicljivost, svakako je ostavila dovoljno mesta
za razvrat). Koliko je bilo novogodišnjih
žurki u mom životu kojih se mogu setiti? Ili bi vredelo da ih
se setim? Evo, recimo, okupljanja kod Dj Maye deo su legendarne
(pred)istorije gej Beograda. Čuvene žurke, o kojima se naknadno
pričalo danima, mesto gde je trebalo biti viđen, pa po cenu i
da vas u tolikoj gužvi niko zapravo ne vidi. Sve anegdote, koje
ste možda načuli, ma koliko neverovatne, mogle bi biti tačne Za
mlade generacije, sve ovo deluje kao neka vrsta mitološkog predanja
koje održavaju još samo plemenski starci, jer njima, nažalost,
istorija počinje, a uglavnom se i pesimistično završava X-om..
No, hej, novi je milenijum, a postmoderni kolaps vremena mogao
bi nas vratiti unazad, do trenutka kada je dobra zabava bila dostupna,
opipljiva, svakako više od puste želje i dosade koju doživljavate
dok udarate glavom u plafon "rupe", a neka tetka pored,
uniformisana u prošlogodišnju "Terranovu", cici, bacaka
se i bukvalno pokušava da se obesi na šipku uz umilni (!) vokal
nove Goce Tržan
a, ne, mislim da ću ostati kod kuće. Ali, voleo
bih da mislim na to kao na posetu nekom etno-selu: zanimljivo
vam da vidite kako su ljudi nekada živeli, dok god možete da se
vratite u svoj hipermoderni stan i zaboravite ta otvorena ognjišta.
Momenat
kada znate da ste na dobroj žurci jeste onaj kada osetite kao
da niste kod kuće! Zato što kod kuće verovatno ne biste sreli
one, vama interesantne ljude. I kada se probijate kroz gomilu
poluobnaženih tela, dok u glavi pulsira bas, a fizički dodir se
podrazumeva. Na dobroj žurci ste onda kada gustirate svoj n-ti
martini bjanko, a ne plašite se da cete završiti kao pijana droca
koju će neko pokupiti u WC-u. I kada ste sigurni da DJ nema pojma
ko je Marta Savić. Za mene je definicija dobre zabave kada u 4.00
AM loungiram neuznemiravano i posmatram zategnute mišice na kojima
se presijavaju kapljice znoja, između dva udara svetla. Ili dodirujem
najmekšu kožu koja se može zamisliti, pirsing na bradavici included.
I njegov washboard stomak. Verovatno je esencijalan element
svake dobre zabave neverovatna životnost s kojom Ivan R. uskače
u gomilu poznanika i prijatelja, pa ih sve uskomeša svojom energijom
ali njegov Posebni Drugi savršeno zna da sva pažnja pripada njemu,
jer uklapaju se savršeno kao dve Camper cipele (u diskursu
Ivana R. ovo je atribut ultimativne bliskosti.). A, možda i trenutak
kada Marko N. ukazuje na sva preimućstva 3 godine teretane i borilačkih
sportova. Žurka, pogotovo ako je Majina, dobra je kada razvrat
nije nešto što se dešava po budžacima i na brzaka, već se podrazumeva
i ne komplikuje mnogo. I dešava sa ljudima koje kasnije bez griže
savesti možete pogledati na dnevnom svetlu.
Dobra žurka je ona na koju pooželite opet da dođete. Mislim da
će nam Maja ispuniti i tu želju, vrlo uskoro. Zato neću propustiti
sledeću žurku. Jer, barem znam da Maja neće postaviti šipku na
sred sobe. A svakako se neće uključiti u eXport muzičke politike
jednog nama poznatog mesta. Kada znate u čijim rukama su gramofoni,
odmah vam je lakše, jer imate jednu stresnu situaciju manje. Tako
glavna preokupacija ostaje briga da li će se pojaviti onaj s kim
ste planirali da se smuvate. Dobro, ako se i ne pojavi, uvek je
tu neko drugi.
|