Ne, nije se na tome završilo... bilo ih je četvorica, petorica
ili možda više, ne znam jer se sve odigralo u minut ili dva
i strahovito brzo... ruka, noga, koleno..i sve to u naše glave...
Toliko krvi nisam video nikada ni na filmu a kamoli live!!!
Da, i onda smo stigli kući... iii oprali krv sa sebe i odeće,
izvadili led iz frižidera i popili po leksilium (makedonski-Alkaloid
- Skoplje).
M. je imao vrtoglavicu kada smo se probudili te smo odmah pozvali
94 i završili na skeniranju glave ne bi li 'ne daj bože' locirali
neki prelom. Sve što smo, 'sva sreća', dobili jesu: blaži potres
mozga, mirovanje, lekove za skidanje otoka i modrica... i komentar
sasvim simpatičnog mladog policajca da: eto njemu tako izgleda
svaki dan: modrice, prelomi, NN lica i tako... i naravno osmeh...
baš je bio sladak.
Urgentno odeljenje izgleda kao da je to najdosadniji deo bolnice
gde se apsolutno ništa ne dešava. Lekari se kreću kao kao da
su tu zbog sopstvene terapije protiv išijasa, spondiloze a možda
i nekog kočenja... sve polako... verovatno su i oni nezadovoljni
platama.
Po dolasku kuci obavestili prijatelje i bližu rodbinu te umrtvljeni
tretmanom i dodatno iznervirani dali sve od sebe da zaspimo
što je ranije moguće. Zaspali sa pitanjem: Zašto?? ...jel trebalo
da uskratimo sebi zadovoljstvo šetnje do kuce posle izlaska
i odemo taksijem... nismo li mi zapravo krivi... zaboga pa zašto
ne sedosmo u taksi i lepo i mirno, do kuce. Pod pretpostavkom
da je taksista zgodan možda smo mogli razmeniti i par tendencioznih
ili kurtoaznih recenica, pa jedan je život zar ne...
|
|
|
|
Pakao bolova koji je mene zaobišao (bio sam disciplinovan sa
držanjem leda na glavi, a i manje sam im bio zanimljiv, izgleda)
stigao je M. tek kada je došla prva noć - nedelja na ponedeljak...
iako u zagrljaju, a ipak izmrcvareni isprekidanim snom, probudili
smo se i tada osetili izliv nagomilane nervoze izazvane bolovima.
Otok je spao tek toliko da zadovolji našu potrebu za registrovanjem
poboljšanja. Ali modrice i plavetnilo su tek došli do izražaja
tako da je pokušaj kompenzacije neuspeo.
Pozivi prijatelja i posete dragih nam ljudi svakako su olakšale
postojeće stanje. Neki su čak doneli i palacinke. Dragi ljudi,
hvala vam na podršci.
Ponedeljak je prošao u: 'Hepatrombin gel' za izvlačenje modrica
i skidanje otoka, 'Kombinovani prašak' za umirenje bolova izazvanih
udarcima, 'Nafazol' kapi ne bi li se otvorile nosne duplje,
Montevizin za oči, 'Luxol' mast za usne, dražeje za smirenje
bolova u ustima, žalfija, kamilica... i tako, bar nije izostalo
zadovoljstvo shoppinga (bez fuckinga) ako
nigde na drugom mestu ono bar u obližnjoj apoteci (da napomenem
da važi za bolju u gradu).
M. je uspeo da zaspi. Dobro je.
Noć ponedeljak na utorak.
Užas... bolovi kod M. su sve jači... negde oko 00:00 smo uspeli
da zaspimo ali ovog puta na razlicitim krevetima... ipak ne
bi trebali još i međjusobno pa i nesvesno da se povredjujemo.
Negde oko 05:00 me je probudio plač drage mi osobe... pa malo
nervoze... pa malo 'Kombinovanog praška' pa onda ponovo san.
Ah da ne zaboravim i da smo na televiziji, povrh svega, uspeli
da vidimo i lov na kitove. Impozantan prizor kako razularena
masa divljaka odevenh po standardima XXI veka besomucno zabija
divnim životinjama, okruženim raznim preprekama da ne pobegnu,
harpune i kuke. Tupi udarci, grozan zvuk probijanja mesa i pobedonosni
poklici homo sapiensa. I Krv. Naravno more je bilo potpuno obojeno
u crveno. M. je plakao.
Ujutru ponovo nervoza. Loše smo spavali. Potpuno svesni da
je sada potrebno tolerancije više nego ikada pre, bespogovorno
smo potiskivali svaki tračak besa i trudili se da izadjemo u
susret onom drugom. Ponovo 'Kombinovani prašak'.
Utorak 10:00 - M. sada spava, konačno malo odmora za njega.
Ja sam OK. Podnosim dobro sve što se desilo, ne mislim da sam
žrtva. Zaključili smo da je ekipa svakako htela da prebije nekoga
a mi smo se eto desili baš tu kada im je koncept zabave za to
vece, doživeo kulminaciju. Živeo sam pod Miloševićem i nasilje
je, nažalost negde, postalo manje više normalno okruženje za
mene. Ne mogu reći da se baš uklopilo u moju vizuru noći subote
na nedelju ali svakako se desilo pa šta je tu je. Nos mi je
plavičaste boje, imam nekoliko ogrebotina po licu i jako me
bole ruke kojima sam prekrio glavu za vreme napada. Desna obrva
malo spuštena.
|
|
|
|
M. nije OK. Prošao je mnogo gore od mene. Leži na krevetu,
ispred TV i još uvek se ne miri sa činjenicom da tako nešto
može da se desi. Odrastao je u drugačijim uslovima. U zemlji
gde se ljudski život mnogo više poštuje i ceni nego ovde. Došao
je ovde sa puno entuzijazma, nade i želje da pomogne. Desna
strana lica mu je potpuno otekla, oko je polu-zatvoreno i uokvireno
razlicitim nijansama plave boje. Beonjača je crvena. (Iskoristiću
ovu priliku da mu poručim da, iako malo deformisanog lica, meni
si definitivno najlepši i ja te volim). Usna je na desnoj strani
potpuno spuštena na dole. Jako je nervozan, što je potpuno razumljivo.
Napravio sam mu 'Plazma keks' sa mlekom jer pretpostavljam da
jedino to može da jede a da ga ne boli.
Šta dalje???
Lečimo sa od posledica.
Ostaje pitanje:
Ko će da izleči uzrok?