QUOTE OF THE MONTH
Kejt Pendri (www.deaddiana.com)
' ...ne postoji ništa uzbudljivije od toga da popušiš kurac muškarcu koji je preživeo bombardovanje.'
(Iz intervjua Kejt Pendri dnevnom listu, very tiražnom, serbskom)

1.
Beograd je postao neodoljiv. I užasno brz. Naročito za one koji su uvek verovali u njega. Svakoga dana, sa svih strana, sve je više mogućnosti. Bez prepreka, ovih meseci kao da prosto ne znamo za šta bi se pre odlučili. Priznaćete, bar sebi samima, da i niste neki ovisnici o ispeglanom te fensi klabingu koji vam, ako ništa, nudi mogućnost da se:

- sudarite sa wanna be zvezdom u usponu, mladim dizajnerom, arbitrom elegancije, tvorcem savremenog 'to je tako urbano/IN/to je tako nosivo/jel to neki mladi dizajner' rečnika, Štazija mode koji će vam (iako vas ne poznaje) još sa vrata reći prosečnu ocenu vašeg odevanja (stila, vaše jedine i neponovljive harizme) koju ste dobili od kružoka u kome je on predsedavajući.

- prenerazite kad shvatite da je droga finally uzela maha i da nije ni čudo što svako sebi daje zapravo da se brine o vašem prljavom la perla vešu i pri tom se svojski trudi da vas rastavi od voljene osobe ili očajnicki pokušava da vas sjebe na foru: 'Meni je tako super. Ceo moj život je divan. Nikad mi nije bilo bolje. Imam planove.' dok ste vi u agoniji sa samim sobom.

To je, bar u mom slucaju, razlog zbog koja ja verujem jedino onome šta vidim, a tu mogucnost, da naprimer uletim u ring sa camp@bitsyu.net i raspravljam da li je udovica potencijalnog zlocinca veća pička od srpske Šakire iz Zemuna ili se dobro zabavim širom otovorenih očiju dok gomila intelektualno orgija bez blama.

2.
Moć televizije je neograničena. I zato su užasno dosadni i neinventivni (ako izuzmemo grupaciju manijaka sa najdemokratskijeg monopola u Srbiji) oni komentari dežurnih TV kritičara čija je fotografija u uglu njihove autorske kolumne dovoljan argument da ih ne uzmete za ozbiljno. Svi se slažu u jednom, a to je, da je naša TV na svih tih desetine kanala potpuno staromodna i nezanimljiva. Donekle možda. Mislim da mi ustvari gajimo vrlo inspirativan TV program. Naročito oni koji pretenduju da budu autori-tvorci-inovatori jednom recju creative mind gomila. Dakle, upravo oni koji se ne obaziru na to šta će u svom eseju (čitaj literarnom sastavu!) napisati ovi sa lošom fotkom u uglu. Njih ne interesuje fenomen kiča, jebe im se dal je on svestan ili nesvestan. Jedino za čim oni jure su brojke, taj skor koji se ne prašta i koji mora uvek da bude on the top i koji im to be honest obezbeđuje integralni hleb, Evian i po koji par Mijućijine kreacije.
Oni nisu bad guys. Ili jesu ako je njihov uticaj na javno mnjenje u Srbiji stvarno toliko jak. Istina je da je njihova životna filozofija pomalo čudna i da su mnogi od njih fašizoidni u svojim blazi stavovima, ali opet oni svakako nisu gori od njihove neraspoložive, prikrivene publike, od te slatke formacije onih koji se zgražavaju, prevrću očima i pljuju po tome što vi iskreno volite tabloide i jeftine talk šoue. O da, oni su svi odrasli na obrazovnom programu Bi Bi Sija i svakako ih je pred Drugi Dnevnik zabavljao Kartun Netvork.
Keč je u tome što oni zaista navijaju nedeljom sat na podne da slučajno ne propuste party jer znaju da ćete da prepričate najbolje delove i znaju da je ta prica za njih deja vu ali će oni biti iznova protagonisti drugačijeg, oponenti, ovog puta arbitri ispravnog. Smejaće se vašoj jeftinoći u lice.
Ali, sta je moto za tvorce, šta im je inspiracija da bi ih gledali?

3.
Formacija SESTRE, dakle VIP's eurosonga 2001 (www.eurosongonline.com) i prst u oko konzervativnoj deželi su snimale spotove u Srbiji. To je izazvalo lavinu reakcija među Srbima, premda mislim da je razgovor novinarke TV Politika u njenoj 'autorskoj' emisiji (u kojoj između gestapo dijeta, kosmopoliten tema tipa 'kako doživeti orgazam na 10 načina u 35-oj' i recitovanja Branke Black Rose (check speling) stihova iz njene debi zbirke poezije Valovi života) premašio sva očekivanja jer je dotična angažovala 'stručnjake': a) psihijatra i b) mlade iz srednjih stručnih škola (further homofobe) da odgovore na njen šifrarnik normalnog:

- Šta mislite o homoseksualcima? (Jel to trend ili oni stvarno...?) A o travestitima? (Oni su tek posebna priča.) A o tome da su www.sestre.net dobile aplauz na reviji? (Bolest!) I recite mi gospodo psihijatar jel ovo sve normalno što nam se dešava?
A jel' gej ok?

4.
U međuvremenu ja sam išao na svoju prvu svadbu ever, ako ne računamo ono kad smo bili mali i kad smo se kao deca, ujedinjeni, igrali međ' ruzmarinom i harmonikom dok su mamine prijateljice roditelji udavali u poodmakloj trudnoći da bi se notiralo na vreme po komšiliku da se udala pre no što je rodila.
I onda me je to, zajedno sa porukom koju mi je ostavila jedna prijateljica iz inostranstva, a u kojoj mi između ostalog piše kako se neslavno završila njena poslednja veza, navelo da razmišljam o prednostima i manama takozvanih instant odnosa. To je ono što ima rok trajanja. Što podrazumeva početak (kao i uvek) ali nazire i (neslavni) svršetak. I to je ono što nas ponekad čini nemoćnima, bezrezervno tužnima i što nam uvek stoji nad glavom kao večno pitanje 'Da li ću ikada naći svoj perfect match?'. Pionir ovakvog oblika spajanja su svakako one nite stendovi. Seks za jednu noć. Bez ikakvog uplitanja u lično, X meets Y, i za tih nekoliko sati, bilo gde i bilo kako, ostavlja po strani svoju biografiju, svoj lični rezime. Postoje ljudi koji odlično balansiraju između ovog i sveta zajedništva, sveta u kome ŤIť postaje ŤWeť (uostalom kao i u instituciji braka) i u kome postoji upravo ta fake nezavisnost. Ili je to kategorija slobodnih veza? Zajedno smo, ali smo i slobodni u tom zajedništvu. Samo koristi kondom. Koga još interesuju emocije - svi su podstaknuti parolom STAY SAFE.
Uzimamo li se sa pravima?

5.
I za kraj o jednoj pretnji. Igraćemo igru Razotkrivanje (ako je Japundža ukrala Bazaru, mogu i ja Japundži). Naime, nedavno je jedan tekst, jedan megalomanski esej na zadatu temu objavljen u so called magazinu (nazovimo to dobro upakovanu žutu štampu) izazvao goleme reakcije međ populacijom. Reč je o tekstu studenta dramaturgije, izvesnog Džordana koji zna o svima i o svemu. Meni taj tekst (koji predstavlja tipične odsečke wanna be dnevnika) ne bi bio čudan da Dž. nije poznat kao chasing celebrity victim koji je bezuspešno pokušavao da od Biljane S. napravi svoju najbolju frendicu manijakalno je progoneći sms porukama. I da je isto tako na svojoj listi markerom precrtavao sve one, svoje potencijalne lokal heroje, koji su blagonaklono odgovorili na njegove nasrtaje. Trenutno je štićenik Bjelica, Isidore.

I zato pamet u glavu jer su naši najdraži često taoci života. Bar tako tvrdi Toni Parsons.