|
|
visual by
Deivan
... ukoliko se
tekstovi folk-muzike analiziraju sa početnom tezom da su to
kič i šund proizvodi, bez ikakve vrednosti i sadržaja, onda
se takva analiza momentalno i zaustavlja na jednoj površnoj,
u svakom slučaju netačnoj konstataciji... [ipak] srpska folk
scena je daleko progresivnija i od onih muzičkih struja koje
pretenduju da budu alternativa normativnom uređenju društva
i vladajućoj vrednosnoj hijerarhiji.
I Mogućnost različitog čitanja
Upravo zato što se jedan tekst može staviti
u različite kontekste i time derivirati više značenja, instrument
pragmatike je korisno sredstvo za dekodiranje mogućih skrivenih
stavova i ideja. Ovakav pristup čini se ispravnim u analizi
umetničkih dela, koja su po svojoj samoj prirodi (pri čemu ovu
"prirodu" nećemo obavezno shvatiti kao esencijalnu
i apsolutnu), nimalo slučajno, polisemična i višeslojna. Najbolje
ćemo uočiti ovu karakteristiku posmatranjem poetskog diskursa
i otkrivanjem potencijalnih značenja koja izlaze iz dispozicije
samog autora i postaju autonomni sklop podložan našoj slobodnoj
interpretaciji, jednako legitimnoj i "tačnoj". Upravo
pitanje navedene "tačnosti" i "autentičnosti"
mora biti stavljeno pod znake navoda. Pragmatika, koja ispituje
značenje jezika u konkretnom komunikacionom činu može dati odgovor
na ovo pitanje. Fokus analize ovde se proširuje i na striktno
uzevši vanjezička sredstva i nagoveštava više potencijal značenja,
odnosno ono što bi izvesne rečenice mogle da znače upotrebljene
u različitim kontekstima. Takvo polje 'mogućih značenja' vrlo
je široko i kompleksno.
Analiza tekstova folk muzike 80-ih i 90-ih
koja će uslediti jeste primer takve vrste analize. Data na kemp,
pomalo samoparodičan način, ona je neka vrsta postmodernog ponovljenog
čitanja ustaljenih sadržaja i davanja novog smisla i mesta u
društvenom vrednovanju. Samim tekstovima se pristupa krajnje
ozbiljno, u smislu da su oni shvaćeni kao respektabilna, koherentna
dela, bez predrasuda i apriornog negiranja njihove umetničke
i duhovne vrednosti. Ovakav pristup bio je nužan da bi se otvorila
druga dimenzija značenja. Naime, ukoliko se tekstovi folk-muzike
analiziraju sa početnom tezom da su to kič i šund proizvodi,
bez ikakve vrednosti i sadržaja, onda se takva analiza momentalno
i zaustavlja na jednoj površnoj, u svakom slučaju netačnoj konstataciji.
Pretpostavkom da su ovakvi tekstovi banalni i jednoznačni zatvara
se prostor za dalja moguća tumačenja i analiza ostaje kratkovida.
Upravo demonstrirajući snagu pragmatičkog modela posmatranja,
smeštanjem ovih tekstova u diskurs ozbiljne, socio-filozofske
analize izranjaju nova, neočekivana značenja. Tretirajući tekstove
kao potencijalne nosioce subverzivnih ideja i iznoseći pretpostavku
u njihovoj avangardnosti, analiza u takvom kontekstu proizvešće
čitav dijapazon drugačijih zaključaka u skladu sa pretpostavljenim
diskursom.
II Analiza tekstova folk muzike
1. Uvod
Iako se u pseudo-intelektualnim krugovima,
sklonim odbacivanju i nipodaštavanju tzv. populističkih kulturnih
modela i fenomena, sadržajima savremenog folk stvaralaštva pristupalo
sa a priori negativnim vrednosnim determinisanjem, srpska folk
scena je daleko progresivnija i od onih muzičkih struja koje
pretenduju da budu alternativa normativnom uređenju društva
i vladajućoj vrednosnoj hijerarhiji. Sa pozicija preferentne
srpske elitističke kulture, nespremne da svakom fenomenu pristupi
sa stanovišta totaliteta polisemiotičkih poruka koje takve pojave
inherentno manifestuju, a bez vrednosnog crno-belog etiketiranja,
korifeji samozvane alternative i urbane paradigme svaki proizvod
iz registra kojem oni tako slavodobitno nadevaju ime folk, promptno
odbacuju i diskvalifikuju kao emanaciju ruralnog, primitivnog
i nepoželjnog u društvu, koje navodno treba da teži tzv. pravim,
visokoumetničkim sferama muzičkog stvaralaštva.
Neuporedivo više od roknrol scene i svakako
Srpske akademije nauka i umetnosti, tekstovi
folk pesama koncipiraju diskurs seksualne oslobođenosti, emancipacije
ženske i muške telesnosti i čulnosti, te napuštanja okoštalih
patrijarhalnih moralnih načela. Njima nisu strana pitanja identiteta,
odnosa ruralnog i urbanog, socijalna pro blematika i duboki
uvid u relacije i karakteristike savremenog društva.
U ovoj analizi izdvojićemo dva predominantna
tematska sloja prisutna u tekstovima pesama 80-ih i početka
90-ih godina. Jedan, stariji, bavi se pitanjima ženske emancipacije,
morala i konflikta starog sa novim, dok se drugi bavi pitanjima
višestrukih identiteta i novim vrednostima društva u tranziciji.
2. O emancipaciji, rodu, moralu, konfliktu
ruralnog i urbanog
Pitanje emancipacije i ženskih prava vrlo
je živo u tekstovima ženskih autorki s početka i sredine 80-ih
godina. U doba soc-realistickog morala, smatralo se da je pitanje
ženske emancipacije kao takvo već definitivno rešeno, pa je
svaka rasprava na tu temu odbacivana kao izlišna i štetna. Neosporno
je pak, da, iako je socijalistički etos u dobroj meri oslobodio
žene od skučenosti patrijatrhalnog morala i otvorio im put za
napredovanje i iskazivanje u do tada dominantno muškoj hijerarhiji,
predominantna društvena klima ipak bila u registru klasičnog
shvatanja žene, njene uloge i slobode. Ovo je bilo još izraženije
u ruralnim sredinama, nedotaknutim vetrovima emancipacije, gde
su tradicionalna načela o moralu, seksualnim (ne)slobodama i
odnosima između polova čvrsto bila ukorenjena.
Međutim, ubrzana urbanizacija, razvoj mas-medija
i razaranje tradicionalne porodične strukture na selu, ozbiljno
su počeli da nagrizaju ovakva verovanja. U neobičnom vrednosnom
vakuumu, gde su stare vrednosti i načela još uvek jaka, a nova
još nejasna i nedovoljno konstituisana, imamentna je potreba
za promenom. Stari načini, potvrdivani običajima i tradicionalnim
vaspitanjem više ne funkcioništu dovoljno dobro. U procesu pomeranja
težišta društvene moći, sa dotad neprikosnovenog starešine porodice,
na manje, individuiziranije nukleuse, žene odlučuju da afirmišu
svoju novu socijalnu moć i pozicije, te izmaknu iz senke ponižavajuće
subordinacije i neslobode.
Tekstovi folk pesama iz tog perioda jasno
iskazuju ovu ambivalentnost značenja i poruka. S jedne strane,
oni zadržavaju klasičnu formu i izražajna sredstva, nasleđena
iz korpusa tradicionalne narodne lirike, ali slobodnim kombinovanjem
i asociranjem, upliću u namah "neutralan" tekst poruke
i ideje velike snage, subverzivnosti i avangarde. Ovakva dihotomija
ima svoj izvor upravo u pomenutoj fluidnosti i neodređenosti
moralnog poretka u promeni, koji je na prelazu između starog
i moderniteta. Prividna klasičnost i tradicionalnost teksta
ruši se posle malo brižljivije analize i kontekstualizacije.
Nekad manje, a neka više eksplicitno, autorke iznose svoja gotovo
prevratnička viđenja ljubavi, muško-ženskih odnosa, nepristajanja
na potčinjenu ulogu i dr.
U sledećem primeru, Snežana
Đurišić
opisuje vinjetu iz svakodnevnog života. Gradeći erotski saspens
koji smešta u domen privatnosti "male sobe tri sa tri"
(čime referiše i na tadašnju stambenu problematiku mnogih mladih
parova) ona stihom "srca vrela, glave lude, šta će biti,
neka bude" nagoveštava slobodno predavanje činu seksualnog
užitka bez obaziranja na moralne reperkusije.
Vrlo važan psihološki elemenat u pesmi "Puče
jelek, puče bruka", iste pevačice, jeste akcentovanje
da se javno izražena seksualnost povezuje sa brukom, čime se
ističe vrlo značajna problematika seksualnosti kao nečeg neprihvatljivog
i moralno nedopustivog u društvu. Koristeći emfatička jezička
sredstva, Đurišićeva opisuje potencijalno eksplozivni društveni
momenat: "Puče jelek, puče bruka,
u jeleku tvoja ruka", i detabuizira seksualnost,
smeštanu isključivo u sferu privatnosti, eksplicitno podcrtavajući
hipokriziju i besmislenost okoštale vrednosne matrice, koja
ne dopušta slobodno izražavanje ljubavi i erotike. I u ovoj
pesmi je takođe naglašen problem sukoba tradicijskih, konzervativnih,
društvenih normi sa modernim tendencijama seksualne revolucije
i oslobođenja svake ljudske individue. Dajući snažnu simboličku
predstavu stihovima: "Mali prozor
a rešetke guste, da se moje luče ne provuče...",
umetnica nas upućuje na izraženu moralnu rigidnost patrijarhalnog
poretka, koji ima snažni, prohibitorni stav odbacivanja slobodne
mladačke ljubavi i seksualnih kontakata.
Kada je reč o aktuelnom pitanju kulturne
interakcije ruralnih i urbanih elemenata, u kontekstu patrijarhalnih,
anahronih vrednosti operiše Zorica
Brunclik
u svojoj hit-pesmi "Da zakopčam jeleče".
Polazeći od simbola srpske tradicije, jelečeta, svojim iskazom,
"da zakopčam jeleče ne treba mi nano,
znaš da momci vole kad je otkopčano", ona konstituiše
novi momenat seksualne oslobođenosti putem prevođenja i drugačijeg
pozicioniranja tradicijskih elemenata, sa uplivom ženske emancipacije.
"Nana" u pesmi simbolizuje
tradiciju i limitirajuća moralna načela, opresivna u odnosu
na žensku seksualnost i telo. Nametnuta smernost, koja treba
da se potvrdi u zakopčanom jelecetu, kao simbolu tradicionalne,
ruralne, srpske žene i odsustva njene seksualnosti iz prihvatljivog
moralnog poretka, nailazi na radikalan otpor i nepristajanje.
Odlukom da otkopča jeleče, ona krši nametnute tabue i prkosi
podređenom položaju koje joj društvo namenjuje. Prepoznavši
predmet seksualne želje muškaraca ona odlučuje da ga instrumentalizuje
u svoju korist, izlazeći iz sfere pasivnog objekta i prelazeći
u domen aktivnog subjekta, autonomne volje i moći.
Kritika koja bi se mogla uputiti jeste da
konstituisanje sopstvenog sistema vrednosti Brunclikova izvodi
pozivanjem na dominantno maskulino viđenje ženske seksualnosti.
Ona ne čini pokušaj da definiše autonomni diskurs ženske telesnosti,
već zadržava tradicionalna shvatanja za patrijarhalno društvo.
Međutim treba imati u vidu socio-istorijski kontekts nastanka
ove pesme, te ona svakako ima dalekosežno subverzivno značenje.
Izvornim civilizacijskim temama monogamije
i poligamije vraća nas Izvorinka
Milošević. Razarajući tabu promiskuiteta, a
otvoreno pozivajući na poliandriju ona baca rukavicu u lice
tradicionalnom srpskom, porodičnom, monogamnom modelu. Stihovima:
"Ca, ca, cakana, da li imaš dragana"
i odvažnim odgovorom koji upućuje "Imam,
diko, imam tri, što ne budeš moj i ti?", Miloševićeva
se suprotstavlja hipokriziji balkanskog moralnog kodeksa, koji
dozvoljava muškarcu da menja partnerke bez društvenih posledica,
što inauguriše poligamiju i potkrepljuje ideal mačo balkanikusa.
Ona radikalno i smelo kontrira i uspostavlja feministički pristup
žene, oslobođene stega patrijarhalnog sistema, onog poretka
koji veliča žensku čednost i odanost samo jednom muškarcu, pretvarajući
je u pasivni objekat i vlasništvo pater familiasa.
Na tragu sličnih težnji je i Vera
Matović,
koja u pesmi: "Hajde, hajde milovanje
moje, da se jutrom budimo u dvoje
" poziva na odbacivanje
tabuizacije predbračnih seksualnih odnosa, te pod velom romantike
nagoveštava tada nadolazeći umetnički pravac neoromantizam.
Matovićeva otkriva diskurs zaboravljenog primalnog komunikacijskog
koda putem taktilnih senzacija, koje je savremena civilizacija
potisnula i obezvredila.
Svet dodira i senzualnosti ispituje i Snežana
Babić Sneki u svom umetničkom opusu. Pesmom
"Takni me, takni" ona
poziva na prevazilaženje civilizacijski nametnutih inhibitornih
faktora, te slobodno strujanje životne energije. "Takni
me, takni, polako se primakni, nežno dodirni..."
- koliko je ovo daleko od moralističke hrišćanske askeze i stigmatizacije
fizičkog dodira!
Večitom temom poljupca bavila se Saška
Karan, eksplicitno izražavajući važnost slobodnog
izražavanja erotike, te naglašavajući značaj edukacije u oblasti
koja se odnosi na ljudsku seksualnost stihovima: "Ej
kad me ljubiš, sve vičem odličan 5!", što razvija
ilustrovanjem ove problematike u video spotu koji prati ovu
pesmu.
Momenat otkrivanja specifično ženske moći,
a zatim i njene instrumentalizacije, lajt motiv je koji Karanova
obilato eksploatiše u pesmi "Daću,
daću". Otvoreno nagoveštavajući izvesnost pristanka
na seksualni odnos rečima: "Daću,
daću, daću nego šta ću", ona ističe i egzercira
svoju moć eksplicitno postavljajući svoje uslove - "Ali
mi je ipak stalo da te mučim malo", time manipulišući
muškarcem i stavljajući ga u suboordiniranu poziciju. Ovim postupkom
Karanova izvrće na glavče celokupnu, ustaljenu hijerarhiju muške
dominacije.
4. Pitanje identiteta i nove društvene stvarnosti
Problemima novog identiteta u društvu zahvaćenom
promenama prva se posvetila Fahreta
Jahić,
alias Lepa Brena.
Sukob tradicionalnih kulturnih modela, sada na udaru novog,
globalnog talasa pop-kulture ona je plastično opisala u svojoj
pesmi "Mile voli disko, a ja kolo
šumadijsko". Paradigma mladog čoveka, "Mile",
je na tragu trendova i modernih muzičkih pravaca, on preferira
nove plesne forme i odbacuje stare muzičke oblike kao nešto
neadekvatno njegovoj ličnosti koja želi da se afirmiše u savremenom
svetu. Sudar novog i starog ipak je razrešiv, pokazuje Jahićeva.
U maniru postmoderne i prilagođavanja globalnog liku lokalnog,
on daje solomonski kompromis - "harmonika
svira disko", stari model se prilagođava i puni
novim sadržajem. Sada u ovoj srećnoj simbiozi oni zajedno mogu
da se uključe u svetske tokove, pomireni sa svojim nasleđem
i tradicijom, istovremeno prihvatajući savremene pravce i ukuse.
Pitanje prilagođavanja identiteta je aktuelno i u drugoj pesmi
iste umetnice, "Dama iz Londona".
Anticipirajući predstojeće korenite socio-ekonomske promene
i tranziciju, Jahićeva postavlja novi model poželjnosti. To
je "dama iz Londona",
oličenje potrošačke moći i sjaja. Zahtevom "da
mi kupiš Mile, suknjicu od svile...", ona ispostavlja
svoj novi sistem preferencija i vrednosti izraženih materijalnim
bogatstvom i kupovnom snagom. Prihvatanjem glamuroznosti i zapadne
estetike, ona konstituiše novi poredak moći, u kome se pozicija
zadobija statusnim simbolima i elegantnom dizajniranošću, apostrofiranom
u prestižu svetskih metropola. "Dama
iz Londona" je manifest nadolazećeg liberalno-kapitalističkog,
potrošačkog društva i ekonomske moći simbolizovane kroz visoku
modnu estetiku. Jahićeva želi da se uključi u taj poredak i
da mu pripada, prihvatajući njegove reprezentativne simbole
i modele.
Društveno-ekonomske promene s kraja 80-ih
i početka 90-ih izmenile su i vrednosnu hijerarhiju. Novac,
moć i prestiž postaju dominantni na listi poželjnih vrednosti,
potiskujući one stare. Siromaštvo i beda ne mogu više biti kompenzovani
ljubavlju i drugim, pomalo romantiziranim, projekcijama. Kada
Vera Matović
s početka 80-ih konstatuje da je njen partner iz najnižeg društvenog
sloja - "belu bluzu suza kvasi, moj
Milane, siroma' si...", ona to ne vidi kao smetnju,
niti se u njoj budi klasna predrasuda, već ona hrabro daje prednost
istinskoj ljubavi i duhovnim vrednostima - "al'
zbog tvojih očiju i veda, bogatom sam okrenula leđa",
odbacujući materijalne vrednosti i socijalnu sigurnost. Birajući
siromašnog partnera ona potvrđuje da duh socijalističkog egalitarizma
još uvek živi i s optimizmom posmatra njihov dalji život.
Surove devedeste nameću drugačija pravila.
U prvi plan izbijaju statusni simboli i materijalna moc oličena
u zlatu, brzim kolima i skupom načinu življenja. Sumnjiv način
na koji je sticano bogatstvo i novokomponovani reprezenti nadolazeće
elite zastupljeni su pesmama s početka 90-i i etablirani kao
novi modeli poželjnosti. Aktuelnu hijerarhiju vrednosti pregnantno
izražava Nadica Jovanović
u neumerenom divljenju za svog idealnog partnera iz klase nouveau
riche: "...ti voziš Ferrari,
u gradu si glavni". Verovatno kriminalno poreklo
njegovog bogatstva i društveno poreklo ona suptilno implicira
u stihu "ej, ti mali lopove, ukrao
si srce moje". Ipak, ona ostaje neopterećena moralnim
i etičkim konsekvencama prihvatanja takvog stava.
Da je u poplavi sumnjivih, tranzicijskih
vrednosti ipak moguće napraviti izbor, uverava nas Suzana
Jovanović. Bez imalo zazora, ona odbacuje materijalnu
sigurnost i visok socijalni status koji bi joj potencijalni
odnos sa predstavnikom novog establišmenta omogućio - "džabe
care, sve te tvoje pare, kuća bela veća od hotela....džabe care,
kad te srce neće". To je nagoveštaj, usamljen doduše,
da je romantika još uvek živa i da se ljubav ne mora obavezno
pisati sa "nekoliko nula".
Doduše,
"sa nulama se može pisati i tuga",
kako u brutalnoj iskrenosti iznosi Svetlana
Ceca Ražnatović u, čini se, lamentu nad čitavom
jednom decenijom burnog turbo života. U gotovo fin-de-siecleovskoj
rezignaciji, na pragu novog milenijuma ostala je još samo "nemoć
duha" da se slože delići ljudske egzistencije, kako
je primetio Maks Šeler i to Ceca sasvim opipljivo
sugeriše. Pomirivši se na jaspersovski način sa neuspehom postojanja,
Svetlana Ražnatović nudi ponešto pesimističku projekciju života
i budućnosti - "danas jesmo, sutra
nismo, biće ovo ili ono, isti dani, iste noći, ni mi nismo ništa
novo". No, ne leži li u tom saznanju o efemernosti
i fragilnosti ljudske egzistencije ideja o slobodi i konačnom
odbacivanju tegobnih okova društvene represije nad samim životom?
Paradoksalno, ideja o društvenoj slobodi
meandrirala je od idealističkih i egalitarističkih pokušaja
emancipacije, kako smo to videli u delu Đurišićeve, Brunclikove
i ostalih, preko eskapističkih, potrošačkih instant-rešenja
koje su nudile Jahićeva i Nadica Jovanović kao apologete liberal-kapitalizma,
da bi posle cele decenije lutanja i tranzicije došla na tlo
gotovo zen-uvida i metafizičke pomirenosti sa pitanjima egzistencije
sublimiranih u delu neosporno najslavnije zvezde folka, Svetlane
Cece Ražnatović. Konačno, najveće dostignuće svih ovih umetnica
jeste da su u svom delu uhvatile Zeitgeist društva
u kome su radile i živele i artikulisale pitanja i probleme
koji su mučili podjednako individue i zajednicu, doticali univerzalne
principe i partikularne mene vremena, te barem, svaka na svoj
način, pokušale da daju odgovor na sve ove izazove. Njihovo
delo je svedočanstvo o jednom vremenu i društvu, izazov akademskoj
poziciji moći i elitističkom shvatanju umetnosti, odgovor i
upozorenje Rajhovog malog čoveka upućeno kvazi-visokoj kulturi,
otuđenoj i distanciranoj od vremena sadašnjeg, sveta, života,
zatvorenoj u nedodirljivosti sopstvenog autizma i hermetičnosti.
Jasno je da u svom izražavanju nisu naišle
na simpatije u taboru tzv. "visoke kulture", sasvim
očekivano, ako se razume autoritarna priroda "elitne umetnosti",
kao represivnog, sitnoburžoaskog koncepta. Demonstrirajući fukoovske
mere nadziranja i kažnjavanja, kvazi-umetnička elita je posegnula
za etiketiranjem folk-kulture i njenim svrstavanjem u šund kao
instrumentom kontrolisanja i obezbeđivanja sopstvene dominantne
pozicije moći u društvu. Ne treba zaboraviti da zaprepašćujuća
homofobija i netolerancija dolaze upravo iz ovih sfera (pomenimo
uzgred srpske akademike i istupanja prominentnih predstavnika
"urbanog zvuka"), a da su - možda za neupućene - jednako
zaprepašćujuće bile izjave folk diva poput Dragane
Mirković ili Vendi
u kojima one sasvim afirmativno govore o gej zajednici i zalažu
se da društvo usvoji tolerantiji pristup prema ovom pitanju.
Ovo nisu usamljeni primeri, pa je jasno da je srpska estrada
još jednom iskazala više sluha za stanje ljudskih prava i političku
korektnost od onih od kojih bi se to možda ponajpre očekivalo.
|