Imati seks sa bivšim jeste jedan od najboljih načina da dokažete sebi kako ste uspeli u životu, kako ste lepi, pametni i zabavni i konačno, da shvatite da ste ga zauvek preboleli. Nije da nije bilo treme u stomaku kada me je pozvao (posle pune dve godine), da dodjem "u jednu kasnu posetu, ukoliko sam raspoložen". Kakva drskost! Covek se ne javlja dve godine, a onda usledi jednostavan poziv za "kasnu posetu". Covek zaista treba da poseduje petlju ili krajnji bezobrazluk da moze da uradi tako nesto. Prvo mi je palo na pamet da tresnem slušalicu i da ga oteram do djavola, ali ono nesto skriveno u svima nama nije mi dalo mira. Znatiželja, ili ve/c šta. Uglavnom, moja ruka je bila fiksirana za telefonsku slušalicu i nije mi dala da prekinem vezu.

Dvoumio sam se četiri dana. Prošle se pune dve godine od kada smo se poslednji put videli (i tucali) i nisam bio sasvim siguran da sam spreman da se ponovo suočim s njim. S bivšima se nikad ne zna. Lako se desi da vam srce ponovo zatreperi kada se sa njima sretnete, ili jednostavno ne osetite ništa. Znao sam da sebi ne smem da priuštim luksuz ponovnog zaljubljivanja u njega ili njegovo čvrsto dupe. Na posletku sam skontao da postoji samo jedan jedini način da se uverim da li sam ga preboleo ili ne.

Cetiri dana kasnije, sav skockan, sa omiljenom ogrlicom oko vrata koja mi donosi sreću i s priveskom "protiv urokljivog oka", poklon od jednog druga koji je nedavno dosao iz Turske, negde oko 23.20 zvonim na njegova vrata. Srce mi divljacki lupa, znojim se, a u trenutku kada su se njegovi koraci čuli kako se približavaju vratima, osecaj da pobegnem u nepoznatom pravcu (kao kakav jebeni ludak) poceli su divljački da rastu u meni. Taman pomišljam kako mi sve to nije trebalo, kako sam nevidjena budala sto sam uopšte tu gde jesam, čujem okretanje ključa u bravi i pre nego što sam uspeo i da pomislim da pobegnem, ugledam njegov osmeh.

Sat vremena kasnije, evo mene kako sedim u sobi u kojoj smo pre dve godine isprobavali neke od čari Kamasutre. Očekivao sam vatromet i erupciju uspomena i emocija, a dobio sam času mlake tonik-votke. Nesrećnik se čak nije setio ni led da stavi.

Vratiti se u sobu bivšeg ljubavnika kojeg niste videli pune dve godine znači samo jedno - vracajne u prošlost i prošle dane koji često nisu bili tako slavni. U ovoj sobi, sobi mog bivšeg ljubavnika, vreme je stalo tačno pre dve godine. Isti raspored namestaja, isti ramovi za slike, iste kasete i CD-i, iste jebene presvlake na foteljama, isti podmetači za čase, isti on, u pomalo otrcanim, poprljavim farmerkama. Osetih se depresivno. Pomislio sam koliko sam samo bio spreman da uradim za njega pre dve godine. Bio sam spreman da ubijem za njega, bio sam spreman da uradim bilo sta za njega, bilo sta pod kapom nebeskom. Sada - bio sam spreman da sto pre krenem kući i nastavim sa čitanjem knjige, u svom sopstvenom udobnom i mekom krevetu. Sam - jer sam se tako najbolje osećao.

Smešno je kada pomislimo koliko smo nekada bili voljni da pružimo drugoj osobi, a sada spremni da samo pobegnemo od nje. Moj bivši ljubavnik ostao je potpuno isti onakav kakvim sam ga ostavio pre dve godine. Dosadan. Dosadan. I beskrajno dosadan. Cak je pričao iste one stare, glupe viceve. Smejao se na isti, sebi svojstven nacin. Kroz glavu mi je prolazilo milion misli - šta me je uopste vezivalo za tog čoveka? Zašto mi se on tako jebeno dopadao? I zašto nisam mogao da odolim večerasnjem iskušenju? Istini za volju, imao je jednu od najboljih kita ikad vidjenih. Ali, nije sve bilo u tome. Totalno je suludo što me je pre dve godine, ovaj momak koji upravo sedi ispred mene i nešto baljezga o stanju tekućih računa ili necemu sličnom, prosto očaravao svojim izjavama (koje jedno vreme, nekim čudom, nisu bile tako dosadne). U stvari, očaravao me je svojom pojavom, svojim zubima, velikom kitom, pažnjom koju mi je pružao, sitnim poklonima... Zašto sam na kraju ipak morao da pobegnem? Samo da bih se vratio nazad dve godine kasnije? Ne verujem!

I naravno, nije mogao da odoli a da me ne ispita o mom ljubavno-seksualnom zivotu.

Poverovao sam. Zaista jesam. Jer znam koliko je njemu malo potrebno da bi bio "srećan". Jedno vašljivo "pušenje" i svako bi mu izmamio osmeh na licu. To je bio njegov čitav smisao za osećanje sreće, ispunjenosti i zadovoljstva. Ne kazu za džabe da je sreća jako relativan pojam. Jos jedan sat kasnije i nakon pete tonik-votke zatičem sebe s njegovom kitom u svojim ustima. Jednostavno sam morao to da uradim. Da dokažem sebi da sam jači od njega; da mogu sve? Da mogu da provedem noć s bivšim ljubavnikom (koji mi je jako mnogo značio) i da me potom ne grize savest? Savršeni način da prerano osedite. On se ne buni i uprkos "ozbiljnoj" vezi, čini se nema ništa protiv da mu popušim. Divota jedna! Toliko o vernosti.

Ne znam zašto, ali moja očekivanja su bila prevelika - očekujete recimo vatromet, kao sto je onaj na karnevalima u Riu, a dobijete samo kitu bivšeg ljubavnika tamo gde joj je i mesto, a verujte mi na reč, nisam bio nimalo oduševljen. čak mi je bilo poprilicno dosadno. Dok je on trpao svoju kitu i zavlačio je gde god mu je palo na pamet, jedino o čemu sam razmišljao bila je knjiga koju sam čitao. Mislim da sam u jednom trenutku i zevnuo. Zašto ono sto je nekad izgledalo tako krupno i važno, sada izgleda tako beznačajno? Da li se menjamo mi ili naši ljubavnici? Da li smo svi samo jedan delić u moru ljubavnika koji nas očekuju? I konačno, da li ćemo se skrasiti na jednom mestu, ili smo prokleti kao ukleti vozovi koji tumaraju noćima i nemaju niti jednu stanicu na koju pristaju?

Konačno, posle mnogo minuta stenjanja, preznojavanja i ponovnog stenjanja, svršili smo. Popio sam jos jedno piće, obukao se i krenuo kući. Pitao je kada ćemo se ponovo videti. Ništa mu nisam odgovorio. Nisam znao šta da mu odgovorim. Ne znam to ni sada. Zatvorio je vrata za sobom, ja sam pogledao na sat i shvatio da cu mozda stići na vreme kuci da odgledam kasni film "Doba nevinosti". Koračao sam ulicama mirno i spokojno. Leto se oseća u vazduhu i noći su tople, a ja se tada osećam sve više nemirno. Jesam li ga zauvek preboleo?