PRVA KEMP ŽURKA U GRADU

Filip Kor

KEMP

LAŽ KOJA GOVORI ISTINU

muzička podrška DJ & SCRATCHMASTER UCE, prateći vokal Josip Broz

primadona večeri jedinstvena i neprevaziđena BEBI DOL sa prijateljima

gosti: Aleksandar Veliki, Đordo Armani, Helmut Berger, Sara Bernar, Dejvid Bouvi, Leonardo da Vinči, Salvador Dali, Marsel Dišan, Divajn, Grejs Džons, Engr, Federiko Felini, Greta Garbo, Džudi Garland, Redklif Hol, Truman Kapote, Mikelanđelo, Karavađo, Barbara Kartland, Kendi Darling, Žan Kokto, Kventin Krisp, Meri Kvant, Tamara de Lempicka, Franc List, Luj XV, Bet Midler, Žaklina Onazis, Aleksander Poup, Marsel Prust, Gertruda Stajn, Koko Šanel, Oskar Vajld, Velvet Andergraund, Me Vest, Tenesi Vilijams, Endi Vorhol, Žan Žene... i mnogi drugi...

DOĐITE I VI DA VIDITE I BUDETE VIĐENi
VOLI VAS RENDE

Kemp stil, kao ponašanje, oblačenje, umetnički izraz ili emocija nikada nije istraživan ili definisan na pravi način. Mnogi su pitali šta je kemp i koji su mu koreni? I šta je zajedničko kemp figurama sa dvora Luja XIV i geniju Oskara Vajlda? Ili slikama Salvadora Dalija i fotografijama Sesila Bitona? Maco poziranju Mika Džegera i frivolnom histerisanju Ronalda Ferbenka?

Žan Kokto, najveća kemp figura koju je Pariz ikad proizveo, rekao je Vanity Fair-u 1922, ''Ja sam laž koja govori istinu.'' Ovaj paradoks je osnova Filip Korove lične definicije kempa, viđenog iznutra. Njegovi nemilosrdno dovitljivi prikazi više od dva veka kempa tu definiciju otelotvoruju u ličnostima i mestima, objektima i artefaktima.

Filip Kor je napisao Ko je ko i Šta je šta kempa, varljivo opisni i činjenični leksikon, koji dopušta čitaocu da izgradi kaleidoskopsku sliku kempa, bez nametanja lažnog socio-kulturnog sjaja njegovoj u biti efemernoj prirodi. Knjiga je dopunjena sa 150 retkih i zapanjujućih fotografija i zabavnim predgovorom najveceg engleskog autoriteta po pitanju nadrealizma, ekscentričnog ponašanja i šešira - džez pevaca Džordža Melija.

*

Izdavačka kuća RENDE, u ediciji Kontrabunt, objavljuje jedno od najkontraverznijih izdanja osamdesetih, po mnogo čemu kultnu knjigu - ''KEMP: Laž koja govori istinu'' Filipa Kora (sa više od 150 retkih fotografija).

Brilijantan prevod ovog dela uradio je Siniša Mitrović.

Ova knjiga-enciklopedija obuhvata vremenski period koji se može meriti milenijumima, i mnoge čuvene osobe od postanka čovečanstva do danas, koje su se svojim životima, delima, ponašanjem, razlikovale od nametnutih stereotipa i moralnih normi društva i doba u kojim su živele. U njoj su se tako našli mnogi, od Aleksandra Makedonskog, Kaligule, Luja XIV ili Franca Lista pa do Marlen Ditrih, Bet Midler, Žakline Onazis, Mika Džegera, Dejvida Bouvija i mnogih drugih. Reč je o ličnostima - ali i pojmovima, umetničkim pravcima i delima - koje su, od postanka civilizacije do danas, svesno ili nesvesno, uticale na popuštanje moralnih stega društva i pravile prostor za razičitosti bilo koje vrste.

''Nepodložan definiciji, nepokolebljiv, kemp je heroizam ljudi od kojih se ne traži da budu heroji. On će iznaći nove nacine da reaguje, zajedno sa javnim ukusom i protiv njega, on ce sebično i nesebično nastaviti da krešti, zabavljajući samoga sebe i posmatrača nekim ludim gestom, zaboravljajući na ono što se od njega zahteva. Kemp je uvek u budućnosti; zbog toga je on toliko očajnički potreban sadašnjosti.'' (Filip Kor, Uvod)

Neki od primera ove tvrdnje jesu:

- čuveni odgovor americke glumice dvadesetih godina prošlog veka Talule Benkhed, na opasku svog prijatelja da kokain izaziva zavisnost: ''Gluposti, uzimam ga već godinama.''

- izjava Boa Brumela upućena jednom od pratilaca punačkog engleskog kralja Džordža IV: ''Ko ti je ovaj debeli prijatelj?''

- situacija u kojoj su se našli prijatelji barona De Mejera, koji su u njegovoj kući, pronašavši kutiju punu belog praha krenuli da ga ušmrkuju misleći da je kokain sve dok se domaćin nije vratio u sobu i jurnuo na njih vrišteći: ''To je pepeo moje žene!''

- reči Kventina Krispa koji je, odgovarajući američkom carinskom službeniku na pitanje da li praktikuje homoseksualnost, promrmrljao: ''Ne, već sam savršen.''

- odgovor Doroti Parker na komentar Klare But Lus u jednom restoranu - ''Starost ispred lepote, draga Doti'' - koji je slavan koliko i apokrifan: ''I biseri pred svinje.''

- izjave Doroti Parker, koja je ostvarila seriju nesrećnih ljubavnih afera sa muškarcima, biravši ih zbog njihovog dobrog izgleda dok se pretvarala da u njima pronalazi sebi intelektualno ravne osobe; ''Telo mu je udarilo u glavu'', rekla je za jednog od njih; o drugom je, kada ju je napustio zbog imućne pripadnice visokih krugova, prosiktala: ''Vratiće se kad poliže zlato sa njenog dupeta.''

- odgovor Litona Strejcija odboru koji ga je ispitivao šta bi, kao osoba sa prigovorom savesti, učinio da vidi Nemca koji se sprema da siluje njegovu sestru: ''Potrudio bih se da se umetnem između njih.''

- odgovor Me Vest mladiću koji joj je saopštio da je visok pet stopa i devet inča: ''Zaboravi na pet stopa; reci mi nešto o tih devet inča.''

- izjava Neda Rorema: ''Obrok: ono što prethodi cigareti'', u kojoj se čuje odjek Vajlda.

- izjava Oskara Vajlda: ''Plašim se da Englezi ne bi mogli da podnesu da novi vek otpočne dok sam ja još živ.''

''Evidentno je da se kemp najčešće ruga samome sebi, često je slučaj da on označava zaustavljeni emotivni razvoj. Kada je kemp tragičan, a može to da bude, on je uvek ličan i nikad nije univerzalan. Očigledno je da je ponekad lakomislen i snobovski. On, međutim, uvek i po svaku cenu, predstavlja poklič protiv konformizma, krik protiv dosade, zavet potencijalne jedinstvenosti svakoga od nas i naših prava na tu jedinstvenost.'' (Filip Kor, Uvod)

Naravno, knjiga obiluje ovakvim duhovitostima, ali kemp kao stil življenja najčešće nije zabavan sam po sebi. Njegova iskričavost izbija iz svih aspekata života, koji su najčešće više tragični nego veseli.

Čak i posle čitanja ove knjige kemp se ne može najjasnije definisati, ali ono što se čini najbliže definiciji (ako se o njoj uopšte može govoriti) jeste čuvena izjava Žana Koktoa iskorišćena i kao podnaslov ovog dela: JA SAM LAŽ KOJA GOVORI ISTINU.

*

ALEKSANDAR VELIKI (356 p.n.e - 323 p.n.e) Više po legendama nego stvarno, homoseksualni sin Filipa Makedonskog javlja se kao figura čije ambicije za osvajanjem čitave planete otkrivaju nesigurnost i usamljenost za koje njegov ljubavnik Hefaistion nije predstavljao dovoljnu utehu. Ratniku u obličju boga bila je potrebna ljubav čitavih armija, a nju je zadobio flambojantnom homoerotskom samoprojekcijom koja je na istoriju utisnula pečat njegove celokupne ličnosti, a ne samo njegovog oficijelnog imidža. Kemp komandant koji je, neizbežno, bio vođa ljudi.

DIN, Džejms (DEAN, James) (1931-1955) Buntovnik bez razloga, mačo-bajker iz holivudske legende, uopšte nije bio takav u stvarnom životu. Kao i svaki drugi glumac i on se popeo na vrh uz pomoć talenta i rediteljskih kreveta, otkrivajući u trenutku kada ga je dosegao - što ostali nisu i u čemu počiva njegov jedinstveni doprinos - neke preostale odbljeske seksi ličnosti koja mu je pomogla da stigne dotle. U tom svetlu, mit se može posmatrati kao rani primer lakoumnog, gej američkog kempa, izmišljene ličnosti projektovane da prikrije suštinsku unutrašnju podatnost. Činjenica da je to smatrano anarhijom i pretnjom po konvencije, a da je u stvari bilo deo tradicije stare najmanje jedan vek, predstavlja jednu od neobičnih moći kempa.

DITRIH, Marlen (Magdalene fon Loš) (DIETRICH, Marlene [Magdalene von Losch]) (1901-1992) Lepa, ne-neurotična i talentovana glumica, divna Marlen nije bila kemp ličnost. Umesto toga, kao redak ženski Narcis (koji je očuvao lepotu čak i u ekstremnoj starosti), bila je očito u potrazi za ogledalom. Kao rezultat toga, reditelji ili obožavaoci (često kemp entuzijasti) koristili su njenu eleganciju i egzotičnost za vlastite kemp motive. Spoj takvog stava i njenog snažnog karaktera proizveo je nezaboravne slike kempa koje kao da sugerišu perverznost širokog opsega u Plavom andjelu, Grimiznoj carici ili Šangaj ekspresu. Zadovoljstvo sa kojim je Marlen usvojila moderni chic ženskih panatalona doprinela je kemp izgledu legende čija se jedina stvarna čudnovatost sastojala u odvažnoj iskrenosti prema samoj sebi.

KATUL, Gaj Valerije (CATULLUS, Gaius Valerius) (84 p.n.e. - 54 p.n.e.) Lirski pesnik sposoban za snažne emocije, Katul je takodje, zloban do granice satiričnosti, za carski Rim predstavljao neku vrstu Doroti Parker. Popustljivost prema širokom spektru seksualnih opredeljenja evidentna u njegovim kratkim stihovima, smešta ga na pol suprotan od onoga na kome se nalazio Juvenal, moralu odani društveni kritičar. Šale, koje su se u rimskoj književnosti izgleda izjednačavale sa našim igrama rečima, širile su se izvan metafora želje. Ona najčuvenija i najviše kemp - ille phasellus Lesbiae - precizno objašnjava raspoloženje koje je vladalo u dekadentnom Rimskom carstvu. Čini se da je to bila sentimentalna oda brodiću-igrački za dame, ali sa središnjom tačkom razvijenom oko ginekološke double-entendre reči phasellus; tako ljupko izveštačeno ponašanje neće više, sve do osamnaestog veka, u evropskoj belles lettres pratiti tako duboku razvratnost. Ne iznenadjuje otkriće da je Katul bio omiljeni pesnik Berdslija koji je i preveo i ilustrovao elegični 101 stih.

K. E. M. P. (K. A. M. P.) Inicijali koji, po rekla-kazala, predstavljaju izvor reči kemp nekada su se u američkim policijskim stanicama koristili kao skraćenica za frazu "poznat kao muška prostitutka" (known as male prostitute). Takve kategorije predstavljale su, medjutim, pronalazak iz sredine devetnaestog veka i došle su od francuskog glagola se camper koji znači pozirati ili čepiti se. Više kemp i verovatnije je da su kemp muške prostitutke u ćelijama preko noći mogle da spaze inicijale i ciknu "Pogledaj dušo, baš je kemp, piše KEMP!" Kemp mitologija često je sačinjena po principu faute de meux i sugeriše tvrdnju koju je izrekao jedan moj veoma kemp prijatelj: "Istorija jeste homoseksualna paranoja".

KENDI DARLING (CANDY DARLING) (1947-1974) Vorholova dražesna superzvezda dostigla je ultimativno dreg finale - postala je filmska zvezda zanosnija od bilo koje stvarne devojke. Ona je izvršila promenu pola koja ju je učinila veoma srećnom i umrla mlada i romantična kao legendarna figura njujorškog andergraunda. Njen kemp vrhunac predstavljala je naslovnica časopisa koja ju je - na prednjoj strani - prikazivala kao ljupku nimfetu obnaženih grudi, a kada bi se otvorila do pune širine, pokazala bi i ostatak, sve sa nezanemarljivim muškim genitalijama.

KRALJICA (drolja) (QUEEN [Queane]) Biti kraljica (po svim propisima, ona koja vlada) samo po sebi predstavlja grandioznu vrstu kempa: serija stilizovanih rituala i pojavljivanja smišljenih da sakriju običnu ženu pod oklopom političkog božanstva koje iz širokih narodnih masa mami samo one nežne i sentimentalne reakcije koje bi domaćica logično mogla da očekuje od svog muža. Uz takav primer ne iznenadjuje da su, barem od vremena Šekspira i Bejkona i histerično feminizovani transvestit i ludački veličanstvena cocotte poznati kao kraljice.

KURAC Muški reproduktivni organ možda je krivac za krajnosti u kemp ponašanju. Dok ga većina muškaraca (heteroseksualaca i homoseksualaca) smatra izvorom moci i prestiža, on je isto tako savršeni simbol gluposti i nemanja ni trunke mozga (sa izrazima "krele" [dickhead] i "moron" [prick] kao epitetima koji podvlače ovakvo stanovište). Anatomija koja simboliše ljubav i deluje samo pod uticajem požude jeste, fizički govoreći, onoliko kemp koliko je to uopšte moguće.

MONRO, Merilin (MONROE, Marilyn) (1926-1962) Iako je očigledno bila talentovana glumica (od kratkog pojavljivanja u filmu Sve o Evi (1950) do iznenadne smrti u toku snimanja Nešto moraš da daš), Monro su strpali u kategoriju starllete extraordinaire, a ona sama se pokazala nemoćnom da zbaci okove sopstvene seksualnosti. Uvek u potrazi za intelektom (bila je udata za pozorišnog pisca Artura Milera, bliska sa Ajsak Dajnesen i Idit Sitvel), popustila je američkim fantazijama o "zadnjem sedištu" stupajući u brak sa bejzbol asom Džoom DiMadijom i ostala verna haljinama priljubljenim uz telo sračunatim da muškarcima podignu temperaturu.
Doživela je neuspeh u procesu samodefinisanja, oslanjajući se, sa očajničkim kempom i bez ikakvog uspeha, na grešni brak velikih grudi i boemštine koju je trebalo sakriti; izgubljena duša koja se konacno ubila prekomernom količinom zaborava u vidu tableta.

PRUST, Marsel (PROUST, Marcel) (1871-1922) Autor dela U traganju za izgubljenim vremenom, kolosalnog pregleda francuskog društva od osamdesetih godina XIX do ranih dvadesetih godina XX veka, jedinstven je primer kempa u epskim razmerama. Homoseksualac, mazohista, astmatičar, Jevrejin i stalno isfrustrirani skorojević, Prust je imao mnogo ličnog interesa da oblikuje svoju javnu ličnost. Pošto je bezuspešno pokušao da postane litterateur - estetičar, na kraju je napustio salons u kojima je toliko marljivo šenio, da bi proveo godine tokom i nakon Prvog svetskog rata prikupljajući sećanja na svet kome, zapravo, nikada nije u potpunosti pripadao, otkrivajući njegove poroke i spletke sa mahnitom osvetoljubivošcu i tretirajući kao fetiše detalje životnog stila kome su njegovi psihološki uvidi pomogli da postane zastareo.
Ovaj usamljenik, koji je radio noću, živeo na crnoj kafi, a ipak držao korak sa tračevima i najnovijim dešavanjima u umetnosti, postao je nadbiskup mladog kemp Pariza dvadesetih, primao posvete od Žida i Koktoa, prikupljao skandale od slugu i kelnera i u principu ispredao, od pootpadalih škljokica beau monde-a, kostim za izgubljeno dete kakvo je zauvek ostao. U toku tog procesa, po običaju kemp ljudi, stvorio je najveći roman francuskog jezika.

"SODOMA" ("SODOM") Teško je precizno odrediti razliku između sedamnaestovekovnog kemp ponašanja i transseksualizma. Za neke su transvestizam i promena ličnosti donosili zadovoljenje sami po sebi; za druge, oni su predstavljali ironičnu masku za nesreću i otuđenje, mada su izazivali najbolje raspoloženje. Razuzdani komad Sodoma Erla od Ročestera po mom mišljenju je kemp zato što njegove izazovne opscenosti upućuju sa surovim sarkazmom na unutrašnji nemir i moralnu slabost ne samo autora, već i čitavog doba. Za dvor Čarlsa II paralelna travestija na sceni predstavljala je zabavno, iako nerazumljivo, prihvatanje ili makar toleranciju seksualnih anomalija u društvu; doterivanje, nešto u čemu su preterivali čak i najmuževniji muškarci tokom sedamnaestog i osamnaestog veka, bilo je potpuno prihvatljivo ako je bilo transvestitsko. Prividno čednu ambivalentnost kempa na seksualnom nivou idealno izražava Ročesterov gromoglasni katren:

Za zdravlje, novce i porok, da ne ostanemo žedni!
Al' pokaže li se Ljubav u bici slavno,
Tu je moj paž, nežni i medni...
Četrdeset kamenjarki nije mu ravno.

VILIJAMS, Tenesi (WILLIAMS, Tennessee) (Tomas Lanije [Thomas Lanier]) (1911-1983) Sa ovim najvećim od američkih pesnika-dramskih pisaca, kemp je postao proces stvaranja mitova koji je svodio neostvarenu homoseksualnost, droge, vezanost za porodicu, strah od žena i mržnju prema erotskim slikama muževnosti na razradeni panteon čudovišta - Blanš di Boa, Stenli Kovalski, gospoda Stoun, Veliki tatica - koja su sva edipalni arhetipi. Njihovi sukobi i ljubavi, mržnje i radosti, šifrovanim jezikom ocrtavaju tešku i nesrećnu stazu umetnikovog života na nivou koji je istinitiji od njegove autobiografije, a za razliku od sličnih likova recimo Artura Milera u manjoj meri predstavljaju depersonalizovano umetničko delo. Stepen samosažaljive domišljatosti i kitnjaste nostalgije koji krasi dela Tenesi Vilijamsa esencijalna je prateća pojava kempa; kad autor sve svoje likove pravi kao providne maske za samoga sebe, potrebno je da ih pomalo nakinduri da bi izbegao monotonost (što je spasonosni ukras koji često nedostaje u njegovim kasnijim delima). Vilijams, takođe, naročito u Tetoviranoj ruži i filmskoj verziji Mlekadžija se više ne zaustavlja ovde (Bum), svesno koristi kemp na jedan od najugladenijih i najoriginalnijih načina, pretvarajući svoju Vešticu sa Kaprija u specijalnu ulogu za Noela Kauarda i koristeći gej poetiku tatua, toliko dragu njegovom prevodiocu, Koktou.

*

PRAVILA KEMPA

KEMP zavisi od toga gde se dograbi.
KEMP je oznaka ograničena na kontekst.
KEMP počiva u oku posmatrača, naročito ako je posmatrač kemp.
KEMP je oblik istoricizma posmatran pozorišno.
KEMP nije nužno homoseksualan. Bilo ko i bilo šta može da bude kemp. Ali je
potrebno biti homoseksualac da bi se kemp prepoznao.
KEMP je bio zatvor nelegalne manjine; sada je odmor za saglasne zrele ljude.
KEMP je pre svega drugo detinjstvo.
KEMP je esencijalan za vojnu disciplinu.
KEMP je autobiografija napisana na način kao da se radi o drugoj osobi.
KEMP je promašena maska.
KEMP je slobodna asocijacija; slobodno mišljenje nije kemp.
KEMP je čamac za spašavanje ljudi na moru.
KEMP je rojalizam, dijabolizam i britanski socijalizam.
KEMP je moralna anarhija koja ne može da napravi mesto za sebe, a da ne izmeni
stavove društva.
KEMP je efemerno fundamentalan.
KEMP je preoblacenje u odeću suprotnog pola iz frojdovske omaške.
KEMP je glagol i gerund.
KEMP je smejati se na Važno je zvati se Ernest a ne znati zašto.
KEMP je smejati se na Važno je zvati se Ernest i znati zašto.
KEMP je umetnost bez umetnika.
KEMP je anti-umetnost na isti način na koji je fizička želja anti-kreativna.
KEMP je laž koja govori istinu.
KEMP je ponašati se protivzakonito uz oproštaj; Hemingvej ga je savršeno definisao kao "vrlinu pod pritiskom".
KEMP je neugodnost bez kukavičluka.
KEMP je rod bez genitalija.