Odri Lord: Sestra autsajderka
(eseji i govori), prevela sa engleskog Dragana Starčević, Feministička 94, Beograd, 2002.

Osvajanje slobode

Američka pesnikinja Odri Lord malo je poznata na našem prostoru i bilo kakva priča o njoj bez prethodne, makar minimalne informativne crtice, bila bi pucanj u prazno. Rođena je 1934. u Njujorku, kao kćer karipskih imigranata. Završila je studije na Kolumbija univerzitetu i Hanter koledžu. Prvu pesmu objavila je još kao srednjoškolka. Napisala je i objavila preko dvanaest knjiga poezije i šest knjiga proze. Dobitnica je nagrade Volt Vitman. Radila je jedno vreme kao bibliotekarka da bi 1968. godine prihvatila predavačko mesto na Tugalu koledžu u Misisipiju.

Rad u atmosferi otvorenog rasizma konačno ju je opredelio da sebe uloži u borbu protiv rasno-seksističke mržnje, nepravde i nasilja u svakom obliku. Jedna je od najznačajnijih crnačkih aktivistkinja za ljudska prava kao i borac za očuvanje afro-američke kulture. Bila je i među govornicima na prvoj gej paradi održanoj u Vašingtonu 1979. godine. Pre svog konačnog suočenja sa sobom i svojom seksualnom orijentacijom, živela je u braku iz kojeg ima dvoje dece. Bolovala je od raka dojke i svoju višegodišnju borbu sa smrću opisala je u knjizi eseja, razbivši socijalne stereotipe koji podrazumevaju žensko nepričanje o karcinomu dojke. Umrla je 1992. godine na Devičanskim ostrvima.

Knjiga Sestra autsajderka zbirka je govora i eseja, originalno objavljenih 1984. godine. Tematska srž zbirke jeste feministički pokret Amerike iz perpektive ženskog crnačkog identiteta. Deklarisana feminstkinja kakva je bila, Lordova svoj život razumeva kao svakodnevno obračunavanje sa svim mogućim vrstama diskriminacije. Osvešćivanjem potrebe ujedinjenja ženskih interesa u borbi pritiv dominantne muške kulture, ona insistira na jačanju razumevanja među ženama. Njena vizija je razumevanje i prihvatanje međusobnih razlika koje borbu za isti cilj sa različitih frontova može samo da ojača. Sestra autsajderka istražuje tragičnu ironiju feminističkog pokreta, seksizam crnačke zajednice, sukob crnoputih lezbejki i crnoputih heteroseksualki.

Postavivši svoj identitet crnopute žene, lezbejke, feministkinje, socijalistkinje, roditeljke dvoje dece u lezbejskoj porodici u odnosu na Druge i ceo svet veoma precizno i otvoreno, davala je primer svojim sestrama u borbi za samoodređenje.

Prepoznavši sebe kao trostruku manjinu u američkom društvu (žena-crnkinja-lezbejka), Lordova je pozicionirala svoju autsajdersku poziciju u kojoj trpi najveći broj društvenih konsekvenci od strane vladajuće bele, heteroseksualne muške kulture. Problem je činjenica da ni američke feministikinje nisu u stanju da prihvate toliku različitost. Ženska kultura i istorija prepoznaju se čak i unutar feminističkog pokreta isključivo kao bela ženska kultura i istorija. Iz tog razloga autorka insistira na preformulaciji mnogih pitanja unutar feminističkog pokreta. Društvena i mentalna ograničenja koja onemogućavaju prepoznavanje Drugog kao sebi bliskog, kao i sva jalovost mnogih bitaka za ljudska prava koje nisu drugo do salonske intelektualne akrobacije za nju su akutna društvena žarišta.

Istovremeno, izolacija u kojoj žive crnopute Amerikanke i njihova međusobna sukobljenost u borbi za osvojenje crnog muškarca tragična je činjenica crnačke svakodnevice. Visoka stopa smrtnosti među crnim muškarcima koja je posledica socijalne situacije (siromaštvo, kriminal, getoizacija, nezaposlenost), otvorila je široki front za sukob ženskih interesa, gde je izbor muškog partnera veoma ograničen. Heteroseksualnost kao društveni standard nameće ideju da se autsajderska pozicija crnopute žene može delimično prevladati pronalaženjem muškog partnera. Iz toga proizilazi rivalstvo koje crnopute žene osujecuje ne samo u odnosu na belu kulturu, već slabi crnački pokret u celini. Kada se na to doda seksizam crnopute muške zajednice, dobija se široka platforma manipulacije i diskriminacije koja se nastavlja u zatvorenom krugu.

Crna lezbejka se u takvoj socijalnoj hijerarhiji prepoznaje kao višestruko autsajderski pozicionirana individua koja nije u stanju da se identifikuje ni sa jednom društvenom grupom.

Poseban akcenat ova autorka je stavila na razmatranje stereotipa koji se javljaju pri formulacijama ženskog principa u generalnom smislu. Pojam erotike i erotskog za nju je ženski princip par exellance koji ona determiniše na nov način. Erotika je za Lordovu fundamentalna životna energija koja omogućava pojedincu da živi u skladu sa sobom i da se raduje postojanju svih aspekata svog života. To je inicijalni izvor moći i saznanja. U tom kontekstu logično je autorkino pozivanje žena da svoj erotski potencijal iskoriste za osvajanje novih prostora moći, kako bi se oslobodile stereotipa koje im nameće muška dominantna kultura koja erotiku determiniše kao pornografiju ili energiju vezanu isključivo za spavaću sobu.

Iz razumevanja Erosa izvire i njena svojevrsna poetika, sažeta u eseju Poezija nije luksuz. Nepostojanje pisane ženske istorije predodredila je ženski umetnički izraz kao prevashodno kratku formu. Pesma je oblik koji se lako pamti i ne zahteva mnogo materijala kako bi ostala trajno zabeležena. Kroz pesmu emanira ženska životna energija jer, kako kaže ova pesnikinja "svaka od nas, žena, ima u sebi neki mračni kutak odakle se skriven diže naš istinski duh koji stasava... Ta mesta na kojima počivaju naši potencijali mračna su zato što su skrivena i drevna; ona su opstala i ojačala u tom mraku. Na tim mestima, duboko u nama, svaka od nas čuva neverovatnu količinu stvaralačke snage i moći kao i neispitane i nepopisane emocije i osećanja. Ženino mesto moći u svakoj od nas nije ni belo niti je na površini; ono je tamno, drevno i duboko."

Potenciranjem mračnog i dubokog energetskog potencijala koji žena po sebi nosi, Odri Lord nam je svima koje smo rođene otkrila novu perspektivu iz koje možemo razumevati sebe. Nemajući straha pred svojom biografijom ona je primer lične hrabrosti i volje da se lome društvene norme koje ograničavaju. Ispitujući svoju marginalnu žensku društvenu poziciju, ona je upirala prstom u svaku drugu koju je videla oko sebe, jer je osećala dužnost da govori istinu onako kako je vidi i da sa drugima deli ne samo svoje pobede, ne samo stvari koje oseća kao dobre, već i svoje bolove..."

Gordana Bekčić