Mlada Marija Antoaneta u haljini s volanima, viđena okom slikarke Elizabete Viže Lebren, u ambijentu velike palate u Versaju 1779.

          Memoari Antonine

          (Marije Antoanete)

                       1791

             Piše: Riktor Norton (Rictor Norton)

                                        Uvod

Memoari Antonine predstavljaju sablažnjivo memoarsko štivo namenjeno ismevanju Marije Antoanete i dvora Luja Šesnaestog. Rukom zabeležena napomena na kopiji, koja se čuva u Britanskoj biblioteci, kaže da je originalna „prostačka, lažna i nečasna paškvila objavljena u Parizu s početka Revolucije“ i da ju je na engleski preveo reformator i policijski činovnik po imenu Džon Gifard, prijatelj Vilijama Pita, britanskog premijera. (Ovaj podatak je objavio Vilijam Kobet u svom Političkom registru za 1804, deo II, str. 336-45.) Veoma je lako razmrsiti političke aluzije, jer su imena učesnika sročena unatraške, što je najjednostavniji način kodiranja. Primerice, grofica Irabid (tj. Dibari) postaje milosnica prestola Nobruba (tj. Burbona) i živi u prestonom Zirapu (tj. Parizu). Antoninina majka Ajiram Ajizeret (tj. Marija Terezija) ima tri kćeri - Antoninu, kraljicu Abe (njeno ime jedino nije obuhvaćeno ovim sistemom kodiranja); kraljicu Ljupana (tj. Napulja) i treću, udatu za vojvodu od Skas-Netišeta (tj. Saks-Tešitena). Premijer je vojvoda od Lozaoša (tj. Šoazola). Antonina se udaje za nefoda (tj. dofena), ali pride uzima i nekolicinu ljubavnika, što muškaraca što žena. Glavna tema ovog napada jeste prikaz Marije Antoanete kao lezbijke. Satira naročito teži da pokaže jasno prepoznavanje lezbijske seksualne orijentacije, koja je svakojako nagoveštena izrazima kao što su: „tako obeležene žene“, „sklonosti“ i „ljubiteljka sopstvenog pola“. A da ne bi bilo nejasnoća oko toga šta je pisac nameran reći, on (ili moguće ona) razjašnjava stvari koristeći i klasičan izraz za lezbijku, „tribada“. Na jedan mah je ukazano na Antonininu biseksualnost, ali je kroz najveći deo knjige njena strast prema  sopstvenom polu prikazana jačom od njene strasti za muškarcima, i rečeno je da je svoju ljubav prema ženama hotimice prikrivala uzimajući sebi muškarce za ljubavnike.

Memoari obuhvataju dve sveske i ovo što sledi jesu izvodi.

	Bivša kraljica u taljigama, na putu ka gubilištu 16. X 1793. Znameniti crtež Žaka Luja Davida, koji je čitav prizor posmatrao iz prikrajka.

Memoari Antonine, kraljice Abe

- Koji iznose privatne intrige i nesvakidašnje strasti. Sa skicama iz porodice i zanimljivim anegdotama o istaknutim ljudima -

1791.

(...) Grofica Irabid [Dibari] izazvala je opštu sablazan u Zirapu [Pariz] (prestonici Abe) najnižom i najodurnijom razvratnošću, što je moguće više javnom. Pokvarenost Antoninina nije ništa manja; vrenje njenih strasti jednako je snažno. Čovek ili žena – svejedno je njoj – ništa joj ne promiče; a neumešnost i lakomislenost doprineli su njezinom rđavom vladanju, javnom koliko je bilo i grofičino zanimanje. (vol. I, str. 4)

Čak i da Antonina nije na dvor Abe došla okićena svakojakim porokom, pa čak i razuzdanom ljubavlju prema sopstvenom polu, ne bi čudilo da je, s obzirom na uzrast, okružena takvim ljudima i budući svedokom takvih izopačenosti, radije odabrala zavodljivi put zadovoljstva umesto dosadnog i jednoličnog života kojim bi je, po svoj prilici, poveo njen previšnji i glupavi muž. Zapravo, zar se i moglo očekivati da će se mlađana kraljevna, krvi neobično tople, vezati za muža koji je bez strasti kao što je i bez ukusa, i koji ju je prepustio društvu žena lišenih časti, različito motivisanih - da je zavedu ili joj osvoje srce, koje je, premda možda još nevino, i samo bilo veoma sklono da postane drugačije. (I, 14)

Grof od Aotra [Artoa] je dobro građen i prilično ljubak; ali tup, ohol i vatren; u ženskom društvu nikada usta ne otvara, izuzev kada im svojom bestidnošću mami crven na obrazima; (...) Ovaj knez jedino voli žene, igru i vino – takoreći istovremeno; navučen je na svakovrsnu razvratnost kojoj se podaje zajedno sa svojim slavnim prijateljem, vojvodom (I, 22) od Rtraša [Šartr], najpokvarenijim i najglupljim od svih kneževa kraljevske krvi, koji u svojoj groznoj ličnosti sjedinjuje sve moguće poroke. (…) Domaćinstvo grofa od Rtraša čine ljudi njegova soja; knez od Nenoa [Onen], zapovednik njegove garde, odista je dostojan časnoga zvanja svodnika i katamite, koje svakodnevno obavlja po nalogu svojega zaštitnika. Ovaj gospodin je bio bivši kafanski služitelj i skutonoša Sofije Dlonra [Arnold], prvakinje opere i prve tribade našega doba. (I, 23)

	Dve dame po poznoj rokajnoj modi iz sredine osamdesetih godina XVIII veka.

[Antonina se vezuje za dvor grofa od Aotra.] Ubrzo počinju da je zamaraju nemoćničke milošte njezina muža, te je, što iz prirodne sklonosti, što (I, 23) navedena prevarom, popustila sramnim i strasnim miloštama svojih žena. Dugo se kanila da iznese prestolonaslednika; to je, odista, bila krajnja posledica svih onih smetnji koje je imala od strane upućene carice, njezine matere, još pre no što je napustila Čeb [Beč]. Istrpela je svoga preuzvišenog muža dokle ovaj nije sasvim istrošio sve svoje pokušaje s tim u vezi, a koji su bili jednako kratki i neučinkoviti. Stoga je bila neophodna ispomoć ljubavnika; (...) Ne pouzdajući se u sebe kada je posredi stvar od takvog značaja, Antonina je u Čeb otpravila ličnog skoroteču, jer se nije mogla pouzdati u generala Isrema [Mersi], s kojim je, takođe, dugo savetovanje moglo izazvati podozrivost. Skoroteča se vratio noseći sledeći odgovor iz Proročišta, a koji mi prenosimo od reči do reči:

Pošto, drago moje dete, gajiš strast prema ženama, moraš je izvesno i zadovoljiti; (I, 24) ali budi verna, umerena i razborita u svojim ljubavnim zgodama. Vernost čuva dobar glas; a umerenost i razboritost su od suštinske važnosti za očuvanje zdravlja – jer ništa čoveka ne kvari i telesni sklop mu ne ozleđuje tako brzo kao odnos ove prirode. Tvoj muž je nesposoban da te učini majkom, i to će zavek tako ostati; bez sumnje, to je golemo zlo, budući da je jalova kraljica jednako lišena značaja i podrške. Stoga moraš sledovati moj primer i naći mu zamenu. (...) Ljubavnik će ti biti dodatni zaštitnik; u čemu ćeš imati više sreće od mene; čitav svet je znao za moju ljubaznost i njene učinke. Tvoja se, pak, lako može prikriti strašću prema istome polu; ali, dopusti da ponovim  – misli na svoje zdravlje. (I, 25)

	Luj Šesnaesti kao prasac, na pamfletu iz 1793. god.

Potonji vojvoda od Nojigova [Vogijon], taj smrtni neprijatelj vojvode od Lozaoša [Šoazol], kome je bio objavio otvoreni rat, želeo je u to doba da osnaži svoju klimavu poziciju. Ukoliko bi mu pošlo za rukom da svoju snahu, vojvotkinju od Sen Nergema [Megren], smesti u Antonininu postelju, kako je zamislio, ona bi onda mogla da izloži njegove planove protiv neprijatelja a za sebe obezbedi mesto kraljičine sluškinje [koja je opslužuje pri odevanju]. Ova vojvotkinja, jedna od najlepših i najdražesnijih žena na dvoru, bila je vrlo dostojna položaja miljenice koji je brzo zadobila; ali, iako se na posve zadovoljavajući način istakla u ljubavnim podvizima za koje ju je njezina razbludna gospodarica predodredila, vladavina joj je bila kratkog daha. (...) (I, 26)

Nasledila ju je vojvotkinja od Soka [Kos], koja je na mesto kraljičine sluškinje postavljena na Antoninin zahtev kralju; uz koji je išla i naročita molba da njena prethodna ljubavnica te službe bude razrešena. Treća ljubavnica bi iskustvovala veću vernost i naklonost nego ijedna od prethodnica, da joj je njezino ozbiljno držanje – koje ju je naginjalo ka umovanju i filosofiranju – dopuštalo da uzme u obzir, kudikamo češće no što je običavala, Antonininu volju za moć i grešna zadovoljstva. Njihova se veza okončala kroz godinu dana. (I, 27)

[Potom Antonina za ljubavnika uzima priglupog grofa Nolida [Dilon], ali vrlo brzo bivaju rastavljeni pošto je grof otposlat sa svojom regimentom.] Rastanak je bio patetičan na obe strane; ali je kneginja od Enemega [Gemene] ubrzo ustavila Antoninine suze, dok je Nolid utehu našao u naručju sobarice.

Kraljičina ljubav prema silovitoj i razuzdanoj Enemegovoj je bila tolika da su i najobavešteniji dvorjani verovali da će njena vladavina potrajati. Susreti su im se smenjivali jedan za drugim neverovatnom brzinom; često bi se zajedno zatvarale (I, 30) i na po dva sata; činilo se nemogućnim umiriti snagu njihovih strasti; jer su se čak i u javnosti, u prisustvu ženskih članova domaćinstva, ljubakale najlascivnije moguće. Ali je Nolidov povratak iz regimente uzrokovao otpuštanje njegove suparnice, što je otplatio užicima još boljim i jačim. (...) Kada se saznalo da kraljica ne gaji odbojnost prema muškom polu, svi dvorski plemići su težili da je zadobiju. Jedno vreme je nezanimljivi markiz od Valala [Lalav] verovao za sebe da je kraljičin ljubimac, ali je ona samo kuražila njegove nade ne bi li svoja čuvstva mogla usmeriti drugde, s manje bojazni da će biti razotkrivena. (I, 31)

	Kraljevski par izložen poruzi od strane revolucionarne «žute štampe», u cilju rušenja autoriteta vladara.

Naposletku su se Antoninine želje ovenčale uspehom;  u jednom pogledu otvoreno dajući oduška svojim sklonostima, poverovala je da je s uspehom prikrila pravi predmet svojih želja; zatrudnela je; što je događaj koji je bio povod mnogobrojnih priča, budući da je čitav dvor bio zaokupljen time. (...) (I, 32) Žene sa kojima je Antonina opštila osetile su se ovim naročito uvređene; smatrajući da je samo sopstvenom polu privržena, nisu mogle preći preko ovoga neverstva. – Kažu, s tim u vezi, da su tako obeležene žene nepomirljive. Uskoro je otkriven vinovnik ovoga slavnog podviga; vojvoda od Jigaoka [Koagij] je smatran srećnikom. (I, 33) (...) Kneginja Enemeg, držeći da joj je naneta najveća uvreda, jer je tek do nedavna bila u kraljičinoj vlasti, komentarisala je o tome sa popriličnom slobodom da je napose pala u nemilost i proterana sa dvora, a na mestu dvoroupraviteljke ju je nasledila kneginja od Nasrama [Marsan]. (I, 34)

Kraljica je, bez sumnje, na svoje tajne ljubavne veze sa muškarcima gledala ili kao na nužnost ili ih je imala iz pukog kaprica. Nije mogla utažiti svoju raspaljenu žudnju a da kraj sebe nema objekt koji ju je još i uvećavao; iz toga razloga je bila rešena da kraj sebe uvek ima ženu sa kojom će živeti u najvećoj prisnosti. Kneginja od Labmala [Lambal] je zadugo bila njezina prijateljica, ali nije bila posvećena u njene ljubavne misterije (I, 34) sve dok ova nije raskinula sa Enemegovom. Ova gospa je primila najjasnije znake njezine milosti i naklonosti. Vojvotkinja od Jaona [Noaj] uskoro nije uživala mesto Antoninine prijateljice, već je izišla iz gospodaričine milosti, što nimalo nije bilo čudno. (I, 35)

	Marija Tereza od Savoje i Karinjana, udata kneginja od Lambala (1749-92), intimna kraljicina prijateljica, koju je zbog te prisnosti bio glas da je lezbijka, a što će, u krajnjoj liniji, doprineti njenoj nepopularnosti i smrti.

[Druga sveska je u celosti skazana lično Antonininim rečima, delom u vidu pisama majci.]

U ovom periodu otkrih malu Kagnalovu [Langak], i izvesna dopadljivost koju u njoj nađoh – dopadljivost na koju sam, na dvoru Akčamene [Nemačka], preko mere bila slaba – učini da žudno obratim pozornost na nju; govor očiju, poluprigušeni uzdisaji, damari srca, sve naginjaše odavanju naših uzajamnih osećanja; usledilo je razjašnjenje i bejah blažena da u svojoj vlasti imam osobu obdarenu svakovrsnom draži koja mogaše da pobudi želju i potaknutu onim neumerenim žarom razbludnosti koji tako mnogo dodaje zadovoljstvenom užitku.

Otad postadosmo nerazdvojne i naša zadovoljstva ne imahu kraja; naš odnos se, međutim, pokazao štetnim po dobar glas moje milosnice i čast (vol. II, str. 11) mojega muža, koji se isprva brižnim prekorima paštio da ga prekine; ali našav to neučinkovitim, izdao je zvaničnu zabranu kojoj sam bila obavezna da se pokorim, barem prividno; ubuduće sam mogla jedino u tajnosti da uživam u razdraganim miloštama ovoga objekta moje ljubavi. (II, 12)

Ali, gde god bio [tj. njen ljubavnik Nonert/Trenon], neka se ne zanosi da je u ovome periodu pritežavao monopol nada mnom. S njime sam, odista, uživala poprilično zadovoljstvo, ali sam ga začinila uživanjem u drugima. Gospođica Avrod [Dorva], jedna od mojih pratilja, pošto je zaslugom zadobila moje poverenje, privukla mi je pažnju svojim krasom. Sjaj njezinih očiju i delikatna belina njezinih nedara pobudiše moje želje; taj poriv uskoro posta neodoljiv i ja reših da ga zadovoljim. Način koji sam primenila je isuviše neobičan da bih ga izostavila. Kada me je jedared služila u garderobi, spazila sam mladež na njezinom desnom obrazu i istoga časa primetila da samim tim mora imati još jedan beleg ispod svoje desne dojke. Uzaman me je ubeđivala da nema, bila sam uporna u svojoj tvrdnji te izrekoh da me neće razuveriti ništa drugo do li rođene oči. – Stoga sam se ponadala da će skinuti svoj steznik, što je, crveneći, i učinila, i izložiti mom ushićenom pogledu par najljupkijih snežnih lopti kojima je žena igda bila obdarena – njihova je čvrstina ukazala na neokaljanost; Imala sam ih u svojim šakama – sisala njihove ružičaste bradavice – i, ukratko, uzela na se ulogu uspaljena ljubavnika. Ubrzo opazih da sam neke od iskri (II, 29) plama koji tinjaše u mojim grudima prenela u grudi ove slađane mome. *   *   *   *   *   Nigda žena nije bila podobnija za ljubavne igrarije; niti se igda ijedna revnosnije i sa više žara prinela na žrtvu Veneri nego ova slađana devojka.

Ovako sam, uvek iznova menjajući ljubavne igrarije, zarad užitka na koji me je moje raspoloženje neprestano izazivalo, predupredila da mi izađu iz volje, a neprestano sam se i služila privilegijom, koju mi je priroda dodelila, da sam jednako slaba na milošte oba pola. (...) (II, 30)

	Jolanda Martina Gabrijela od Polastrona, vojvotkinja od Polinjaka (1749-1793), još jedna od istaknutih dvorskih gospođa koju će za života biti glas kraljičine ljubavnice.

Moj dragi Aotra nije bio ljubomoran; ne! – daleko od toga; ali jednoga dana, kada je bio loše volje, uzeo je slobodu i pozvao me da mu ispripovedam ove tajne radnje, sa svim njemu nepoznatim pojedinostima. Veza između nas dvoje, kao i još poneke malenkosti srodnih nam priroda, naučile su me da je crveneti suludo. Stoga nisam oklevala da ga upoznam sa mojom strašću prema lepoj Avrodovoj, istovremeno ga ubeđujući da se zbog toga ne uzbuđuje. Moja sloboda mu nipošto nije bila po volji; jedino je izrazio sumnju u mogućnost ovog prisnog odnosa, i pitao me ironično kako je bilo koja žena uopšte mogla imati neki interes prema meni.

„Iznenadiću Vas, dragi moj grofe“, rekoh; i tu mu zapravo ispričah (II, 31), pošto se oslobodih njegovog zagrljaja, sve što sam s Avrodovom radila.

„Ništa“, odvrati grof, „osim rođenih očiju me ne može ubediti da je to što zborite istina; da, draga moja sestro, zgranuli ste me, ali me niste ubedili: štaviše, otići ću još dalje; kladim se u hiljadu gvineja da tako što nije mogućno!“ „Hiljadu gvineja! Prihvatam opkladu, grofe; i ukoliko ste râdi, odlučićemo bez daljeg odlaganja.“

	Marija Antoaneta kao aspida, kako ju je često prikazivala revolucionarna propaganda.

Povukavši se u privatne odaje, raskošno opremljene, grof, znajući da će izgubiti, muški se postarao da spreči kakav dalji razvoj slične sklonosti u meni, barem za to vreme. Ali čim sam osetila da sam slobodna činiti po svojoj volji, pozvonila sam, i Avrod, koja je bila na raspoloženju, pojavila se. Čim je ušla u sobu, zagrlila sam je – u prisustvu grofa – i ushićeno je poljubila. Isprva je pocrvenela; ali stid, izazvan mojim nastupom, nestao je, i čak me je prevazišla u želji da zapanjenom grofu pokaže kako su njegovih hiljadu gvineja u opasnosti. (II, 32)

Moj ljubavnik nije bio svestan opasnosti u koju me dovodi ovo izazivanje i, priznajući da je opkladu izgubio, reče da bi svakoga dana rado plaćao da prisustvuje tako zanosnom prizoru.

Kasnije sam imala razloga da posumnjam kako su pohotna ushićenja Avrodove ostavila snažan dojam u srcu moga ljubavnika. A prilikom ispitivanja, vođenog s preciznošću primalje, svoje sam sumnje potvrdila – dragovoljno sam, međutim, oprostila grofu ovu nevernost – oprost bi trebalo da bude obostran. (II, 33)

(...) Na dugom spisku muškaraca i žena mojih ljubavnika koji sam mogla da sačinim, ako sledim vremenski red, mogla sam pokazati da mi snošaj sa ženama nije ništa gadniji od onog kom sam pribegavala s muškarcima. Na dvoru jedva da je bilo žene koja je usvojila (II, 46) ukus za sopstveni pol, ali ja sam uživala. Česte posete nezanimljive Nisodove [Dosin] uskoro su me umorile; pored toga što sam je se pribojavala, znala sam da je ispod privida krotkosti tajila ljubomoran i zloćudan um; ukratko, bila je opasna druga, i već sam bila iskusila posledice njezine nesmotrenosti. Na koga onda da bacim oko kao na poručnikovog naslednika? (II, 47)

	Grafika koja prikazuje svirepo ubistvo kneginje od Lambala tokom «septembarskih pokolja» 1792. god.

Čitav dvor me je opisao kao ženu sa najrazuzdanijom strašću prema sopstvenom polu; ali javno mnenje je za mene bilo sasvim bez značaja; (II, 58); pratiti svoje sklonosti i udovoljiti svojim željama bilo je preimućstvo kog se ne bih odrekla ni iz kojeg obzira. (II, 59)

Preveo i priredio: Aleksandar

IZVOR: Memoirs of Antonina, Queen of Abo. Displaying the Private Intrigues, and Uncommon Passions. With Family Sketches, and Curious Anecdotes of Great Persons. Engleski prevod sa francuskog. Dve sveske u jednoj. London: Štampano za: Eric Bently, br. 22, Fetter Lane, 1791.

NAVOD: Ako navodite ovu veb stranu, molimo da koristite sledeći navod: Rictor Norton, izd. , "Memoirs of Antonina [Marie Antoinette], 1791", Homosexuality in Eighteenth-Century England: A Sourcebook, 24 July 2002 http://www.infopt.demon.co.uk/antonina.htm