Arhanđeo Mihailo u dvorskim odeždama. Vizantijska estetika je povezivala istu vrstu lepote sa anđelima, evnusima i preadolescentim dečacima. Agioi Anargyroi, Kastoria, XI vek.

Da evnusi predstavljaju sastavni deo istorije Vizantijskog carstva i njegovog društva bila je činjenica dobro poznata Vizantincima i njihovim srednjovekovnim savremenicima, jednako kao i današnjim istoričarima. Priča se da je jednom prilikom Vasilije Prvi (867-886) primio na dar stotinu evnuha od peloponeske patrone Danile (Danelis), budući da je ona znala da na carskom dvoru uvek ima mesta za evnuhe. (1) Abazgijskim vladarima bilo je dobro poznato koliko je veliko tržište za izvoz evnuha u Vizantiju, jer kako pominju i stare hronike, Romeji su bili opsednuti evnusima. (2) Liutprand Kremonski sa neskrivenim zadovoljstvom beleži da od svih darova koje je odneo Konstantinu Sedmom Porfirogenitu (913-959) tokom svoje diplomatske misije 949. car je ponajviše vrednovao četvoricu evnuha. (3) Takođe i Hopkins u svojoj klasičnoj studiji o prisutnosti i moći evnuha na carskom dvoru pozne antike opravdava ovu praksu time da su oni "bili od značaja“. (4) To isto je pre njega naglasio i Runciman u svojoj studiji o vladavini Romana Prvog Lakapina (920-944), napominjući pritom pronicljivo da pravi značaj vizantijskih evnuha "nikada zapravo nije uviđan“. (5)

Ova primedba datira iz 1929. i od tada je bilo izvesnog napretka u proučavanju vizantijskih evnuha, od čega se naročito izdvajaju radovi Guillanda  i već pomenutog Hopkinsa. (6) Guilland usresređuje se na proučavanje nekih službi koje su evnusi vršili u carskoj administraciji, isprva pružajući veoma korisnu analizu položaja evnuha u Vizantijskom carstvu, njihove uloge u vojsci, Crkvi i, iznad svega, u državnoj službi tokom čitavog perioda vizantijske istorije. (7) Hopkins se, pak, fokusirao na kraći period, onaj poznoantički, posvetivši se razlozima zbog kojih je prisustvo evnuha na tadašnjem carskom dvoru bilo bitno, s posebnim osvrtom na prirodu i stepen njihove moći. (8) Ali opet, za tako bitan aspekt vizantijske istorije i društva jedan takav korak u istraživanju jeste nedovoljan i mahom ograničen na fenomen dvorskih evnuha. (9) Takvo neodgovarajuće razmatranje ukupne istorije evnuha uticalo je na Boswellovu izjavu kako je jedna obimnija studija o evnusima "preko potrebna“. (10) Vredan dodatak bibliografiji posvećenoj evnusima, koji se pojavio nedavno, tokom samog nastanka ovog teksta, jeste studija Kathryn Ringrose o vizantijskim evnusima i problematici roda. (11) Ringroseova istupa sa zapažanjem da su vizantijski evnusi zapravo treći pol, tvrdeći da su se svetovna i crkvena gledišta delila po ovom pitanju, tj. prema svetovnoj percepciji su evnusi su vid jednog drugačijeg, trećeg pola, dok je crkveno gledište, poput onog koji je zastupao Teofilakt Ohridski, "osporavalo evnuhe kao treći rod“ zastupajući mišljenje da "evnusi nisu ni treći pol ni treći rod, oni su zapravo muškarci“. (12) Ringrose je, takođe, zainteresovana za verovanje kojim su evnusima pripisivane magijske moći, iako nije ostavila dovoljno prostora da se toj temi podrobnije posveti. (13)

Izučavanju evnuha poklanja se sve veća pažnja i ovim svojim tekstom želim da dam doprinos tom procesu. Kao prvo, želim da ukažem na izvesna suštinska pitanja u razmatranju istorijata vizantijskih evnuha, kao i na trenutna viđenja tih problema, a zatim, kao drugo, da se usresredim na dva ključna, ali često potcenjena ili sasvim zanemarena aspekta - načinu njihovog nastanka i njihovom poreklu.

Iako društva Stare Grčke i Rima nisu bila sasvim neupoznata sa fenomenom evnuha, jasno je da je period pozne antike taj koji svedoči o dramatičnom prisustvu evnuha u rimskom društvu, i čini se da u tom periodu oni postaju bitan element na carskom dvoru. To je motivisalo i Hopkinsovu klasičnu studiju, jer njegova je namera bila da objasni ovu pojavu. Povećano prisustvo evnuha na dvoru vezuje se prvenstveno za cara Dioklecijana (284-305), za čiju vladavinu se kaže da je obeležena orijentalizacijom ("istočenjem“) Rimskog carstva i njegovog dvora. (14) Izvesno je da su dvorski evnusi bili i žrtve Velikog progona, (15) dok Historia Augusta ukazuje na prisustvo i uticaj evnuha na dvoru. (16) Hopkins se čak pita da li ova iznenadna pojava ima neke veze sa Galerijevim zarobljavanjem harema persijskog cara 298. godine. (17) O značaju evnuha na poznorimskom carskom dvoru živo svedoče vladavine Konstancija Drugog (337-361) i njegovog naslednika Julijana (361-363). Kada je Julijan došao na vlast, svoju je vladavinu otpočeo čistkom na dvoru svoga rođaka, odbacivši pritom svu njegovu raskoš i ekstravaganciju, kakvom ju je barem on video. Među žrtvama ove čistke bili su i dvorski evnusi, za koje Libanije kaže da ih je bilo više nego "muva oko stoke u proleće“, (18) i za koje se verovalo da su Konstancija držali pod svojim snažnim uticajem, naročito preko carevog dvorjanina Evsevija. (19) Većina evnuha jednostavno je ostala bez posla, ali je zato visokom dvorjaninu Evseviju, za koga Amijan kaže kako se "od čoveka niskog roda uspeo do položaja ravnog carskoj moći“ i koga je Julijan krivio za svoj loš odnos sa carskim rođakom, izrečena presuda i bio je živ spaljen. (20) Kako god, ova antievnuška politika čini se da je trajala samo za Julijanove vlade, jer već po njegovoj smrti 363. godine očigledno je da evnusi ponovo postaju bitan činilac na carskom dvoru.

Od razloga zbog kojih su carevi rado uzimali evnuhe na dvor najčešće su isticana dva glavna: kao prvo, evnusi nikada nisu mogli da streme carskom položaju, a kao drugo, bilo je bezbedno da kraj sebe imaju žensko društvo. Ovo se, u suštini, svodi na jedno: njima se može verovati. Ovakva objašnjenja su pre poluistine, jer iako sami nisu mogli postati carevi, to ih nije sprečavalo da učestvuju u tuđim zaverama, (21) a sasvim je izvesno da su mogli imati afere sa ženama na dvoru; s tim što nije bilo opasnosti od trudnoće. (22) Znatno sofisticiraniju analizu carske naklonosti prema evnusima daje Hopkins, čija opažanja važe jednako za vizantijsku koliko i za poznoantičku istoriju. On objašnjava da evnusi nisu predstavljali isključivo istočnjački dekor, već su imali i vrlo realne funkcije. Bili su korisni za "upijanje svih onih kritika koje bi se inače svalile na cara“, (23) imali su "ulogu maziva koje je sprečavalo preveliko trenje između cara i ostalih snaga u državi koje su bile pretnja njegovom preimućstvu“, (24) a bili su tu i kao odgovor na "potrebu božanskog cara za ljudskom obaveštenošću i opštenjem“. (25)

Još jedan ključan aspekt istorije vizantijskih evnuha, koji je bio predmet nekolikih studija, jesu funkcije i uloge koje su u vizantijskom društvu pripadale evnusima. Rasprostranjeno viđenje evnuhe povezuje sa službom u domaćinstvu, iznad svega sa staranjem i nadgledanjem žena. Sigurno je da su vizantijski evnusi imali tu ulogu, ali takva slika ni u kakvom slučaju ne odgovara u potpunosti stvarnosti. Na primer, dobro je znano da evnusi koji su služili na carskom dvoru nisu ispunjavali samo svakodnevne poslove u domaćinstvu, već su mogli da dosegnu i visoko zvanje koje bi im pružalo mogućnost opštenja sa carem lično, kao i izvestan uticaj nad njim. U poznom antičkom periodu položaj dvoroupravitelja bilo je jedno od zvanja koje im je pripadalo, kao što smo već videli u slučaju cara Konstancija Drugog i njegovog dvorjanina Evsevija. (26) Naša saznanja o mestu evnuha na carskom dvoru naročito su dobra za srednjovizantijski period zahvaljujući Kletorologion-u atriklina Filoteja, sastavljenom 899. tokom vladavine Lava Šestog (886-912). (27) Atriklin je bio carski zvaničnik čije je zaduženje bila organizacija carskih svečanosti i staranje o poštovanju reda prvenstva gostiju pozivanih u tim prilikama, i u svom Kletorologion-u Filotej objašnjava svojim kolegama atriklinima koje su to osobe koje mogu biti zvanice na carskim svetkovinama, koji je njihov tačan red prvenstva u datom trenutku, kao i koje su to značajne svečanosti tokom godine kada treba pozivati sve te ljude u različitim sastavima. U ovom tekstu Filotej pruža i mnoge podatke o posebnim zvanjima u domaćinstvu dostupnim jedino evnusima na carskom dvoru. (28) Ukupno je bilo deset takvih službi, i svako od njih ukazuje na opštenje, čak i na bliskost sa carem. Na primer, najviše od ovih zvanja, zvanje parakimomena, odslikava stepen bliskosti sa carem i u bukvalnom prevodu znači "onaj koji leži pored“ ili "koji motri sa strane“. Nosilac ovog zvanja bila je neretko ključna figura carskog ustrojstva, i tu imamo i imena čuvenih pojedinaca poput Samona, Konstantina Paflagonca i Vasilija Lakapina. Ostalih devet uloga uključuju takva zvanja kao što su carev garderober, čuvar carskih stolova ili staratelj o sigurnosti carskih palata. Ove službe bile su dostupne jedino evnusima i nije bilo moguće da pripadnu nekome ko nije bio evnuh (Filotej bi takve nazivao "bradati“), (29) mada je takva isključnost ponekad mogla biti prekršena. Najpoznatiji slučaj jeste onaj kada se na najvišem evnuškom položaju parakimomena našao Vasilije Makedonac, koji je na njemu bio sve dok nije postao savladar Mihaila Trećeg (842-867), njegov usvojenik 866. i konačno njegov naslednik 867. Ipak, Filotej takođe napominje da evnusi u carskoj službi nisu bili ograničeni samo na ova "isključiva“ zaduženja u dvoru, već su, nasuprot "bradatima“ koji bi povremeno mogli da zauzmu njihovo mesto, bili u mogućnosti da službuju i na ostalim mestima u administrativnoj vlasti, kao što je mesto stratega, ali sa izuzetkom tri zvanja. Ta tri zvanja rezervisana za "bradate“ bila su zvanje eparha, kvestora i domestika (kojih je bilo nekoliko različitih vrsta). (30) Uprkos ovoj prepreci, sasvim je jasno da su evnusi u carskoj službi pred sobom imali veliki izbor zvanja na raspolaganju, izbor koji je daleko prevazilazio onaj koji su imale njihove "bradate“ kolege.

Mnoga od dela posvećenih vizantijskim evnusima usresredila su se na one evnuhe koji su bili pod okriljem carskog dvora. (31) U tom kontekstu, zapaženo je da dolazi do prekida sa fenomenom moćnih evnuha u XI veku dolaskom dinastije Komnina 1081. godine. Svakako da je uprestolenje Aleksija Prvog Komnina (1081-1118) dovelo do promene u tradicionalnom odnosu snaga, sa porodicom Komnina u najširem smislu koja se ustanovljava na vlasti i sa slabljenjem stare senatorske vladajuće elite. Lemerle tu pojavu naročito posmatra kroz smenu paradinasta, te nezvanične titule zvaničnika koji bi postao desna ruka cara ili carice, i koji je neretko bio istican kao stvarni vladalac. (32) Praveći popis paradinasta XI veka od smrti Vasilija Drugog (976-1025), Lemerle navodi Jovana Orfanotrofa, Lihuda, Jovana Logoteta, Lava Paraspondila, sidonskog mitropolita Jovana, Nićiforicu i, napokon, čuvenog Psela. Naposletku beleži da je sa fenomenom paradinasta završeno Aleksijem Komninom i ustanovljenjem porodičnog režima, jer je paradinast za vlade Aleksija bila njegova majka Ana Dalasena, a potom i njegova žena Irina Duka. (33) Naročitu zanimljivost za onog ko proučava vizantijske evnuhe predstavlja to što su većina navedenih paradinasta zapravo bili evnusi: tri Jovana i Nićiforica. Ovaj nestanak moćnih dvorskih evnuha pod Komninima zapazio je i objasnio Kazhdan, (34) mada takođe piše da se krajem XII veka, sa dolaskom Anđela i obnovom tradicionalnih snaga, ponovo pojavljuju dvorski evnusi. (35) Za Guillanda se prava promena dešava pod vladavinom Paleologa, od vizantijskog oslobođenja Carigrada 1261. pa sve do njegovog konačnog pada pod Turke 1453. Pozivajući se na latinizaciju vizantijskih navika i shvatanja, kao i na bezbednost careva u tom periodu, ističe da Vizantinci više nisu imali ni želju ni potrebu da najme evnuhe, i zaključuje "kako se može pretpostaviti da je njihov uticaj na politiku i dvor manje važan nego nekad“ ("il est vraisemblable de supposer que leur influence sur la politique et sur le gouvernement est moins importante que jadis“. (36) Nesumnjivo, ovaj problem sudbine evnuha u carstvu zaslužuje jednu podrobniju studiju.

Udovica Danila koju nose na nosilima evnusi, namenjeni kao poklon za dvor u Carigradu. Minijatura na pergamentu, Madrid BN, Skiličina hronika, Ms. vitr. 26-2, fol. 102 r., detalj.

Izvesniji aspekt povesti vizantijskih evnuha jeste da su kao grupa oni bili potcenjeni u odnosu na ostale članove društva. To se naročito zapaža još u periodu kada evnusi postaju značajna grupacija na dvoru pozne antike. Na primer, Historia Augusta ne krije zadovoljstvo kada jednom od careva nisu bile potrebna njihove usluge na dvoru, (37) dok Laktancije beleži kako je Konstantin Veliki izbegao pokušaj ubistva od strane svoga tasta postavivši "bezvrednog evnuha“ u svoj krevet, na svoje mesto, gde je evnuh i ubijen. (38) Kako god, poznoantički istoričar Amijan Marcelin ostaje glavni predstavnik antievnuških nazora tog doba. Takva osećanja čini se da je  proizvelo njegovo lično iskustvo na dvoru Konstancija Drugog, kao i iskustvo ljudi koje je on duboko uvažavao. Amijan je naročito bio ganut sudbinom zapovednika konjice, Ursicinija, kod kog je službovao, i istoričar za to naročito krivi dvorjanina Evsevija, za koga kaže sledeće:

"Poput zmije koja pucajući od otrova šalje splet svojih mladih da učine kakvo zlo dok još jedva mogu da gamižu, tako i Evsevije šalje svoje pomoćnike onda kada oni dovoljno sazru da udare na herojsko ime (Ursicinija) sa svojim zlonamernim predlozima, pošto im je sama služba dala šansu da pune uši lakovernom caru (Konstanciju) detinjim i mekim glasovima njihovoga soja“. (39)

Amijan je na ovaj način ogorčen ne samo na pojedine evnuhe poput Evsevija, već na evnuhe u celini, i tolika je njegova netrpeljivost da je izmamila čak i hvalu prema uobičajeno omraženom Domicijanu (81-96), jer je ovaj car "pod pretnjom strogim kaznama zabranio škopljenje dečaka unutar granica pod rimskom nadležnošću“, te Amijan tvrdi dalje da Domicijan nije tako postupio "ko bi onda mogao da istrpi mnoštvo takvih evnuha, kada ih je teško podneti i u malom broju“. (40) Čak i kada Amijan oseća da je neki evnuh vredan hvale, kao u slučaju dvorjanina Evterija koji je uživao carsku podršku tokom vladavine Julijana, još jednog od Amijanovih junaka, istoričar objašnjava kako ovaj evnuh predstavlja veoma neobičan slučaj. On, naime, tvrdi:

"Možda može zvučati neverovatno, jer čak i da su Numa Pompilije ili Sokrat govorili lepo o evnuhu i da su te svoje reči potkrepili zakletvama, bili bi optuženi da odstupaju od istine. Ali ruže cvatu u trnju, a i među zverima bude neka krotka“. (41)

Amijan takođe piše da je Evteriju bilo dozvoljeno da se pod starost povuče u Rim, gde je bio uvažen od strane svih, ali opet, povesničar komentariše neobičnu osobenost ovog slučaja: "Ljudi poput njega, uopšteno govoreći, tragaju za skrovištem u kom bi uživali svoje nepravo stečeno blago i krili se, poput stvorova koji mrze svetlost iz očiju mnoštva onih o koje su se ogrešili“. (42) Ovakvo antievnuško osećanje takođe odslikava i čuveni Klaudijanov napad na Evtropija, ključnu figuru na istočnom Arkadijevom (395-408) dvoru, a koji je pomenut i u Sinesijinim prigovorima na Arkadijevu vladavinu. (43) Prema Hopkinsu, razlozi ovakve silne mržnje prema evnusima od strane tradicionalne elite potiču od odboojnosti prema njihovom fizičkom stanju, njihovom niskom poreklu, ali možda najviše od svega, javljaju se zbog osetnog uticaja koji su dvorski evnusi imali na samoga cara. (44) Vrlo jednostavno, tradicionalno činovništvo bilo je ogorčeno fizičkom barijerom u vidu evnuha isprečenom između njih i cara. Takva odbojnost prema evnusima ostaje trajna crta vizantijskih društvenih nazora, koja napose vrhuni i nastankom dela koje staje u odbranu evnuha. To delo je vešto sastavio u XII veku Teofilakt Ohridski, i napisano je na zahtev jednog od njegove braće koji je i sam bio evnuh. (45) Taj brat, verovatno Dimitrije, umorio se od stalnih uvreda koje su evnusi morali da trpe i želeo je da njegov brat napiše delo kojim će ispraviti takvo stanje stvari. Teofilakt je sačinio što je od njega traženo u vidu dijaloga između kaluđera i evnuha tokom posete cara Aleksija Prvog Komnina gradu Solunu. Zagovornik antievnuških stavova evnuhe obično predstavlja kao izvorište svih poroka i tvrdi kako su oni homoseksualci. Teofilakt takođe piše kratku dijatribu protiv pohotnih evnuha, što ukazuje da su po tada uvreženom shvatanju evnusi bili "čudovišta“ čuvena po potkupljivosti i seksualnoj poročnosti. (46) Evnuh koga on napada opisan je kao razvratnik, prijatelj prostitutki, kvaritelj devstvenih, kao veći pohotljivac od jarca i poredi se sa Prijapom i Panom. Kako god, Teofilakt takođe ističe da su požudni evnusi samo izuzetak od pravila, te da je čistota zapravo prirodna odlika evnuha.

Do sada sam imao nameru da opišem one poznatije aspekte iz istorije vizantijskih evnuha, ali sada bih želeo da se okrenem onim pitanjima koja su jednako bitna, ali još uvek nisu, po mom uverenju, obrađena na pravi način. Prvi od tih aspekata predstavlja suštinski problem samog škopljenja. Iako je škopljenje bilo predmet raznih interesovanja, u većini dela koja se tiču evnuha o tome se nije raspravljalo, iako skorašnji rad Ringroseove postavlja tu temu, diskusija se svela na fusnotu a sam proces nije opisan. Možda deo problema leži u tome što su i sami Vizantinci izbegavali to pitanje; dovoljno je bilo opisati nekoga kao evnuha bez zalaženja u detalje njegovog nastanka. Podrazumevalo se da čitaocu/slušaocu to ne treba objašnjavati ili da za takvo objašnjenje on jednostavno nije zainteresovan.

Kako god, jedan vizantijski izveštaj o operativnom zahvatu škopljenja pronađen je u medicinskoj enciklopediji (nazvanoj Izvod iz medicine) lekara iz VII veka, Pavla sa Egine. (47) Pavle komentariše kako je operacija bila onakva kakvu i on sam ponekad izvodi, čak iako je to protivno njegovoj volji, da bi onda prešao na opis dva metoda škopljenja, prvi metod gnječenjem (48) i drugi odsecanjem. On piše:

"Na ovaj način izvodi se postupak gnječenjem: Deca, još u ranim godinama, smeste se u sud s toplom vodom, i onda, kada se delovi u vodi opuste, testisi se prstima stisnu sve dok potpuno ne iščile i, budući da ih na taj način više nema, ne mogu se više ni osetiti. Metodom odsecanjem, koji sledi, osoba koja treba da se uškopi smesti se na klupu te se prstima leve ruke uhvate i zategnu mošnice, a skalpelom se načine dva prava reza, svaki rez po testisu; kada testisi krenu treba ih zaseći okolo i izvaditi, ostavivši pritom veoma tanku vezu između sudova u njihovom prirodnom stanju. Ovaj metod je u prednosti u odnosu na prethodni, jer oni koji su uškopljeni gnječenjem ponekad bi obolevali od veneričnih bolesti, a ponekad bi, što se da primetiti, neki deo testisa izbegao stisak“.

Ali da li su svi bili tako pažljivi poput stručnih lekara pitanje je koje treba raspraviti. Zakonodavstvo Justinijana Prvog (527-65) pokazuje da bi na uzorku od devedeset uškopljenika preživela samo trojica. (49) Opis žive trgovine koju su kraljevi Abazgije na Kavkazu vodili sa Vizantijskim carstvom sve do kraja vladavine istog tog Justinijana nameće pitanje o nivou nege preduzimane tokom operacije. Prokopije piše da bi abazgijski vladari uzimali

"takve dečake ... pošto bi primetili da su prijatne spoljašnjosti i lepo građeni, oduzevši ih roditeljima bez imalo ustezanja od njih bi pravili evnuhe i potom bi ih po visokim cenama prodavali na rimskoj teritoriji bilo kome ko bi poželeo da ih kupi.“ (50)

"Sečenje“ je takođe pominjano kao metod škopljenja kod velikog putnika i istoričara iz X veka Masudija, ali on takođe pominje i praksu zlokobnog naziva "čupanje“. (51) Trebalo bi isto tako pomenuti da ponekad nisu uklanjani samo testisi, već i penisi, iako su takvi evnusi, po svemu sudeći, bili retkost u Vizantiji. (52) Kada je Liutprand Kremonski saznao da mu predstoji diplomatska misija na vizantijskom dvoru 949. gledao je da osigura svoj dolazak odgovarajućim impresivnim poklonima. Među njegovim odabranim darovima bila su i četvorica karcimasijana, što su zapravo mladi evnusi "koji su imali uklonjene testise, kao i penise“. (53) Svejedno, nisu svi evnusi morali biti stvoreni s namerom. Kada je u IX veku patrijarh Metodije (843-847) bio optužen za zavođenje jedne žene sprovedena je zvanična istraga. Da bi dokazao svoju nevinost, Metodije se skinuo pred svetinom i sudijama, otkrivajući im da je fizički nesposoban za nepočinstvo za koje je optužen. Objasnio je kako je mnogo godina unazad bio moren telesnom žudnjom, i da je, kao odgovor na molitve, njegovo telo "usahlo“. (54) Slučaj jednog nenamerenog evnuha iz starina stigao je do nas preko helenističkog evnuha Filetera, ključne ličnosti istorije Pergama. (55) Iako je Fileter dobro poznat kao evnuh, Strabon navodi kako je njegovo stanje zapravo slučajno, jer je prouzrokovano time što je kao dete bio pritešnjen u gužvi dok je sa svojom dadiljom bio u sprovodu. (56) Tako je Fileter postao evnuh usled pritiska nesrećnim slučajem i vrlo je moguće da je u Vizantiji sličnih slučajeva bilo još.

Razmatrajući temu kastracije, jako je važno napraviti razliku između onih koji su postali evnusi tokom detinjstva i onih koji su podvrgnuti tom zahvatu pošto bi zašli u pubertet. Ovih prvih bilo je verovatno više jedino zato što se na onom ko bi evnuhom postao pre puberteta vide one tipične odlike grupacije obeležene bespolnošću. Te odlike su "visok glas...lica sa mekom i glatkom kožom, prekrivena mrežom finih bora“, kao i "sklonost ka preteranom gojenju“. (57) Prema Masudiju, još jedna odlika koja izdvaja evnuha bila je ta što se njihovo pazuho ne oseća. (58)

Što se tiče onih koji bi postali evnusi tek nakon puberteta, o njima govori Rouselle. (59) Ona piše da bi oni kojima su testisi uklonjeni tokom puberteta zadržavali sve odlike muškosti, jer se "ostali muški hormoni i dalje proizvode...lučenjem iz nadbubrežnih žlezda“, oni bi "osećali želju“ i "postizali erekciju i ejakulaciju semene tečnosti iz prostate i semenih vezika“. (60) Kao primer škopljenja izvršavanih u antičko doba nakon puberteta ona navodi primere galija, sledbenika Kibele, čiji je cilj bio da nastave svoj seksualni život, ali da više ne budu plodni. (jalovljenje, prim. prir.) Rouselle dalje objašnjava kako je ovakvih evnuha bilo u Vizantijskom carstvu, navodeći kao primer Vasilija iz Ankire koji u IV veku devicama savetuje da izbegavaju kontakt sa evnusima, jer su mnogi od njih uškopljeni nakon puberteta i oni "gore većom i manje savladivom željom za polnim sjedinjenjem, i ... ne samo da osećaju tu vrelinu, već veruju da im se može da oskvrnave bilo koju ženu bez ikakvog rizika“. (61)  Postavljajući razlike između prepubertetskih i poslepubertetskih evnuha, čini se da je prva kategorija bila brojnija, a većina izvora sugeriše kako je najveći broj evnuha to postajao u ranoj mladosti.

Drugi bitan problem u istoriji vizantijskih evnuha koji bih želeo da istaknem jeste njihovo poreklo. Taj problem je čak češće previđan, negoli onaj koji se tiče samog škopljenja. Ni Ringroseova se nije posvetila ovom fenomenu vezavši se za tvrdnju po kojoj su evnusi poreklom iz zagraničnih oblasti carstva, kao i robovi, komentarom: "Do XI veka očigledno je da su škopljenja bile regularno vršene unutar granica Vizantijskog carstva, a uškopljeni mladići bili bi često uzimani od slobodnih porodica u carstvu“. (62) Svakako, postoji i uvreženo mišljenje po kome su vizantijski evnusi bili nerimskog porekla i niskog roda, što je sasvim tačno. (63) Domicijanove zakonske odredbe bile su isključive u tome da rimski podanik ne može biti pretvoren u evnuha, (64) a iste odredbe je preuzelo i zakonodavstvo Lava Prvog (457-474) koje je na teritoriji carstva dozvoljavalo trgovinu evnusima varvarskog porekla, ali je zato zabranjivalo trgovinu evnusima rimske nacionalnosti. (65) Tokom čitave vizantijske istorije nailazimo na evnuhe koji su nesumnjivo bili varvarskog porekla.

Na primer, dvorjanin iz IV veka, Evterije, rođen je u Jermeniji; (66) prema istoričaru Prokopiju iz VI veka "većinu evnuha među Romejima ... čine oni koji su Abazgi po rođenju“; (67) U VII veku, za prve vlade Justinijana Drugog (685-95), careva desna ruka, evnuh Stefan, bio je Persijanac; (68) a na početku X veka glavni evnuh Lava Šestog bio je Samon Arapin. (69)

Postojala je, izvesno, jedna razvijena i unosna trgovina evnusima koja pokazuje da je većina njih zaista bila vrlo niskog roda. Jermenski dvorjanin Evterije, iako rođen od slobodnih roditelja, kao dete bio je zarobljen od strane susednog plemena koje ga je uškopilo i prodalo rimskim trgovcima, preko kojih je napose završio služeći na dvoru Konstantina Velikog. (70) Već smo videli da su vladari Abazgije imali razvijenu trgovinu pretvarajući u evnuhe decu svojih sopstvenih podanika i prodajući ih potom Vizantincima. Samon je otpočeo svoju karijeru u Vizantiji kao ratni zarobljenik i običan sluga u kući porodice carice Zoje Zaucene, pre nego što će stupiti u službu Lava Šestog i otpočeti svoj meteorski uspon do pozicije parakimomena. Često pominjani Liutprandovi karcimasijani bili su, sasvim izvesno, robovi koje je kupio od trgovaca iz Verdena, za koje je važilo da su izvodili takve operacije i "odvodili dečake u Španiju obezbeđujući sebi veliku zaradu“. (71)

Ipak, bilo bi pogrešno tvrditi da su svi evnusi bili varvarskog porekla, ili da su svi oni život započeli kao roba na tržištu robljem, kao što bi jednako pogrešno bilo tvrditi da su promene u ovom fenomenu nastupile samo daljim razvojem vizantijske povesti. Uprkos Domicijanovoj vladavini, mi znamo za postojanje rimskih evnuha, i to onih slobodnih građana po svom poreklu. Dio nam kazuje da je tokom vladavine Septimija Severa (193-211) carev pretorijanski prefekt Plautijan uškopio stotinu plemenitih rimskih građana, kako mladiće tako i oženjene ljude, i naredio da njegova kćerka Plautila u svojoj pratnji može imati samo evnuhe. (72) Ovim biva jasno da se o zakon ipak oglušivalo; i zaista, zakonske odredbe Lava Prvog usmerene protiv prodaje rimskih evnuha u carstvu više ukazuju na to da je takve trgovine bilo negoli na to da je car uspeo da je iskoreni.

U IX veku carski nazori prema škopljenju i dalje su bili takvi da ga ne treba upražnjavati, mada Lav Šesti priznaje da bi u određenim slučajevima trebalo izvesti operativni zahvat iz čisto medicinskih razloga. (73) Masudi otvoreno priznaje da Vizantinci, baš kao i Kinezi, praktikuju škopljenje neke od svoje dece. (74) Ova činjenica je potvrđena i jasno oslikana pričom o poreklu evnuha Konstantina Paflagonca, koji je postao značajna figura tokom ranog X veka i za vlade Lava Šestog i njegove četvrte žene Zoje Karvonopsine. Priča pokazuje da je Konstantinov otac bio zemljoradnik po imenu Metodije koji je prihvatio običaj svojih suseda: oni bi svoje sinove uškopili, obrazovali i slali u Carigrad da dalje grade svoje lukrativne karijere. (75)

Sličan je slučaj sa ranom karijerom Simeona Novog Bogoslova (949-1022), kao i karijerom njegovog starijeg rođaka. (76) Simeon je takođe bio Paflagonac, rođen u Galati, i pošto je stekao osnovno obrazovanje od svojih roditelja, biva poslat kod babe i dede u Carigrad, gde stiče više obrazovanje. Njegova potonja karijera u carskom domaćinstvu, gde stiče titulu spatarokuvikularija, počinje zahvaljujući njegovom rođaku koji je sam bio dvorjanin (koitonit) u carskoj službi.

Evnusi su mogli da pomažu članovima svoje porodice u njihovom napredovanju u društvu. Za vlade carice Irine (oko 800) za jednog od njenih glavnih zvaničnika, evnuha Etija, kaže se da je planirao da svoga rođenog brata Lava postavi za cara. (77) Konstantin Paflagonac dospeo je do tog nivoa da je pripadnik jedne od tada najjačih porodica, Lav Foka, čini se oženio njegovu sestru. (78) Evnuh čuven po potpomaganju svoje porodice jeste i ličnost iz XI veka, Jovan Orfanotrof. (79) Rođeni Paflagonac, (80) stupio je u službu Vasilija Drugog i čak je na kraju na vizantijski presto doveo svoga brata Mihaila (1034-1041), kao i nećaka, takođe Mihaila (1041-1042).

Neki od evnuha su čak bili i članovi uglednih vizantijskih porodica. Iz ranog IX veka tu je Teodor Kratir, jedan od glavnih zvaničnika pod carem Teofilom (829-842) i koji će postati jedan od 42 mučenika kada Arapi budu zauzeli Amorion. (81) Dobro poznat je i slučaj evnuha iz X veka, Vasilija Lakapina. Bio je vanbračni sin Romana Prvog Lakapina (920-944), kog je caru rodila njegova bugarska sluškinja, i koji je još kao dečak uškopljen. Imao je dugu i uspešnu karijeru koja je trajala za vlada nekolikih careva. (82) Slučaj Vasilija Lakapina takođe je koristan jer pokazuje da nisu svi postajali evnusi s namerom da bi uspeli u životu, jer je Vasilije uškopljen s ciljem da se osujeti njegovo pravo da postane car. Ovakva upotreba škopljenja u političke svrhe bila je česta pojava u Vizantiji i redovno bi zadesila preživele sinove svrgnutih careva. Poznat je slučaj sudbina sinova Mihaila Prvog (811-813) pošto je svrgnut s vlasti. Dvojici sinova, Teofilaktu i Nikiti (prvi je imao 20, a drugi 14 godina) postrigana je kosa, uškopljeni su i potom prognani. Iz poštovanja su uzeli monaška imena Evstatija i Ignjatija, i iako je njihova carska karijera okončana, Ignjatije će se kasnije vratiti u javni život kao carigradski patrijarh (847-857 i 867-878), da bi kasnije postao i svetitelj. (83) Ostali Vizantinci koje bi zadesilo ovakvo nenadano škopljenje bili su najčešće ratni zarobljenici, kao što je slučaj sa onima zarobljenim u Italiji kasnih dvdesetih godina X veka od strane Teobalda, markiza od Kamerina i Spoleta (929-936). (84)

U ovom tekstu pokušao sam da rasvetlim ono što već znamo o vizantijskim evnusima, kao i da rasvetlim i ispitam određene aspekte koji bi morali biti poznatiji, posebno problematiku vezanu za sam čin škopljenja i njegovo poreklo. Kako sam ovim samo zagrebao po površini jedne zanimljive i važne teme, mogu jedino završiti zapažanjem da se još puno toga ima uraditi pre negoli možemo reći da smo "odradili“ problematiku vezanu za vizantijske evnuhe.

                                                              

Prevod: Aleksandar

Iz: Women, Men and Eunuchs, Gender in Byzantium, ed. Liz James 1997.

 

Kathryn Ringrose, The Perfect Servant - Eunuchs and the Social Construction of Gender in Byzantium, 2003.

Kathryn Ringrose 

Seksualna orijentacija evnuha (odlomak)

 

Jedno od komplikovanijih pitanja vezano za evnuhe jeste pitanje seksualnih preferenci evnuha. Mada je vizantijska kultura često smatrala da evnusi žive u neželjenom celibatu, takođe se pretpostavljalo da su bili seksualno aktivni, ali ne na načine koji su bili ključni za njihov rodni konstrukt. Pošto su evnusi postajali sve prihvatljiviji predmet za izučavanje, neki naučnici su počeli da iznose pretpostavke da se oni mogu izjednačiti sa savremenim muškarcima homoseksualcima i da preferiraju muškarce kao seksualne partnere, zauzimajući pasivnu ulogu u istopolnim odnosima. Ideja je moguće došla od izučavanja galli-a u klasičnom svetu i iz antropološkim studija o savremenim hijra u Indiji. (1) Među grupama kao što su savremeni hijra, rodne preference su ustanovljene pre kastracije. U Vizantiji, gde su se izgleda u većini slučajeva  kastrirala deca nego odrasli, do toga je dolazilo pre nego što su rodne preference mogle biti uopšte determinisane.

To nas vodi trnovitom problemu sa kojim savremena biologija i dalje pokušava da izađe na kraj. Da li je ono što zovemo homoseksualno ponašanje nasleđena crta, ili je naučeno ponašanje? Naši vizantijski izvori nam često govore da su evnusi bili pasivni partneri u istopolnim odnosima, ali isti ti autori međutim sažaljevaju evnuhe što žude za ženama, a nisu sposobni da odgovore na svoje želje.

Kako je Michel Foucault zgodno pokazao, ne možemo smatrati da druga društva operišu koristeći naše kategorije, bez obzira koliko nam se one mogu činiti očiglednim i osnovnim. (2) Moramo izbeći tendenciju da refleksivno pripišemo srednjovekovnom svetu naše stavove o seksualnim kategorijama i ponašanjima koji se čine na prvi pogled slični ili doneti brze zaključke o seksualnoj prirodi društva u svetu koji je veoma različit od našeg. Otuda bi bilo anahrono i nelogično pretpostaviti da je vizantijska kategorija evnuha bila analogna našoj savremenoj kategoriji "gay“, uprkos pežorativnim tradicijama koje obe dele. Istina je da vizantijski izvori ukazuju na kategoriju evnuha koji su "evnusi po prirodi“ (3). Na primer, u Žitiju sv. Andreja Jurodivnog iz X veka vidimo da se jedan takav sprijateljio sa svečevim učenikom Epifanijem. Taj evnuh je mlad i svetac ga optužuje da je sodomit.(4) U Žitiju sv. Vasilija Mlađeg postoji duga dijatriba protiv moćnog dvorskog evnuha Samonasa. On se naziva "evnuh po prirodi“ (physei o Samonas eunouchos) i optužuje se da se odaje sodomitskim činovima. (5) U Žitiju Sv. Nifona iz Konstantijane, verovatno napisano nešto nakon X veka, vidimo demone koji raspravljaju nad dušom evnuha koji se naziva sodomitom. On je takođe "evnuh po prirodi“ (physei eunouchos, kao u "duhu“ (phyche), kao i u telu (soma)). U ovom slučaju sveci spašavaju evnuhovu dušu. U istom žitiju pak srećemo drugog evnuha, "evnuha po prirodi“ (te physei eunouchos) koji je voleo novac i tukao sluge; čak ga ni Bogorodica ne bi  mogla spasti. (6)

Vizantijski izvori naginju pretpostavci da su evnusi bili pasivni partneri u istopolnim odnosima bez predstavljanja toga kao stvari lične seksualne preference. Zapravo, oficijelna upustva o dužnostima koje je glavni dvorski evnuh davao drugim evnusima koji su uvedeni u službu u privatne carske odaje, iznosi da evnuh ne sme imati prijateljske odnose ili da bude povezan sa "ljudima loše reputacije ili onima koji uvode novine“. Valja primetiti da seksualno ponašanje koje bismo mi etiketirali kao homoseksualno nije zabranjeno, nije čak ni spomenuto. To nije ono što je zabranjeno. Namesto toga rečeno je da evnuh mora voditi računa sa kim dolazi u kontakt. Pretpostavljam da "evnuh po prirodi“ može biti kodirana fraza koja se ponekad koristila da ukaže na one kastrirane muškarce koji su aktivno tražili seksualne odnose sa drugim muškarcima. (7) Mada takve reference aludiraju na seksualne činove koje mi povezujemo sa muškom homoseksualnošću, ne postoji ništa što sugeriše da se rodni konstrukt evnuha može korisno porediti sa savremenom homoseksualnošću.

Uopšte uzevši, postoji malo svedočanstava o tome da su pojedinci u vizantijskom svetu bili smeštena u rodne kategorije primarno zbog seksualnih preferenci bilo koje vrste, što je inače važan način određivanja roda u nekim društvima. Prisustvo ili odsustvo genitalija takođe ne izmamljuje puno komentara u našim vizantijskim izvorima. U vizantijskom društvu rodne kategorije bile su determinisane na načine koji nas podsećaju na neka društva američkih indijanaca u XIX veku, gde su primarne determinante roda bile društvene uloge i konvencije koje su diktirale spoljašnji izgled, fizički manirizam, izraze lica i načine oblačenja. (8) Dok je njihova nemogućnost prokreacije bila deo konstrukta, njihove seksualne preference to nisu bile, mada se ponekad u nagoveštajima o njima raspravljalo.

Prevod: Nicodemus

Iz: Kathryn Ringrose, The Perfect Servant: Eunuchs and the Social Construction of Gender in Byzantium, 2003.