Počim se Crkva preustrojila nakon invazija i ostalih razaranja u ranom srednjem veku, vatreni klirici napali su na sodomite. Oko 1051. sveti Petar Damjan, pripadnik kruga papskih reformatora, u Liber Gomorrhianus ljutito optužuje muške homoseksualce, posebice među sveštenstvom, žestoko ih osudivši uz tvrdnju da svaki onaj koji upražnjava sodomiju “razara bedeme nebeskog Jerusalima i ponovo diže zidove razrušenog Sodoma”. Njegove optužbe nagovestile su stavove potonjih sabora i kanoničara. Tvrdio je da takva sagrešenja nisu samo učestala, već da uzmiču licu javnosti budući da se takvi krivci poveravaju jedino onima koji su podjednako sumnjivi. Odgovor pape (potonjeg svetitelja) Lava Devetog (1049-54) nije više do učtivo priznanje Damjanu što se iskazao kao protivnik telesnog prljanja. Vatreni reformator nije ubedio prvosveštenika da su neophodne zamašne mere protiv svešteničke sodomije. Lav je bio sasvim voljan da zadrži moralni status quo u Crkvi, sluteći možda da bi kampanja koja bi za cilj imala da identifikuje i odstrani prekršitelje, samo još doprinela da se rana samoinficira. Da je toliko pojedinaca sa nekonvencionalnim seksualnim sklonostima služilo veri koja im je tako revnosno uskraćivala seksualna zadovoljenja, predstavlja, u osvrtu na prošlost, koliko politički toliko i psihološki problem. Seksualna nenormativnost  među sveštenstvom bila je do sada, na žalost, predmet sektaških ili anticrkvenih polemika radije nego li kakve nepristrasne studije.

Nova faza u razvoju stavova prema seksualnosti počinje sa Hildebrandom (Grigorijem Sedmim, 1073-85), najrevolucionarnijim od svih papa. On je zahtevao svešteni celibat - da sveštenici napuste svoje žene i ljubavnice. Iako ne sasvim uspešan u prisiljavanju, neumoljiva hajka na svešteničku seksualnost prerasla je u izvesni krstaški pohod koji je pogodio i pravoslavne, muslimane i Jevreje jednako kao jeretike i sodomite. Pojačano isticanje asketizma i sveštenog celibata od tada će biti obeležje rimokatoličke moralnosti. Uzdržavanje sveštenika od seksa nikada se više nije dovodila u pitanje, a osuda “neprirodnog poroka”, čak i među svetovnjacima neizbežno je postala glasnija i zapovedna. (25)

Kanonsko pravo, isprva relativno nejasno i razasuto, brzo se i u homofobičnom pravcu razvija nakon 1000. godine. “Kanonske kompilacije pokazuju da su reformatori favorizovali moralnu strogost: kao grupa smatrali su seks i ostala zadovoljstvena iskustva okuženim zlim i moćnim izhodištem greha”. (26) Sledeći primer Burkharda iz Vormsa (+ 1025), Ivo od Šartra (+ 1115) u svom Decretum-u dao je kanone koji su predviđali stroge kazne za felacio, bestijalnost, pederastiju i sodomiju. Za Jerusalimsko kraljevstvo, Sabor u Nablusu oglasio je 1120. da bi krivce za sodomiju trebalo spaliti. Gracijanov zbornik, Concordia discordantium canonum, u pet tomova, sastavljen nešto pre 1150. nadomestio je ranije zbornike, postavši tako tekst za sholastičare. Naslanjajući se na principe rimskog prava, Gracijan uvodi “prirodno pravo”, koje postaje važno zbog sodomije. Godine 1234. Grigorije Deveti proširio je zbornik, načinivši Corpus juris canonici, kome je 1298. dodata Liber Sextus (Šesta knjiga) a godine 1317. i Clementines. Ovih sedam tomova, i dva  extravagantes naknadno dodata, bila su protumačena. Sve veći broj homofobnih bogoslova, poput fanatičnih kaluđera od Tome Akvinskog pa do Luke iz Pene, utiču na tumače. Oni i inkvizitori uticali su na vlasteoske, kraljevske i gradske zakone da odrede novčane globe, škopljenja ili čak spaljivanja sodomita - sve one kazne koje su ostale strane Kanonskom pravu samom po sebi, čak i pošto je revidirano na Saboru u Trentu (1545-1563).

	Richard Puller i njegov paž gore na lomači u Zürichu 1482. god. Iluminacija iz rukopisa iz Diebold Schilling, Die Grosse Burgunder Chronik.

Iako je Gracijan posvetio nešto malo mesta “neprirodnoj” seksualnosti, Petar Melod (Peter the Chanter) je njoj posvetio poveće poglavlje svog Verbum abbreviatum. Njegov krug čini se da je izrodio fantaziju koju su pripisali svetom Jeronimu - priču da su, u trenutku kada je Bogorodica rađala Isusa, svi sodomiti umrli iznenadnom smrću. (27) Odonda su kanoničari redovno navodili Justinijanovu 77. novelu da su glad, kuga i zemljotres, kojima su mnogi dodavali i poplave i ostale prirodne katastrofe, Božja odmazda za nekažnjene “zločine protiv prirode”. Treći lateranski sabor (1179) naložio je da sveštenici krivi za “tu neobuzdanost koja je protivna prirodi” napuste Crkvu ili budu zanavek zatvoreni u manastiru. Donekle paradoksalno, Bernard od Pavije (+ 1213) držao je da sodomija ne stvara naklonost (affinity) i stoga ne predstavlja prepreku braku.

Nakon 1250. određene su stroge kazne. Zgodna politička pogrda koju su pape izricale disidentima, sodomiju je takođe neprestano dovodila u vezu s jeresi. Mnogi su ovaj porok pripisivali sveštenicima - verovatno s razlogom. Poput sholastičara, kanoničari su se bavili homoseksualnošću, bestijalnošću i masturbacijom kao nečim što je “protivno prirodi”, jer to isključuje mogućnost produžetka vrste, temelj seksualne moralnosti. Takvi zločini koje klirici počinjavaju predstavljaju skvrnuće, jer njegovo ili njeno telo jeste sud posvećen Bogu. Ovi prekršaji, ako se za njih sazna, nosili su sobom sram (infamia), gubljenje dotadašnjeg položaja, nepodobnost za javnu službu, kao i gubitak prava da se bude tužitelj ili svedok pred sudom. Ironično, kanoničar Petar od La Paluda (oko 1280-1342.) objasnio je naširoko zašto dvojica muškaraca ne mogu da se venčaju i tako ozakone svoju vezu.

Najkasnije kada je Grigorije Deveti naložio dominikancima 1232. da istraže jeretike u južnoj Francuskoj, inkvizitori počinjinju da u određenim krajevima proširuju svoju nadležnost takođe i na sodomite, sada viđene kao saveznike demona, đavola i veštica. Takvi osuđenici predavani su potom za kaznu svetovnim vlastima, koje su u to vreme bile nezavisne u izricanju i nalaganju smrtne kazne. Pre smaknuća, mučenje bi izvlačilo priznanja od žrtava i često bi zapisnici sa suđenja bili spaljivani zajedno sa njima.

U narodnoj književnosti i književnosti na latinskom, homoseksualnost je samo povremeno igrala ulogu, možda kao jedan zaostatak klasične starine. (28) Treba uvek imati na umu da je skoro sve do svog kraja, pisana srednjevekovna književnost kružila u rukopisima među čitaocima iz redova visoke elite koji su često čitali i cenili latinsko pesništvo. Niti latinski niti narodski, vernakularni tekstovi, pisani najčešće za dame i svetovnjake koji nisu poznavali latinski, ne govore mnogo o homoseksualnosti. Nisu bili isuviše predmet zvanične i nezvanične cenzure koja je uvedena pošto je štamparska presa učinila dostupnom književnost namenjenu širem krugu čitalaca vernakularnog stvaralaštva. Latinski klasici, jedina “egzotična” literatura dostupna srednjovekovnim čitaocima, bili su dovoljno bogati homoerotskim jezikom i temama da nadahnu bilo kog pesnika ili prozaistu. Cistercita iz XII veka, Elred od Rivola (Aelred of Rievaulx) divno je slavio mlade iskušenike na latinskom. (29) Mladići u mnogim od ovih srednjovekovnih pesama, “kao u nekim klasičnim pesmama, često svojim starijim ljubavnicima uzvraćaju ničim drugim do ohološću i uzdržanošću”. (30) Uz to, postojalo je više arapskih i nekoliko jevrejskih pederastijskih pesama iz muslimanske Španije. (31) Priče o vitezovima i paževima koji u zamkovima žive bez žena, gde bi jedina žena, s izuzetkom gospodareve, bila najčešće kakva sluškinja, koji su bili povezani i van svake sumnje gajili homoerotska osećanja jedan prema drugome, ponekada su u vernakularnim pesmama i romansama odražavale takva osećanja, često izokola. (32) Klirici su redovno optuživali članove engleske kraljevske kuće i njihove dvorjane za sodomiju, počevši od Viljema Drugog i sina Henrika (Henry) Prvog do Ričarda Prvog i Edvarda Drugog, baš kao i nemačke careve i njihove dvorjane od Henrika (Heinrich) Četvrtog pa sve do Frederika Drugog i Konradina. (33)

Četiri glavna toka mogu se raspoznati u srednjovekovnoj književnosti, a koja se tiču ljubavi prema sopstvenom polu: (1) veličanje fizičke lepote dečaka adolescenta, (2) slavljenje muške bliskosti i odanosti, često kodirano kao samo-žrtvujuće prijateljstvo, budući da je romantična ljubav bila rezervisana samo za žene, koje su romanse postavile na pijedestal, baš kao što se zbilo i sa novim kultom obožavanja Bogorodice; (3) obrade u kojima pojačana ambivalentnost, averzija i stroga osuda dolaze u prvi plan; i (4) prerada biblijskih ili hrišćanskih tema koje su po samom svom porkelu negativne i osuđujuće, kao što je slučaj sa često razmatranim delovima iz Danteovog Pakla.

	Templar grli sveštenika. Minijatura oko 1350. god. iz Jaques Longuyon, Les Voeux du Paon.

Bilo je više homoseksualnih pesama tokom kratke renesanse u XII veku nego bilo kada pre ili posle, što je Curtius više smatrao jednom konvencijom (zasnovanom na klasičnom latinskom) nego Boswell, koji je držao da takve pesme ukazuju na stvarne ljubavnike bilo da su oni pederasti ili gejevi. Alan od Lila (oko 1128-1202), poznat kao doctor universalis, u Žalu prirode (Complaint of Nature) oslikava prirodu kao biće koje ne poznaje bogoslovlje, koje zagovara ne suprotne već drugačije stvari, ali samo joj se čovek od svih živih bića ne pokorava i izvrće zakon seksualne ljubavi. Bodri od Burgeja (1046-1130), poput svog savremenika Marboa (Marbod), piše ljubavne pesme i ženama i dečacima:

Njihov je prekor: što, bludeći u mladosti,
Pisah devojkama, a pisah i mladićima ništa manje.
Neke stvari koje pisah, istina je, o ljubavi zbore;
I pesme moje drage behu i muškima i ženskinjama. (Stehling, 151)

Takođe, nijedno od dva najuticajnija dela iz sredine XII veka, Gracijanov Decretum, tekst za kanoničare, i Sententiarum Petra Lombarda, za bogoslove, nije bilo naročito grubo prema sodomitima, zbog čega je Boswell verovao, a mi mislimo pogrešno, da predstavljaju dokaz vajne crkvene tolerancije.

Baldwin (1994), čija se knjiga “Pet glasova” (“Five Voices”) iz severne Francuske oko 1200. ne slaže se po pitanju raznovrsnosti seksualnih tema, “nesumnjivo pristaje na uobičajeno uverenje: u skladu sa tradicionalnim jevrejsko-hrišćanskim neprijateljstvom, osuđeni su i svi homoerotski odnosi kao najdostojniji prekora među svim vidovima seksualnog ponašanja. Zbog uopštene pretpostavke heteroseksualnosti, pitanje o rodu (gender) bilo je implicitno u svih pet razgovora” (35). Koristio je tri latinska izvora pisana za sveštenike: Petra Meloda, koji je pisao u avgustinskom maniru; Prose Salernitan Questions, lekarski priručnik u Galenovom maniru; i izlaganje o ljubavi na podobije Ovidija od Andrije Kapelana. Takođe je proučavao dve vrste starofrancuskih izvora, jednu uglađenu vrstu namenjenu gospodi i damama kod Žana Renara (Jean Renard), koji je razvio romantično gledište o Hristijanu od Troa (Chrétien de Troyes) i Mariji od Francuske (jedinoj značajnoj spisateljici), i jednu manje pristojnu namenjenu građanstvu: komične priče poput onih Žana Bodela. Na opvaj je način svaka književna vrsta predstavljena u njegovim primerima, i to u vreme neposredno pre no što je usvajanje Aristotela i sholastičarske logike dovelo do porasta homofobije i “rasejalo zakonodavstvo koje je za cilj imalo da homoerotsku praksu izbriše iz Zapadne Evrope”. Tada se čak  i verovalo:

Bog je stvorio svetu tajnu braka ne bi li seksualnim odnosima dao poseban prostor... začeće dece bilo je jedan od dva nesporna cilja koja su bogoslovi pripisivali instituciji braka. Još jedared... obezbeđivanje potomstva bilo je glavno opravdanje za seksualni odnos. (36)

Čak su i udate žene bile prisiljavane da potom dragovoljno ostanu devstvene kao mulier sancta, i to ne od strane medicinske nauke, već religije, baš kao što se sve snažnije zahtevalo od sveštenika i đakona da prihvate celibat, uprkos protestima do kojih je došlo već 1074. godine u Parizu.

Mahom je tačno, međutim, da je homoseksualnost podlegla hrišćanskom tabuu, koji nije predstavljao samo zabranu homoseksualnog ponašanja već i izbacivanje te teme iz učtive konverzacije. Tek će se u XX veku ta tema otvoreno i pozitivno vratiti u svet književnosti. Pozni srednji vek, međutim, poznaje još jedan fenomen koji će potrajati do XX veka, tojest, razvijanje jezičkog koda koji je omogućio insajderima da izraze svoja homoerotska osećanja i jedan drugome otkriju svoja istinska seksualna opredeljenja, a da ih u tome ne sprečava neprijateljska Crkva ili društvo. Ova novina označava radikalan raskid sa izričitom homoerotskom književnošću antike, čiji autori i čitaoci nisu imali potrebu za jednim takvim prikrivanjem. Mnogo više treba uraditi ne bi li se sakupilo i protumačilo sve što je preteklo od tajne homoseksualne literature iz poznog srednjovekovnog perioda. Pozitivno nasleđe srednjeg veka uključuje Edvarda Drugog i Pirsa Gavestona, jedinog nedvojbeno pozitivnog homoerotskog modela veze između odraslih muškaraca koja je pomenuta već u jelisavetinsko doba u Marloweovom Edvardu Drugom. Opstanak dragocene književne građe o pederastiji iz antičkih starina, najvećim delom preko poznih srednjovekovnih rukopisa, nesumnjivo je podsticao renesansne pederaste. Među antičkim preživelima primerima jesu Grčka antologija, poznata iz rukopisa iz kasnog X veka, Atenej i Isihije (Hesychius)  iz rukopisa iz ranog XV veka, Katul sa tri rukopisa iz XIV veka. Sasvim sigurno je gej-pozitivno nasleđe antike preživelo hrišćansko zanemarivanje, cenzuru i uništenje, zahvaljujući naporu nekolicine urednika i prepisivača koji zaslužuju jedan bliži osvrt.

Imamo dve “rasprave” iz XIII veka, između Jelene i Ganimeda i između Hebe i Ganimeda (Stehling 114, 115) oko izvesne prednosti obe vrste ljubavnika. Iako heteroseksualna ljubav, u skladu s prirodom, pobeđuje, lepi nevini dečak u svakom od razgovora iznosi dobre argumente.

DEMONIZACIJA

Pre 1200. godine sodomija se nije obično povezivala sa otpadništvom od Crkve; uloga koju je muška homoseksualnost igrala u sakralnoj prostituciji u kultu Ištar-Tamuz ili u drugim religijama paganske Male Azije za dugo je bila zaboravljena, te su se i mere protiv argr-ova najvećim delom izobičajile. (37) Krstaši su izgradili predrasude o muslimanima, verujući da se ovi isuviše odaju seksualnim porocima, i o Jevrejima za koje su verovali da su pohotni. Zapadnjaci su takođe sodomiju dovodili u vezu sa dualističkom jeresi bugarskih bogumila i provansalskih katara.

Sredinom XIII veka i sama reč Bulgarus podrazumevala je značenje sodomita. Ali što je najvažnije, prvašnje strogo osuđivanje sada prerasta u razmahanu opsesiju, koju je Warren Johansson 1978. definisao i označio kao zabludu sodomije (sodomy delusion). U svom punom značenju, reč je o kompleksu paranoidnih verovanja koje je stvorila i u glave ulila Crkva, i koji prevladava dobrim delom hrišćanstva do dana današnjeg, što rezultira stavom da svaka seksualnost bez potomstva, a naročito seksualni odnosi između muškaraca, jesu protivni zakonu prirode, pravilnoj upotrebi razuma i Božjoj volji, kao i da sodomiju upražnjavaju oni pojedinci čiju su volju opsele demonske sile. Štaviše, svako je heteroseksualno usmeren, ali su svi podložni demonskom iskušenju da počine sodomiju, i potencijalni su krivci za zločin; svi mrze i osuđuju sodomite, ali ta praksa je sveprisutna i preteća i beskrajno zarazna; svako na tu praksu gleda sa odvratnošću i gađenjem, ali ko god da je iskusio sodomističko zadovoljstvo težiće za njim tokom celog svog života; to je zločin koji je počinila samo puka šaka iskvarenih pojedinaca, ali, ako ga ne zaustave najgrublje kazne, postaće toliko neobuzdan da će dovesti do samoubistva čovečanstva. Izvor večnog prokletstva za grešnika, slabi i potkopava moralne kvalitete onih koji ga upražnjavaju; toliko je mrsko Bogu da izaziva njegovu osvetu u vidu katastrofa koje mogu da pogode čitavu zajednicu zbog nekažnjenog zločina jedne jedine osobe među njima. Za sopstvenu samozaštitu svaka hrišćanska zajednica mora biti uvek na oprezu protiv njene pojave ili širenja,  i sve strane okrivljene za tako gnusnu praksu trebalo bi kazniti sa krajnjom surovošću i, ako ne i ubiti kako nalaže biblijska pouka, onda ih treba potpuno izopštiti iz hrišćanske zajednice.

Guido da Pisa, Dante i Vergilije sreću sodomite (Inferno, Canto 15), iluminacija u rukopisu iz oko 1345. god.

Ova zabluda je istrajala i pošto je svaki drugi vid srednjovekovne netrpeljivosti (poput osude preljube u Trećoj knjizi Mojsijevoj i Novom zavetu) napušten ili makar toliko obesmišljen da više nije mogao biti deo zvanične politike, čak iako je bilo nekih naznaka u ličnim stavovima pojedinaca. Ovo žilavo istrajavanje srednjovekovnog hrišćanskog nasleđa ostaje glavna prepreka gej pravima, ali takođe predstavlja izazov za istraživače srednjovekovnog društva i struktura moći. U neku ruku je čak i srećna okolnost da su zablude o sodomiji opstale suštinski netaknute sve do doba prosvetiteljstva, ako su otada nešto malo izmenjene, jer se mogu proučiti in vivo svim metodima istoričara kulture i dubinskih psihologa, ne samo iz požutelih dokumenata XVI veka pisanih jezikom koji često prikriva ono što bi savremeni istraživač voleo da sazna. Buduća studija njihove dinamike i društvenih snaga koje ih još uvek podupiru može dati dragoceni uvid u psihopatologiju.

U jeku usvajanja ovakvih uverenja, veoma prolematični ako ne i apsurdni pojmovi nalaze svoje mesto u tekstovima o sodomia ratione sexus. Iako je sveti Anselm, kenterberijski arhiepiskop godine 1100. u izvesnoj meri opravdao mlađe sveštenike koji su se odali grehu sodomskome, prevagnula je nova tvrda struja. U svojoj Legenda aurea (1290), Jakov iz Varađine ponavlja fantazam Petra Meloda kako su svi sodomiti sveta umrli u trenutku Isusovog rođenja, dodajući pritom da, po svetom Avgustinu, pošto je ljudska priroda bila okaljana ovim porokom, Sin Čovečiji je ponovo odložio svoje ovaploćenje pa se čak nosio i mišlju da se sasvim odrekne tog podviga. Hugo od Svetog Dragog (Hugh of Saint-Cher), u svom komentaru Vulgate (Pariz, 1232), svečano izjavljuje da ni trava neće rasti na mestu gde sodomije ima u toj meri kao što smo rekli, i da dok jedan incubus     (zloduh, demon koji dolazi pri spavanju) može uzeti muško obličje, a  succubus (demon koji ima seksualne odnose sa muškarcima u snu), žensko, succubus  ne bi nikada uzeo na sebe muško obličje jer bi čak i demone bilo sramota da imaju pasivnu ulogu u sodomiji. U zakonicima koji se umnožavaju, da ne bude zabune, aktivan (obično stariji) partner često bi snosio teže kazne.

Hrišćanska netrpeljivost razvila je homoseksualno ponašanje u sklopu nedokazivih ali  verovatnih fantazija. Oko 1360. južnoitalijanski pravnik, Luka iz Pene, piše u svojim Commentaria in Tres Libros Codicis, knjiga XII, 60 (61), 3:

Ako je sodomita pogubljen, i nakon toga više puta vraćen u život, svaki put treba ga kazniti još strože ako je to ikako bilo moguće: stoga su što oni koji upražnjavaju ovaj porok neprijatelji Boga i prirode, jer u Božjim očima takav greh jeste teži od ubistva, iz razloga što se na ubicu gleda kao na nekoga ko uništava samo jedno ljudsko biće, dok je sodomita taj koji ništi čitavu ljudsku rasu. ...

Gi de Roa (Guy de Roye) [Guido de Monte Rocherii], arhiepiskop Tura i Remsa, 1388. u Manipulus curatorum (u francuskoj verziji iz Troa 1604. pod naslovom Le Doctrinal de Sapience dodao je da je sramota zbog sodomije tolika da se čak i neprijatelji Isusovi nisu usudili da ga za nju optuže tokom njegovog postradanja, iako su protiv njega nakupili svakojake druge klevete) držao je:

Govoreći o poroku sodomije, Avgustin kazuje koliko je on grozan, rekavši da je taj greh daleko veći od telesnog poznanja sopstvene majke, kao što je pokazala i kazna koja je snašla Sodomljane što izgiboše u ognju i sumporu sa nebesa. Ovaj greh, sem toga, duhovno viče na Gospoda, zbog čega u Postanju Gospod kaže: Vika je u Sodomu i Gomoru velika, jer kao što Avgustin veli, ovim grehom društvo, koje bi trebalo da je u nama sa Gospodom, narušeno je onda kada je i sama Priroda, čiji je On pokretač, zagađena opačinom požude... To je zaista toliko prokleto da ne sam čin, već i njegovo pominjanje, prlja usta onoga ko govori, uši onih koji slušaju i same elemente u osnovi.

Toma Akvinski odigrao je odlučujuću ulogu u toj navali zabluda o sodomiji. U ključnom delu Summa Theologiae (I-II, q. 31, 7) on je “rđavo protumačio” materiju pozajmljenu iz Nikomahove etike (VII v 3-4, 1148b). U njoj Aristotel izričito tvrdi da seksualna sklonost muškarcima može biti prouzrokovana prirodom (natura) ili navikom (ex consuetudine). U svom komentaru na latinski prevod Aristotela, Akvinski je ponizno priznao da se takva neprirodna zadovoljstva mogu sagledati i iskusiti “iz prirode telesnog sklopa koji su [izvesni ljudi] stekli od samog početka” (ex natura corporalis complexionis quant acceperunt a principio). Ali u Summa Theologiae on je zabašurio ovaj ustupak da bi potvrdio da ono što je protivno ljudskoj prirodi (id quod est contra naturam hominis) može “postati saprirođeno pojedinačnom ljudskom stvoru” (fiat huic homini connaturale). “Saprirođeno” ovde nema značenje “urođenog” već se odnosi na osećanja koja su toliko srasla sa ličnošću osobe da su postala “druga priroda”. Kasnije dodaje i ono što Aristotel nije nigde kazao, da “takva iskvarenost može nastupiti... iz psiholoških razloga” (quae corruptio potest esse… ex parte animae) i kao primer toga navodi “u odnosu sa životinjama ili muškarcima” (in coitu bestiarum aut masculorum) da bi parafrazirao hrišćansko pojimanje sodomia-e.

Poput Filona Judejskog, Akvinski spaja jelinsku koncepciju “neprirodnog” sa zoroastrijsko-judejskim zakonom ne bi li proizveo sholastičku osudu. Iako Aristotel nije osudio homoseksualno ponašanje kao takvo, Akvinski u ovom slučaju nalaže moralnu osudu u saglasnosti sa biblijskim predanjem.

Počev od poznog XIII veka pa nadalje, uredbe protiv sodomije, sa kaznama u rasponu od samo novčanih pa do škopljenja, progonstva i smrti, ulaze u svetovno zakonodavstvo. Duhovni prekršaj iz kanonskog je prešao u građansko pravo. Vreme i mesto se menjalo, ali jezik i namera bili su svuda isti. Prvo pomenuto pogubljenje u Zapadnoj Evropi datovano je 1277. godine. Ilegala je postala norma i tako je ostalo sve dok prosvetiteljstvo nije otpočelo sa kritikovanjem i rušenjem starorežimskog krivičnog prava verujući da je sodomija, poput veštičarenja, kriminalizovana zbog sujevere i fanatizma.

Drugo oružje Crkve u njenom ugnjetavanju sodomije jeste pripisivanje sramnog dela (infamy of fact). Bila je to stigma na sve one koji su narušavali naročita kanonska ili ostala sveštena pravila, a u slučaju sodomite nasleđivan je večiti sram, što će reći doživotno izopštenje iz hrišćanske zajednice. Oni koji su osuđeni za protivprirodni porok, ili su makar okrivljeni za isti, doživeli bi društvenu smrt: čak i ako nisu bili sudski gonjeni, oni i njihove porodice mogli su da budu potpuno isključeni i ekonomski bojkotovani; mogli su da budu vređani ili čak ubijeni potpuno nekažnjivo, jer civilne vlasti nisu imale obavezu da progone napadače, što je mentalitet koji se održao u policiji i sudstvu do današnjih dana.

Opstanak srednjovekovnog srama do modernih vremena, ne neke “instinktivne odbojnosti” prema homoseksualnosti, potcrtava ostrakizam i proganjanje sa kojim se oni koji vole sopstveni pol trenutno susreću. Sram je nešto što medievalisti naročito zanemaruju; dosadašnja dela uglavnom su se bavila nedovoljno jasnim tehničkim problemima kanonskog prava, pre nego li na njihovim uticajem na društvo, koji itekako treba rasvetliti u vezi sa položajem sodomita.

PARANOIDNE ZABLUDE

Podvedena pod “zločin protiv prirode”, sodomija postaje nevidna hrišćanskom umu, ali ostaje predmet hiljade fantazija. Nije je bilo nigde, ali je opet odasvud pretila društvu uništenjem. Izbrisana je iz drevnih anala, nezabeležena u sadašnjosti, zabranjena da postoji u budućnosti. Zapisnici sa suđenja bili su spaljivani zajedno sa osuđenima, tako da nijedan trag ne bi ostao. Ipak, razvijajući se u neprobojnom mraku neznanja i sujevere, ona je bitisala tiha i nevidna, poput duha izmičući kandžama jednog netrpeljivog sveta. Ovo pomeranje od izričitog, ali ne opsesivnog, osuđivanja ranijih vekova ka jednoj mahnitoj netrpeljivosti prema homoseksualnom izražavanju ostaje obeležje zapadne civilizacije od vremena poznog XIII veka. (38)

Kao i u slučaju progona veštica, ili podizanja optužnica protiv Jevreja, optužbe za sodomiju, podnete protiv određenih pojedinaca ili sekti, nisu morale biti utemeljene u stvarnosti. Ovo je i suština vekovne rasprave o navodnoj krivici vitezova templara, koji su okrivljeni za sodomiju i kojima je u pojedinim slučajevima priznanje iznuđeno mučenjem, ne bi li na taj način njihov red mogao biti ukinut a imovina zaplenjena. Najrevnosniji istražitelji često su dolazili do negativnih zaključaka, čak su i zaključivali kako optužbe nisu uspele da ubede savremeno javno mnenje da suđenja nisu imala drugi razlog do puku pohlepu francuskoga kralja Filipa Četvrtog. (39) Kako god, neki drugi, možda manje kritični, polazeći od pretpostavke poput one da “homoseksualaca ima uvek u svemuškoj organizaciji” ili da “bliskost između muškaraca obično vodi nekom vidu homoseksualnosti”, otvoreno su podržali optužbe, čak ih i dalje razradili. (40) U vezi s tim, međutim, stoji i činjenica da je pogubljenje Pirsa Gavestona - protiv koga je dokaz bio daleko ozbiljniji - obavljeno nepune dve godine po suđenju templarima, a da je Edvard Drugi, njegov ljubavnik, bio oženjen kćerkom Filipa Četvrtog, koja je potom pomogla uzevši učešće u muževljevom zbacivanju i njegovom surovom ubistvu.

Zabluda o veštičarenju bila je izuzetno živa  od kraja XV do sredine XVIII veka, kada  je diskreditovana, osim u nekim zabačenim mestima. Judeofobična zabluda trajala je znatno duže, svakako do sredine XX veka, kada je aktivno ili pasivno učešće mnogih hrišćana u holokaustu dovelo do osećanja krivice kod jednog dela bogoslova, jer upravo su hrišćani crnili Jevreje tokom vekova. Zabluda o sodomiji ostala je u punoj snazi sve do 60-ih godina XX veka i tek se sada dovodi u pitanje.

PLAKAR I TAJNA POTKULTURA

Zabluda o sodomiji primorala je homoseksualce da žive u stanju upodobljavanja i nevidnosti. Jedina društvena organizacija na koju su mogli da računaju bila je ona kriminalne potkulture koja se nadala i priželjkivala da bude nevidna čelnicima jedne netrpeljive Crkve i države, i nije svako mogao da otkrije ili pristupi ulazu u ovaj skriveni svet. Manje nego geto, uglavnom su imali tajna okupljanja zarad seksualnih opštenja, što je bilo znano samo onima koji su imali pristup, i to sasvim sigurno u Londonu, Kelnu i mnogim italijanskim gradovima, naročito tokom XV veka. (41)

Ljubitelji sopstvenog pola bili su prisiljeni na pritvorstvo kao jedini vid opstanka. Marginalizovani od strane dominantne kulture, mogli su jedino da nađu pribežište u potkulturi koja se nije samo krila od vlasti, već od hrišćanskog društva kao celine. Rezultat je protohomoseksualni tip ličnosti kome su obmana i licemerje postali druga priroda. Preobraćenje religioznog tabua u administrativni postupak represije tražio je osavremenjenje policijskih procedura, i tu se izmaštani religiozni svet sudario sa stvarnim svetom. Čudovišnost prestupa izjednačena je sa njegovom sveprisutnošću.

Impresivna disertacija Michaela J. Rockea, “Male Homosexuality and Its Regulation in Late Medieval Florence”, neka vrsta Kinsey Report-a za XV vek, (42) zaključuje da barem kao i u ostalim italijanskim gradovima, ako ne i svuda drugde, homoseksualnost ostaje “sastavni i očigledno neiskorenjiv deo društva pozne srednjovekovne i rane moderne Firence”. Napori da se homoseksualnost uguši nisu bili od koristi, čak iako je u XV-ovekovnoj Firenci i do trećina muškaraca bivala optužena za sodomiju, jer verski sistem nije mogao da suzbije kulturne tradicije (i biološke snage) potčinjavajući ih. Zvaničnici optuženi da podržavaju sodomiju brzo su postali svesni da bi nametanje smrtne kazne svakom sodomiti predstavljalo i ranu za čitavo društvo. Kada su kazne bile isuviše oštre, magistrati bi često jednostavno odbili da prihvate nečiju krivicu, kao u Veneciji, što je smrtnu kaznu nametalo povremeno, ali spektakularno. U Firenci se broj smrtnih kazni postepeno smanjivao kako se peo broj onih koji su okrivljivani. Druge severnoitalijanske i toskanske gradske komune vladale su se načelima koja su bila negde između onih firentinskih i venecijanskih. (43)

Italijanske i u manjoj meri severnjačke komune razvile su strategiju represije. Ona je oscilirala između dva pola: trpeljivosti u smislu da nema progona aktivnosti koju je policija držala na oku, i povremenog stezanja obruča oko mnoštva prestupnika ne bi li ih kaznili smrću, osakaćenjem, progonstvom, novčanom kaznom ili kakvom drugom manje drastičnom merom. Uz ostale ludosti policijske administracije tokom vekova, ovo će ostati šablon do dana današnjeg, čak i u nacističkoj Nemačkoj. (44) Monter (1974) je dokumentovao primere nekoliko desetina suđenja za sodomiju, koji su poput talasa zahvatali Švajcarsku od XV do XVIII veka, a Carrasco (1985) je podrobno opisao svuda prisutna delovanja inkvizitora u Valensiji od XVI do XVIII veka. Moralni krstaši su, naravno, mogli da unesreće živote sodomita i ostalih žitelja seksualnog tajnog sveta, ali posle njihovih obično kratkih kampanja, život bi se vraćao u normalu ili, ako više volite, u nenormalu. Licemerje, korupcija i moralna nepostojanost postaju norma, dok homoseksualna aktivnost postaje nevidna - zaklon iza koga su zabranjeni porivi igrali svoje drame o požudi i zadovoljenju. Bogoslovi i klirici, često obesni kaluđeri poput svetog Bernadina iz Sijene, bili su ti koji su prokazali homoseksualnu želju kao jedan vid ludila, i poput Savanarole, koji je uticao na gradske zakone i rukovodio inkvizicijom. Tajne homoseksualne potkulture, poput onih u Londonu i Kelnu, vaskrsle su i preživele više od šest vekova represije i prokazanosti da bi konačno postale osnove našeg modernog pokreta. Homoseksualni tip ličnosti razvio se i preživeo u neprijateljskom miljeu usled pritvorstva i licemerja (“plakar”). Sav trud Crkve i države podbacio je u zatiranju zabranjenih sklonosti i nezakonitog ponašanja, čak i da su mogli da izgone ovo podzemlje. Stara francuska književnost, koja u pravom smislu počinje oko 1100. sa Pesmom o Rolandu, nema gotovo ništa izrazito homoerotsko. Italijanska književnost, koja počinje više od veka kasnije na dvoru Hoenštaufovaca sa sicilijanskim pesnicima a potom i sa Toskancima, mnogo pre nego što je renesansa ohrabrila divljenje i podražavanje klasičnih pederastih uzora koje je osnažilo pravac, obiluje homoerotizmom ili aluzijama na sodomite, od samog svog početka pa do kontrareformacijske represije tokom šesnaestog veka.

Šaljivi Hermaphroditus (1425) Antonija Bekadelija i Massimo of Ascoli's Hecathalegium (1489) Paćifika, kao i pogrde koje su italijanski humanisti međusobno razmenjivali, odjek su učestalih optužbi zabeleženih u policijskim isledama. Donatelo, Botičeli, Leonardo i Mikelanđelo, i sami homoseksualci i zaljubljenici u antiku, vratili su homoerotizam i nagost u umetnost, koje u stvarnosti nije bilo još od pada Rima, osim u predstavama svetoga Sevastijana, Isusa i svetoga Jovana. Polazeći od neoplatoniste Marsilija Fićina, mnogobrojne rasprave o ljubavi govorile su o dopustljivosti ljubavi između muškaraca, uključujući tu i raspravu Đirolama Benivienija (1453?-1542), kao i onaj Đovanija Pika dela Mirandole (1463-1494).

Konačno, zapadno društvo je usvojilo zabludu o sodomiji, kompleksu iracionalnih verovanja koja su od sodomita napravile žrtvene jarce za sve bolesti društva - i implicitno za neuspeh samih crkvenih profilaktičkih i apotropejskih obreda.

BELEŠKA O BOSWELLU

Ton ovog članka suprotan je idejama koje je izneo John Boswell, koji je u dve svoje knjige pokušao da iznađe crkvenu trpeljivost ako ne i odobravanje homoseksualnosti. Boswellova Same-Sex Unions in Pre-Modern Europe prati isti šablon kao i njegova Christianity, Social Tolerance and Homosexuality. (45) Obe imaju česte, sadržajne fusnote na brojnim jezicima. Obe oslobađaju hrišćansku Crkvu krivice za progone gejeva, barem do 1200. godine. Daje jednu drugačiju sliku homoseksualnosti od one koja je izneta u ovom članku ili kod mnogih drugih autora na ovu istu temu, kao što su Bullough, Compton, Goodich, Dynes, Lauritson i Johansson. Bilo da je u srednjem veku bilo gejeva (ličnosti svesnih svog identiteta, pa čak i ponosnih na isti), kao što je Boswell zagovarao i na čemu je insistirao u svojoj prvoj knjizi i u jednom od svojih članaka, (46) ili da je bilo čak homoseksualaca (shvaćeno kao tip ličnosti), nasuprot osobama koje su se samo odale sodomiji, rasprava je koja još uvek traje. Ali da su ustanovljene Crkve oprostile takve “grehe” i stvorile obrede ne bi li blagoslovile parove spojene ljubavlju tako dekadentnom i neprirodnom da je nije čak ni trebalo pominjati među hrišćanima jeste jedan anahroni zaokret, nikada ranije uzet u razmatranje, i ne bi ga ni trebalo uzeti za ozbiljno. Ne možemo naći niti jednog hrišćanskog oca, ispovednika, sholastika ili kanoničara, protestantskog reformatora ili katoličkog kontrareformatora, ili čak pravoslavca, Kopta ili nestorijanca koji je nekada napisao makar i neutralnu, a kamoli ugodnu reč o sodomitima.

Šta više, kako mi shvatamo hrišćanski brak, on je stvoren da suzbije sladostrasnost i da obezbedi potomstvo, ne da pruži uzajamno zadovoljstvo ili čak obezbedi družbenika, iako je i to mogao biti jedan od ishoda. Boswell je pretpostavio da su ovakve istopolne zajednice, kako ih je on opisao, koje je pronašao na grčkom i slovenskom, imale svoju paralelu na latinskom za katolike, ali da su one zagubljene. To je moguće, ali takva neseksualna bratstva mogu poslužiti kao preteče modernih (homoseksualnih) gej brakova samo uz krajnje naprezanje mašte i značajno zanemarivanje Svetog pisma i tradicije.

Boswell jeste naišao na zabranu sodomije u jednoj od svojih liturgija za duhovno bratimljenje, ali je onda neubedljivo tvrdio da sodomija “nije od strane srednjovekovnih Jevreja i hrišćana dovođena u vezu sa homoseksualnm ljubavlju”, (47) što mi teško da možemo da prihvatimo. All Boswellova učenost i cepidlačenje ne mogu izvoditi gej brak iz bratotvorenja. Njegov rad, briljantan kakav jeste, može najbolje biti shvaćen kao delo u tradiciji hrišćanskih apologeta, a ne nepristrasnih istraživača, iako je pisan sa stanovišta koje većina drugih pisaca ili hrišćanskih apologeta ne bi niti mogli niti hteli da prihvate. Čitaoci i istraživači moraće sami da odluče. Izvesno, građa u ovom članku trebalo bi da posluži kao dobar vodič onima koji su na pragu sopstvenih istraživanja.

Homoseksualnost je jedna od retkih činjenica ljudskog iskustva koju tako mnogo oblasti pokušava da definiše i objasni: psihologija i psihijatrija, antropologija i sociologija, istorija i filozofija, teologija, medicina i biologija, o njoj svedoče književnost, umetnost i kazneno pravo... Ako ste crnac ili stranac, zanimljivi ste, recimo, politici i sociologiji, ali teologija, medicina i seksologija, s druge strane, praktično više ne žele vama da se bave. Otuda je jako teško imati i površan uvid u sva ova diskurzivna polja od kojih je svako na svoj način doprinelo konstruisanju društvenog identiteta homoseksualca i homoseksualnosti tokom istorije. Warren Johansson je bio jedan od onih gay scholara koji su se kroz većinu ovih pobrojanih disciplina najnonšalantnije kretali. On nije samo imao “enciklopedijsko znanje”  - on je i pisao enciklopedije.

Johansson je bio i jedan od najekscentičnijih. Profesor William Percy Treći, koji je zajedno sa njim i koautor ovog članka, kao i knjige “Outing - Shattering the Conspiracy of Silence” (1994) i koji mu je bio odan prijatelj u čijoj kući je Johansson proveo poslednjih pet-šest godina života, tek nakon njegove smrti saznao je kako mu je bilo pravo ime: Peter Joseph Wallfield. Saznao je i ono što je Johanssonu očigledno bilo jako važno da se ne sazna - da je bio Jevrej, i po ocu i po majci.  Prijateljima je govorio, ako je baš morao,  kako mu je otac emigrirao u Ameriku iz neke baltičke zemlje, ali da je bio hrišćanin. Da je mu je porodica poreklom bila iz Istočne Evrope, sasvim je pak moguće. Johansson je bio slavista i germanista i verovatno je osnove nemačkog i ruskog naučio još u kući, što je poznato i iz biografija drugih američkih Jevreja koji vode poreklo iz tih krajeva Evrope. Ali manje su nam poznati oni,  poput njega, koji nisu do kraja života uspeli da ovladaju, kad su evropski jezici u pitanju, još samo baskijskim i finskim. Iako je imao sve preduslove za univerzitetsku karijeru, bio je asistent i doktorant Igora Ševčenka koji je svakako jedan od najbriljantijih vizantinologa XX veka, Johansson nakon sticanja magistarske titule, prekida rad na disertaciji o Puškinu. Univerzitetska klima ga je isuviše stiskala, a potrebnu komociju mu je omogućila, izgleda, izuzetno velika suma dolara koju je nasledio nakom majčine smrti. Johansson će biti čest gost najskupljih restorana u Njujorku (gde je proveo najveći deo života; rođen je inače u Filadelfiji), mogao se videti u belom mercedesu u kom su se s njim mreškali najatraktivniji hustler-i. Sedamdesetih i osamdesetih će, međutim,  živeti kao beskućnik - dan je provodio u bibliotekama, a noć najčešće u noćnoj sauni ili kod nekog gay-scholar prijatelja (od kojih su neki poput Waynea Dynesa, Genea Ricea i Stevea Alta povremeno vodili brinu o njegovoj ishrani), a najčešće - ne zna se gde. Nosio je godinama jedno isto odelo sve dok se ovo ne bi raspalo. Uvek sa kravatom, doduše. Svu imovinu je godinama držao u iznajmljenom ormariću sa katancem na Kolumbijskom univerzitetu, ali kada je jedan od prijatelja zaboravio da plati godišnju članarinu, domar mu je sve poizbacivao. Johansson je, kako kaže Percy, sebe video kao tradicionalnog jevrejskog poznavaoca talmuda koji od zajednice očekuje da vodi računa o njegovom smeštaju i hrani, dok je on zauzvrat prosvetljava znanjem i mudrošću. Gej intelektualna “zajednica” Amerike je, u to vreme kada je počela da se konsoliduje i ogranizuje, uistinu imala potrebu za takvim “talmudistom”, za nekim kome se mogla obratiti sa najegzotičnijim pitanjima na koje su odgovori mogli da se nađu najčešće samo u spisima na jevrejskom, starogrčkom, latinskom ili koptskom.  Kada je, primera radi, Kinseyev saradnik C. A. Tripp optužen da je izneo u svom bestseleru “The Homosexual Matrix”  netačan podatak, kojeg je zapravo, glasile su dalje optužbe, sam Kinsey “izmislio”, u vezi sa izvesnim jevrejskim običajem da članovi porodica novoobrezanih dečaka ljube njihove penise, Tripp se obratio za pomoć Johanssonu. “Sačekaj me dva dana”, odgovorio mu je. Tripp je trećeg dana uz pomoć pouzdanih istorijskih dokumenata odbranio svoje intelektualno poštenje, kao i ono već odavno preminulog Kinseya, kojega konzervativna Amerika nikad nije prestala da sumnjiči i da doslovno mrzi. (Pre izvesnog vremena Tripp je objavio biografiju Abrahama Lincolna koja je izazvala mali šok u Americi.)

Početkom šezdesetih, kada Joseph Wallfield menja ime u Warren Johansson, upoznaje Waltera Breena, svetski poznatog numizmatičara i radi zajedno sa njim na knjizi “Greek Love” (1964), koju će ovaj potpisati pseudonimom J. Z. Eglinton. Studija se danas smatra prelomnom za kulturnu istoriju homoseksualnosti i mnoge potonje knjige su nastale sledeći njene fusnote. Drugo, popravljeno izdanje, bilo je planirano, ali se nikad nije pojavilo. Dvojica autora se nisu mogli složiti oko toga u kojem dobu grčki “dečak” prestaje to biti. Johansson je smatrao da je to 14 godina, a Breen je to pitanje hteo ostaviti otvorenim. Iako je napustio službenu, univerzitetsku karijeru, njegova karijera nezavisnog naučnika i istraživača  od tog perioda sve do smrti neće biti ipak ničim uzdrmana. Piše pre svega članke, pod više pseudonima, sarađuje  i radi na utemljenju “Scholarship Committee of New York’s Academic Union”, koji počinje da izdaje neke od prvih gej naučnih časopisa i publikacija u Americi poput Gai Saber (1977-1978), Gay Books Bulletin i Cabirion (1979-1985). U ovom časopisu publikovan je prvi put članak koji je objavljen i našem sajtu pre par godina: “Ako li ko rece bratu svom: Raka!” (Cabirion 10, 1984), u prevodu AngraMaine. Široj publici postao je poznatiji tek objavljivanjem 1990. god. dvotomne "Enciklopedije homoseksualnosti" prve takve vrste u svetu. Premda su u medjuvremenu u svetu objavljeni slični referentni priručnici od koji su neki po obimu i veći od nje (da samo napomenemo one najvažnije:  Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London 2000, Dictionnaire des cultures gays et lesbiennes  (Sous la direction de Didier Eribon), Larousse 2003 i Encyclopedia of LGBT History in America, 2004), nijedan od njih ne obuhvata tako raznovrsne i neobične odrednice od grčke patristike, do masona i punk muzike. Johanssonovo poznavanje i interesovanje za istočnoevropsku kulturu tu je takođe ostavilo traga i mnoga imena i pojave, relevantni u gej kontekstu, i danas se samo tu mogu naći. Pored svog imena Johansson je pisao i pod pseudonimom "Ward Hauser" i "Evelyn Gettone", kojeg je i koristio Wayne Dynes. Korišćenje ženskog pseudonima od strane muškaraca razbesnelo je neke levo orijentisane feministkinje koje su pod pretnjom bojkota ubedile izdavača da povuče knjigu iz prodaje. Drugog izdanja, naravno, nije bilo.

Johansson versus Boswell   

Kada je 1980. god. trideset-trogodišnji profesor John Boswell objavio u Americi knjigu-događaj "Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality“, monumentalnu studiju na više od četiri stotine stranica krcatu fusnotama, koja sledeće godine biva proglašena američkom istorijskom studijom godine, a sam nastupa u  televizijskim intervjuima velikih  stanica i prima hrpu pisama obožavalaca iz čitave Amerike, Gay Academic Union, čiji je Johansson član, objavljuje 1981. god. svoju kritiku: Homosexuality, Intolerance, and Christianity. Iskusnim istoričarima, donekle konzervativne i  pozitivističke istoriografije, nije bilo teško da ubedljivom kritikom pobiju Boswellova često nategnuta tumačenja istorijskih fakata pa čak i jedan od njegovih osnovnih zaključaka "da je hrišćanstvo odrazilo promenu popularnih stavova u XIII i XIV veku više nego što ju je uzrokovalo, i da je zatim, kao deo hrišćanske tradicije, brižljivo čuvalo ideje koji su bile suštinski društvene ili popularne po poreklu.“   Postoji nešto iritantno i krajnje naivno u njegovom načinu da se Crkva amnestira, u većoj ili manjoj meri, za sve one vekove proganjanja, stigmatiziranja, dehumaniziranja gej ljudi, pogotovu ako dolazite iz tzv. pravoslavih zemalja, gde Crkva iznosi slične boswelliansku tvrdnje, ali u slučaju drugih njenih žrtava. U tim zemljama, gde srednjovekovna Crkva uistinu nije imala autonomne poluge egzekutivne vlasti, kao što je to slučaj bio sa rimokatoličkom Crkvom i njenom inkvizicijom, Crkva je uspela da veći deo javnosti ubedi da je njena uloga u brutalnom fizičkom zatiranju čitavih bogumilskih gradova, na primer, skoro beznačajna i da gotovo svu odgovornost za represije prebaci na, danas nepostojeću, državu. Pritom je "zabašurena“ činjenica da ako pravoslavna Crkva i nije imala nezavisne izvršne ograne, ona je izdavala naloge. U slučaju gej ljudi ona bi bila ona koja je poliva benzinom, na državi je bi bilo da baci šibicu. Na primeru srednjovekovne Srbije Nemanjića gde je Crkva zadugo bila "porodični biznis“, jedno takvo mehanicističko odvajanje sfera uticaja i nadležnosti Crkve i države, koje čini se Boswell zagovara za verski fanatizovana srednjovekovna hrišćanska društva, pokazuje se najapsurdnijim.

Boswellova knjiga je međutim ipak uspela u jednom - položaj onih, koje bi danas nazvali gejevima,  u srednjovekovnoj Evropi ni blizu ne odgovara crno-beloj slici koja je visila pred očima čitavih generacija istraživača. Ako je postojala represija, ona nije uvek bila istog obima, intenziteta, trajanja, dometa. Ako su postojali strogi zakoni, to uošte nije značilo da su se i sprovodili. U Vizantiji, primera radi, znamo za stroge kaznene zakone, ali za samo jednu "egzekuciju“, u vreme Justinijana (vidi>>> ), i s druge strane znamo i da je jedan od najvećih pravnih autoriteta Teodor Valsamon (XII vek), pisao ljubavne epigrame jednom evnuhu, kako je to Angeliki Laiu ustanovila. Mora se priznati da se upravo tako jedno kruto, pre-boswellovsko gledište na položaj sodomita u srednjem veku, zagovara u ovom članku i da ono takođe nije imuno na kritiku. Postoje više aspekata problema koji su ovde, a koliko nam je poznato na drugim mestima istih autora, ili nedovoljno naglašeni ili potpuno zanemareni, a koji su ipak važni za obuhvatniju sliku homoseksualnosti u srednjem veku.  Srednjovekovna društva su bila klasna društva (sv. Martin Turski je imao oko 20 000 robova, a Vatikan je poslednja evropska država koja zvanično ukida ropstvo 1838. god. ) i proći će mnogo vekova pre nego što isti seksualni moral bude važio za sve slojeve društva, o čemu svedoče mnogi dokumenti. Treba se samo setiti da  venčanje u Crkvi biva manje-više obavezno u Vizantiji tek od VIII-IX veka, do tada se samo preporučuje višim slojevima i sveštenstvu, i da su hrišćani zapravo vekovima živeli "nevenčano“, zadovoljavajući se rimskim građanskim brakom. Srednji vek poznaje, mnogo bolje nego antika, evnuhe, koji iako nisu prirodni "treći pol“ onda su svakako "treći rod“, odnosno uživali su poseban društveni status; primeri seksualne transgresije, i to one nekažnjene, ovde su jedva pomenuti, a njih je u to doba, kao i u svako drugo, mnogo. Mnogi važni događaji svojevrsnog otpora represiji su takođe izostavljeni. Malo je poznato, recimo, da je povod ustanku Solunjana 390. god. protiv omražene gotske vojne elite bilo hapšenje popularnog dvokoličara optuženog za sodomiju. Solunjani su uhvatili i ubili Gota Boteriha, koji imao čin magister militum Ilirika, a car Teodosije I (379-395) je naredio odmazdu u kojoj je po nekim istoričarima ubijeno 7 000, a drugim 15 000 ljudi (o ovome najpodrobnije svedoče istoričari Sozomen i Teodorit Kirski), što je ogroman broj žrtava imajući u vidu ondašnje demografske parametre (ubijana su i deca). To je bio i razlog zašto je sv. Amvrosije odbio da primi cara u Crkvu, ali se spor ubrzo izgladio i Teodosije I i dalje ima svoje mesto u kalendaru svetaca, mada je moderna istoriografija odavno u njemu prepoznala "prvog inkvizitora“ (zbog njegove brutalne i netolarantne vladavine, ali i delom zbog njegovog španskog porekla). Indikativno je kako su Johansson i Persy samo u dve rečenice pomenili činjenicu, koja je užasno važna za razumevanje (homo)seksualnosti u premodernim društvima, naime to kako je prvog monaha (u socio-istorijskom smislu) sv. Antonija Egipatskog (IV vek) iskušavao đavo zemaljskim dobrima, a na kraju mu ponudio iskušenje nad iskušenjima, za koje je verovao da mu ne može odoleti - lepog crnog mladića. Onog momenta kada subjekt postaje u potpunosti odgovoran za svoju želju, kada mu se ona više ne može indukovati od strane đavola na primer, jer ga više nema, stvara se preduslov za ono što će Foucault nazvati "dispozitiv seksualnosti“. Seksualnost se rađa sa smrću Boga, tvrdi Foucault, misleći pritom na XVIII i  XIX vek i narastajuću sekularaizaciju.  Kada bi vas danas neko iskušavao skupim kolima, kućom i na kraju ponuda kulminira lepim mladićem, teško da bi iko pomislio kako ste heroj apstinencije, nego pre da ste "peder“. Za Atanasija Velikog koji je pisao to žitije, i druge u srednjem veku, pomisao, želja, bez konkretne aktualizacije, nije dovoljna da bi neko mogao seksualno kategorizavati, štaviše jasnih seksualnih kategorizacija nije ni bilo. Pa ni želja prema istom polu nije po sebi bila mnogo problematičnija nego prema suprotnom - i jedno i drugo se praktično može svakom desiti. Boswell je primera radi naveo u Same Sex Union poduži odeljak jednog jerusalimskog igumana iz XIII veka u kom on detaljno, bez ikakvog ustručavanja, ispoveda svoju želju prema jednom adolescentu (da ne kažemo nešto gore), zbog koje bi danas smesta bio uhapšen, ali u srednjem veku, budući da se uspešno odupreo đavoljevim namerama, to je pisao sebi na pohvalu. (Taj detalj iz tog žitija sv. Antonija ukazuje i na to da ukoliko je jedan oblik seksualnog ponašanja društveno neprihvatljiviji, do njegovog gušenja će pre i naglašenije doći, te otuda ne treba da čudi što su ljudi sa homoseksualnim sklonostima uvek činili veliki deo monaške populacije - oni su manastire prvi počeli i da grade.) Naravno, đavo nije mogao svakoga da amnestira, i tu već padamo u mrežu ispletenu od relacija moći, nešto što dodatno komplikuje temu represije i ugnjetavanja gej ljudi u srednjem veku, a u ovom članku na to takođe nije dovoljno skrenuta pažnja. Ako i jeste na samom pragu srednjeg veka Justinijan prvi počeo da u političkim borbama koristi ubojite optužbe za sodomiji, bilo bi jako naivno pomisliti da je to uvek i svakom bilo moguće. Nema nikakve sumnje, za one koji poznaju izvore i nešto malo od života, da je Vasilije Makedonac došao na tron preko brojnih kreveta, ali zbog specifične konstelacije moći, svaka ruka koja bi ukazala na njega kao recimo sodomita bila bi odsečena. Ne može se svako javno gurnuti u jamu homoseksualnosti. Na primeru iz novije istorije to sjajno objašnjava Lee Edelman navodeći slučaj visokog činovnika Bele kuće koji je 1964. uhvaćen u seksu sa muškarcem u javnom toaletu. Bela kuća i FBI su u javnosti  kategorički odbili da je on homoseksualac, jer je oženjen, ima petoro dece, a to što ste se desilo, desilo jer je bio jako umoran, budući da je izuzetno vredan i odgovoran. Amerika je bila onda ubeđena da Walter Jenkins nije homoseksualac (v. L. Edelman, "Tearooms and Sympathy, or, The Epistemogy of the Water Closet“, u: "Nationalism & Sexualities“, 1992). Istorija homoseksulnosti i homoseksualaca u srednjem veku, kako god hoćete, puna je antinomija,  hipokrizije i igara moći,  nije dovoljno reći - represija. Otuda je Boswell dobio pohvalno i prijateljski intonirano pismo od samog Michela Foucaulta, i  "Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality“ će biti uskoro prevedena na francuski. Foucault se direktno založio kod Gallimarda.

                                                             ***

Ako nije bilo uspešnog gej pokreta bez feminističkog pokreta koji mu je prethodio, isto tako nije bilo uspešne gej emancipacije i osamosvešćivanja bez gej i lezbejskih studija, koje u Srbiji, izuzev u prevodima, ne postoje još ni u tragovima. Udeo u tome zagonetnog i nekonvencionalnog Warrena Johanssona, prostire se i čak i do Balkana. A to nije, priznaćete,  uopšte lako. Što se tiče koautora članka Williama Percya, on nije ništa manje zanimljiva ličnost, ali kako se on istinski potrudio da uradi privlačnu net-prezentaciju (vidi: >>>http://williamapercy.com/about.htm), koncentrisali smo se na Johanssona. Biografski podaci o Johanssonu poznati su nam uglavnom posredstvom eseja kojeg je Percy objavio u "Before Stonewall“. Activists for Gay and Lesbian Rights in Historical Context, ur. Vern Bullough, 2004).