Homoseksualnost u srednjem veku bila je dugo u osnovi neistražena. Sve što su pioniri istraživači iz prehitlerovskog perioda, Xavier Mayne [pseudonim Edwarda lrenaeusa Prime-Stevensona], u The Intersexes (1907), Magnus Hirschfeld, u Die Homosexualitaet des Mannes and des Weibes (1914) i Arlindo Camillo Monteiro u Amor safico e socratico (1922), imali da kažu za čitav period od smrti Justinijana Velikog 565. pa sve do 1475, moglo je da stane na svega dve strane. Prvi ko se usudio da istraži ovu "crnu rupu" u istoriji bio je sveštenik Derrick Sherwin Bailey, u studiji Homosexuality and the Western Christian Tradition (1955), koji je pokušao da Bibliju i Crkvu opravda krivice za homofobiju i represiju nad homoseksualcima, kao i J. Z. Eglinton u Greek Love (1964), koji je posvetio jedno poglavlje kontinuitetu tradicije paganske pederastije* tokom srednjeg veka. Nedavno je Vern L. Bullough u Sexual Variance in History (1976) posvetio stotinak stranica nekonvencionalnoj seksualnosti u Vizantiji i na latinskom Zapadu. Studije Michaela Goodicha The Unmentionable Vice (1979) i Johna Boswella Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality (1980) su prve te vrste u formi knjige. Koristeći prednosti nedostatka dokumentacije, kao i same organizacije tokom mračnog doba od 500-1000. godine, Boswell dalje razvija Baileyijev rad sa osnovnom tezom da hrišćani nisu bili naročito homofobični pre XIII veka - uprkos smrtnoj kazni propisanoj od strane hrišćanskih rimskih i vizantijskih careva, kao i anatemama koje su na sodomite bacali rani crkveni oci. Boswell je tvrdio da su svetovne vlasti, mnogo više nego inkvizitori, i bez direktne hrišćanske inspiracije, sprovele najviše hapšenja, suđenja, mučenja i pogubljenja nad sodomitima tokom XIV i XV veka, perioda kojim se slabo bavio, ali koji je Goodich delimice istakao iz razloga što postoji mnogo više dokumentacije. David F. Greenberg u The Construction of Homosexuality (1987), daje šezdesetak stranica u ovom pomalo marksistički koncipiranom delu, dok je Wayne L. Dynes (ed.) u Encyclopedia of Homosexuality (1990), sa više od stotinu stranica, liberalnije nastrojen. Poslednja, ako ne i najduža monografija jeste Boswellova Same-Sex Unions in Pre-modern Europe (1994) , koja teži da identifikuje pravoslavnu bogoslužbenu prethodnicu gej brakova, u društvu koje je za sodomiju propisivalo smrtnu kaznu. Najbolja je disertacija Michaela J. Rockea Male Homosexuality and its Regulation in Late Medieval Florence (1989). Članaka ima daleko više, neki su značajniji, poput onih Giovannia Dall'Ortoa o italijanskim kulturnim veličinama u Encyclopedia of Homosexuality, dok su ostali preopterećeni socijalnim konstrukcionizmom.

 

TERMINOLOGIJA

 

	Mikelandjelo - Scherzo, oko 1512. god.

Jedan od problema u proučavanju srednjovekovne homoseksualnosti jeste i pitanje da li su homoseksualci (ili gej ljudi) tada uopšte postojali. "Homoseksualac" i "gej" jesu savremeni termini. Prvi je izmislio Karoly Maria Kertbeny i upotrebio ga u jednom štampanom anonimnom pamfletu 1869. godine; reč "gay", upotrebljena tako da označi homoseksualca, potiče iz slenga američkog homoseksualnog miljea nižih društvenih slojeva (prva potvrda OED2 1935). Termini se menjaju, i trenutno oni radikalnije nastrojeni preferiraju reč kvir (queer). Po ovim savremenim shvatanjima, niko u srednjem veku niti je bio niti je mogao biti "homoseksualac, "gej" ili "kvir".

Srednjovekovni bogoslovi i pravnici koristili su još jedan termin za one koji "greše protiv prirode", naime sodomit . Latinski hrišćani su podvodili homoseksualno ponašanje pod smrtni greh luxuria, tj. pod "požudu" ili "bludničenje", odredivši ga kao njenu najgoru vrstu i naslovivši ga peccatum contra naturam ili "greh protiv prirode". Postoje tri podvrste takvog greha: ratione generis, ili "po vrsti", što bi podrazumevalo opštenje sa zverima, ratione sexes ili "po polu", to jest sa osobom istog pola i ratione modi, tj. "po načinu", što bi podrazumevalo seks sa osobom suprotnog pola, ali u pogrešan otvor, na bilo koji način koji isključuje začeće, za koje se smatralo da je jedino opravdanje za seksualnu aktivnost.

Poreklo ovog srednjovekovnog poimanja sodomije potiče iz 19. glave Postanja, gde se se govori o uništenju grada Sodoma zbog izopačenosti njegovih žitelja. Ipak ova referenca sama po sebi ne može da objasni semantički razvoj jevrejsko-helenističko-grčkog pojma sodomitâ ( sodomites), hrišćanskog latinskog sodomit ( sodomita), u srednjevekovni pojam "sodomite" ("sodomite") - što predstavlja jedan daleko širi koncept. Pod izopačenošću Sodomljana se podrazumevalo "poznati nekog", odnosno seksualno opštenje sa strancima muškarcima (pretpostavlja se "anđelima") koji su bili u poseti Lotu. Važno je da Lot, sledeći kniževni primer domaćina u Gavaji u 19. poglavlju Knjige o sudijama (verovatno kakvu stariju verziju), nudi građanima svoje kćeri umesto muškaraca koje su ovi zahtevali da poznaju, što je činjenica koja ukazuje na njihovu biseksualnost jednako kao i na ondašnji niski položaj žene. Štaviše, stihovi kazuju da Lotove kćerke još uvek nisu poznale muškarca. Tumačenje tog poznavanja (kome prethodi obimno pisanije) čini se ispravnijim od stanovišta koje su zastupali Bailey i Boswell i po kome su Sodomljani kažnjeni za negostoprimstvo. Svejedno da li ovo jeste ili nije važno, jer srednjovekovno tumačenje je jedino ono koje je ovde bitno, a ono je čini se podrazumevalo da su u pitanju u ovom slučaju istopolni odnosi.

Sasvim izvesno je da prerada, u helenističkom periodu, homoseksualnog aspekta ove epizode u legendu po kojoj su Sodomljani bili svi do jednog na sličan i naročit način iskvareni, načinivši od uništenja grada izvor tabuiziranja homoseksualnosti, nije izbrisala ostale mitopoetske elemente. Sodomljani su takođe poistovećivani sa satirima , bićima navodno obdarenim nezasitim i, kako bi danas rekli, "polimorfno perverznim" seksualnim apetitima. Zabrana u Trećoj knjizi Mojsijevoj 18:22-23 poznaje samo dve vrste grešnika: muškarce koji su opštili sa drugim muškarcima i muškarce i žene koji su opštili sa životinjama. Svi oni bili bi isključeni iz verske zajednice Izrailja, kao što su, sledstveno tome, svi sodomiti, kao širi pojam, bivali isključeni iz hrišćanske Crkve.

Hrišćanski koncept sodomite (sodomita), a potom i sodomije (koji se javlja u srednjovekovnom latinskom negde oko 1175, verovatno na Pirinejskom poluostrvu kao varijanta arapskog liwat < lt "sodomit"), takođe sadrži i kao svoju ideološku osnovu mitski arhetip satira. (1) Satiri otelotvoruju mušku seksualnu želju usled njihovih enormno muževnih udova i više-manje stalnih erekcija, ali su neuspešni u svom jurenju za ženama. Iz tog razloga radije će napastvovati usnule žene ili dečake koje bi uzimali na prepad, ali frustrirani u svojoj potrazi za zadovoljstvima, često se okreću jedni drugima ili čak životinjama. (2) Ovakvo shvatanje objašnjava očevidan dalji razvoj biblijskog predanja, kao i mnoštvo referenci na pojam sodomija. Pravna definicija, tačno je, često je uska, svedena na analni odnos sa muškarcem ili ženom ili na vaginalnu penetraciju sa životinjom. Ali psihološko shvatanje, moralno osuđivanje, počiva na implicitnom verovanju u nesputan seksualni apetit.

Drugi aspekat satirskog ponašanja koji je uobličio hrišćansku definiciju sodomita jeste bogohulnost. (3) Dok je sakralizovala heteroseksualnu aktivnost unutar braka, premda često nerado, glavnina hrišćanskih pisaca demonizuje sve ostale vidove seksualnog izražavanja. Čak su osudili kao bogohulnim kršenje, od strane monaha, duhovnog zaveta devičanstva. Ovaj deo mitopoetskog nasleđa starovekovnih pisaca upotpunio je negativnu sliku o sodomitu kao nekom ko je sebe izopštio iz krila hrišćanske vere i prakse. U tom smislu, ova hipoteza takođe objašnjava podrazumevanje pod sodomijom i seksualno opštenje sa Jevrejima i Arapima, (4) ili čak, u slučajevima ruralne Poljske XVIII veka, označavanje veze između kćeri plemenitog roda i mladog sluge obučenog za muzikanta. (5) Sodomit je opsednut nagonima tako zverskim, demonskim i bogohulnim, zbog kojih, u potrazi za zadovoljstvom, on gazi po svim Božjim i ljudskim zakonima.

Još jedan pojam koji je ušao u upotrebu u XII veku ali se raširio tek posle 1235. jeste bulgarus,"Bugar", odakle i francusko bougre i englesko bugger (iz kojih su potom izvedene imenice bougrerie i buggery ). To je zasluga lovca na jeres, Roberta le Bugra, koji je podveo sve jeretičke sekte pod jedno ime (6), koje postaje sinonim za "jeretik", a zatim i "sodomita" i "zelenaš". Katolički inkvizitori su optužili pristalice dualističkih sekti za upražnjavanje gnusnih poroka, delom i zbog njihovih nekonvencionalnih pogleda na seksualnu moralnost. (6) Englesko "buggery" u seksualnom smislu, međutim, nije nedvosmisleno osvedočeno sve do krivičnog zakonika Henrika VIII iz 1533. godine; u srednjoengleskom ono se nigde ne pominje.

 

PEDERASTIJA VS. ANDROFILIJA

 

	Prijap meri svoj falus, Pompeji, I vek n. ere

Još jedno pitanje koje treba istaći , ako ništa a ono zato što ga je Boswell tako uporno postavljao, jeste da li je srednjovekovna (i rimska) homoseksualnost bila pretežna pederastija ili androfilija. Sasvim izvesno, starovekovna homoseksualnost pretežno je podrazumevala razliku u godinama. U Staroj Grčkoj dozvoljen seksualni odnos obično bi se odvijao između (aktivnog) odraslog muškarca i (pasivnog) adolescenta uzrasta od 12 ili 13 i 17 ili 18 godina. (8) Teoretičari su hvalili takve erotske veze (za koje su neki tvrdili da ne bi trebalo da vode ka penetraciji) kao nešto što snaži bliskost između muškaraca, te podstiče građansku vrlinu i hrabrost na bojnom polju. S druge strane, Jelini i Latini su tumačili feminiziranost, u njihovim očima ponašanje neprikladno svom polu kao kada bi kakav zreo muškarac bio penetriran, kao očigledan nedostatak muške snage i karaktera, te samim tim i kao pokazatelj kukavičluka i iskvarenosti.

Bez društvenog neodobravanja, Rimljani, pod uslovom da su oni ti koji penetriraju, mogli su da postupaju po sopstvenoj volji sa robovima i oslobođenicima. (9) Suprotnost homoseksualac/heteroseksualac, iako ne nepoznata, (10) u zavisnosti isključivo od objekta ličnog izbora, nije isticana. Jedan od razloga za ovo jeste taj što je judeo-hrišćanski tabu na seksualne odnose sa osobama koje su imale istopolne genitalije, bio nepoznat jelinskoj kulturi. Pojave koje savremeni um sabira u rubrici o homoseksualnosti, potpadali su tada u nekoliko različitih posebnih i više-manje odvojenih fenomena.

Dalja prepreka svođenju homoseksualnosti na jednu jedinu kategoriju bio je pederastički misaoni sklop , psiha koja je pobuđena ne toliko muževnošću koliko androginošću muškog adolescenta. Mnogi savremeni teoretičari zanemaruju ovu suštinsku razliku između pederasta i androfila. Helenistički i rimski umetnici bili su skloni androginim mladićima, i poistovećivali su evnuha sa adolescentom kao pasivnim seksualnim partnerom. Ukratko, Grci i Rimljani nisu po pravilu mislili o objektu izbora određujući šta bi se moglo podvesti pod "homoseksualnost", već radije prema ulozi (penetrator nasuprot penetriranom). Osuda svake vrste muško-muškog seksa stoga je više jevrejska nego grčko-rimska.

"Homoseksualnost" je otuda koncept koji poput kišobrana pokriva mnoštvo urođenih sklopova i tipova ličnosti. (11) Popis onih koji stoje pod njim varirao je tokom vekova iz razloga koje tek treba rasvetliti. Verovatno je istopolni seks Grka iz više klase procentualno bio 9/10 pederastijski i 1/10 androfilni, dok se on kod savremenih Amerikanaca čini da je 9/10 androfilni i 1/10 pederastijski. Tip koji je prevladavao u srednjovekovnom periodu nije nužno bio isti tokom svih vekova ili na svim područjima, ali dokaz iz Firence i Venecije XV veka, daleko iscrpniji nego za ijedno pređašnje srednjovekovno društvo, ukazuje da je klasična varijanta odnosa koji podrazumeva razliku u godinama između partnera ostala normativna, premda uglavnom lišena svog pedagoškog aspekta, tako hvaljenim kod Grka. Savremena androfilija možda je zaista prvo procvetala ili stekla prednost u oblastima sa germanskom ili keltskom populacijom pre 1869, 1893. ili pre 1700. godine, datuma koje su i poletni socijalni konstrukcionisti poput Halperina i Trumbacha razmatrali kao rođendane savremenog homoseksualnog identiteta, ali oni nisu zapazili u kojoj meri koncept homoseksualca proizilazi iz koncepta sodomita, naročito uobičajenog sodomita.

 

KORENI HOMOFOBIJE

Jednom kada je definisana od strane bogoslova kao "grešno ponašanje", svi homoseksualni činovi, kao i ostale vrste sodomije, mogli su samo biti predmet narastajućih osuda i represija od strane verskih i civilnih vlasti. Od svetoga Pavla naovamo, hrišćani su sodomiju držali grešnom i čim su jednom zadobili moć nad vlastima, smatrali su je i zločinom. Izvori hrišćanske netolerancije bili su raznovrsni. Prvo, bilo je prisutno pagansko nasleđe. Grčko-rimska (i primitivna germanska) kultura snažno je osuđivala svaki vid homoseksualne (i bilo koje druge) aktivnosti koja je viđena kao neusklađena sa polom. Pasivan i feminiziran muškarac, nazvan cinaedus na latinskom (prema grčkom, prim. priređ.) i argr na staronordijskom, trpeo je udarce prevlađujućeg prezira i neprijateljstva, ali ipak samo društvene - ne i zakonske sankcije. (12) Međutim, osloviti nekog muškarca rečju koja znači isto što i argr po langobardskom zakonu predstavljalo je uvredu.

Judaizam je zaveštao hrišćanstvu model levitskog sveštenstva, koje je bilo heteroseksualno, ali ne i apstinentsko. Nikada tokom svoje 2500-godišnje povesti judaizam nije imao sveštenike koji su se držali celibata niti je imao devstvene sveštenice, nikada jedan drugi ideal za svoju versku elitu ili mirjane do ideal braka i očinstva. Od maloazijskih Magna Mater kultova i/ili zoroastrizma, hrišćanstvo je usvojilo drugačiju tradiciju, jednu koja je usvojila jevrejsku zabranu samokastriranja (u odbacivanju Origena i ostalih fanatika koji su od sebe načinili evnuhe "Hrista radi"), ali je i otelotvoravala jednu androginu normu u koju su se uklapali svi oni orijentisani ka sopstvenom polu.

Treća knjiga Mojsijeva 18:22 i 20:13, kao i Peta knjiga Mojsijeva 22:5 i 23:18, snažno zabranjuju mušku homoseksualnost, kultnu transvestiju i prostituciju. Štaviše, priča o uništenju Sodoma u Postanju 19 daje jedan kvazi-istorijski primer i odobrava kaznu smrću propisanu svešteničkim kodeksom. Svi ti tekstovi, čitani u Vetus Latina, a potom i u Jeronimovom prevodu Svetoga pisma na latinski, božanska su dozvola za netrpeljivost. Do dan danas oni su ostali neizbežno ključno mesto u argumentaciji onih koji se protive pravima homoseksualaca, kao u slučaju afere Bowers vs. Hardwick pred Vrhovnim sudom u Americi. Čak i da su isprva cilj i svrha ovih propisa Mojsijevog zakona bili uži od jedne načelne osude koja će kasnije postati normativ, judaistička je tradicija bila nedvosmislena. U helenističkom judaizmu, moguće kao reakcija na grčku paiderasteia, muška homoseksualnost bila je po svom značaju izjednačena sa ubistvom. Palestinski judaizam nije zaostajao; Talmud (b. Sanhedrin 73a) ide toliko daleko i određuje da svako ima pravo da ubije drugog muškarca ne bi li ga sprečio da počini ovaj zločin, izgovor je koji se još uvek navodi kao "homoseksualna panika" u izvesnim slučajevima pretučenih gejeva s ciljem da se opravda gnev "žrtve" koja se našla u blizini homoseksualca.

Rani hrišćani usvojili su i potvrdili helenističku jevrejsku homofobiju. Takvi izvodi, poput onih u Poslanici Rimljanima 1:18-32 i Prvoj poslanici Korinćanima 6:9, samo ponavljaju judaističko odbacivanje i osudu ljubavi prema pripadniku sopstvenog pola. Pored toga, iz gnostičke spekulacije o ulozi seksualnosti u kosmičkom procesu, hrišćani su usvojili duboku nelagodu prema polnom dvoobličju (sexual dimorphism) (kao nesavršenom ljudskom stanju) zajedno sa idealom jednog aseksualnog čovečanstva. Sa tog stanovišta, heteroseksualni odnos, čak i u cilju reprodukcije u okviru hrišćanskog braka, mogao je biti tek nešto više od nužnog zla; homoseksualni odnos bilo koje vrste bio je pak potpuno nepotreban.

Hrišćanski carevi, koji su postali glava Crkve, i u pravoslavnom svetu to i ostali, ustanovili su smrtnu kaznu isprva možda samo za pojedine, a potom za sve homoseksualne činove. Sinovi Konstantina Velikog doneli su antisodomijski zakon 341. god. (13), a dekret Teodosija Velikog iz 390, za kojim su u VI veku usledile Justinijanova 77. i 141. novela, propisivao je smrt na lomači za "zločin protiv prirode". Štaviše, Justinijan je začetnik duge tradicije redovnog okrivljavanja tabuizirane seksualnosti za sve bolesti društva, tvrdeći da Bog šalje kugu, glad i zemljotrese kao kaznu zbog sodomije. (14) Otuda je u osvit srednjeg veka carski zakon, inspririsan teolozima, propisivao smrt.

 

CRKVENI OCI

	Bozanstveni Falus - Pompeji

Patristički spisi, od kojih većina pretpostavlja kanonski Novi zavet, ako ne i njegove apokrife, jesu hrišćanski tekstovi iz perioda od II do VII veka, ili čak i do XIII veka, od kada preovlađuje sholastika. (15) Izuzetak predstavlja Tajno Jevanđelje po Marku (16) koje biće da je govorilo o Isusovom homoerotskom odnosu sa katihumenom pre nego što je ta tema izbačena iz kanonskog Markovog jevanđelja. Kakvim ih znamo, jevanđelja su vrlo suzdržana po pitanju Isusove seksualnosti, tako da se još uvek vode žestoke rasprave oko toga da li je Isus preporučivao čednost, do koje je očigledno držao, pre nego brak kojeg je hvalio. (17)

Više od bilo kog drugog jevanđeliste Luka oslikava Isusa koji kudi one što se drže slova zakona umesto da se prihvate duha ljubavi, kao što se i suprotstavlja rabinskim konvencijama vezanim za seks, propovedajući na primer da se onaj ko ga sledi mora odreći ženine ljubavi, napustiti roditelje i da je za spasenje neophodan celibat. U ranoj Crkvi, pre nego što su učvršćeni predanje i tekstovi, iako su malobrojni zagovarali i upražnjavali svaki vid seksualnosti od devstvenosti do promiskuiteta, većina, svesna da se po seksualnim nazorima izdvaja i stoji, kako su smatrali, iznad pagana, prihvata judaistički pogled da je homoseksualnost, poput čedomorstva, veoma ozbiljan zločin.

Apostol Pavle, kako se smatra - drugi osnivač, čije poslanice koje čine trećinu Novog zaveta jesu najstarije od sačuvanih hrišćanskih pisanija, bio je eksplicitan. Propisao je brak samo za one koji su isuviše slabi da bi ostali čedni, ali je zabranio razvod, tada stvar volje jevrejskih, grčkih i rimskih muževa. (18) Pod uticajem jevrejskog Pisma, farisejskog judaizma i sa mešavinom asketskog platonizma i teozofskog judaizma kojeg je najbolje reprezentovao Filon Judejski, kategorično je zabranio svaki seks van braka. Izdvojio je homoseksualnost, čak i između žena, za naročitu osudu, kao i transvestiju u bilo koji pol, dugu kosu kod muškaraca i ostale znake feminiziranosti ili nežnosti, kao i masturbaciju. Poslanica Rimljanima 1:18-27, Titu 1:10, Timotiju 1:10 i Prva poslanica Korinćanima 6:9, sve one izričito zabranjuju mušku homoseksualnost.

Svaki od otaca bio je izrazito ili pritajeno homofobičan (u svom zagovaranju devstva, čednosti itd.). Najstariji postbiblijski (nekanonski) hrišćanski homofobni spis koji je sačuvan, antijevrejska Varnavina poslanica , poznata po aleksandrijskom rukopisu iz IV veka, objašnjava kako je Mojsijev zakon proglasio zeca nečistim jer simbolizuje sodomiju. U Delima Pavla i Tekle tvrdi se da je Pavle zahtevao potpuno odricanje od seksa. Dela apostola Andrije ubeđuju ženu da će ona uzdržavanjem od seksa sa svojim mužem prevazići svoje grehe koji su poreklom još od proterivanja Adama i Eve iz Edenskog vrta. U Delima Jovanovim Hristos čak triput odgovara apostola od ženidbe. Sredinom III veka, Dela Tomina bila su prilično zanesena životom bez seksa. Gnostičko Jevanđelje po Egipćanima zastupalo je stav da su Adam i Eva doneli smrt otkrivši seks.

Po povratku iz Rima na Bliski istok godine 172, Tacijan, učenik Justina Mučenika (koji je čak ubedio još jednog pobožnog mladića da se kastrira) zapovedio je čednost svim hrišćanima. Neke crkve u Siriji krštavale su samo muškarce u celibatu. Pojedini jeretici tokom II i III veka isticali su da je brak satanska rabota. Markioniti su opisali telo kao gnezdo greha. Jevanđelje po Egipćanima veli da je Isus govorio o raju pre nego što su i stvoreni polovi. Nisu se svi slagali, i među slobodnoumnijim aleksandrijskim sektama iz II veka Karpokratov nepunoletni sin Epifan, koji ga je nasledio na čelu jeretičke sekte, zagovarao je da žene i stvari budu zajedničke. Ova tradicija, međutim, nikada neće biti snažna.

Karakterišući preljubnike i pederaste kao neprijatelje hrišćanstva, Atinagora ih je već 177. podvrgao izopštenju, tada najstrožoj kazni koju je Crkva, i sama tada još uvek izložena progonima rimske države, mogla da izrekne. Sabor u Elviri (305.) teško je osudio pederaste. Kanoni 16 i 17 Sabora u Ankiri (314.) određuju duga pokajanja i isključenja iz Crkve za pederaste.

Sveti Kliment, čelnik katihetske škole u Aleksandriji sve dok nije nije pobegao pred progonom 202, kombinovao je gnostičko verovanje po kome prosvetljenje donosi savršenstvo sa platonskom doktrinom prema kojem je neznanje (pre nego greh) to koje prouzrokuje zlo. Pozajmljujući od neoplatonizma i stoicizma, Kliment, koji je idealizovao brak bez seksa, poput braka između brata i sestre, isto kao i Filon, osudio je homoseksualnost kao protivprirodnu. Pseudo-Kliment držao je da bi trebalo gledati daleko, do Kine, za ljudima koji žive pravednim i umerenim životom ( Priznanja (Recognition) , 8, 48).

Obrazovani entuzijasta Origen, kog je majka sprečila da se izloži stradanju 202. godine, pojačao je postove, bdenja i siromaštvo uz samokastraciju, jer je navod iz Mat. 19:12 razumeo kao doslovnu preporuku za nju. Godine 257. jedan drugi fanatik, sveti Kiprijan, episkop kartaginski, smatrao je da je kuga za cilj imala da devstveni hrišćani umru nedirnuti, ali nijedan hrišćanin se nije pozivao na medicinske argumente po pitanju prednosti devstva ili (poput poznih paganskih lekara) predostrožnosti i umerenosti, što nije potpuno ista stvar. Sirijski falsifikati iz III veka pripisani svetom Klimentu, episkopu Rima, zabrinuti su zbog bazbračnog devstvenog mladića koji putuje od jedne zajednice do druge, jer bi ga kakva neudata žena mogla napasti.

Koptski rodonačelnik hrišćanskog monaštva, sveti Antonije, sa 20 godina odrekao se svoga nasledstva i posvetio se askezi, povukavši se isprva u grobnicu, a potom u pustinju, u obema se boreći sa demonskim hordama. Ne uspevši da ga zavede prerušen u ženu, đavo mu ponovo dolazi, ovoga puta u vidu crnog mladića. Oko 305. Antonije organizuje pustinjake koje je privukao u zajednicu sa slobodnim pravilom. Okončanje progona omogućilo je takvim asketama slavu koja je do tada pripadala samo mučenicima. Poput svetoga Antonija, i drugi anahoreti su smatrali seksualnu želju najtežim porivom s kojim se treba izboriti i propisali su stroge postove ne bi li je oslabili. Pustinjski oci još su više povećali seksualni negativizam ostalih hrišćana čim se monaštvo pojavilo i suočilo sa homoseksualnim iskušenjima u svojim manastirima.

Preobrativši se u hrišćanstvo, pošto je izbačen iz vojske 313. godine, još jedan Kopt, sveti Pahomije, osnovao je manastir u Tebaidi gde će konačno kao vrhovni iguman nadzirati devet takvih ustanova za muškarce i dve za žene. Njegovo pravilo, prvo za kinovite , uticalo je na pravila svetoga Vasilija, Jovana Kasijana, Kesarija iz Arla, svetoga Benedikta i na ono "Gospodnje". Pahomije je govorio da "nijedan kaluđer ne sme spavati na madracu drugog kaluđera" (glava 40) ili da priđu bliže jedan drugome "bilo da sede ili stoje" više od 1 kunite (oko 18 inča) čak i kada obeduju zajedno.

Najpoznatiji od stolpnika, Simeon Stolpnik (390-459.) živeo je na stubu oko 4 decenije u blizini Antiohije čineći čuda. Takve "Hristove atlete" umrtvljavali su svoja tela više nego što su olimpijske atlete ikada usavršavali svoja, ali manjak spoljne discipline i skandali ostalih isposnika ohrabriće umnožavanje manastira, u kojima je suzbijanje sodomije postala prava opsesija. U mnogome pod uticajem pustinjskih otaca, sa kojima je dugo boravio, patrijarh Jovan Zlatousti, najistaknutiji od grčkih otaca, grmeo je u Četvrtoj Propovedi o Rimljanima 1:16-27.: "Koliko li će pakala biti dovoljno za takve (sodomite)?"

Dugotrajnu borbu protivu sinagoga sveti Pavle je otpočeo u Maloj Aziji, središtu hrišćanstva, da bi se ona potom proširila na Rim i na Severnu Afriku, kaljajući hrišćanstvo antijudaizmom. Kao što su latinski hrišćani pozajmili antijudaizam od Grka, koji su se dugo s njima sukobljavali u Aleksandriji, takođe su pozajmili homofobiju od Jevreja, koju su ojačali rimskim neprijateljstvom prema feminiziranosti. Katolici su možda postali i više homofobični od pravoslavnih, koji su ipak živeli među još uvek donekle pederastičkim Grcima.

Postavši episkop Liona godine 177. godine, nakon Potinovog postradanja, sveti Irinej se obrušio na gnosticizam. Možda najuticajniji gnostik, Valentin, bio je prokazan da je propovedao slobodnu ljubav za "pneumatike", duhovne ljude oslobođene Zakona uz pomoć gnosis-a (znanja). Za razliku od svog aleksandrijskog savremenika, svetog Klimenta, koji je sodomiju proglasio "protivprirodnom" i razmahivao se ostalim platonističkim argumentima, Irinej je naglašavao tradiciju, kanon Svetog pisma, i episkopat u svojoj borbi protiv gnostika.

Obrazovan u slobodnim veštinama i pravu u Kartagini, Tertulijan, otac latinskog bogoslovlja, koji se pokrstio 197. godine, na kraju se priključio montanistima. U apologijama i kontroverznim i asketskim traktatima na latinskom i povremeno grčkom, pobijao je paganske optužbe da hrišćani upražnjavaju homoseksualnost i kanibalizam, optužbe kojima će se, ironično, hrišćani uskoro baciti na jeretike. Tertulijan je zahtevao potpuno odvajanje ne bi li se izbegli nemoral i idolatrija paganskog društva. Možda je priredio spis Stradanje svetih Perpetue i Felicite, čiju devstvenost je učinio okosnicom čitave priče. (19) Sledeći Irineja u isticanju tradicije i napadima na valentijance, pesimistički je razmišljao o prvorodnom grehu i čovekovom padu. Eshatološka očekivanja odvela su ga u asketizam i perfekcionizam. U spisu De Pudicitia, osudio je slabost pape Kaliksta i kartaginskog episkopa po pitanju seksualnih grešnika, zahtevajući zakonski sistem nagrada i kazni. Iako pod uticajem stoicizma, držao se bukvalnog i istorijskog tumačenja spasenja. Oko 250. jedan latinski autor, verovatno Novatijan, piše: "Devstvo nas čini ravnim anđelima".

Jedan od četvorice latinskih "doktora Crkve", sveti Amvrosije, u svojoj raspravi o svešteničkoj moralnosti, De Officiis , podstiče asketizam i italijansko monaštvo. Po završenim studijama u Rimu, još jedan od "doktora", sveti Jeronim zagovarao je ekstremni asketizam u delima Protiv Helvidija i Protiv Jovinijana , tvrdeći kako su "Hristos i Marija bili oboje devstveni, što je posvetilo uzor devstva za oba pola". Najveći od "doktora", sveti Avgustin, koji je istican iznad svih ostalih latinskih otaca, razvio je učenja koja su dominirala tokom srednjeg veka, sve dok ih Toma Akvinski u XIII veku nije preispitao i modifikovao. Protestanti su ih, međutim, ponovo oživeli. Čvrsto se držeći Starog zaveta i učenja o prvobitnom grehu odbacujući manihejstvo, čiji je i sam ranije bio pristaša, Avgustin je insistirao na tome da su svi vidovi seksualnog zadovoljenja koji ne vode začeću pogrešni jer za cilj imaju puko uživanje, i njegova je osuda prevladavala tokom čitavog srednjeg veka.

Povukavši se iz razuzdanosti Rima, u kome se školovao, u pećinu u Subiaku (Subiaco), sveti Benedikt Nursijski organizovao je u 12 manastira kaluđere koje je privuklo njegovo isposništvo, ali se 525. premestio u Monte Kasino, gde je ovaj "patrijarh zapadnog monaštva" sastavio svoje pravilo menjajući i skraćujući "Pravilo Gospodnje" i naslanjajući se slobodno na pravila sv. Vasilija, Jovana Kasijana i Avgustina. (20) Njegova poglavlje 22 propisuje da kaluđeri treba da spavaju u odvojenim krevetima, odeveni i sa upaljenim svećama u spavaonici; mladići ne smeju da spavaju jedni kraj drugih, već odvojeni steljama starijih. Iz plemićke porodice koja je izbegla iz Kartagine pošto su je arijanski Goti uništili, sveti Isidor, koji je ušao u manastir oko 589, nasledio je svoga brata na mestu seviljskog arhiepiskopa. Kao predsedavajući nekolikim saborima u vizigotskoj Španiji, jedinom germanskom oblašću koje je zakonski kažnjavalo homoseksualne činove, osnivao je škole i manastire i pokušavao je da preobrati Jevreje. Njegove često maštovite Etimologije (poput onog miles quia nihil molle faciat, "miles [vojnik] jer ne čini ništa ženstveno") postala je enciklopedija ranog srednjeg veka. Pozajmljujući od Avgustina, Isidor je osudio neprokreativnu seksualnost i dozvoljavao brak samo sa zadrškom i isključivo zbog izrađanja dece. Preuzeta in toto od helenističkih jevrejskih autora kao što su bili Filon Judejski i Josif Flavije, homofobija ranih otaca, osnažena seksualnim negativizmom svojstvenim hrišćanstvu, nikada nije bila osporavana ili čak preispitivana od strane bilo koga ko je predstavljao autoritet kasnijih generacija hrišćana sve do 1950-ih godina 20. veka.

 

RANI SREDNJI VEK

 

	Timgad - erotski mozaik, kraj I v. n. ere

Kriminalizacija istopolnih seksualnih odnosa od strane hrišćanskih careva postaje neprikosnovena kada su "varvari" prevladali Zapadnim carstvom. Tokom vremena su germanski kodeksi zamenili rimsko pravo. Izuzev u vizigotskoj Španiji, gde je sasvim jasno da su zakonici proizašli iz hrišćanskog učenja, germanski zakoni nisu pominjali zločin protiv prirode. Ali u vreme kada se zakonski poredak i samo društvo brzo raspadali, na sreću (ili na žalost) homoseksualni nagon je slabo zanimao nove, još uvek sasvim varvarske vladare.

Kada je papa Grigorije Veliki (590-604), poslednji od "doktora Crkve", poslao misionare da pokrste Germane i Kelte, Crkva je razvila nove metode prisile u svom strogom osuđivanju protivpirodnog greha. Počevši u Velsu i Irskoj, koji su prvi pridobijeni za veru, ova uloga pripala je priručnicima prilikom pokajanja koji su bili od pomoći sveštenicima u njihovom duhovnom staranju nad pastvom, gde su se nabrajale različite kategorije greha i za njih propisivale odgovarajuće kazne. (21) Privlače pažnju svojim iscrpnim, detaljnim pristupom seksualnom ponašanju. Svih par desetina koji su preživeli do danas sadrže barem po jednu osudu sodomije, a nekoliko čak nudi relativno duge analize sodomije sa tipično kaznom od 7 do 20 godina za grehe naročito pripisane Sodomu, 3 do 7 godina za oralno-genitalni kontakt, 3 do 15 godina za analni odnos, i do 3 godine za međubedreni, interkruralni odnos, a samo 30 dana do 2 godine za masturbaciju. Monasi su često snosili blaže kazne, makar u praksi, s izvesnim dopuštenjima za mladiće. Lezbejski odnosi su jedva pomenuti. Nijedan od ovih ispovednika čak i ne ukazuje na to da je sekularna ruka ta koja ima da proganja ili kažnjava krivce, ali je većina tretirala homoseksualne prekršaje strože nego li heteroseksualne, propisujući veću strogost za analni nego li za oralni seks - svejedno da li s partnerom suprotnog ili istog pola. Rani kanoni rukovodili su se ovim ispovednicima, od kojih su neki bili zaodenuti kanonskim autoritetom, u propisivanju različitih kazni, upkos smrtnoj kazni propisanoj u Trećoj knjizi Mojsijevoj i kletvama svetog Pavla.

Argumentacija da su svetački životi pokazivali mržnju prema homoseksualnosti je ubedljiva, kao što su kaluđeri bili kušani od strane ženskih transvestita, za koje su pretpostavljali da su bili lepi mladići. (22) Tvrdnja da ova privlačnost potkopava argumente društvenih konstrukcionista izlaganjem homoseksualca mržnji je, međutim, loše postavljena jer je sodomija, kao što je naglašeno ranije, bila ta od koje se strahovalo i koja je u ovim slučajevima osuđivana, a ne "homoseksualna"osoba. Pod Karlom Velikim (768-814), svetovni zakon propisao je kazne za sodomiju i uredbom osudio sodomiju među kaluđerima, primećujući da je postala veoma učestala. (23)

Stihovi iz IX veka veronskog sveštenika upućeni mladiću koga je preoteo takmac pokazuju istinsko osećanje:

O ti liku Venere obožavane,

Savršeno je telo tvoje bez ijedne greške!

Sunce i zvezde i more i svod nebesni,

Nalik su tebi, i Gospod im dade večnost.

Huda smrt ti ni za dlaku neće naškoditi,

Kloto , vezilja, ona će se za tebe postarati.

 

Srdačno, mladiću, potkupih je i molitveno

Zatražih da te pažljivo čuva Lahezis ,

Sestra Atropina - nek te njena ljubav pokrije,

Zajedno sa Neptunom i Tetidom neka te nadgleda,

Kada rekom budeš odlazio zaboravljajući me!

Kako možeš da odletiš čak i da se na me ne sažališ,

Na mene koji se izjedam pred okom ljubljenog moga?

Kamene načinjene od čvrstog zemaljskog materijala, on

Jedan od kamena tijeh je i taj dečak što oholo

Baci preko svog ramena i božanski stvori čoveka;

Prezre ta preklinjanja koja pred njega stavih, ah, bolno!

Užitak moj što beše, sutra će pripasti takmacu mome,

Dok ja za mojim lanetom poput ranjenog jelena patim! (Curtius, 114.)

Rastakanje Karolinškog carstva otpočelo je 817. godine, i novi talasi invazija okončali su kratak period preporoda koji je bio uzeo maha. Sredinom IX veka Hinkmar od Remsa tvrdio je da lezbejke "bije glas da se služe izvesnim đavolskim sredstvima ne bi li podstakle strast". Čak i u kasnijim vekovima sama upotreba dilda (jednog ili dvostrukog) bila je dovoljna da vlasti intervenišu. (24) Haos tokom IX i X veka ponovo je prekinuo hrišćanske napade na Sodomu, koji su oživeli, kao što smo videli, kada su Karlo Veliki i njegovi neposredni naslednici ponovo uspostavili poredak i pokušali da stvore hrišćanski komonvelt.

Prevod: Aleksandar

* Reč pederastija u tekstu treba shvatiti u njenom izvornom, starogrčkom značenju - ljubav, naklonost prema dečacima (a donekle i onima koje bismo danas okvalifikovali kao "mladiće"), ne i u značenju koje ta reč ima u savremenom srpskom - podrugljiv naziv za svaki oblik homoseksualnih činova.

• ANF = The Ante-Nicene Fathers , izd. Alexander Roberts i James Donaldson, (Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1951.)
• NNF = Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church , izd. P. Schaff i H. Wace, serija II (New York: Christian Literature Co., 1890-1900.)
• PG = Patrologiae Cursus Completus , izd. Jacques Paul Migne, Series graeca , (Paris: Gamier Fratres, 1857-66.)
• PL = Patrologiae cursus completus , izd. Jacques Paul Migne, Series latina , (Paris: Gamier Fratres, 1844-64.)
• Acts of Andrew the Apostle , ANF, v. 8
• Acts of John , ANF, v. 8
• Acts of Paul and Thecla , ANF, v. 8
• Acts of Thomas , ANF, v. 8
• Aelred of Rievaulx, De spirituali amicita, Opera Omnia, izd. A.C. Hoste and C.H. Talbot (Turnhout, Belgium: Brepolis, 1971.)
• Alain de Lille (Alan of Lille), The Complaint of Nature , prev. Douglas M. Moffat (New York: B. Holt, 1908.)
• Ambrose, De officiis , PL, v. 16
• Anselm, Letter to the Archdeacon William , PL, v. 159
• Athanasius, Life of St. Anthony , NFF, v. 4
• Athenagoras, A Plea for the Christians, ANF, v. 2
• Baudri of Bourgueil, Les Oeuvres poetiques de Baudri de Bourgueil , izd. Phyllis Abrahams, (Paris: H. Champion 1926.)
• Beccadelli, Antonio, Hermaphroditus , izd. Donatella Coprini (Rome: Bulzoni, 1990.)
• Benedict of Nursia, The Rule of St. Benedict , izd. J. McCann (London: B. Oates, 1952.)
• Bodel, Jean, Les Fabliaux , izd. Pierre Nardin (Dakar: Universite de Dakar, 1959.)
• Clement of Alexandria, The Instructor , ANF, v. 2
• Clement of Rome (pripisano autoru), Clementines , PG, v. 2
• Cyprian, Liber de habitu virginum , FL, v. 4
• Epiphanes, vid. Clement of Alexandria, Stromateis , III, 2-6, ANF, v. 2
• Epistle of Barnabas , ANF, v. 1.
• Gospel According to the Egyptians , u Montague Rhodes James, The Apocryphal New Testament (Oxford: Clarendon Press, 1924.)
• Gratian, Concordantia discordantium canonum (Decretum), Corpus Juris Canonici , izd. A. Friedberg, v. 1 (Leipzig: Bernhard Tauschnitz, 1879.) 
• Hugues de Saint-Cher (Hugh of Saint Cher), Concordantia Bibliorum sacrorum vulgatae editionis (Paris: n.p., 1635.)
• Isidore of Seville, Etymologiarum slue originum libri XX (Oxford: Clarendon Press, 1911.)
• No of Chartres, Decretum, PL, v. 161.
• Jerome, Against Helvidius , prev. John N Hritzu (New York: Fathers of the Church, n.d.)
• ...............Contre Jovinien, Oeuvres de Saint Jerome , izd. M.B. Matougus (Paris: Societe du Pantheon Litteraire, 1841.)
• John Chrysostom, Homilies of St. John Chrysostom ... on the Epistle of St. Paul the apostle to the Romans , prev. J.B. Morris (Oxford: J.H. Parker, 1841.)
• Josephus, Complete Works (New York: Bigelow, Brown, 1924.)
• Justinian, The Civil Law , prev. S. P. Scott (Cincinnati: Central Trust Company, 1932.)
• La Palud, Pierre de, Quartus sententiarum Liber (Paris: n.p., 1514.)
• Marbode, Poemes de Marbode eveque de Rennes, izd. Sigismond Ropartz (Rennes: n.p., n.d.)
• Origen, Commentary on the Gospel of Matthew , ANF, v. 9.
• Pachomus, Chronicles and Rules, prev. A. Veilleux (Kalamazoo, MI: Cistercian Publications, 1982.)
• Pacifico Massimo, Hecatelegium, izd. Juliette Desjardins (Paris: Diffusion, C.I.D., 1986.)
• Passions of Saints Perpetua and Felicitas , u Herbert Musurillo, The Acts of the Christian Martyrs (Oxford: Clarendon Press, 1972.)
• Penna, Lucas de (Luca da Penne), Super ties libros codicis (Paris: n.p., 1509.).
• Peter the Chanter, Verbum abbreviatum , PL, v. 205.
• Peter Damian, Liber Gomorrhianus , FL, v. 145.
• Peter Lombard, Sententiarum Libri quatuor , PL, v. 192.
• Philo Judaeus, Oeuvres (Paris: Editions du Cerf, 1961.)
• Pseudo-Clement, Recognitions , ANF, v. 8
• Renard, Jean, Le Roman de la Rose, izd . Felix Lecoy (Paris: H. Champion, 1979.)
• Roye, Guy de, Le Doctrinal de sapience (Troyes, 1604.)
• Tatian, Address to the Greeks , ANF, v. 2
• Tertullian, De pudicitia , ( On Modesty ), ANI, v. 4, Videti takođe odabrana dela u AN1; vv. 3 i 4
• Thomas Aquinas, In decem libros Ethicorum Aristotelis ad Nicomachum exposito, izd. A.M. Pirotta (Turin: Marietti, 1933.)
• Voragine, Jacques de Jacopo da Voragine, La legende doree, prev. J. B. M. Roze (Paris: Gamier Flammarion, 1967.)

• Ahern, John, "Nudi Grammantes: The Grammar and Rhetoric of Deviation in Inferno XV", Romanic Review 82 (1990.): 466-86.
• Armour, Peter, "The Love of Two Florentines: Brunetto Latini and Bondie Dietaiuti", Lectura Dantis 9 (1991.): 11-33.
• d'Avack, Pietro Agostino, "L'omosessualita nel Diritto Canonico", Ulisse 3/18 (1953.): 680-97.
• Bailey, Derrick Sherwin, Homosexuality and the Western Christian Tradition , London: Longmans, Green, 1955.
• Baldwin, John W., The Language of Sex: Five Voices from Northern France around 1200 , Chicago: University of Chicago Press, 1994.
• Baranowski, Bohdan, Sprawy obyczajowe w sdownictwie wiejskim w Place wieku XV1I i XVIII , Moralni slučajevi u ruralnom sudstvu Poljske u XVII i XVIII veku, Prace Wydziau II, No. 16, 1955. 
• Rein, Thomas, "Orpheus als Sodomit: Beobachtungen zu einer mhd. Sangspruch-strophe in (literar) historischen Exkursen zur Homosexualität im hohen Mittelalter", Zeitschrift fur deutsche Philologie 109 (1990.): 33-55.
• Biener, Friedrich August, Geschichte der Novellen Justinian's , Berlin: Ferdinand Dümmler, 1824.
• Bloch, Iwan., "Die Homosexualität in Köln am Ende des 15. Jahrhunderts", Zeitschrift f?r Sexualwissenschaft 1 (1908.): 528-35.
• Boswell, John., Christianity, Social Tolerance, and Homosexuality: Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century , Chicago: University of Chicago Press, 1980.
• .............."Revolutions, Universals and Sexual Categories", Salmagundi 58-59 (1982.): 89-113.
• ..............Same-Sex Unions in Pre-modern Europe , New York: Villard Books, 1994. 
• Braeger Peter C., "The Portrayal of Lot in the Middle English Cleanness", Mediaevalia 11 (1985.): 83-100.
• Brall, Helmut, "Geschlechtlichkeit, Homosexualität, Freundesliebe: Ober mannmännliche Liebe in mittelalterlicher Literatur", Forum Homosexualiät and Literatur 13 (1991.): 5-27.
• Broughton, Lynne C., "Bibliographical Texts and Homosexuality: A Response to John Boswell", Irish Theological Quarterly (1993.): 141-53.
• Brown, Peter, The Body and Society: Men, Women and Sexual Renunciation in Early Christianity , New York: Columbia University Press, 1988.
• Brundage, James A., Richard Lion Heart , New York: Scribner, 1974.
• ...............Law, Sex, and Christian Society in Medieval Europe , Chicago: University of Chicago Press, 1987.
• Brusegan, Rosanna, "Le secret de la Flors enversa", Revue des langues romanes 96 (1992.): 119-44.
• Bullough, Vern L., "Transvestism in the Middle Ages", American Journal of Sociology 79 (1974.): 1381-94.
• ...............Sexual Variance in Society and History , New York: John Wiley, 1976. reprint izdanje Chicago: University of Chicago, 1978.
• Bullough, Vern L. i A, Brundage, izd., Sexual Practices and the Medieval Church , Buffalo: Prometheus Books, 1982.
• Burrows, Toby, "The Templars' Case tor their Defence in 1310", Journal of Religious History 13 (1965.): 248-59.
• Canosa, Romano, Storia di una grande paura: La sodomia a Firenze e a Venezia nel Quattrocento , Milan: Feltrinelli, 1991.
• Cantarella, Eva, Seconda natura: La bisessualita nel mondo antico , Roma: Editori Ruiniti, 1988.
• Carrasco, Rafael, Inquisition y Represion Sexual en Valencia: Historia de los Sodo mites (1565—1785) , Barcelona: Laertes, 1985.
• Chadwick, Owen, The Making of the Benedictine Ideal , Washington, DC: St. Anselm's Abbey, 1981.
• Collinge, Anna, "The Case of Satyrs", str. 82-103. u: Mary Margaret Mackenzie i Charlotte Roueche, izd., Images of Authority: Papers Presented to Joyce Reynolds on the Occasion of her Seventieth Birthday , Cambridge, England: Cambridge Philological Society, 1989.
• Crompton, Louis, "The Myth of Lesbian Impunity", Journal of Homosexuality 6 (1980-81): 11-26.
• Curtius, Ernst Robert, European Literature and the Latin Middle Ages , New York: Pantheon, 1953.
• Dalla, Danilo, "Ubi Venus mutatur: Omosessualita e diritto nel mondo romano " , Milano: Doti. A. Giuffre Editore, 1987.
• Dall'Orio, Giovanni, Članci o Italiji u XIV i XV veku, Encyclopedia of Homosexuality , Wayne R. Dynes et al., eds. New York: Garland Publishing, 1990.
• Darmstaedter, Ernst, "Anthemios and sein künstliches Erdbeben' in Byzanz", Philologus 88 (1933.): 477-82.
• de Damhoudere, Joost, Praxis rerum criminalium , Antwerp: apud Petrum Bellerum, 1646.
• Dover, Kenneth J., Greek Homosexuality , Cambridge, MA: Harvard University Press, 1978.
• Dynes, Wayne R., Homolexis: A Historical and Cultural Lexicon of Homosexuality , New York: Scholarship Committee, Gay Academic Union, 1985.
• Dynes, Wayne R., Warren Johansson i William A. Percy (izd.), Encyclopedia of Homosexuality , New York: Garland Publishing, 1990.

• Eglinton, J. Z. [Pseudonym of Walter Breen], Greek Love , New York: Oliver Layton Press, 1964.
• Ellis, Havelock, Sexual Inversion , treće izdanje, Philadelphia: Davis, 1915.
• Evans, Arthur, Witchcraft and the Gay Counterculture , Boston: Fag Rag Books, 1978.
• Finke, Heinrich, Papsttum and Untergang des Templerordens , Munster in Westfalen:Aschendorff, 1907.

• Flandrin, J. L., "Contraception, manage et relations amoureuses dans l'Occident chretien", Annales. Societes, economies, civilisations 24 (1969.): 1370-90.

•  ...........  "Manage tardif et vie sexuelle: Discussions et hypotheses de recherche", Annales. Societies, economies, civilisations 27 (1972.): 1351-78.
• Foucault, Michel, Histoire de la sexualite , tom II, L'usage des plaisirs , Paris: Gallimard, 1984.
• ...........Histoire de la sexualite , tom III, Le souci de soi , Paris: Gallimard, 1984.
• Fox, Robin Lane, Pagans and Christians , New York: Knopf, 1987.
• Gaunt, Simon, "Straight minds / "queer" wishes in Old French hagiography", GLQ 1 (1994.): 3.
• Goodich, Michael, "Sodomy in Medieval Secular Law", Journal of Homosexuality 1 (1976.): 295-302.
• ..........."Sodomy in Ecclesiastical Law and Theory", Journal of Homosexuality I (1976.): 427-34.
• …..The Unmentionable Vice: Homosexuality in the Later Medieval Period , Santa Barbara, CA: Ross-Erikson, 1979.
• Grayzel Solomon, The Church and the Jews in the XIIIth Century: A Study of Their Relations during the Years 1198-1254, Based on the Papal Letters and the Conciliar Decrees of the Period , priređivač i izd. New York: Hermon Press, 1966.
• Greenberg, David F., The Construction of Homosexuality , Chicago: University of Chicago Press, 1988.
• Halperin, David M., "One Hundred Years of Homosexuality", Diacritics 16 (1986): 34-35.
• Hamilton, J.S., Piers Gaveston, Earl of Cornwall, 1307-1312: Politics and Patronage in the Reign of Edward II , Detroit: Wayne State University Press, 1988.
• Hamilton, William, The Worship of Priapus , London: George Redway, 1883.
• Harley, Marta Powell, "Narcissus, Hermaphroditus and Attis: Ovidian Lovers at the Fontaine d'Amors in Guillaume de Louis's Roman de la rose ", PMLA 101 (1986.): 324-37.
• Harries, Jill and Ian Wood, eds. The Theodosian Code. Ithaca, NY: Cornell University Press, 1993.

• Hill, Bennet, "Aelred", u Joseph R. Strayer (izd.), Dictionary of the Middle Ages , New York: Scribner, 1983.
• Holmes, Urban Tigner, A History of Old French Literature from the Origins to 1300 , New York: F.S. Crofts, 1937.
• Hyatte, Reginald, "Recoding Ideal Male Friendship as fine amor in the Prose Lancelot", Neophilologus 75 (199.1): 505-18.
• Jackson, F. J. Foakes, An Introduction to the History of Christianity, A.D. 509-1314 , New York: Macmillan, 1921.
• Johansson, Warren, "London's Medieval Sodomites", Cabirion 10 (1984.): 6-7, 34., "Whosoever Shall Say to His Brother, Racha (Matthew 5:22)", Cabirion 10 (1984.): 2-4., ponovo štampano u Studies in Homosexuality , tom 13 Homosexuality in Religion and Philosophy , New York: Garland Publishing, 1992.
• Johansson, Warren, Wayne R. Dynes i John Lauritsen, Homosexuality, Intolerance and Christianity: A Critical Examination of John Boswell's Work , drugo prošireno izdanje, New York: Scholarship Committee, Gay Academic Union, Gai Saber Monograph No. 1, 1985.
• Kamiat, Arnold H., "A Psychology of Asceticism", Journal of Abnormal and Social Psychology 23 (1928.): 223-31.
• Kay, Richard, "The Sin of Brunetto Latini", Medieval Studies 31 (1969): 262-86.
• Kluncker, Karlhans, "Die Templer: Geschichte and Geheimnis", Zeitschrift fur Religions and Geistesgeschichte 41 (1989.): 215-47.
• Kuster, Harry J., "Gelijkgeschlachtelijke liefde in de middeleeuwen", Spiegel Historiael 10 (1975.): 232-37.
• ............"Homoerotiek in de middeleeuwse poezie", Maatstaf 24/1 (1976.): 40-48.
• ............."L'Amour physique unisexuel au Moyen Age", Arcadie (1976.): str. 665-70.
• ...........Over Homoseksualiteit in Middeleeuws West-Europa: Some Observations on Homosexuality in Medieval Western Europe , Ph.D. diss., University of Utrecht, 1977.
• Kuster, Harry J. i Raymond J. Cormier, "Old Views and New Trends: Observations on the Problem of Homosexuality in the Middle Ages", Studi medievali ser. III, 25 (1983.): 587-610.
• Lafont, Robert, "Ar resplan lam ors enversa: La Fleur du gay savoir" , Revue des Longues Romanes 96 (1992.): 105-17.
• Langmuir, Gavin I., History, Religion, and Antisemitism , Berkeley: University of California Press, 1992.
• Toward a Definition of Antisemitism , Berkeley: University of California Press, 1991.
• Lea, Henry Charles, "The Innocence of the Templars", u Gershon Legman, izd., The Guilt of the Templars , New York: Basic Books, 1966.
• Legman, Gershon, izd. The Guilt of the Templars , New York: Basic Books, 1966.
• Leibbrand, Werner i Annemarie Wettley , Der Wahnsinn: Geschichte der abendlandischen Psychopathologie , Freiburg im Breisgau i Munich: Karl Alber, 1961.
• Lenzen, Rolf, "Altercatio Ganimedis et Helenc'-Kritische Edition mit Kommentar", Mittellateinisches Jahrbuch 7 (1972.): 167-86.
• Leonhardt, W., "Die Homosexualität in den ältesten deutschen Dichtkunst", Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen 12 (1912.): 153-65.