| |
 |
| |
''Partiju
uzdižu atletski muškarci' - poštanska karta Männerstaat-a,
izdana u čast dana partije u Nürnbergu, septembra 1937.
god. |
Zašto
gej istorija?
George L. Mosse
Zašto gej istorija?
Ne želim danas da govorim apstraktno, nego bih
radije izneo konkretan primer kako bih ilustrovao zašto izučavanje
gej istorije može da nam pomogne ne samo u razumevanju naše prošlosti,
nego da nam ukaže na budućnost, na prirodu prepreka koje se moraju
savladati na putu jednakosti, ne samo na zlovolju, glupost, homofobiju
- tim rečima moramo dati težinu, otkriti njihovu pravu dimenziju,
da bi bile smislene one moraju biti smeštene unutar konteksta.
Samo na taj način možemo znati kako se prepreke mogu savladati.
Dvadeseti vek je bio vek u kome su represija i progon homoseksualaca
dobili svoj najsuroviji oblik. Moj konkretni i relevantni primer
odnosiće se na najozbiljniji progon homoseksualaca u savremenom
svetu, naime onaj od strane nacionalsocijalista u Nemačkoj. Neću
se baviti brojem umrlih ili gej život (onakav kakav se vodio)
u nacističkom režimu, nego pre kontekstom progona - to je ono
što se čini važnim u širim okvirima. Iako su nakon 1933. god.
gejevi bili energično progonjeni i osuđivani na smrt, ukoliko
nisu mogli da dokažu da su se popravili, nacisti nisu ni ovde
kao i bilo gde drugde izmislili nešto novo, nego su samo preuzeli
nade i strahove društva i doveli ih do ekstremne tačke usijanja.
Uspeh nacionalsocijalizma je bio upravo u tome što je delovao
u familijarnom kontekstu, koristio već postojeće tradicije i operisao
sa već prisutnim predrasudama.
Kada posmatramo gej progon, čini se da je od malog značaja to
što su homoseksualci činili manje od 1% populacije u koncetracionim
logorima, nego je pre važnije to da se mi i dalje suočavamo sa
problemima koji su endemični za moderno društvo, a koje su nacisti
tako dobro iskorišćavali. Naravoučenije nacističkog progona nije
samo ono što nam može reći o nacionalsocijalizmu, nego o društvu
u kojem se sprovodi progon, i koje je po svojim suštinskim karaksteristikama
i danas prisutno.
U to vreme, i sve donedavno, nacisti su se smatrali oponentima
buržoaskog društva, njihov vođa je navodni moler iz radničke klase
bez obrazovanja, koji se odaje ponašanju za osudu. I zaista, njihovi
govori i spisi su napadali debelog, bogatog i kukavičkog građanina.
U Hitlerovim govorima buržuj znaci neodlučnost, ucveljenost i
nevojničko, nemuško ponašanje. Ništa od tih tirada nije doticalo
buržoasku respektabilnost, tu sliku koju su nacisti o sebi vrlo
rado projektovali. Respektabilnost, u značenju dobrih manira,
ponašanja, normativne seksualnosti i rodne podele, bila je ogledalo
kroz koje je društvo videlo sebe i definisalo se. Sve je ovo iscrpno
dokumentovano kroz anti-pornografsko zakonodavstvo i ono o prostituciji,
u zakonodavstvu protiv svakog oblika nudizma, primenjeno gotovo
odmah nakon što su nacisti zgrabili vlast.
| |
 |
| |
Skulptor
Nemačke. Hitler vaja novog Nemca - iz saritičkih novina
Kladderadatsch 86, br. 49, 1933. |
Ali kakve to veze ima sa našom sudbinom?
Ako pogledamo sve one koje su nacisti progonili, pojavljuje se
važan obrazac. Navedimo primer predloženog zakona iz 1943. god.
nazvanog ''Zakon o tretmanu onih koji su nesposobnih da održavaju
zajednicu''. Obratimo pažnju na osnovnu optužbu: ko su oni? To
su oni koji odbijaju da rade, skitnice, zanovetala (Querulanten),
onesposobljeni, prosjaci, mentalno oštećeni i homoseksualci. Jevreji
i Romi moraju se dodati ovoj listi. Šta svi oni imaju zajedničko
jedni sa drugima?
Oni predstavljaju potpunu suprotnost onim idealima iza kojih
društvo treba da stoji: radna etika, posedovanje mesta prebivališta,
upravljanje i kontrola nad strastima, i posebno kontrola nad seksualnošću.
Šta više, sve one vrednosti nisu samo unutrašnji aspekti karaktera.
Najvažnije je to da one ostavljaju znak na telu i licu. Smatralo
se da je moguće bez razmišljanja razlučiti između nekog sa vrlinom
i onog ko je bez nje, jer ih njihova spoljašnjost odaje. Ovo je
naročito važno za nas, budući da su se nacisti smatrali ''muškom
državom'' (Männerstaat) i da je muško telo postalo sveprisutan
simbol režima. Ne bilo koje telo, nego ono koje odgovara idealu
muške lepote koja je postala normativna i čije poreklo leži u
grckom idealu onako kako ga je video osamnaestovekovni nemački
istoričar umetnosti Winckelmann. Muško telo koje je harmonično,
vizija mirne snage bez viška kilograma ili iznenadnog pokreta.
Ovo muško telo ogledava ideale društva: ono je pomirilo red sa
dinamičkom napetošću i umerenošću, ponudilo je sliku harmonije
u svetu koji kao da je uvek na rubu haosa.
Oni koji ne mogu da održavaju zajednicu jesu istinska suprotnost
ideala: disproporcionalni, njihove strasti nisu pod kontrolom,
nema suzdržavanja, uvek su u pokretu. Šta više, svi ti autsajderi
izgledaju u suštini slično. Karikature su ovde važne, stereotipi
koje odslikavaju određuju u velikom stepenu kako su viđeni insajderi
i autsajderi od strane društva. Nacisti su želeli da oslobode
društvo od onih koji su uvek bili marginalizovani, proglašavajući
ih bolesnim i nemuževnim.
Mada je za gejeve rečeno da su nesposobni da održavaju zajednicu,
oni su ipak optuženi za formiranje zajednice među njima samima.
Ova zajednica je, još jednom, bila sasvim suprotna normi, naličje
prave države - ne deluje javno, nego konspirativno, ona se neće
boriti otvoreno kao što to čine muškarci, nego subvertira i potkopava.
Ukratko, gejevi su bili pretnja ne samo zbog njihove bolesti,
koja kao i sve ostale ozbiljne bolesti može biti zarazna, nego
zbog toga što su oformili skrivenu državu unutar države, i na
taj način dovode naciju u opasnost. Identična optužba važila je
i za Jevreje. Svi autsajderi dele zajedničku sudbinu.
I gej istorija se suočava sa svim ovim
| |
 |
| |
Nemac
je ponosan i zna kako da radi i da se bori. Zato što je
tako lep i hrabar, Jevrej ga mrzi. Jer to je Jevrej što
se odmah može videti, najveci podlac u Nemackom rajhu. Misli
da je lep, ali je zapravo tako ružan! Ilustracija i tekst
pored iz: Eva Braun, Slikovnice za velike i male, Nürnberg,
1936. |
Počev od 19. veka homoseksualnost se smatrala neurotičnom bolešću
(Jevreji su se takođe smatrali posebno prijemčivim za bolest).
Neumerenost, uzbuđenost, telesna izopačenost ovde su takođe zajedničke
crte autsajdera. Ali šta je značila ''eliminacija''? Normativno
društvo je marginalizovalo, izopštavalo i čak zatvaralo, ali nije
planiralo da iskoreni čitave populacione grupe - što je svakako
važna razlika.
Šta je onda dalo nacionalsocijalizmu oštro sečivo, njegovu spremnost
da iskoreni ove autsajdere, šta je značilo njihovo potpuno eliminisanje
iz društva?
Rasizam je bio ta ključna razlika, i mada se činilo da ne dotiče
gejeve direktno - većina njih su, na kraju krajeva, bili arijevci
- on ih je ipak pogodio. Rasizam, kao i nacionalsocijalizam, nije
ništa novo izmislio, nego je operisao sa već postojećim predrasudama
u društvu, i na njih se mnogo odlučnije fokusirao. Jer u rasizmu
ništa nije nejasno i neodređeno, sve je bilo konkretizovano oko
stereotipa, bliskih simbola koji se mogu videti i dotaći. Svaka
knjiga koja nastoji da objasni i zastupa rasizam je prvo i pre
svega slikovna knjiga. Stereotipi, konačno, oživljavaju se u nacionalsocijalizmu
ne samo putem skulpture ili slika, nego takođe putem poznate ljudske
forme, takozvanog ''arijevskog izgleda'' koji se toliko poštovao.
Stereotipi o insajderima i autsajderima su međusobno suprostavljani,
superiorne rase stavljane nasuprot inferiornih.
Gde su se ovde gejevi uklapali?
| |
 |
| |
Der
Eigene, književni i umetnički gej časopis za ''mušku kulturu''
(1899-1931), kojeg je uređivao Adolf Brand (1874-1945) |
Oni su igrali drugačiju ulogu nego Jevreji ili Romi koji su bili
jasno stigmatizovani kao inferiorna rasa nesposobna da održava
zajednicu. To nije bila moguća klasifikacija za gejeve koji bi
na kraju krajeva mogli biti arijevci i pripadati superiornijoj
rasi. Ovde je bilo korisno jedno starije medicinsko razlikovanje,
između ''pravih'' homoseksualaca i onih koji su se samo pravili
da su homoseksualci, koji su postali homoseksualci jer su ih zaveli
u mladosti. Oni gejevi, sledbenici vlastite istine, nasleđene
izopačenosti, koji su "uzdigli dekadenciju do principa",
oni su bili zakleti neprijatelji, izdajnici svoje rase kako je
to izneo Heinrich Himmler u svom čuvenom govoru protiv homoseksualaca.
Ako je istina da su 10% svih Nemaca homoseksualci, onda će nemački
narod, po njemu, izumreti. I ovde kao u slučaju Jevreja i Roma,
analogija je izvedena sa zaraznom bolešću, smrtnih posledica.
Ovo je snažno zvučalo u jednom dobu koga su više brinula pitanja
zdravlja, i koje je imalo razloga da se plaši kuge poput sifilisa,
Hitlerovog ličnog košmara.
Karakteristično je da gejevi u okupiranim zemljama poput Holandije
ili Francuske nisu bili uistinu proganjani, jer bilo je podesno
da niži narodi budu prepušteni uništenju od njih samih. Tako u
Francuskoj poznati homoseksualni kolaboracionisti kao Bonnard
ili Cocteau
nisu bili uznemiravani. *
Ovde se pojavljuje problem koji se sve do danas smatra tabuom:
izvesna privlačnost koju je nacionalsocijalizam imao za neke prominentne
gejeve. Samosvesna muška država, muško povezivanje, muška lepota
- sve je ovo takođe ovde ostavilo pečat. Mržnja prema samim sebima
mora se takođe uzeti u obzir. U prospektu za predloženi Homo-spomenik
u Berlinu u sećanje na gej žrtve od strane nacista, bilo bi umesno
pomenuti da bi homoseksualci mogli biti izvršioci isto tako kao
i žrtve. Ovo je, međutim, jako teško verifikovati ili kvantifikovati.
Nema razloga da se veruje da je ovo bio raširen fenomen. Prvi
homoseksualni časopis u Nemačkoj, ''Der Eigene'', osnovan 1903.
god., po regularnoj proceduri, bio je delom nacionalistički i
čak rasistički. Ali nacisti su ga ipak ukinuli.
Treba da se prisetimo da tokom čitavog savremenog doba, autsajder
neprestano želi da postane insajder, i da je to važilo i za gejeve.
Ali nacisti su i ovde izrodili ekstreme: neki gejevi su asimilovani
u otvoreno neprijateljski režim koji je želeo ne samo iskoreni
sve homoseksualce, nego i samu homoseksualnost.
Sve više uznemirava to da su čak anti-nacisti i anti-fašisti
tretirali prisustvo homoseksualaca na način koji se nije uopšte
razlikovao, već je bio identičan nacistističkoj slici gejeva.
Nacističko vođstvo su oslikavali kao koteriju homoseksualaca,
što je bila prestava ohrabrivana samoproklamovanom nacističkom
slikom muške države. Anti-fašistička literatura je izvukla iz
ove optužbe najviše moguće, čak iako su neki od njenih autora
privatno bili ambivalentni. Otuda je Klaus Mann, koji je imao
razloga da se žali, pisao da su ''homoseksualci Jevreji anti-fašista''.
Komunisti su takođe snažno podržali unižavanje i progone homoseksualaca
(nacisti su ih, konačno, opisivali kao one kojima nedostaje respektabilnost).
Bertold Brecht je Hitlera načinio homoseksualcem, a u staljinističkoj
Rusiji Maksim Gorki piše: ''Ukoliko se istrebe homoseksualci,
nestaće fašizma''.
Ovakva propaganda je bila svakako dobro sredstvo da se diskredituju
nacisti u očima ''poštenog sveta''. Ali sami homoseksualci su
se pridružili u ovom naporu, i ovo ilustruje stepen do kojeg je,
tokom ovih predratnih godina, fokus bio na porazu nacista po svaku
cenu - ovde cilj očigledno opravdava sredstva. Pored toga, to
fokusiranja može da pokaže moć i cilj anti-gej predrasuda: sami
gejevi su verovali u stereotipe i pokušali da ih nadiđu (isto,
još jednom, kao i Jevreji). Oni su se, ne razmišljajući, pridružili
ovoj anti-fašističkoj propagandi.
Istorija gej progona pod nacistima nije stoga samo priča o brojevima
i logorima, nego ima dublje korene. Mnogi, možda većina gejeva,
verovatno su izbegli smrt: simulirali su izlečenje što se moglo
uraditi čak i u logorima. Šta više, bili su sudski oslobađani
ako nije bilo dovoljno daljih dokaza (gejevi su bili često ponovo
hapšeni pošto bi napustili sudnicu), jer tokom većeg dela nacističkog
režima, sudstvo je funkcionisalo normalno.
Ali pre svega su gejevi sakrivali svoju pravu prirodu, i to su
mogli mnogo uspešnije nego, recimo, Jevreji, budući da su raspolagali
brojnim praksama samomaskiranja, preuzimajući, ili čak zastupajući,
ono što je društvo smatralo za normalno. U svakoj prilici gejevi
su se sučeljavali sa idealima normativnog društva - bili su sposobni
i da im se pridruže, ukoliko su bili na pravi način prerušeni,
i istovremeno su bili žrtve samih tih ideala.
Na ovom mestu moram pomenuti ono što sam rekao na početku: nacistički
režim je u osnovi nastavio sa tradicionalnom, već postojećom politikom
marginalizacije, koja u homoseksualnosti vidi neprijatelja normativnog
društva. Možda naše društvo neprestano potrebuje neprijatelja
radi sopstvene samo-afirmacije, i nalazi ih u onim koji su drugačiji.
Rasizam je transformisao diskriminaciju u borbu na život i smrt.
On je brutalizovao sve čega se dotakao idejom beskrajnog, permanentnog
rata. Gejevi su postali protivnička strana u tom ratu, ne svi,
već oni za koje se verovali da su pravi homoseksualci. Rasizam
je uvek razmišljao u stereotipima, ne uzimajući u obzir pojedinačne
slučajeve, želeći da iskoreni homoseksualnost, ali ne one homoseksualce
koji bi se mogli izlečiti. Metafora bolesti je bila najviše korišćena,
jedna od onih koja je bila bliska i lako razumljiva.
Ali, homoseksualnost je pre svega postala metafora, gromobran,
za strahove od modernosti, svuda prisutna u percepciji gejeva,
u gej stereotipima, u slikama i ljudskim umovima. Zastrašujuća
brzina vremena, neizvesnost, rapidnost promene nasuprot sigurnosti
tradicije, nagonila je ljude da traže sklonište u normativnom,
bliskom i čvrstom. Autsajder je uvek nalicje. Homoseksualci su
mogli da se preruše, što druge manjine nisu mogle, ali oni i zasecaju
sam koren našeg društva, dovodeći u opasnost rodnu podelu i respektabilnost.
| |
 |
| |
Nacisti
rasturaju biblioteku Hirschfeldovog ''Naučno-humanitarnog
komiteta'' |
Zašto onda gej istorija?
Ono što možemo da naučimo - možda čak od ekstremnog iskustva o
kom sam govorio - jeste da je ono što je osnovno u želji za iskorenjivanjem,
u ovom slučaju kao i u drugim, jeste tradicionalni koncept bolesti
i zdravlja, vrline i poroka. Rasizam je predrasudu učinio smrtonosnom,
ali nije mogao delovati bez iskorišćavanja postojećih tokova i
stahova ''poštenog sveta''. Rasizam nije samo usmeren protiv Crnaca,
Jevreja ili Roma, nego služi da da ubistveni oblik društvenim
tradicionalnim idealima i konvencijama. Ti ideali su u modernim
vremenima uvek posmatrani kao da se nalaze pod opsadom, mada su
u stvarnosti bliski i opšte prihvaćeni kao vezivno tkivo društva.
To je ono s čime se gejevi u osnovi i dalje susreću kao i nekada,
kao sa iskušenjem tako i sa neprijateljstvom - mada su granice
dopuštenog proširene do stepena koji je nekada bio nezamisliv.
Pitanje je koliko su se osnove na kojima naše društvo počiva,
a koje sam toliko često pominjao, pomerile. Stoga se pažnja i
dalje mora poklanjati tradicionalnim preprekama za istinsku emancipaciju.
Osnovni su stereotipi koji služe da odrede insajdere i autsajdere,
jer mi živimo u izrazito vizuelnom dobu.
Sigurno je da moramo iz dana u dana voditi bitke, ali izučavanje
gej istorije nas može suočiti sa suštinskim činiocima koje dovode
do progona. Ovi faktori nisu uvek na površini niti se mogu naći
u jeku situacije, nego se nalaze u slici kojoj naše društvo ima
o samom sebi i njegovom odbrambenom stavu. Navedeni činioci su
poslednjih godina dopustili veći prostor za gej emancipaciju,
ali je ipak krajnje neizvesno da li će je savremeni tempo i konfuzija
zaustaviti i ujedno pojačati potragu za sigurnošću u tradicionalnom
i bliskom, što je već bilo izrazito privlačno za mnoge ljude,
ali može biti smrtonosno za one poput gejeva koji nisu samo različiti,
nego njihova različitost dovodi u pitanje same stubove na kojoj
respektabilnost počiva.
Nacisti su imali hijerarhiju zala sa Jevrejima kao pokretačkom
snagom tog zla. Ali ''neizlečivi'' gejevi su bili sasvim blizu
vrhu liste njihovih neprijatelja. Za naciste su oni bili povezani,
i ''autsajder'' jeste predstavljao zli lanac koji veže čovečanstvo.
I Jevreje i gejeve će navesti psiholog A.B. Morel u svom eseju
''o degeneraciji'' (1857) kao ''morbidne izrode od izvornog tipa''.
Ovde ponovo postoji kontinuitet i rubno pitanje postaje centralno:
smatralo se da je broj Jevreja homoseksualaca izuzetno velik.
Jevreji su feminizirani, nemuževni, imaju ''slabašnu mekoću izgleda''
i stoga su u opasnosti da budu homoseksualci.
Kada je prominentni Jevrej Walter Rathenau (1867 - 1922), ujedno
i neoženjen, postao nemački ministar spoljnih poslova, optužbe
za homoseksualnost su pojačane, dok je francuski predsednik vlade
Leon Blum (1872 - 1950) oslikavan kao cross dresser.
Gej istorija ne govori jedino o tome koje mesto gejevi zauzimaju
u samoj društvenoj strukturi, koju ulogu igraju u slici društva
koje ono ima o samom sebi, nego može takođe da istakne prepreke
koje moramo nadići, faktore koji čine predrasude tako efektivnim
i dugovečnim. Malo toga se promenilo u percepciji gejeva tokom
vekova, kako su oni videni i kako se oslikavaju. Ukoliko želimo
da sve ovo izmenimo, moramo znati gde stojimo.
Predavanje održano 30. marta, 1996. god.
na Madison University, Wisconsin (USA)
http://mosseprogram.wisc.edu/index.html
*Jean
Cocteau je istina pozitivno pisao o izložbi nacističkog skulptora
Arna Brekera, koju su nacisti ogranizovali u okupiranom Parizu.
Ali o nekakvom konkretnom političkom kolaboriranju ipak ne može
biti govora. Coctaeu
je na kraju krajeva postao član Francuske akademije 1955. god.
gde zasigurno ne bi mogao biti primljen da je njegova saradnja
sa nacistima bila nekog većeg i značajnijeg obima. Mosse je napisao
i članak o ovoj temu - ''On Homosexuality and French Fascism''
(Sociétés, br. 17, 1988), ali ni iz njega ne proističu dovoljno
ubedljivi razlozi da se Coctaeu proglasi kolaboracionistom. Biće
da Mosse toj reči daje nešto drugačiji smisao, nego što ona u
kontekstu Drugog sv. rata ima, recimo, u srpskom jeziku. Prim.
prev.
Prevod: Nicodemus
George Lachmann
Mosse
Rođen 1918. u Berlinu, preminuo 1999. god. u Madisonu (SAD).
Mosse je bio poreklom iz ugledne jevrejske porodice iz Berlina,
čija je izdavačka kuća ''Mosse Verlag'' izdavala između ostalog
i dnevne novine Berliner Tageblatt. Sa dolaskom nacista na vlast,
biva prinuđen da napusti Nemačku. Odlazi u Englesku, gde će završiti
studije na Cambridgeu, a 1939. god. konačno stiže u Ameriku. U
Americi će doktorirati na univerzitetu Harvard 1946. god. sa temom
iz engleske istorije o borbi za suverenitet između kralja i parlamenta
u ranom XVII veku (objavljeno kao The Struggle for Sovereignty
in England, from the Reign of Queen Elizabeth to the Petition
of Right, 1950. god). Godine 1955. postaje profesor savremene
istorije na univerzitetu Winsconsin u Madisonu, gde je nakon 33
godine i završio profesorsku karijeru (bio je takođe gostujući
predavač (i nakon zvaničnog penzionisanja) na više univerziteta,
pre svega u Jerusalimu, ali i na univerzitetima u Italiji, Poljskoj,
Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj, Južnoj Africi itd.). Primio je
i pet počasnih doktorata. Bio je ko-urednik međunarodnog stručnog
časopisa ''Journal of Contemporary History'', objavio preko dvadeset
dela, na stotine naučnih članaka i uredio više naučnih zbornika.
U svom najranijem istraživackom periodu uglavnom se vezuje za
oblast rane moderne zapadnoevropske istorije, pre svega reformacije
i renesanse. Jedina njegova knjiga, odnosno knjiga gde se on pojavljuje
kao jedan od koautora, dostupna u srpskom prevodu, bavi se upravo
tim razdobljem (Evropa u šesnaestom veku, Helmut Kenigsberger,
Džordž Mouz, Džeri Bouler, Klio, 2002).*
Počev od šezdesetih, Mosse se međutim sve više bavi istorijom
evropskog fašizma, nacionalizma, rasizma, usponom i prirodom nacionalsocijalizma
u Nemačkoj, i do danas je jedan od najvećih autoriteta za tu oblast,
izvršivši snažan uticaj na mlade teoretičare fašizma poput Rogera
Griffina. Prva značajna studija posvećena ovim temama objavljena
je pod imenom Kriza nemačke ideologije: intelektualni koreni
Trećeg rajha (The Crisis of German Ideology: Intellectual
Origins of the Third Reich, 1964; u prvom poglavlju ''Osnove
narodnog verovanja'' govori o romantizmu i popularnom mišljenju,
nemačkoj veri, neoromantizmu, rasizmu, ponovnom otkrivanju Germana,
antisemizmu, utopiji, u drugom ''Institucionalizovanje ideologije
1873-1933'' obrađuje ulogu vaspitanja, omladinske pokrete, saveze,
značaj univerziteta i studentskih udruženja u jačanju nacionalističke
ideologije) i u poslednjem poglavlju ''Na putu ka nacionalsocijalizmu
1918-1933'' osvetljava političke obračune, uticaj ratnih veterana,
nemačku revoluciju). Dolazak nacista na vlast u Nemačkoj za Mossea
nije prosto nesrećni događaj, nego pre logičan ishod jednog dugog
razvoja u politici, kulturi, buržoaskom društvu itd.
Potom objavljuje interesantno koncipirano delo - Nacistička
kultura - intelektualni, kulturni i društveni život u Trećem rajhu
(Nazi Culture: Intellectual, Cultural, and Social Life in
the Third Reich, 1966), knjigu o svakodnevnom životu u nacionalsocijalizmu,
o strategijama uz pomoć kojih je režim rukovodio privatnim životom
svojih podanika, sastavljena od autentičkih novinskih isečaka,
govora, zvaničnih obaveštenja, zakonskih tekstova, isečaka iz
udžbenika i sl. - o različitim oblastima javnog i privatnog života
kao što su kultura, vaspitanje, porodica, rad, nauka i istraživanju,
arhitektura, uz sopstvene komentare.
Delo Nemci i Jevreji - desnica, levica i potraga za 'trećom
snagom' u prednacističkoj Nemačkoj (Germans and Jews:
The Right, the Left, and the Search for a "Third Force"
in Pre-Nazi Germany 1970), govori o duhovnim stremljenjima
levice i desnice, koja su se uprkos ogromnim ideološkim razmimoilaženjima,
podudarala u želji da se društveni problemi prevaziđu stvaranjem
snage koja će nadići, kako marksizam, tako i kapitalizam (odn.
buržoasko društvo), nekakve 'treće snage'. Napori levog krila
nisu urodili plodom, ali je desnica 'treću snagu' pronašla u fašizmu
(i ruski fašisti, a za njima i srpski, govore o nekakvom 'trećem
putu'). To je zapravo knjiga o desnoj revoluciji. U Nacionalizaciji
masa - politički simbolizam i masovni pokreti u Nemačkoj od Napoleonovih
ratova do Trećeg rajha (Nationalization of the Masses:
Political Symbolism and Mass Movements in Germany from the Napoleonic
Wars through the Third Reich, 1975) prati dug proces i puteve
nacionalizovanja masa u 19. i 20. veku - kroz estetiku nacionalističke
politike, nacionalne spomenike, javne svečanosti, pozorište i
masovne pokrete, opisuje Hitlerove umetničke ukuse itd. Knjiga
je, nije na odmet pomenuti, potkrepljena važnim slikovnim materijalom.
Krajem sedamdesetih se pojavljuje jedna od njegovih najpoznatijih
i najprevođenijih knjiga, a rekli bismo i jedna od najkorisnijih
- Ka konačnom rešenju - istorija evropskog rasizma (Toward
the Final Solution: a History of European Racism, 1978).
Ideja rasizma, odnosno postojanje različitih, viših i nižih rasa,
ima svoje korene u 18. veku, u medicini, biologiji, antropologiji
i ubrzo nalazi inspiraciju i u lingvistici, istoriji, a snažno
će uticati na umetnost, politiku, u 19. i 20. veku na psihologiju,
pa čak i na hrišćansku teologiju. Devetnaesti vek je ujedno vek
kada se razvija čitava nauka o rasama, koja često podgreva stereotipe
i mitove. Ideologija rasne čistote i raznoraznih eugenika konačno
će u 20. veku prouzrokovati masovna ubistva kakva svet do tada
nije zapamtio.
Mosse, razume se, naporedo objavljuje članke u stručnim časopisima
i oni najvažniji su srećom skupljeni i objavljeni u posebnim tomovima,
te su tako i pristupačniji široj publici. Jedna od prvih takvih
zbirki, koja sadrži članke pretežno iz sedamdesetih, jeste Mase
i čovek - nacionalističke i fašističke percepcije realnosti
(Masses and Man: Nationalist and Fascist Perceptions of Reality,
1980), u kom se nalaze dosta članaka o književnosti, fašističkoj
avangardi, o tome šta su fašisti zapravo čitali, nacističkom teatru,
mističkom poreklu nacionalsocijalizma itd. Tu se nalazi i jedan
izuzetno uticajan i često preštampavan članak: Toward A General
Theory of Fascism. Važni članci iz osamdesetih su publikovani
u Confronting the Nation: Jewish and Western Nationalism
(1993) a neposredno nakon njegove smrti je objavljena i zbirka
Fascist Revolution: Toward a General Theory of Fascism (1999).
Velika produktivnost ima obično za posledicu da se autor ponavlja,
što je u slučaju našeg istoričara prilično upadljivo. Početkom
osamdesetih je objavljen i prvi zbornik eseja u njegovu čast -
Political Symbolism in Modern Europe, kojeg su priredili
S. Drescher, D. Sabean, A. Sharlin 1982. godine. Prošle godine
se pojavio i What History Tells: George L. Mosse and the Culture
of Modern Europe, kojeg su uredili Stanley G. Payne David
J. Sorkin John S. Tortorice.
Njegov rad iz osamdesetih i devedesetih godina jeste ono po čemu
je on, pre svega, važan za gejeve i lezbejke. Mosse, i sam gej,
do tada se samo sporadično osvrtao na probleme homoseksualnosti
i homoseksualaca u istoriji, sada se u delu Nacionalizam i
seksualnost - respektabilnost i abnormalna seksualnost u savremenoj
Evropi (Nationalism and Sexuality: Respectability and
Abnormal Sexuality in Modern Europe, 1985), kojeg smo, uzgred,
već prikazali na
našem sajtu >>>> iscrpno bavi problemima nacionalizma
i seksualnosti, konstruisanjem muškosti ('niko se ne rada ženom',
ali isto tako ni 'muškarcem'), i rasvetljava koncept buržoaskog
ideala 'respektabilnosti' (i njegovu vezu sa nacionalizmom), koji
je bio katalizator u definisanju normalnog i nenormalnog, autsajdera
i insajdera, koji je velikoj meri regulisao seksualnost, određivao
mesto žene i inspirisao ideale muškosti. Koncept buržoaskog respekta
prilično je složen, on je deo novijih načina viđenja ljudskog
tela koji su trijumfovali u 19. veku, upravlja obrascima njegovog
ponašanja bilo za stolom ili u krevetu (manners i morals
se ne mogu, prema Mosseu, odvojiti). Nova klasa vidi svoj način
života koji se temelji na štedljivosti, posvećenju dužnosti i
uzdražavanju od strasti kao superiorniji u odnosu na 'lenju' nižu
klasu i razuzdanu aristokratiju i definicija buržoazije izranja
iz samog respekta koji je u interakciji sa njihovom ekonomskom
moći, strahovima i nadama, stvorio životni stil koji je najpre
postao njihov a kasnije i svih u datim društvima. Pre Mossea,
konceptom zapadnoevropske respektabilnosti iscrpno se bavila,
čini se, još samo sociologija, tačnije teorija etiketiranja, koja
je odigrala izuzetnu ulogu šezdesetih godina u gej i lezbejskom
oslobođenju (up. Deviance & Respectability - The Social
Construction of Moral Meaning, ur. Jack Douglas, 1970, zbornik
sa izuzetno zanimljivim prilozima ).
O ovoj važnoj studiji Nacionalizam i seksualnost - respektabilnost
i abnormalna seksualnost u savremenoj Evropi, reći ćemo samo
još da je ona, čini nam se, mnogo aktuelnija i razumljivija srpskom
čitaocu, nego recimo zapadnoevropskom. Mnogi fenomeni vezani za
(homo)seksualnost i homoseksualce, odnosno za način na koji su
viđeni u Srbiji (i na koji način oni sami sebe vide), sličniji
su onima iz doba deklarisanog fašizma i nacionalsocijalizma, nego
što su, recimo, onima iz perioda represivne McCarthyjeve Amerike
pedesetih. Poricanje, na primer, nacionalnosti gej ljudima u Srbiji
jeste jedan od tih fenomena, praktično nepoznat u Zapadnoj Evropi
od pada nacionalsocijalizma. Himmlerov čuveni govor iz 1937. god.
o homoseksualnosti, u državi 'prokreativne politike', lako bi
se mogao pročitati naciji i u 19.30, da nije tako dugačak.
Njegova poslednja studija Slika muškarca - stvaranje moderne
muškosti (Image of Man: the Creation of Modern Masculinity,
1996) bavi se stereotipima muškosti i njihovom istorijom. Biti
'muško' podrazumeva kvalitete kao hrabar, neustrašiv u borbi,
biti jake volje, spretan, častan, fizički snažan, uždržljiv u
emocijama, muškarac ne sme da plače, ne sme žaliti... Imaju li
ovi ideali svoju istoriju, kako i kad su se razvili i dobili status
norme? Hoće li oni i dalje biti temelj naše slike muškarca? Ključan
istorijski momenat za stvaranje i učvršćivanje ovih steretipa
Mosse vidu u burnim promenama u 18. veku, kada evropska dominantna
aristokratija nerado popušta pred nadolazećom birokratskom, profesionalizovanom,
trgovačkom srednjom klasom. Nova buržoazija, suočena sa zbunjućim,
brzo industrializovanim svetom, hvata se viteških ideala, obavezno
služenje vojne obaveze koje se u to vreme pojavljuje, stvara od
vojnika idealni tip. Muški dueli, koji su poznati još od renesanse,
retko su bili smrtonosni, ali sada to jesu i pištolji zamenjuju
mačeve, naročito u Nemačkoj. U Engleskoj se u 19. veku rada obrazovni
sistem koji naglašava atletiku, timske sportove i fizičku snagu,
istovremeno se ideali standardne muške lepote razvijaju širom
kontinenta, isprepleteni sa teorijama umetnosti i ličnim vladanjem.
Ideja muškosti pojavljuje se u 19. veku u nebrojenim oblastima
života i mišljenja, te je i prihvaćena kao društvena konstanta,
samo po sebi dato. Svako odstupanje od ovih 'prirodnih' osobina
i ideala u 20. veku će koštati milione života - Jevreji i homoseksualci
su slabi, nemuževni, strašljivi, nesposobni da konstolišu strasti
(v. o tome i u biografiji
Freuda na našem sajtu >>>). U poslednjem delu knjige
govori u kojoj meri su ženski pokreti i gej i lezbejski pokreti
doveli u pitanje na Zapadu ovu sliku rigoroznog muškarca, vekovima
vaspitavanog za argresivnost i žilavu ideju respektabilnosti srednje
klase, jednu od temelja norme maskuliniteta.
Od njegovih važnijih dela spomenućemo još samo Pali vojnici
- preoblikovanje secanja na svetske ratove (Fallen Soldiers:
Reshaping the Memory of the World Wars, 1990) gde se bavi
uglavnom Prvim svetskim ratom, odnosno glorifikovanjem rata (u
kom je poginulo 13 miliona vojnika, dva puta više nego u svim
ratovima od 1790. do 1914. god.), romantizovanjem palog vojnika,
zamagljivanjem i trivijalizovanjem užasa rata, istražujući i takva
'dokumenta' kao što su poštanske karte. The Culture of Western
Europe: The Nineteenth and Twentieth Centuries (prvo izdanje
1961. god.) sadrži brojne eseje posvećene intelektualnom nasleđu
Evrope, o Freudu i psihoanalizi, egzistencijalizmu, marksizmu
itd., gde gej čitalac može naći dragocene i teško dostupne podatke.
Mosse je, konačno, napisao i biografiju, koja se posthumno pojavila
pod nazivom Confronting History: A Memoir (Madison, University
of Wisconsin, 2000). Njegov životni partner je bio John Tortorice.
Nakon pada berlinskog zida, Georg Mosse je stekao pravo nad imovinom
koju je njegovoj porodici oduzela nacistička vlast. Zaveštao je
3 miliona dolara za razvoj jevrejskih, gej i lezbejskih istorijskih
studija, matičnom univerzitetu u Wisconsiju i univerzitetu u Amsterdamu,
odseku za gej i lezbejske studije.
* Nije,
uzgred, sasvim jasno da li je nužno transkribovati njegovo ime
kao "Mouz'', budući da je u slučaju oba njegova prezimena (Lachmann
mu je prezime po ocu) zadržana originalna nemačka ortografija,
umesto one očekivane amerikanizovane - Moss i Lachman i da li
sve treba prosto izgovarati po nemački (Lahman Mose). Osim toga
dva ss u Mosse ne upućuju na predloženi izgovor.
Nicodemus
|
