|
Mihailo III |
|
''U
trenutku najveće zaoštenosti ove istorijske borbe (Rima
i Carigrada, prim. pirired.) došlo je, međutim, u Carigradu
do državnog udara koji je potpuno izmenio situaciju.
Na svoju nesreću Mihailo III se bio sprijateljio sa
Vasilijem ''Makedoncem''. Vasilije je bio poreklom iz
teme Makedonije i odrastao je u kranjem siromaštvu.
Tražeći sreću, došao je u Carigrad i ovde je, zahvaljujući
svojoj velikoj fizičkoj snazi, postao konjušar na carskom
dvoru. Time je počelo njegovo neobično uzdizanje, za
koje je imao da zahvali kako svojim sposobnostima tako
i carevoj ćudi. Postao je najintimniji prijatelj Mihaila
III i muž njegove nekadašnje ljubavnice Evdokije Ingerine.
Gvozdenom energijom, ne zaustavljajući se ni pred čime,
težio je on najvišoj vlasti. Zbog toga je došao u sukob
sa cezarom Vardom, ali je Mihailo III toliko bio podlegao
uticaju svog ljubimca da mu je bez predomišljaja žrtvovao
ujaka (tj. Vardu, prim. prired.). Prevarom i krivokletstvom
Vasilije i Mihailo III namamili su velikog državnika
u klopku: prilikom pohoda na Krit, kada je cezar za
vreme odmora sedeo na prestolu do svog sestrića, Vasilije
ga je napao s leđa i ubio sopstvenom rukom (21. aprila
866. god.). Nagrada je bila kruna savladara koju mu
je Mihailo III darovao po povratku u Carigrad, 26. maja
866. god. Sada je Vasilije dobio od Mihaila sve što
mu je ovaj mogao dati. Poslednji čin krvave tragedije
ubrzan je time što je Mihailo III, ćudljiv i nepouzdan
kakav je bio, počeo da menja raspoloženje prema svom
savladaru. Noću između 23. i 24. septembra 867. god.
posle dvorske gozbe, Vasilije i njegovi prijatelji ubili
su pijanog cara u njegovoj ložnici''.
G. Ostrogorski, Istorija Vizantije,
Beograd 1969, str. 229.
|
Vasilije Makedonac |
|
|
Shaun Tougher
Vizantijski primer ''samo dobrih prijatelja'' pronalazimo
u IX veku u slučaju cara Mihaila III (842-867) i Vasilija
Makedonca (867-886) koji ga je konačno nasledio na prestolu.
Postoji pretpostavka koju prvi put nalazimo kod Romillya Jenkinsa
(1907-1969) da su ova dvojica muškaraca bili u homoseksualnom
odnosu. (1) Imajući na umu temu konferencije koja je nadahnula
ovu knjigu, činilo se primerenim da se još jednom osvrnemo
na taj slučaj. Pošto iznesem biografske činjenice o ovoj dvojici
i dotaknem se poznatijeg, heteroseksualnog aspekta njihovih
životnih priča, nameravam da istražim homoseksualnost svakog
ponaosob, pre nego što se usresredim na problem njihovog odnosa.(2)
Posebno ću se posvetiti proceni izvornih svedočenja kao i
njihovoj prirodi, s namerom da zaključim kuda nas ova razmišljanja
o seksualnom životu Mihaila i Vasilija vode, kada se imaju
u vidu pitanja želje (desire) i njenog poricanja.
Najvažniji izvori za izučavanja Mihailovog i Vasilijevog
života su hronika Logotetove tradicije i Žitije Vasilijevo*,
te mi je namera da poglavito polazim upravo od ovih dvaju
tekstova. Iako i jedan i drugi datiraju iz sredine X veka,
izrazito su različitog karaktera. Biografija je hvalospev
o životu Vasilija Makedonca, koju je naručio Konstantin VII
Porfirogenit, njegov unuk (čiji su konačni pristup apsolutnoj
vlasti sprečili Roman Lakapin i njegova porodica) dok se pak,
u hronici zapaža jasna antimakedonska nota - izraz pristrasnosti
prema Lakapinima. (3)
Na pripovesti iz ovih dvaju tekstova temeljimo našu priču.
Kada mu je godine 842. otac, car Teofil umro, Mihailo III
je još bio maloletan. Neko vreme je vlast bila u rukama regentkinje,
Mihailove majke Teodore. Tokom njene vladavine Mihailo se
oženio Evdokijom Dekapolitisom mada je, kako hronika kaže,
bio skloniji jednoj drugoj Evdokiji, Evdokiji Ingerini. Teodoru
je 856. sa vlasti zbacio njen brat Varda, i tako, u tom periodu
Mihailove vladavine došao na čelo države. Negde u ovo vreme
je Mihailo upoznao Vasilija, koji je verovatno bio približno
istih godina i koji je došao u Carigrad u potrazi za srećom.(4)
Navodi se da su se prvi put sreli prilikom kroćenja jednog
carevog konja. Kada je uočio koliko je Vasilije spretan u
ovoj veštini, Mihailo ga je primio u svoju službu u kojoj
je on napredovao i konačno postao carev savladar. Godine 865.
zauzeo je položaj parakimomena i oženio se Evdokijom
Ingerinom koja je, kako u hronici nalazimo, ostala Mihailova
ljubavnica. Takođe saznajemo da je ovaj spoj nužno doveo do
razvoda Vasilija i njegove žene Marije, kao i do toga da mu
je obećana i Mihailova sestra Tekla. Godine 866. učestvovao
je u ubistvu Varde, a kasnije je postao Mihailov savladar
i usvojenik. Već sledeće godine, kada je Mihailo počeo da
preti da će za suvladara uzeti čoveka po imenu Vasilikin (ili
Vasiliskijan) (5) Vasilije je počeo da planira ubistvo cara,
da bi ga potom i izvršio.
Kada se o ovim pojedinostima govori, uglavnom se ističe da
su Mihailo, Vasilije i Evdokija živeli u takozvanom ''ménage
a trois'', pa se postavlja pitanje očinstva nad carem Lavom
VI (886-912). (6) Ali ako bismo koristili izraz ''ménage a
trois'' to bi značilo da prenebregavamo jednu činjenicu iz
hronike, a ona jasno kaže da je Vasilije bio Evdokijin muž
na papiru, dok je utehu tražio u Tekli. Dakle, hronika ocrtava
dva odnosa, a ne jedan trougao. Da je Tekla bila ključni deo
ovog sporazuma hroničar još jednom jasno naglašava kada nas
obaveštava da je u toku sopstvene vladavine Vasilije otkrio
da je imala ljubavnika, koji je po carevom naređenju obrijan
do glave, dok je ona pretučena i lišena bogatstva.(7) Ove
dokaze o heteroseksualnom odnosu pronalazimo jedino u logotetskoj
tradiciji, ali oni ne bi trebalo da budu prepreka ostvarenju
homoseksualnih odnosa, a svakako da brak po sebi nije jemstvo
heteroseksualnosti. Hipotezu o homoseksualnom odnosu između
Mihaila III i njegovog miljenika iz senke Vasilija Makedonca,
konačno je 1948. postavio Romilly Jenkins u svom članku ''Portret
Mihaila III koji nam daje Konstantin VII''. Jenkins ukazuje
da je u Žitiju Vasilijevom Mihailova slika data pod uticajem
Plutarhovih životopisa Antonija i Nerona i zapaža da:
''Pada u oči da je gotovo jedini greh koji Konstantin ne podvlači
u svom portretu Mihaila, seksualna neumerenost i nastranost,
iako je obilje materijala te prirode moglo da se otkrije u
životopisima Antonija i Nerona. Ovo izostavljanje nije bez
značaja: Mihailova Popeja bila je Konstantinova baba Evdokija;
njegovi Pitagora i Spor bili su - smemo li da pretpostavimo?
- Vasilije i Vasiliskin!'' (8)
Do 1966. Dženkins je postao vidno odlucniji u svojoj pretpostavci,
ali mu je ona postala i daleko odbojnija. On tvrdi:
''Intimno prijateljstvo između cara Mihaila i jermenskog
dvorskog konjušara Vasilija okolnost je koja navodi na razmišljanja
ne naročito prijatna. Koliko god da je Mihailov karakter bio
loš - slab, neveran, sklon piću - čini se da ćemo morati da
mu pripišemo i homoseksualnost. Ovo potvrđuje činjenica da
je Vasilija primio u svoj krevet, kao i to da je, kada se
od njega umorio, izabrao jednog lepog dečaka, koji ga je nasledio
kao miljenik. Porodica, kojoj je Mihailov karakter bio itekako
poznat, gledala je na njega sa vrlo zasluženim prezirom.''
(9)
Za Jenkinsovim primerom je izgleda pošla i Margaret Mullett.
Baveći se problemom prijateljstva u Vizantiji ona se osvrće
na odnose Vasilija i Mihaila III i Konstantina IX i jednog
glumca, i u izvornom materijalu pronalazi ''nagoveštaje homoerotizma''.
(10) Dalje komentariše da ''nema razloga za sumnju da su u
Vizantiji postojali homoseksualni odnosi''. (11) Nedavno je
učinjen još jedan spomen Mihailovog i Vasilijevog odnosa i
to u delu Istopolne
zajednice Johna Boswella. (12) Međutim, njegova glavna
preokupacija je fenomen adelphopoíęsis-a, obreda
ulaska u istopolnu zajednicu. Pa ipak, Mihailo i Vasilije
nisu ušli u ovakvu zajednicu. Ali, Jenkinsova hipoteza nije
dočekana sa odobravanjem u svim njenim smerovima. Očito da
je Patricia Karlin-Hayter ne uzima kao naročito verodostojnu.(13)
Ona ukazuje na nedostatak dokaza koji bi je podržali i primećuje:
''I jedna druga hipoteza se čini podjednako prihvatljivom.
Možda je on za mladog cara naprosto bio neko kome je mogao
da veruje''.
S obzirom na ovu popriličnu raznolikost pristupa javlja se
potreba za novim ispitivanjem činjenica. Razmotriću slučajeve
cara i njegovog miljenika odvojeno, pre nego što se upustim
u njihov međusobni odnos, budući da je platno daleko šire
nego ta sama jedinica njihovog zajedništva. Počnemo li sa
Mihailom III, rekao bih da, nasuprot Jenkinsovom uverenju,
u Žitiju Vasilijevom uistinu nailazimo na značajne nagoveštaje,
ako ne i na eksplicitne tvrdnje o carevoj ''nastranosti''.
Ne počinje slučajno Gibbon svoj prikaz ovog vladara opaskom:
''Među svim naslednicima Nerona i Elagabala,
sve do tog doba, nije se našao ni jedan koji je kao Mihailo
bio slika i prilika njihovih poroka niti je ijedan drugi toliko
bio nalik tom karakteru rimskog princa, koji zadovoljstvo
uzima kao smisao života, a vrlinu smatra njegovim neprijateljem'',
(14) dok Kavafis
u svojoj pesmi ''Imen'' spominje ''raspusne dane Mihaila Trećeg''.
(15) Čini se da su oba autora bila pod uticajem opisa datog
u Žitiju Vasilijevom. Panegirička biografija Vasilija, o Mihailu
govori kao o kršitelju zakona prirode i spominje njegove bezbožne
žudnje, koje možda ukazuju na homoseksualnu praksu. (16)
To što se ove aluzije pronalaze u odeljku koji opisuje Mihailove
zločine, a koji prethodi Vasilijevom ubistvu cara i služi
kao opravdanje za taj čin, treba da nam ukaže da su ove nastranosti
bile još jedan dobar razlog za njegovu smrt. Čini nam se da
se veoma jasan nagoveštaj Mihailove homoseksualne prakse može
naći na mestu gde ga autor Žitija Vasilijevog opisuje
kako predstavlja svog novog miljenika Vasilikina senatu. (17)
Isprva je Vasilikin opisan kao ''priprost i grub; istovremeno
feminiziran i sklon pijančenju''. Dalje se pripoveda kako
ga je jednom prilikom Mihailo odenuo u punu carsku odoru i
držeći ga za ruku izveo pred senat ''kao što je Neron nekada
davno učinio sa ozloglašenim Erosom'' - tamo je izjavio da
je Vasilikin dostojan da bude car. Jenkins primećuje da nam
Erosovo postojanje nije poznato, ali da se on verovatno pominje
u Plutarhovom izgubljenom životopisu Nerona. Takođe zapaža
da je Eros ''bez sumnje od iste one vrste kao i Spor'', (18)
oslobođenik kojeg je Neron kastrirao, živeo sa njim kao sa
ženom a kasnije se čak njime oženio.(19) Car je takođe bio
oženjen i Pitagorom, koji je u ovom odnosu igrao ulogu muža.
Ova epizoda u kojoj se Mihailo i Vasilikin porede sa Neronom
i Erosom jedan je od kljucnih elemenata u Jenkinsovoj konstataciji
Mihailove homoseksualnosti. Karlin-Hayter, mada prihvata Vasilikina
kao Jenkinsovog ''lepog dečaka'', ovu scenu ipak tumači kao
sumnjivu literarnu kreaciju iz Žitija Vasilijevog. (20) Ona
je tako odbacuje kao pouzdan dokaz uzimajući u obzir činjenicu
da je prenosi autor čiji je cilj da Mihaila ocrni do te mere
da njegova smrt izgleda zasluženo. Ipak, mora se imati na
umu da je čitalac prinuđen da Mihaila poveže sa homoseksualnošću
bez obzira da li je u stvarnosti car bio čovek koji je imao
seksualne odnose sa drugim muškarcem.
Slična scena, koja, pak, nema seksualni podtekst, može se
naći u hronici, (21) kada Mihailo naređuje Vasiliskijanu (koji
je ovde predstavljen kao patricij) da po završetku konjske
trke u Svetom Mamantu, na Vasilijevo potpuno zgražavanje,
obuje carske čizme; time Mihailo otvoreno izražava svoju želju
da učini Vasiliskijana svojim savladarom. U razmatranju seksualnosti
Mihaila III ne ističe se često činjenica da se u hronici Vasilikijan
takođe pojavljuje u opisu noći kada je car ubijen. Mesto zbivanja
je Mihailova palata u Svetom Mamantu, te večeri tiša no obično,
budući da je car poslao sluge zajedno sa protovestijarom Rentakijem
na čelu, nekim poslom kod svoje majke. Odsustvo članova posluge
je možda značajno utoliko što objašnjava zašto je Vasilije
odabrao baš ovaj trenutak da sprovede svoju zamisao u delo.
Ipak, moguće da je Mihailo imao i neke svoje razloge da poželi
mirnu noć. Te večeri je u njegovoj spavaćoj sobi bio komornik
Ignjatije, čineći ono što su evnusi komornici obično činili.
Ali, tu je bio i Vasiliskijan koji je spavao u Rentakijevom
krevetu. Mada se ovaj detalj može uzeti kao značajan, važno
je upamtiti da su Žitije Vasilijevo i hronika, dva
veoma različita izvora i da hronika ne daje čitaocu nikakvog
povoda da se zadržava na prirodi Mihailovog i Vasiliskijanovog
odnosa. Čak se izričito kaže da je car Vasiliskijanu naredio
da spava u njegovoj sobi da bi ga čuvao.
Sada kada se okrećemo Vasiliju, izvori postaju daleko dvosmisleniji.
Jasno je i iz Žitija Vasilijevog i iz hronike da
je Vasilije svoju privlačnost dugovao spoljašnosti, snazi
i naočitosti. Po hronici, lekar, brat čuvara crkve Svetog
Diomeda, divi se Vasilijevoj naočitosti i muževnosti, (22)
dok se u Žitije Vasilijevom ukazuje da ga je Teofilica
uzeo u službu jer je voleo da bude okružen plemenitim, lepim
i dobro građenim muškarcima. Budući da je fizičkom snagom
i duhovnom čvrstinom premašivao ostale muškarce u Teofilicinoj
službi, bio je imenovan za protostratora i ''iz dana u dan
sve ga je više (Vasilija) voleo''. (23) Boswell svakako uviđa
Teofilicino ogromno oduševljenje i zapaža da je Vasilije ''imao
velike koristi od te privlačnosti (korpulencije) prema kojoj
su neki od njegovih savremenika osećali slabost''. (24) Ipak
se pitamo koliko se zaista može zaključiti iz takvih reakcija
drugih ljudi: pre nego konkretan problem homoseksualnosti,
ovde se pre postavlja pitanje u kojoj su meri muškarci vizantijskog
sveta držali do muževnosti. U Teofilicinom slučaju se nagoveštava
da je želja da bude okružen grmaljima (hunks) bila
motivisana gordošću, što ga čini pomalo apsurdnom figurom.
Ipak, Boswell se najviše zadržava na činjenicama da je Vasilije
Makedonac prošao kroz sporni i kontroverznu adelphopoíęsis,
obred istopolnog sklapanja zajednice. (25) On uočava dva ovakva
slučaja - jedan koji se navodi Žitiju Vasilijevom,
drugi u hronici. U prvom izvoru vidimo kako bogata peloponeska
udovica Danelida, pošto je čula od nekog monaha da će Vasilije
jednog dana postati car, počinje da se ponaša kao njegova
dobročiniteljka i zalaže se za ''ceremonijlno sjedinjenje''
njega i njenog sina Jovana, iako se ovde ne koristi izraz
adelphopoíesis već ''veza duhovnog bratstva''. (26)
Boswell nalazi dodatni značaj u činjenici da je Jovan, pošto
je Vasilije postao car, zvanično pozvan u Carigrad gde je
odlikovan titulom protospatarija i dozvolom bliskosti (parresía)
sa carem. Toj ''bliskosti'' Boswell pridaje značaj bračne
intimnosti. On takođe tvrdi da su darovi koje je Danelida
ponudila prilikom posete Carigradu bili i za Vasilija i za
njenog sina. Takvo tumačenje ove epizode čini se prilično
nategnutim. Što se tiče dočeka koji je Jovanu ukazan u Carigradu,
izgleda da je Vasilije jednostavno ispunio svoj udeo sporazuma
iz Patre. A intimnost može naprosto da znači mogućnost pristupa
i slobodu govora (u uobičajenom značenju te reči) sa carem.
To da je Danelida darove donela za svog sina i cara može da
znači da se u oba slučaja misli na Vasilija. Iznad svega,
Boswell se veoma malo osvrće na prirodu svog izvora - panegiričkog
životopisa koji je naručio jedan član dinastije. Malo je verovatno
da bi Konstantin VII prihvatio nagoveštaj homoseksualnosti
kod svog dede.
Drugi slučaj adelphopoíesis-a pronalazimo u hronici,
(27) mada se Vasilijeva veza sa novim partnerom Nikolom pojavljuje
i u Žitiju Vasilijevom. Kontekst je Vasilijev put
u Carigrad u potrazi za srećom. U grad stiže u suton i prolazeći
kroz Zlatnu kapiju odlučuje da noć provede na tremu crkve
Svetog Diomeda. Čuvaru crkve (prosmonários) Nikoli
''božanski glas'' nalaže da ode i uvede cara. Ovo se događa
tri puta, (28) ali tek na kraju će Nikola shvatiti da je taj
na koga se misli čovek koga je držao za skitnicu. Nikola je
uveo Vasilija ''i sutradan ga je odveo u kupatilo, okupao
ga i presvukao, a kada su se vratili u crkvu, izveo je obred
adelphopoíeesis i tako su uživali jedan u drugome''.
Boswell izdvaja ''taj neobičan izraz na kraju rečenice'',
koji bi, kako on smatra ''grčkog čitaoca hrišćanina podsetio
na ono biblijsko - uživaj sa ženom svoje mladosti''. On veruje
da je ovaj odnos ''započet iz ličnih razloga'' i ističe da
su i Vasilije i Nikola već imali braću. Tvrdi da zaključak
priče podseća na venčanje ''kome sledi veselje i zajednički
život''. Boswell priznaje da po ovom izvoru Nikola u odnos
ulazi jer očekuje nagradu kada Vasilije postane car (i zaista
hroničar beleži da su i on i njegova braća bili bogato nagrađeni
za vreme Vasilijeve vladavine). (29) Ali, Boswell se takođe
pita i kakav je to odnos bio, a razjašnjenje nalazi u Vasilijevom
potonjem napredovanju kod Teofilice, ljubitelja grmalja.
Tumačeći Vasilijev i Nikolin odnos, Boswell kao da nesumnjivo
stoji na čvršćem tlu; obred
adelphopoíesis se u tekstu otvoreno pominje,
a daje se i nagoveštaj intimnog odnosa između dvaju muškaraca.
Skrenuo bih pažnju da postoji još jedna činjenica koja ide
u prilog ovakvom tumačenju. Boswell primećuje da kada je stigao
u Carigrad, Vasilije nije imao ništa do jednog štapa i zavežljaja,
iz čega zaključuje da je reč o ''mladiću iz provincije bez
poznanstava u prestonici''. Međutim, on ne obraća pažnju da
se ova pojedinost nalazi jedino u logotetskoj tradiciji. Njeno
odsustvo iz Žitije Vasilijevog deluje zbunjujuće;
zašto bi takva jedna naizgled neosporna činjenica izostala
u ovoj verziji? Dalje, kroz hroniku, veliki se naglasak stavlja
na postojanje štapa i zavežljaja i to radi stila i konteksta.
Oni se pojavljuju jedino u trenutku trećeg, odlučujućeg odlaska
na trem. Kaže se da je Nikola zatekao Vasilija sa zavežljajem
i štapom. Čini se da ovakav emfatičan pristup tom detalju
iz priče zahteva objašnjenje; odgovor koji predlažem je da
autor uključuje takve pojedinosti kao svojevrstan double
entendre*. Svakako da u klasičnom svetu reči pera
(zavežljaj / kesa / kožna torba) i rábdos (štap /
prut / šiba) mogu da imaju značenje skrotuma i penisa. (30)
Da li je i u Vizantiji postojala svest o ovakvim značenjima
i upotrebi tih reči, ne zna se, ali ja bih istakao da u tonu
seksualne dvosmislenosti kojim hronika opisuje Nikolin i Vasilijev
odnos i imajući u vidu naglašavanje tih reči, ovako jedno
čitanje ima smisla. Nikola konačno odlučuje da primi Vasilija
ne zato što je uvideo istinu, nego pošto je ugledao njegove
genitalije. Tako smatram da u slučaju Nikolinog i Vasilijevog
odnosa, kakvog ga nalazimo u hronici, postoje nagoveštaji
homoseksualnosti, kako zaključuje i Boswell. Međutim, jasno
je da Boswell ne uspeva da proceni karakter izvornog materijala
koji ima u rukama. Komentarišući odnos sa Jovanom u Žitiju
Vasilijevom kao i odnos sa Nikolajem u hronici, Boswell
beleži:
''Ove dve priče o Vasiliju su slične; u svakoj sveštenik ili
monah doživljava božansko otkrovenje o Vasilijevoj budućoj
veličini; u svakoj započet odnos Vasiliju donosi materijalnu
dobrobit. Moguće je da se u carskim krigovima kasnije pročulo
da je Vasilije kao mladić značajne koristi imao iz formalnog
odnosa sa drugim muškarcem, pa su različiti hroničari naprosto
dodavali različite detalje.'' (31)
Racionalizujući na ovakav način (mada dopušta mogućnost da
se Vasilije sjedinio sa obojicom) Boswell ne uspeva da razluči
različitost karaktera ovih dvaju izvora i ne shvata da Žitije
Vasilijevo i hronika sadrže različite pojedinosti i da
nema razloga da se tumače zajedno. Žitije Vasilijevo
opisuje Jovanov i Vasilijev odnos kao nesporan, tako objašnjavajući
kako je Vasilije veći deo svog bogatstva i imovine dobio od
Danelide. Ali, uvodi se i odnos sa Nikolom, mada u izrazito
drugačijem smislu. (32) Nikola nije običan crkvenjak, već
iguman manastira Svetog Diomeda, (33) i nema nikakvog spomena
štapa, zavežljaja, kupanja, oblačenja, adelphopoíesis-a
i veselja. Boswellovo zapažanje da je ''iznenađujuće da se
u predanju o njihovom odnosu u kojem je Nikola predstavljen
kao monah obredno sjedinjenje ne spominje'' kao da ne pogađa
u srž stvari. (34) Nije u pitanju koja će se priča izabrati,
već da li će se uočiti kako su one upotrebljene da služe različitim
ciljevima.
Osvrćući se konačno na slučaj ''Mihailo i Vasilije'', mi
kao istoričari smo ti koji treba da stvore celovitu sliku.
Izvori se slažu da je Vasilije imao veliku moć nad svojim
zaštitnicima, pa se tako opisuje i Mihailova privrženost prema
njemu. (35) U Žitiju Vasilijevom Mihailo je u početku
oduševljen Vasilijem i unapređenja prirodno slede, ali onda
autor mora da razdvoji dvojicu muškaraca, jer njegovo opravdanje
za ubistvo cara delom dolazi i od zločina koje su Mihailo
i njegovo društvo neukusnih miljenika počinili; nikako ne
bi valjalo da se pomisli da je i Vasilije bio deo te bande.
Hronika je manje usiljena. U njoj se jezgrovito zapaža da
su ''razne zamke i odlučni koraci protiv neprijatelja bili
drugima namenjeni, a da je careva ljubav prema Vasiliju bila
nesebična i da je taj čovek bio njegov pratilac''. (36) Boswell
posebnu pažnju skreće na Mihailov govor na Vasilijevom krunisanju
po ubistvu Varde, a koji beleži hronika. Tu objašnjava da
će učiniti Vasilija svojim savladarom, jer ga je on spasao
od ubica, ali i zbog ''velike ljubavi koju mi pruža''. (37)
Boswell zapaža da je za pojam ljubavi ovde upotrebljena reč
póthos koja, kaže on, ''obično znači žudnja ili želja
i koju su oči Istočne crkve koristili upravo onda kada su
mislili na seksualnu želju između muža i žene''. (38) Vasilijeva
služba parakimomena može takođe biti od značaja. Svakako da
na činjenici o ovom nameštenju Jenkins temelji svoju tvrdnju
da je Vasilije postao carev družbenik. Naravno, bukvalno značenje
naziva ove službe prenosi smisao fizičke bliskosti. Karlin-Hayter
ne okleva da ukaže da takav nameštenik nije bio obavezan da
sa carem deli i postelju, ali joj promiče činjenica da je
samo poveravanje ovakve službe bilo od značaja, s obzirom
da je to bio položaj namenjen isključivo evnusima. Boswell
uviđa smisao ovoga kada komentariše ''da je upotreba evnuha
u seksualne svrhe u antici bila aksiom, što je očigledno važilo
i u srednjovekovnoj Vizantiji''.(39) Značajno bi bilo primetiti
da je Mihailova nova privrženost Vasiliskijanu razdraživala
Vasilija, mada bi u tome pre trebalo videti politički smisao,
nego zaključivati da se on osećao odbačen (ili možda i jedno
i drugo). Konačno, Mullett pronalazi homoeroticizam u hronici.(40)
Konkretna epizoda na koju misli je prikaz Vasilijevih postupaka
neposredno pred ubistvo Mihaila III. Vasilije se izvinjava
za večerom, odlazi u carevu sobu i kvari mandalu. Kasnije
ljubi Mihailovu ruku dok se on poslednji put povlači na počinak.
Ipak, Mullett ne razjašnjava gde je uvidela homoeroticizam.
Izdaja je ono što meni pre dolazi na um, kao i Karlin-Hayterovoj.
(41)
Pošto smo razmotrili izvorni materijal i komentare, vreme
je da donesemo i neke zaključke. Čini se da je pitanje seksualnog
odnosa Mihaila III i Vasilija Makedonca u stvarnosti pitanje
tekstova. Na jednom nivou postavlja se problem tumačenja -
čitanja teksta i reakcija na njega. Ovde se pojavlje opasnost
da ćemo stvari iščitati suprotno autorovim namerama. Na drugom
nivou valja nam da uvažimo individualnost dva teksta, različitost
njihovih karaktera i ciljeva, kao i logiku njihovih priča.
Imajući to na umu, smatram da se u logotetskoj tradiciji oko
Vasilija da uočiti izvesno mreškanje talasa homoseksualnosti,
a možda i oko pojedinačnog odnosa Vasilija i Mihaila, dok
u Žitiju Vasilijevom takve nagoveštaje pronalazimo
o Mihailu, dok je Vasilije od njih odlučno zaštićen. Moglo
bi se zaključiti da je sama ta osetljivost Žitija Vasilijevog
po ovom pitanju od značaja. Ali može biti da se ona jednostavno
uklapa u sliku Vasilija kakva je u hronici stvorena. Konačno,
zaključujemo da su ovi izvori u vrlo slaboj vezi sa istorijskom
stvarnošću Mihaila i Vasilija. U njima se lako manipuliše
narativnim tokom kako bi se postigli određeni ciljevi. Ono
što nam se nedvosmisleno nameće je to da mi kao čitaoci imamo
sopstvenu ulogu u razotkrivanju želje ili, pak, njenog poricanja.
* Vasilije Makedonac se slavi kao svetac (sic!) u pravoslavnoj
crkvi, 29. avgusta.
** ''dvosmislenost'' (prim. prired.)
Fus note:
1.Vidi R. J. H. Jenkins, ''Constanti VII's Portrait of Michael
III '', Bulletin de l' Académie Royale de Belgique. Classe
des lettres et scienses morales et politiques, peta serija,
34 (1948), 71-7, pos. 76, preštampano u Studies on Byzantine
History of the 9th and 10th Centuries (London 1970),
I, i takode od njega Byzantium. The Imperial Centuries
AD 610-1071 (London 1966), 165.
2. Koristim termine homoseksualan i heteroseksualan samo
zato što su zgodni; ne želim da impliciram bilo šta u vezi
sa vizantijskom seksualnom samosvešću. Za raspravu o terminološkim
problemima vidi rad Diona Smitha u ovoj knjizi.
3. Za tekst Žitija Vasilijevog, koje predstavlja
petu knjigu hronike Teofanovog nastavljača, vidi Theophanes
Continuatus, ed. I. Bekker CSHB (Bonn, 1838), 211-353.
Za komentar prirode žitija vidi npr. R. J. H. Jenkins, ''The
Classical Background of the Scriptores Post Theophanem'',
DOP 8 (1954), 13-30, preštampano u Studies on Byzantine
History, IV. Primetiti da hronika Teofanovog nastavljača
takođe sadrži opis vladavine Mihaila III (četvrta knjiga),
Theophanes Continuatus, 148-211. Za bibliografiju
logotetske tradicije i njenih složenosti vidi A. Markopoulos,
''Sur les deux versions de la chronographie de Symeon Logothete'',
BZ 76 (1983), 279-84, 279 beleška 1. Ovde ću ja uputiti na
hroniku nastavljača Georgija Monaha kao predstavnika logotetske
tradicije, u Theophanes Continuatus, ed. Bekker,
761-924. Dalje vidi P. Karlin-Hayter, ''Le De Michele du logothčte.
Construction et intentions'', B 61 (1991), 365-95. Za vladavinu
Mihaila III imamo i Genesijev opis, vidi A. Lesmueller-Werner
i H. Thurn, Iosephi Genesii Regum Quattuor. CFHB
14 (Berlin i Njujork 1978). Dalje vidi P. Karlin-Hayter, ''Études
sur les deux histoires du rčgne de Michel III'', B 41 (1971),
452-96, preštampano u Studies in Byzantine Political History
(London 1981), IV.
4. Za pitanja hronologije Vasilijevog života vidi na primer
E. W. Brooks, ''The Age of Basil I'', BZ 20 (1911) 486-91; N.
Adontz, ''L'âge de l'empereur Basile I (867-886)'', B 8 (1933)
455-500.
5. Život navodi Vasiliskin, dok logotetska tradicija navodi
Vasiliskijan.
6. Za najnovije razmatranje vidi P. Karlin-Hayter, ''L'enjeu
d'une rumeur'', JÖB 41 (1991), 85-111; S. Tougher
The Reign of Leo VI (886-912) (Leiden, New York i
Köln, 1997), pogl. 2.
7. Teophanes Continuatus, 842 pogl. 8. Moguće je
ove postupke tumačiti kao politički motivisane, ali to je
moglo da ima ličnu dimenziju.
8. Jenkins, ''Portrait'', 76.
9. Jenkins, Imperial Centuries, 165. Vidi i Imperial
Centuries, 198-9 za Jenkinsove komentare o Mihailovom
bezdetstvu.
10. M. E. Mullett, ''Byzantium: A Friendly Society?'',
Past and Present 118 (1988), 3-24, posebno 10-11.
11. Mullett, ''Friendly Society?'', 77 beleška 41.
12. J. Boswell, The Marriage of Likeness: Same-Sex Unions
in Pre-Modern Europe (London, 1995), posebno 231-9.
13. Vidi Karlin-Hayter, ''Rumeur'', 88, i 88-9 beleška 9.
14. E. Gibbon, The History of the Decline and Fall of
the Roman Empire, tom 5, gl. 48 (tom 3 [London, 1994],
47-8). Obratiti pažnju da Gibbon kaže i ovo: ''Neprirodne
želje koje su degradirale čak i ljudskost kod Nerona, izbrisane
su s lica zemlje; pa ipak, Mihailo je svoju snagu crpeo iz
popuštanja ljubavi i neumerenosti.''
15. Za prevod vidi Pesme, u prevodu Ksenije Maricki-Gadanski,
(Vršac 1999), 85.
16. Theophanes Continuatus, 243, gl. 20.
17. Theophanes Continuatus, 250-51, gl. 25. Jednostavnija
verzija priče može se naći i u četvrtoj knjizi hronike Teofanovog
nastavljača: Theophanes Continuatus, 208, gl. 44.
Primetiti da Boswell, Marriage of Likeness, 238 prim.
93, pogrešno identifikuje ''lepog dečaka'' kao Grila.
18. Jenkins, ''Portrait'', 75 i bel. 8.
19. Vidi na primer Dion Kasije, Epitome, knjiga LXII, 28.
2-3, prev. E. Carey, Dio's Roman History, tom 8 (London
i Cambridge MA, 1968), 134-7; Svetonije, Neron, XVIII i XXIX,
prev. J. C. Rolfe, Suetonius, II (London i Cambridge
MA, 1950), 130-33.
20. Karlin-Hayter, ''Rumeur'', 88-9 bel. 9.
21. Theophanes Continuatus, 835-6, gl. 33.
22. Theophanes Continuatus, 820, gl. 10.
23. Theophanes Continuatus, 224-5, gl. 9
24. Boswell, Marriage of Likeness, 234.
25. Za raspravu o ovom obredu, vidi rad Diona Smythea u ovoj
knjizi.
26. Theophanes Continuatus, 226-8, gl. 11.
27. Vidi Theophanes Continuatus, 819-20, gl. 9.
Za Boswellovu raspravu o ovoj epizodi vidi Marriage of
Likeness, 231-4.
28. Primetiti da verzija Lava Gramatika ima samo dva pohoda
na trem, što izgleda manje zadovoljavajuće, Leonis Grammatici,
Chronographia, ed. I. Bekker, CSHB (Bonn, 1842),
233-4.
29. Vidi Theophanes Continuatus, 842-3, gl. 10.
30. Vidi N. Adams, The Latin Sexual Vocabulary (London,
1982), 14-15, 75.
31. Boswell, Marriage of Likeness, 236.
32. Vidi Theophanes Continuatus, 223-4. gl. 9.
33. Na šta ukazuje C. Mango, ''Germia: A Postscript'', JÖB
41 (1991), 297-300, posebno 299.
34. Boswell, Marriage of Likeness, 233.
35. Vidi indikacije o tome i kod Liutpranda, kao što je primetio
Boswell, Marriage of Likeness, 238.
36. Theophanes Continuatus, 825, gl. 18.
37. Theophanes Continuatus, 832, gl. 30. Primetiti da ove
recenice nema kod Lava Gramatika, LG, 246.
38. Boswell, Marriage of Likeness, 237 i bel. 91.
39. Boswell, Marriage of Likeness, 237 i bel. 87.
40. Mullett, ''Friendly Society?'', 11 bel. 41.
41. Karlin-Hayter, ''Le De Michale'', 391.
Izvor: Desire and Denial in Byzantium. Papers
from the Thirty-first Spring Symposium of Byzantine Studies,
University of Sussex, Brighton, March 1997. Edited by Liz
James.
Prevod: A. G.
Prevod fusnota: AngraMaina