Preveo i priredio:
AleXandar
Mnogi gej muškarci širom sveta ljubitelji
su muzike Petra Iliča Čajkovskog (1840-93) jer u
njoj osećaju svu čežnju i očaj jednog homoseksualca
u homofobičnom svetu. Mada je bio jedan od velikih muzičkih
mislilaca ono po čemu će ostati zapamćen jeste
melodičan lirizam i patnja toliko "čujna" u njegovom
delu, pre nego po kompleksnosti ili briljatnosti kompozicija.
Sve donedavno ruski muzikolozi
su poricali homoseksualnost Čajkovskog i po ruskim arhivama
još uvek je mnogo materijala koji čeka na objavljivanje.
Među njegovim ljubavnicima bili su Aleksej Apuktin iz
studentskih dana (1867-70); Vladimir Šilovski, bogati mladić
koga je takođe upoznao na moskovskom konzervatorijumu
između 1868-72, i koji je finansirao nekoliko njihovih
zajedničkih putovanja; Aleksej Sofronov njegov sobar
od 1872. pa do kraja života; njegov učenik Eduard Zak
koji se ubio 1873. (i koji ga je inspirisao da komponuje Romea
i Juliju); Jozef Kotek, sredinom sedamdesetih godina 19.
veka; njegov sestrić Vladimir Davidov (drugi sin njegove
sestre Alexandre) osamdesetih i devedesetih godina 19. veka,
kome je posvetio Patetičnu simfoniju (1893); i
mladi pijanista Vasilij Sapelnikov koji je sa njim išao na
turneju po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj. Pored toga,
u njegovom tajnom dnevniku ostale su zabeležene mnoge kratkotrajne
veze. Na primer, 22. marta 1889. godine u dnevniku je zapisao
da mu je u hotelsku sobu u Parizu "došao jedan crnac".
Ali Čajkovskog je sopstvena
seksualnost mučila, za razliku od njegovog brata Modesta,
koji je takođe bio gej i koji je živeo relativno otvoreno
sa svojim dečkom Nikolajem Hermanovičem Koljom (1868-1923),
gluvonemim momkom o kome se Modest starao i sa kojim je živeo
nekih sedamnaest godina počev od 1876. Za vreme krize
srednjih godina u svojoj 36. godini, Petar je svom bratu pisao:
Prolazim kroz jedan veoma
kritičan period u životu. Kasnije ću ti pisati detaljnije,
za sada ću ti jednostavno reći da sam odlučio
da se oženim. Neizbežno je. Moram to da uradim, ne samo sebe
radi već i zbog tebe Modeste, i svih onih koje volim.
Mislim da su za nas obojicu naše sklonosti najveća i
najnepremostivija prepreka ka sreći i mi se svim snagama
moramo boriti protiv naših priroda. Što se mene tiče
daću sve od sebe da se oženim ove godine i ako mi bude
nedostajala neophodna hrabrost u svakom slučaju ću
zauvek napustiti svoje navike. Ti svakako razumeš koliko je
za mene bolno saznanje da me ljudi sažaljevaju i opraštaju
mi kada zapravo nizašta nisam kriv. Koliko je grozno saznanje
da me se oni koji me vole ponekad stide. Ukratko, razmišljam
o braku ili već nekoj javnoj vezi sa ženom kako bih zatvorio
usta bezvrednim kreaturama čije mi mišljenje ne znači
ništa ali koji su u stanju da prouzrokuju patnju onima koji
su mi bliski.
Čajkovski se oženio
Antoninom Miljakovom 1877. godine ali joj je otvoreno priznao
da je ne voli mada joj je bio odani prijatelj. Ne iznenađuje
što se ovaj brak završio katastrofalno posle samo nekoliko
meseci, što je Čajkovskog dovelo do ivice nervnog sloma
i pomoglo mu da prihvati svoju nepromenljivu seksualnu prirodu
i prestane da samog sebe muči.
Moguće je da se Čajkovski
oženio Miljakovom da bi se utešio nakon što ga je odbio neki
ljubavnik. U to vreme, bio je zauzet komponovanjem scene Tatjaninog
pisma iz opere Evgenije Onjegin. On se vrlo jasno identifikovao
sa Tatjanom koju je odbio njen ljubavnik Onjegin. Neposredno
pre toga je odgovorio na pismo Miljakove i pristao da se sastane
sa njom, ali u pismu bratu kaže da je radeći na operi
u potpunosti zaboravio na nju:
Nisam se više raspitivao o
Miljakovoj. U potpunosti sam bio zaokupljen mislima o Evgeniju
Onjeginu, to jest o Tatjani čije me je pismo i nagnalo
da komponujem operu. Počeo sam da komponujem deo sa pismom,
potaknut neodoljivom emocionalnom potrebom, u čijem žaru
sam ne samo zaboravio na Antoninu Miljakovu, već i izgubio
njeno pismo ili ga tako dobro sakrio da ga nisam mogao pronaći.
Setio sam ga se tek kasnije kad sam dobio i drugo. Bio sam
toliko zaokupljen kompozicijom i toliko se stopio s likom
Tatjane da su i ona i sve oko nje počeli da postaju stvarnost
za mene. Voleo sam Tatjanu i bio sam užasno ljut na Onjegina,
koga sam doživeo kao jednostavno hladnog i bezdušnog. Kada
sam dobio drugo pismo, postideo sam se, i čak počeo
da se mrzim zbog mog ponašanja prema Miljakovoj. U drugom
pismu gorko mi se žalila na to što nije dobila odgovor dodajući
da ako i drugo pismo bude iste sudbine kao i prvo, jedino
što joj preostaje jeste da sebi oduzme život. U mojoj glavi
sve to se uklapalo u sliku Tatjane i činilo mi se da
sam se poneo mnogo gore od Ogenjina.
Ali, kada se konačno
sreo sa Miljakovom, prvo što joj je rekao bilo je da "ne može
da joj uzvrati ljubav". Jasno je da scenu sa srceparajućim
pismom nije nadahnula Miljakova, već da ga je njegova
identifikacija sa Tatjanom nagnala da pristane na brak sa
Miljakovom, iz straha da ne bude bezdušan poput Onjegina.
Tako njegova identifikacija sa ženom paradoksalno dovodi do
toga da on odbacuje svoju želju za muškarcem ili, želju da
ga želi neki muškarac poput Onjegina.
Čajkovski je uvek bio nostalgičan
za vreme svojih turneja po inostranstvu. Mrzeo je usamljenost
velikih gradova i uvek je čeznuo da se vrati kući
da bi bio sa voljenim nećakom - "mojim idolom" - koga
je odredio za svog naslednika. Njegovo pismo Bobu iz hotela
u Londonu iz maja 1893. pokazuje da je ova prepiska za njega
bila svojevrsni pojas za spasavanje: Pišem ti s neizrecivim
zadovoljstvom. Pomisao da će ovaj papir biti u tvojim
rukama ispunjava me takvom radošću i tera mi suze na
oči. Kasnije te godine Kolja je ostavio Modesta,
i razmišljalo se o tome da u jednom stanu u Petrovgradu zajedno
žive Modest, Petar i Bob.
Ali to se nikada nije dogodilo,
jer je u novembru 1893., manje od meseca dana nakon premijere
Patetične simfonije, Čajkovski ubijen. Zvanično
je saopšteno da je umro od kolere koju je dobio zato što je
pio neprokuvanu vodu. Prvog novembra (po novom kalendaru),
večerao je u jednom restoranu sa Bobom nakon što su gledali
neku predstavu i insistirao da mu se donese čaša vode
iako je bila nekuvana i uprkos protestima prijatelja. (Druga
verzija je da je uleteo u kuću Modestovog stana da popije
vodu uzvikujući - 'Koga je uopšte briga?!') Drugog novembra
se razboleo a šestog je umro, od dehidracije izazvane povraćanjem
i dijarejom i zbog otkazivanja rada bubrega. Ali smrt od kolere
ne može se dogoditi tako brzo nakon infekcije i čak je
i Rimski-Korsakov koji je došao u Modestov stan da mu oda
poštu, pomislio kako je čudno to što stan nije dezinfikovan
i to što je ljudima uopšte bilo dozvoljeno da poljube telo
uprkos vladinim propisima da kovčezi u slučajevima
kolere moraju biti zapečaćeni. Krenule su da kruže
glasine o samoubistvu. Dvadesetih godina prošlog veka jedan
od lekara koji ga je posećivao, Vasilij Bertenson, priznao
je da se Čajkovski otrovao.
Istinu o smrti Čajkovskog
zapadu je otkrila Alexandra Orlova, ruski muzikolog koja je
emigrirala u SAD 1979. godine. U ruskim muzičkim krugovima
dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka (uključujući
i ljude kao što je Alexandar Glazunov), znalo se da Čajkovski
nije umro od kolere već da se ubio. 1966. godine Alexandar
Vojtov, đak i istoričar sanktpeterburške pravničke
škole, ispričao je Orlovoj šta se zapravo dogodilo. Njemu
je 1913. godine udovica Nikolaja Jakobija ispričala kako
čuva strašnu tajnu koju ne želi da sa sobom ponese u
grob. U jesen 1893. vojvoda Stenbok-Fermor napisao je pismo
caru Alexandru Trećem žaleći se na pažnju koju kompozitor
poklanja njegovom (vojvodinom) mladom nećaku. Ovo pismo
predato je činovniku Jakobiju da ga ovaj prosledi caru.
Razotkrivanje bi značilo gubitak građanskih prava,
proterivanje u Sibir i javnu sramotu ne samo za Čajkovskog
već i za njegove kolege, bivše i sadašnje studente pravničke
škole. Umesto da pismo prosledi caru, Jakobi je sazvao sud
časti koji su sačinjavali stariji studenti i pozvao
Čajkovskog u svoj stan. Jakobijeva žena čula je
galamu iza zatvorenih vrata a nakon sastanka koji je trajao
pet sati Čajkovski je nesigurnim korakom izašao iz sobe,
vrlo bled i uznemiren. Kada su se ostali razišli Jakobi je
svojoj ženi ispričao da je sud časti odlučio
da od Čajkovskog zahteva da izvrši samoubistvo i da je
on obećao da će se povinovati tom zahtevu. Dan,
dva kasnije javljeno je da se razboleo. Natalija Kuznecova-Fladimova,
unuka sestre žene najstarijeg brata Čajkovskog, Nikolaja,
izjavila je da je ova priča istinita nakon što je 1987.
godine pročitala tekst Orlove. Ona je rekla da joj je
tu istu priču ispričala njena baka koja je 1955.
godine umrla u dubokoj starosti. Njena baka takođe je
rekla da je caru Alexandru Trećem inkriminišuće
pismo pokazano nakon smrti Čajkovskog.
Značaj koji je dat navodno
zaraženoj čaši vode trebalo je da prikrije istinu o njegovoj
smrti. Dejvid Braun, glavni biograf Čajkovskog, nazvao
je to "javnim objašnjenjem za nešto što će tek da se
dogodi". Najnoviji biograf Čajkovskog, Alexandar Poznanski,
odbacuje priču o sudu časti jer ne veruje da bi
tako nešto moglo da se dogodi u civilizovanom društvu kakvo
je Rusija u to vreme bila. Poznanski čak ukazuje na to
da je u dotičnoj školi bilo i drugih homoseksualaca,
kao što je državnik Vladimir Mešesvski, koga je lično
car uzeo u zaštitu nakon što je zaveo jednog trubača
u carskom vojnom bendu. Međutim, pokušaj zavođenja
sina grofa Stenboka mogao se smatrati mnogo štetnijim za javni
imidž škole. U svakom slučaju, istoričar Simon Karlinski
je dokazao da su sudovi časti zaista postojali u to vreme
(mada su oni obično zahtevali podnošenje ostavke, kao
u slučaju kada je na sud časti pozvan Čehovljev
redaktor). Karlinski priznaje da ruski zakon protiv homoseksualnosti
- tačnije, član 995 kojim se zabranjuje analni odnos
među muškarcima - nije bio često primenjivan. Ipak,
u vreme Čajkovskog dogodio se veliki skandal kada je
jedan nastavnik koji je zaveo mnoge tinejdžere osuđen
na petogodišnje progonstvo u provincijski gradić Seratov.
(Najstroža predviđena kazna bila je progonstvo u Sibir
na pet godina). Tolstoj u svojoj knjizi Uskrsnuće
pominje slučaj jednog uglednog homoseksualca koji
je izbegao zakonsku kaznu, i ovaj slučaj naziva 'trijumfom
zla'. Drugim rečima homoseksualnost u Rusiji nije bila
ni legalna niti poželjna, a reči samog Čajkovskog
navedene na početku ovog eseja, ukazuju na to da je sumnja
o homoseksualnosti često korišćena da se neko izloži
javnoj sramoti. A on je često osećao stid ili u
najmanju ruku žaljenje, povodom sopstvene homoseksualnosti,
pišući na primer u svom dnevniku - 'šta da učinim
da bih bio normalan?'. Enigmatski motiv Sudbine u njegovoj
Četvrtoj simfoniji verovatno se odnosi na 'tragično
prokletstvo' njegove homoseksualne orijentacije.
Poznanski se ne bavi previše
protivrečnostima priče o koleri koja je, kako se
čini, izmišljena kako bi se prikrila istina i izbegla
stigma samoubilačkog čina. Svi koji su u trenutku
njegove smrti bili sa njim dali su protivrečne izjave
o tome šta se zapravo dogodilo, a jedna lekarska izjava sugeriše
čak da je Čajkovski zapravo umro dan ranije nego
što je to objavljeno. Švajcarski muzikolog Alojz Moser (Aloys
Mooser) i francuski akademik Andre Liške (André Lischke) su
obojica došli do saznanja da je Glazunov potvrdio da je Čajkovski
bio homoseksualac i da je izvršio samoubistvo, ali Poznanski
odbacuje tvrdnje Bertensona i ostalih zbog toga što su nakon
njihove smrti prenošene usmenim putem. Kada se svaka od tvrdnji
pojedinačno preispitaju one deluju poprilično "neuverljivo",
ali kako se svi iskazi međusobno potvrđuju uprkos
tome što potiču iz različitih izvora, zajedno čine
"ubedljiv" dokaz za tezu o samoubistvu Čajkovskog.
U novembru 1993. na BBC je išao
dokumentarac o smrti Čajkovskog pod naslovom Ponos
ili predrasuda, u kome su govorili Orlova, Braun, Poznanski
i Karlinski, kao i niz stručnjaka za rusku istoriju.
Većina iznetih zaključaka išla je u prilog teoriji
da je Čajkovski bio osuđen na smrt. Dr Džon Henri,
britanski stručnjak za otrove, izneo je mišljenje da
svi opisani simptoni bolesti Čajkovskog, dosta pouzdano
ukazuju na trovanje arsenikom. On smatra da ljudi većinom
znaju da akutna dijareja, dehidracija i prestanak rada bubrega
nalikuje simptomima kolere te da je to olakšalo skrivanje
pravog uzroka smrti.
Postoji slična argumentacija
vezano za istinu koja leži iza šeste i poslednje simfonije
Čajkovskog - Patetične simfonije, koju neki
smatraju za duboko enigmatičnu a neki pak za duboko samootkrivajuću:
čežnja da se nešto razotkrije, osećaj tragičnosti
sudbine, borba da se bude srećan izgubljena pred nepomirljivom
sudbinom, potištenost, simbioza očaja i prkosa. Čajkovski
je odlučio da ne ostavi detaljno programsko objašnjenje
za ovo svoje najmračnije delo - "Neka ih nek pogađaju!",
rekao je bratu Modestu. Poslednji stav, adagio lamentoso,
profetski je ne samo što se tiče kompozitorove smrti
već i smrti onoga kome je simfonija posvećena, Boba
Davidova, koji je postao kurator muzeja Čajkovski u njegovoj
kući u Klinu i koji je izvršio samoubistvo u 35. godini
života.
Petar Ilič Čajkovski
Vladimiru Lvoviču Davidovu
Njujork, 2. maj 1891.
Stvari su otišle toliko daleko
da je gotovo nemoguće pisati pisma. Nijedan slobodan
trenutak, jedva da uspevam da vodim dnevnik. Išao sam na Nijagaru.
Čim sam se vratio morao sam da posetim nekog Mejera u
njegovom letnjikovcu i da odem u još nekoliko poseta za ono
par preostalih slobodnih sati. Onda su me pozvali u restoran
na ručak. Sve u svemu, bio sam užasno zauzet i potpuno
sam mrtvosan. Večeras moram da odem na jednu veliku večeru
i onda oko ponoći da odem za Baltimor. Sutra tamo imam
probu i koncert, prekosutra u Vašingtonu, zatim u Filadelfiji,
onda dva dana ovde, gde je sve moje vreme već isplanirano
i zauzeto i konačno, 21. ujutru odlazim. O Bože! Hoće
li taj srećni trenutak ikada doći?
Za oko nedelju dana nakon
što ti dobiješ ovo pismo ja ću biti sa tobom!!! Čini
se kao neostvariva, nemoguća sreća! Pokušavam da
što manje ramišljam o tome, da imam dovoljno snage da podnesem
ove poslednje neizdržive dane. Ali upkos svemu mislim da ću
se Amerike sećati s ljubavlju. Svi su bili preljubazni.
Šaljem ti isečke iz nekoliko
novina. Poneću ih još sa sobom. Mislim da ćeš više
voleti da čitaš moj dnevnik nego ove kratke vesti iz
mojih pisama.
Grlim te svog.
P.Čajkovski
Za samo nedelju dana!!!
Klin, distrikt Moskve
25. jun 1891.
Bobe!
Kao što sam i obećao
javljam ti da sam sinoć dovršio skice za balet. Sećaš
se kako sam se, kada si bio ovde, hvalisao kako imam još samo
pet dana posla. Kako sam samo grešio, jer jedva da sam uspeo
da ga dovršim za dve nedelje. Ne! Star čovek definitivno
popušta. Ne samo da mu se kosa proređuje već je
i bela kao sneg; ne samo da mu ispadaju zubi i ne može više
da žvaće; ne samo da mu slabi vid i oči mu se zamaraju;
ne samo da počinje da se vuklja na nogama već i
jedina sposobnost koju poseduje počinje da bledi i nestaje
... Strašno se zamaram ako uveče čitam - uvek se
završi užasnom glavoboljom. A ako ne čitam ne znam kako
da noću ubijem vreme. Ovo (mislim na glavobolje usled
čitanja), postaje ozbiljna prepreka za život na selu
zbog čega sam odlučio da potražim mesto za život
koje nije u predgrađu Petrovgrada već u samom gradu.
Uopšte, mislim da bi bilo jednostavnije nastaniti se u Petrovgradu
jednom za svagda. Sama mogućnost da ću moći
više da te viđam neizmerno mi je važna. Voleo bih da
znam šta ti radiš. Napiši mi makar par reči ....
Klin, moskovski distrikt
22. jul 1891
Definitivno dolazim u Kamenku,
jer iz tvog pisma osećam da bi ti voleo da ja dođem,
a i zbog toga što strašno želim da te vidim ...
Ti uopšte nisi kao neki prazan
kofer. U njemu je mnogo stvari ali su još uvek u neredu i
biće potrebno vremena da se razmisli i razvrstaju one
koje su važne. Međutim, prestani da brineš, jer sve će
se samo od sebe srediti. Uživaj u svojoj mladosti i nauči
da koristiš vreme; što duže živim to me više plaši besciljna
dokolica ovog neprocenjivog elementa života. Ti poseduješ
izvanredan dar asimilovanja onoga što pročitaš, hoću
da kažem, ne zaboravljaš stvari već ih stavljaš u neku
vrstu mentalne ostave sve dok ti ne zatrebaju. Ja nemam takvu
jednu ostavu. Da budem iskren - uopšte nemam memoriju.
Grlim te idolu moj!
P. T.
Pariz
12-24 januar 1892.
Osećam se užasno glupavo.
Ovde ću biti još dve nedelje bez ičega što bi mi
pomoglo da ubijem vreme. Mislio sam da će to biti lakše
u Parizu nego na bilo kom drugom mestu ali, osim prvog dana,
meni je dosadno. Od juče ne znam šta da smislim da bih
se oslobodio zabrinutosti i dosade kao posledice besposlenosti
... Još uvek svoj boravak držim u tajnosti ...
Često mislim na tebe
i sanjam te, obično kako si tužan i depresivan. To je
mojoj ljubavi prema tebi dodalo saosećajnost i zbog toga
te još više volim. O Bože! Kako ovog trenutka želim da te
vidim. Napiši mi pismo s koledža sa nekog dosadnog časa
i pošalji ga na ovu adresu (14, Rue Richepanse). Zatećiće
me ovde jer ovde ostajem još skoro dve nedelje.
Grlim te ludačkom nežnošću
Tvoj
P. Čajkovski
Klin
12.avgust 1892.
Dragi moj Golubčiku!
Upravo sam primio tvoje pismo
i presrećan sam što čujem da si srećan. Može
li biti da se jedno od mojih pisama zagubilo? Nisam baš često
pisao ali sam pisao. Svom dušom čeznem da ti se pridružim
i sve vreme mislim o tome. Ali, šta da radim? Sve je više
komplikacija i posla svaki dan ...
Tako da sve što mogu da kažem
jeste da mi je nemoguće da krenem pre nego što završim
sav posao u Moskvi.
Grlim te dok te ne udavim
!!!
P. T.
Moskva
14. avgust 1892.
Upravo sam od Jurgensona dobio
pariske fotografije i rekao mu da njih četiri pošalje
tebi. Bilo mi je toliko drago da vidim koliko su verodostojne
da umalo nisam zaplakao pred Jurgensonom. Podsetile su me
koliko je jaka moja ljubav prema tebi ... O Bože! Koliko čeznem
da te vidim.
Grlim te
P. Čajkovski
Berlin
16-28 decembar 1892.
Još uvek sam u Berlinu. Nemam
dovoljno energije da bih otišao - posebno kad nema žurbe.
Poslednjih dana sam razmišljao i razmatrao neke vrlo važne
stvari. Svoju novu simfoniju posmatram savršeno objektivno
i drago mi je što još nije izvedena; ostavlja vrlo nepoželjan
utisak ... šta mi je činiti? Da zaboravim na komponovanje?
Suviše je teško reći. I evo me, razmišljam i razmišljam
i razmišljam, i nemam pojma šta da radim. Šta god da se desi
ova poslednja tri dana bila su nesrećna.
Ja sam, međutim, prilično
dobro, i konačno sam odlučio da sutra otputujem
za Bazel. Pitaš se zašto ti o svemu ovome pišem? Samo neodoljiva
želja da ćaskam sa tobom ... Vreme je prilično toplo.
Mogu da te zamislim kako sediš u sobi, u oblaku mirisa, skoro
da se ugušiš, radeći školske zadatke. Kako bih samo voleo
da sam u toj sobi! Prenesi moju ljubav svima.
Grlim te
P.Čajkovski
Kad bih samo mogao da ostvarim
svoju tajnu želju, sve bih ostavio i krenuo kući.
Klin
11. februar 1893.
Ako ne želiš da pišeš barem
pljuni na parče papira, stavi ga u koverat i pošalji
mi. Uopšte ne misliš na mene. Bog nek oprosti - sve što sam
želeo je samo par reči od tebe.
Noćas putujem za Moskvu.
Koncert će biti 14og. U Nižnji Novgorod putujem 15og
gde ostajem neka tri dana a odatle pravo za Petrovgrad. Negde
pri kraju druge nedelje Velikog posta biću sa tobom.
Želim da ti pričam o
divnom stanju u kome se nalazim što se tiče mojih dela.
Znaš da sam uništio simfoniju koju sam komponovao i delom
jesenas orkestrirao. I dobro je što jesam! Nije bilo ničeg
zanimljivog u njoj - prazan komad zvukova, lišen nadahnuća.
Sada, na putovanju, dobio sam ideju za novu simfoniju, ovaj
put s programom, ali programom koji će biti zagonetka
za sve. Neka pokušaju da je razreše. Zvaće se Programska
simfonija br.6 (Modest je predložio naslov koji je na
kraju usvojen - Patetična simfonija). Simfonija je
potpuno prožeta mojim bićem i veoma često lijem
suze tokom putovanja. Pošto sam se vratio seo sam da zabeležim
osnovnu ideju i rad tako napreduje da je prvi stav bio gotov
za manje od četiri dana, a ostali se pomaljaju u mojoj
glavi. Polovina trećeg stava takođe je gotova. Biće
mnogo toga novog u formi ovog dela a finale neće biti
u brzom alegru već u sporom adađu. Ne možeš ni da
zamisliš moju sreću sada kada sam ubeđen da vreme
nije zauvek izgubljeno i da još uvek mogu da stvaram. Naravno,
možda grešim, ali mislim da nije tako. Molim te, ne govori
nikome, osim Modestu.
Namerno sam pismo adresirao
na koledž, tako da ga niko ne može pročitati. Da li te
sve ovo uopšte zanima? Ponekad mi se čini da te uopšte
ne zanima i da nemaš razumevanja za mene. Zbogom, dragi moj
....
Tvoj
P. Čajkovski
London
17-29 maj 1893.
Pišem ti s neizmernim zadovoljstvom.
Pomisao da će ovaj list hartije biti u tvojim rukama
ispunjava me radošću i tera mi suze na oči. Zar
nije zanimljivo to što samog sebe dobrovoljno stavljam na
sve ove muke? Zbog kog đavola mi je to potrebno? Juče
sam nekoliko puta poželeo da pobegnem. Ali, nekako me je bilo
sramota da se vratim praznih ruku. Juče su moje muke
dostigle takav intezitet da sam izgubio i apetiti i san, što
mi se retko dešava. Patim ne samo od bola i dekoncentracije
što se neda izraziti rečima (u mojoj novoj simfoniji
ima jedno mesto za koje mislim da odlično izražava ovo
stanje), već i od nekog nejasnog osećaja straha
i sami đavo zna od čega sve još. Fizički simptomi
su bolovi u dnu stomaka i bol i slabost u nogama. Tako da
je ovo definitivno poslednji put da prolazim kroz sve ovo.
Od sad pa ubuduće pristaću da negde idem samo za
veliki novac i ne na duže od tri dana ...
Klin
3. avgust 1893.
U poslednjem pismu Modestu
žalim se kako ne želiš da znaš za mene, a sad se i on ne javlja,
i sve moje veze s tvojim okruženjem su potpuno pokidane ...
Ono što me rastužuje je to
što se tako malo zanimaš za mene. Može li biti da si ti toliki
egoista? Međutim, oprosti mi, neću te više gnjaviti.
Simfonija koju nameravam da ti posvetim (mada sada više nisam
siguran da ću to učiniti), napreduje. Vrlo sam zadovoljan
muzikom ali ne baš i instrumentacijom. Ne ispada onako kako
sam se nadao. Biće pomalo konvencionalna i neće
biti iznenađujuće ako ovu simfoniju budu zloupotrebljena
i neshvaćena - što se i ranije dešavalo. Ali, ja je definitivno
smatram za svoju najbolju, i nadasve svoju najiskreniju kompoziciju.
Volim je onako kako nikad nisam voleo nijedno svoje muzičko
čedo.
... Krajem avgusta moraću
da idem u inostranstvo na nedelju dana. Da znam da ćeš
u septembru još uvek biti u Verbovki, voleo bih da dođem
početkom meseca. Ali, ne znam ništa o tebi.
Grlim te svom svojom ljubavlju.
P.Čajkovski
SOURCES:
Piotr Ilyich Tchaikovsky, Letters to his Family: An Autobiography,
trans. Galina von Meck; with additional annotations by Percy
M. Young (London: Dennis Dobson, 1981). English translations
copyright Š 1973 by Galina von Meck. The Diaries of Tchaikovsky,
trans. Wladimir Lakond (New York: W. W. Norton & Company,
Ind., 1945). David Brown, Tchaikovsky Remembered (London and
Boston: Faber and Faber, 1993).
Rictor Norton, "Gay Love-Letters from Tchaikovsky to
his Nephew Bob Davidof", The Great Queens of History,
19 October 2002 <http://www.infopt.demon.co.uk/tchaikov.htm>.
