Nemam fobije, ali ume da mi ide na kurac koliko su državne institucije ono jebeno zaostale u nekom komunističkom vremenu bez moderne tehnologije tipa internet.
Treba da prebacim karton iz lozničke bolnice u studentsku polikliniku.
Bukvalno sam sat vremena bio kraj telefona jer su me stalno prebacivali sa jednog odeljenja na drugo, sa jednog lokala na drugi, od jedne doktorke do druge, treće, pa do sestre, ovoga onoga.
Dobijem konačno osobu zaduženu za to, izvesna gospođa Gordana (doktorka? sestra? administrativna radnica? nemam pojma). Kaže moram isključivo ja lično da dođem i popunim formular. Objasnim da sam student u Beogradu, i da to nije izvodljivo. Ne može, ne može, ne može nikako.
-Dobro pobogu, dvadeset prvi je vek! Zar je stvarno potrebno da putujem sada do Loznice i nazad 5 sati zbog jednog formulara? Zar ne mogu da vam pošaljem sve potrebne podatke na mejl? Ili izdiktiram preko telefona? Ili barem fotokopije potrebnih dokumenata poštom??
-Ne, ne, ne, Vi morate da potpišete formular lično, ili lice sa ovlašćenjem, jer znate kako, ako se u procesu karton zagubi ili slično, onda ću bez Vašeg potpisa ja biti odgovorna.
(a jok ja ću biti odgovoran?! Pa naravno da ćeš ti biti odgovorna ako se zagubi karton, ili Pošta, ili neko u studentskoj poliklinici, džizs)
Nisam hteo da igram na kartu majke koja je bila pedijatrica u toj bolnici jer ne volim tako stvari preko veze, međutim žena je nakon par minuta razgovora i propitivanja mene imam li koga u Loznici kome mogu da dam ovlašćenje da umesto mene popuni formular (ma šta te briga, ženo?!) skontala ko sam:
-Pa ti si, Vlado, dušo, što ne kažeš odmah, vidim ja poznato mi, hajde de izdiktiraj mi LBO, ali da znaš ovo samo zbog mame tvoje...