Bootstrap Framework 3.3.6

[Sheytan]

Ola Flium: Srebrenicu tek čeka prava istina

Teza da su Srbi krivi za sve ne samo da ne može opstati, već je kucnuo čas da se ta jednostrana priča promeni, tvrdi istaknuti norveški reditelj, publicista i novinar Ola Flium, autor dokumentarnog filma o Srebrenici. Dokumentarac od dva nastavka emitovan je na TV NDK, nakon čega je izazvao burne reakcije ne samo u Norveškoj već i u drugim zemljama.

Flium smatra da je da je hajka na njega pokrenuta kako bi se skrenula pažnja sa činjenice da su muslimani tokom građanskog rata u Jugoslaviji tesno sarađivali sa najodgovornijim ljudima iz Al Kaide, kao i da su džihad ratnici bili pod direktnom komandom Alije Izetbegovića, bivšeg predsednika Predsedništva BiH. Srebrenički masakr gleda kao kompleksnu temu.

* Šta vas je podstaklo da se bavite baš ovom temom, posebno što je srpski narod često demonizovan u zapadnim medijima?

- Raspad Jugoslavije i posebno građanski rat u Bosni su vremenom postali evropski rat. Ima mnogo nas koji smo bili posebno vezani za Jugoslaviju jakim istorijskim familijarnim i prijateljskim vezama. Lično sam bio dirnut pričama azilanata, izbeglica sa Kosova i iz Bosne, koji su došli u Norvešku. Neki od njih su bili u mešovitim brakovima, Srbi oženjeni muslimankama ili Hrvaticama i obrnuto.

Oni su blagovremeno shvatili da bi se njihovi brakovi raspali da su ostali u zemlji. Kao i mnogi drugi, bio sam potresen pričama o srpskim zločinima, slikama iz Sarajeva, ljudima upucanim na ulicama, bombardovanjem grada i ništa manje masakrom u Srebrenici.

Malo-pomalo, posle razgovora sa različitim učesnicima u ovom ratu, shvatio sam da postoji i drugačija stvarnost od one koju su novinari predstavili. Srpske vlasti mnogo mogu sebi da zahvale zašto su Srbi bili predstavljeni na taj način jer nisu imale profesionalni odnos prema novinarima.

Niko nije želeo da razgovara sa nama kada smo pokušavali da ih intervjuišemo 2000. i 2001. godine. Tada smo snimali film "Savezničke laži" u koprodukciji sa BBC. To je bio film koji su videli ljudi u 50 zemalja. Upravo je taj film bio povod da nastavimo rad i snimimo filmove "Izdati grad" i "Sarajevo - rikošet".

* Da li ste slutili na kakav prijem će vaš film naleteti?

- Da, delimično. Mnogo toga o čemu sada govorimo već je bilo u različitim lokalnim novinama. Iz iskustva znamo da TV ima šire polje delovanja i da je prijem zato mnogo jači. Ipak, kampanja protiv naših filmova bila je ogromna, naše kolege u Bosni dobijale su pretnje po život.

Nažalost, mnogo je onih koji ne razumeju razliku između ratne propagande i istraživačkog nezavisnog novinarstva. Dvojica hrabrih kolega napravili su posao vredan divljenja sa svojom pričom o komplikovanijoj slici onoga što se dešavalo u Bosni. Oni su Bošnjaci i bili su naš osnovni izvor podataka. To su ljudi čije srce bije za slobodnu Bosnu, za slobodu govora i slobodne medije.

* Uprkos stavovima velikih sila i međunarodnog suda, vi ste nastavili istraživanja?

- Naš zadatak nije bio da sudimo i osuđujemo. To je zadatak suda, ali nije zadatak suda da piše istoriju. Novinari i istoričari daju važniji doprinos razumevanju važnih političkih i vojnih procesa, koji su po pravilu držani kao tajna.

A u stvari, reč je obično o informacijama koje ne stignu do sudova, nego izađu na svetlo dana mnogo godina kasnije. Obično ih otkrivaju izvori koji više nemaju obavezu ćutanja ili je u pitanju arhivirani materijal koji više nije tajna. Više takvih živih izvora smo otkrili, a potom intervjuisali u našim filmovima.

Inače, u Bosni kao i u nizu drugih zemalja u kojima sam kao reporter pokrivao ratove, uvek je bio veliki izazov razdvojiti ratnu propagandu od stvarnosti. Otkrili smo nepoznate i nove strane bosanskog konflikta. Reakcije ukazuju na to da su otkrivene činjenice nove i za većinu.

* Koji su to momenti i činjenice bile izazovne ili sumnjive?

- Postoji čitav niz izvora koji svedoče o nepoznatim stranama rata na Balkanu. Susreti sa Bošnjacima koji žale za svojim porodicama otkrili su nam ne samo optužbe protiv Srba već i protiv Alije Izetbegovića.

To su bila dva događaja koji su obeležili moje viđenje rata. Jedan od Bošnjaka je uzgred pomenuo izdaju Alije Izetbegovića prema njima i prema gradu, što je pobudilo našu pažnju. Ali pobudilo je pažnju i kod bosanskih novinara koji su kasnije usmerili istraživanje u tom pravcu. Posle toga smo malo-pomalo otkrivali komplikovanu i značajnu predistoriju masakra u Srebrenici.

Drugi događaj koji je privukao pažnju je priča o tajnom naoružavanju pored Tuzle 1994/95, a taj događaj je predstavljao kršenje zabrane Ujedinjenih nacija o naoružavanju. Ovo naoružavanje su potvrdili i centralni izvori u Armiji BiH. Taj isti izvor nas je uputio na trag priče o ulozi islamskih fundamentalista u Bosni i njihovoj vezi sa Al Kaidom.

* Šta vam je najteže bilo tokom snimanja filma? Da li ste se iznenadili, začudili?

- Teško je i pored ove vremenske distance reći koliko je rat još prisutan ili nije završen u Bosni. Tokom istraživanja bili smo praćeni i optuživani da smo špijuni srpskih veterana, što je značajno podizalo nervozu kod bošnjačkih kolega.

* Koji je vaš zaključak posle razgovora sa tolikim ljudima?

- Bosna je zemlja sa tri istine. Konflikti su duboki i teški i verovatno će proći mnogo vremena pre nego što se ljudi slože oko najmanjih detalja. Srećom, postoje intelektualci na sve tri strane koji smeju i dalje da razmišljaju kao Jugosloveni. Isti slučaj je i sa nama novinarima.

Vođeni strahom da ne budemo optuženi za negiranje genocida ili srpsku propagandu, bavimo se i dalje rovovskim novinarstvom. Otuda, izostaje korišćenje protivničkih izvora, istinitost iskaza meri se po etničkoj pripadnosti, što je način da se nastavi ratna propaganda. Takva je delimično situacija i na srpskoj strani gde nacionalističke i revizionističke snage podrivaju slobodno novinarstvo.

* Koje ste onda izvore koristili?

- U našem novinarskom projektu vezanom za srebreničku tragediju, centralno mesto zauzima korišćenje podataka ili oslanjanje na bošnjačke novinare. Zajedno sa njima smo prolazili stare linije fronta i nagovorili Srbe da progovore. Mnoge od njih nismo mogli da koristimo jer je najveći deo njih bio obuzet namerom da pokažu da su samo Srbi bili žrtve.

Ipak, novinarski kodeks nas je obavezivao da saslušamo i njihove priče, a potom da ih uvrstimo u dalja istraživanja. Ispostavilo se da su i njihove storije takođe deo bosanske patnje.

* Da li je ovim dokumentarcem okončan vaš rad na takozvanom srebreničkom slučaju?

- Ne, radim na jednoj knjizi koja se zasniva na našem istraživanju i ne isključujem mogućnost da snimim još filmova. Kako se nove arhive otvaraju i ljudi osećaju da je vreme da i oni nešto kažu, bliže sam toj ideji. Bićemo tu da saslušamo njihove priče. Snimio sam nekoliko filmova i napisao nekoliko knjiga o Drugom svetskom ratu i o hladnom ratu. Čak i danas otkrivam nove strane te dramatične istorije. Isto će se desiti i sa Bosnom.

* Film u određenim krugovima u Norveškoj nije dočekan sa dobrodošlicom, kako to tumačite?

- U osnovi je reč o politički motivisanoj kampanji koja pokušava da bagatelizuje i diskredituje naše istraživanje. Stvorio se utisak da mi negiramo genocid što je besmisleno.

U našim filmovima izričito naglašavamo da je reč o novom evropskom holokaustu i o najstrašnijem masakru posle Drugog svetskog rata. Zato tumačimo ovu buku kao pokušaj da se skrene pažnja sa naše dokumentacije o kriminalnim i mafijaškim odnosima koji su postojali u Srebrenici pod Naserom Orićem i o tome kako se Alija Izetbegović poneo prema svom narodu.

Iako nas u ovoj kampanji optužuju da se bavimo prosrpskom propagandom u filmu "Sarajevo - rikošet", ta kritika je neosnovana i neprimerena.

A istina je da mi otkrivamo kontakte između Alije Izetbegovića i ekstremnih islamista iz vrhova Al Kaide. Oni treba da zauzmu svoje veliko mesto u istoriji Bosne. Napisali smo svoju verziju i ona se očigledno ne dopada onima koji vode kampanju protiv našeg programa.

* Kažu da Srbi žive u mitovima, a šta je karakteristično za zapadno društvo?

- Svi narodi vole da se vraćaju u prošlost i pozivaju na političke ili istorijske događaje. Nažalost, srpsku istoriju su srpski novinari zloupotrebljavali. Isto se desilo i kada se raspadao Sovjetski Savez. Komunistički političari odjednom su postali nacionalisti i koristili su nacionalne i religiozne simbole u pokušaju da ostvare svoje lične interese. Zapad radi isto to. Takozvani Ti-parti pokret u Americi je dobra ilustracija za to.

* Posle svega što ste otkrili i videli, mislite li da je priča o srebreničkoj tragediji definitivna ili slede nastavci sa iznenađenjima?

- Ne, daleko od toga da je sve ispričano. I dalje je nejasno šta su u Americi i u bosanskom i srpskom rukovodstvu znali o dešavanjima u Srebrenici. Nedostaje detaljna priča o borbama između srpskih i muslimanskih snaga. Ova istorija neće biti sigurno ispričana sada, čekaće još mnogo godina.

* I na kraju, da li teza da su Srbi za sve krivi može opstati kao poslednja istina i da li je to nametnuta teza, usvojena pod pritiskom velikih sila?

- Ta teza ne može opstati i vreme je da se promeni jednodimenzionalna priča. Potom će sve strane istorije polako zauzeti svoje mesto.

* Da li ste ikad bili u Srbiji, da li vas je neko pozvao i imate li nameru da dođete?

- Bio sam nekoliko puta u Srbiji, ali me niko još nije pozvao da dođem. Rado idem ponovo u Srbiju, Bosnu, na ceo Balkan, ako me neko pozove.

* Da li ste se u karijeri i ranije bavili tabu temama?

- Često. Rano sam započeo sa kopanjem-traganjem za dokumentima u Dokumentu 2 za TV2 i za NRK-ov Brenpunkt (Fokus) i vremenom je to postao moj način rada.

* Hvala, gospodine Flium, želeli bismo da vas vidimo i u prokaženoj Srbiji.

- Hvala i vama. Srbija i Bosna su mnogo više od rata i masakra. Tamo je prisutno skoro neograničeno gostoprimstvo sa teškim razgovorima, fantastičnom hranom, strasnom muzikom i žestokom šljivovicom ispod drveta šljive.

Filozof na terenu

Ola Flium rođen je pre 52 godine u norveškom gradu Namsosu u kome je završio osnovno obrazovanje. Studirao je istoriju u Trondhajmu, medije i film u Voldi, a filozofiju i psihologiju u Tromseu. Kao novinar radio je u lokalnim i nacionalnim listovima, a TV istraživač postao je 1995. godine.

Dobitnik je prestižnih domaćih i internacionalnih nagrada za istraživačko novinarstvo. Autor je i pet dokumentarnih knjiga, a danas radi kao urednik programa za Empo TV.

Još 2001. godine Ola Flium je sa Davidom Hebičom uzdrmao zapadnu javnost dokumentarnim filmom "Saveznici i laži", snimanim u Bosni, Hrvatskoj, Norveškoj, Americi i Engleskoj. Četiri godine kasnije film "Krađa istorije", koji je razjašnjavao krađe antikviteta iz ratnih zona Avganistana i Pakistana, nagrađen je u Norveškoj i Americi, dok je dokumentarac "Jedna loša priča" imenovan za Oskara.

Barbarosa doveo "svete ratnike"

U biografiji koju je napisao za "Vesti" Ola Flium otkriva još nekoliko detalja koji su najavili početak najkrvavijeg rata u Evropi posle Drugog svetskog rata. A to je dolazak u Bosnu početkom 1992. godine 42 "sveta ratnika" iz Avganistana, na čelu sa vođom zvanim Barbarosa.

A Barbarosina deklaracija je glasila - Al Kaida ima za primarni cilj da napravi operacionu bazu u Evropi protiv svih neprijatelja Al Kaide i protiv Amerike. Čak 3.000 stranih vojnika borilo se u Bosni za džihad. Još kaže da su svi ti vojnici bili pod direktnom komandom bosanskog predsednika Alije Izetbegovića, a koji je u zapadnim medijima glumio umerenog evropskog vođu.

Odmah po završetku rata u Bosni, krenuo je rat protiv Amerike i Zapada. A desetorica napadača na njujorške tornjeve bili su veterani iz rata u Bosni.

(Vesti)

[Srklet]

šta znači kad je film "imenovan za oskara"?

i da... super je sto se šef al kaide u bosni zove barbarosa

[Sheytan]

Mučna preispitivanja “činjenica” o Srebrenici

Ako i sa istorijske distance od dvadeset godina pokušate sa bilo kojim Bošnjakom trezveno da porazgovarate o uzrocima, toku i posljedicama rata u BiH, priča će se završiti na Srebrenici. Poneki će i prihvatiti raspravu o greškama muslimanskog vođstva što je zajedno sa hrvatskim majoriziralo Srbe, što je odbilo Lisabonski sporazum, što je zaratilo sa dva jača protivnika, što je u Bosnu dovelo islamske teroriste, što je ušlo u sukob sa braćom u Cazinskoj krajini, što je zagovaralo građansku, a pravilo muslimansku državu itd. I taman kada pomislite da je spreman da se kritički osvrne na bošnjačku nacionalnu politiku, sagovornik će jauknuti: “A Srebrenica, a genocid, a osam hiljada …” I tu se svaki razgovor mučno prekida … Nisu li oba haška tribunala presudila “opštinski genocid”? Nisu li se javno već izvinili zvanični Beograd i Banjaluka? Nije li u Evropskom parlamentu podržana bošnjačka inicijativa da se “istina o Srebrenici”, jednako kao i holokaust, međunarodnopravno zaštiti od bilo kakvog daljeg, pa i naučnog preispitivanja? Tako se svaka javno izražena sumnja, ne samo u bošnjačkim i zapadnim, nego i u srpskim medijima tretira se gotovo kao saučesništvo u zločinu.

Da muk oko Srebrenice, koji je posljednjih godina prekidan samo povremenim iskopovanjem novih žrtava koje su se sve odreda prećutno i po inerciji pribrojavale opštinskom genocidu, bude prekinut – učinili su norveški TV dokumentaristi Flum i Hedbrič („Srebrenica: izdani grad“), američki advokat Karganović (holandski NVO: Istorijski projekat Srebrenica) i srebrenički ratni gradonačelnik Meholjić (svjedočenje o razgovorima sa Izetbegovićem iz 93). Sada su, eto, i inostrani istraživači uz podršku bošnjačkih svjedoka, utvrdili da je Klinton vojnu intervenciju uslovljavao masakrom od 5000 muslimana; da je Alija tu ponudu predložio Meholjiću; da je lokalno vojno rukovodstvo blagovremeno napustilo Srebrenicu, da su jedinice „Armije BiH“; umjesto da brane enklavu, u borbeno izvlačenje kroz minska polja i zasjede povele hiljade muslimanskih civila; da je postojao raniji dogovor o zamjeni Srebrenica za Vogošću: da su svemu ne samo vremenski nego i uzročno prethodili Orićevi zločini u okolnim srpskim selima; da je streljanje oko hiljadu muslimanskih civila izvršila samostalna legionarska formacija pod komandom jednog Slovenca; da, začudo, niko iz njenog multinacionalnog sastava nije procesuiran u Hagu; da je DNK analize liferovala stručno nepriznata laboratorija u Tuzli; da se broj srebreničkih žrtava koje je pronašao Mašović približio broju ukupnog predratnog broja stanovnika ove opštine.

Flumov i Hedbričev dokumentrac se, pored Norveške, već vrti u Švedskoj i Danskoj, Karganovičevi nalazi se iz srpskih medija prenose u Holandiji, Češkoj, Francuskoj, Slovačkoj, svjedočenje muslimana Meholjića, i to iz prve ruke, dobija sve veći inostrani publicitet.

Šta se to odjednom promijenilo? Da li je genocidoizacija Srba već odradila svoje pa njeno preispitivanje više ne tangira njene kreatore? Ili su američki republikanci u predizbornoj ofanzivi odlučili da svojim stranačkim konkurentima definitivno izbiju iz ruku spoljnopolitički adut o velikom mirovnom uspjehu u Bosni kojim se busa u prsa već druga demokratska administracija?

Da li se konačno sprema neki zaokret zapadne politike u BiH, pa cijela istina o Srebrenici treba preventivno da otrijezni bošnjačke mase da su jedina i nevina žrtva građanskog rata u BiH? Ili to, naprotiv, treba samo psihološki da kompenzuje nastavak pritisaka na Srpsku i Srbe po pitanju vječito aktuelnih ustavnih promjena? Nema sumnje da su svježem vjetru sa sjevera nenamjeravano doprinele i brojne i dobro organizovane bošnjačke izbjeglice koje već duže vremena osiono reaguju povodom svakog javnog preispitivanja njihove istine o ratu u BiH.

Ali, ako neko očekuje da će jedna nova, objektivnija i balansiranija, slika o tragičnom stradanju i bošnjačkog (u Srebrenici) i srpskog (u selima oko Srebrenice) naroda doprinijeti pomirenju u zajedničkoj tugi, ljuto se vara. Koliko god da nepristrasni istraživači dokumentovano ospore neke značajne „činjenice“ o Srebrenici i koliko god im globalni mediji, iz ko zna kojih razloga, baš sada konačno pruže šansu da dođu do javne riječi, u kolektivnoj svijesti Bošnjaka ništa se neće promijeniti.

Istorijski proces formiranja evropskih nacija predstavlja istoriju ratova za nacionalno ujedinjenje i nacionalno oslobođenje i obilježen je masovnim stradanjima koja s vremenom narastaju do mitskih razmjera, sve dalje od banalnih fakata „šta je i kako zapravo bilo“. Srebrenica je za bošnjački narod postala nedodirljivi osnivački nacionalni mit i sve što ga bude osporavalo biće ne samo odbačeno nego čak tretirano kao argument više da su bili nevine žrtve ostavljene od svih.

Narod, koji je od vjerske skupine varljivog nacionalnog identiteta (muslimani-Srbi, muslimani-Hrvati, muslimani-Jugosloveni, muslimani-Bosanci, muslimani-neopredijeljeni) na jednoj sjednici CK SKBiH početkom 60-ih promovisan u naciju, imao je prirodnu potrebu da se bar naknadno istorijski utemelji i na masovnoj žrtvi.

Stradanje u Srebrenici na kraju 20. vijeka za njih je postalo ono što je za Srbe još od 14. vijeka Kosovski boj, njihov Murat Šabanović postaće prije ili kasnije pandan Milošu Obiliću, Fikret Abdić je još za života nominovan za nacionalnog izdajnika iliti Vuka Branković itd., itd. Istorijska činjenice da se Murat proslavio tako što je još prije početka rata za dućan na Baščaršiji, obećan u centrali SDA, minirao spomenik Ivi Andriću u Višegradu i što je Babi u SDA Alijina svita antiustavno otela položaj prvog demokratski izabranog predsjednika BiH, za nacionalni mit nema nikakvog značaja.

Da će neizbježni zločini u građanskom ratu prerasti u genocid, moglo se naslutiti već u proljeće 92. Tek što je rat jedva i počeo krenule su priče o 200 hiljada muslimanskih žrtava, a u Sarajevu je osnovan Centar za istraživanja ratnih zločina genocida pri ANUBiH i sl. Uz neobičan, učestao i neformalan komentar: “Sada ćete i vi Srbi biti genocidan narod!”. Nisu to govorili samo Hrvati, stigmatizovani kolektivnim srpskim sjećanjem na Jasenovac, nego i mnogi Muslimani, opterećeni roditeljskom participacijom u ustaškom režimu NDH u BiH.


Nenad Kecmanović,
Press RS

[Stripi]

zapravo su amerikanci natjerali nedužne srbe da pokolju muslimane.
Bar pet iljada.
Ima smisla.
A šta ćemo sa onom pričom da ih nije bilo više od dve iljade a i to ako?

[barni011]

Meni je ovo strasno, licitiranje brojkama, izmisljanje nepostojecih teorija zavere, dogovora.Ovo sto se pokusava napraviti od Srebrenice isto radi jedan deo Hrvatske javnosti sa Jasenovcem gde se veliki broj zrtava zeli pripisati komunistickom rezimu nastalom posle zavrsetka rata.Te ce na kraju ispasti da su se i jedni i drugi sami poubijali.
Ne volim inace da se upustam u ovakve ostrascene politicke teme al eto, pada kisa napulju

[Sheytan]

Zašto su svi ignorisali otkrića Jasušija Akašija

SREBRENICA - LEGITIMNI CILJ NAPADA VRS

Ugledni japanski diplomata, koji je bio opunomoćenik generalnog sekretara UN u BiH u vrijeme vrhunca krize na Balkanu, ovih dana je iz prve ruke izrekao neke kapitalno značajne činjenice vezane za Srebrenicu i Markale.

„Srebrenica nije bila demilitarizovana kao što su nalagala pravila. Zaštićena zona je služila kao vojna baza u kojoj su se trupe bosanskih muslimana, okupljale i reorganizovale, a oružje im je stizalo sa obližnjih aerodroma. (...) Granata koja je pala na pijacu Markale mogla je da dođe sa srpskih koliko i sa položaja bosanskih muslimana. To je utvrdila internacionalna petočlana komisija balističkih eksperata koju sam formirao i u kojoj su bila i dva muslimana.“ – rekao je onomad Jasuši Akaši.

Zašto je to toliko važno?

Pa zato što proizilazi da je Srebrenica samo de jure bila civilna zona pod zaštitom UN, a de fakto vojno utvrđenje i utoliko legitiman cilj napada VRS.

Takođe, granata koja je pala na Markale i izazvala masakr civila, poslužila je kao krunski argument za vazdušno bombardovanje položaja VRS od strane NATO, a mogla je da bude muslimanska koliko srpska.

General UN Mekenzi je još prvih dana rata upozorio da i Armija BiH puca po Sarajevu kako bi izazvala više žrtava i pripisala ih VRS.

Zašto je Akaši do sada ćutao?

– Radio je profesionalno svoj posao i objektivno informisao pretpostavljene na Ist Riveru, ali su njegovi izvještaji stav ljeni pod embargo i ostali nedostupni okrivljenima u Hagu. On je proglašen za srpskog lobistu, a generalni sekretar UN Butros Gali, inače Kopt po nacionalnosti, iz istih razloga je zamijenjen pod pritiskom SAD.

Akaši objašnjava: „Bilo je predviđeno da se bombarduje ona strana koja prekrši prekid vat re, a onda je rečeno da treba bombardovati Srbe. Protivio sam se, ali Medlin Olbrajt to nije razumjela i počeli su pritisici iz Vašingtona.“

Iako, dakle, za srpsku stvar objektivno imaju ogromno značenje, ni otkrića japanskog diplomate, kao ni ona nedavna dvojice finskih dokumentarista, američkog advokata, bošnjačkog policajca i sl., nisu, međutim, ni izdaleka dobila očekivani odjek u nacionalnim medijima na obje obale Drine.

Mogle su se očekivati žestoke medijski rasprave, zahtjevi za reviziju haške presude o „opštinskom genocidu“ i obnovu procesa srpskim generalima i političarima, jer Srebrenica i Markale su bili lajtmotiv gotovo svih optužbi i presuda za ratne zločine. A bilo bi prirodno da su se oglasili i brojni domaći srbomrsci i autošovinisti, izvinitelji po dužnosti, oni koji koji misle da se čitav svijet ujedinio protiv Srba, cinični realisti i relativizatori, borci za pravdu i istinu i dr. Zašto su burne reakcije manje-više izostale?

A šta da kažu oni koji su od samog početka prihvatili globalne glasine o srpskoj krivici za sve i svašta i počeli i sami da je mazohistički šire i produbljuju? Istina, to nije neka homogena skupina. Mnogi su to radili iz koristoljublja. Neki, međutim, isključivo po logici: nije moguće da je čitav svijet, uključiv i Jeljcina i Kozirjeva, u krivu, a da smo jedino mi u pravu. Neki u opoziciji Miloševićevom režimu smatrali su da im je svaki njegov neprijatelj dobronamjerni saveznik. Neki su pak vjerovali da, u ime opastanka nacije i države, treba taktički pognuti glavu kako bi nas ostavili na miru. Svi oni su pred nekim „novim“ činjenicama zamukli.

Oni koji su se, kao politički zvaničnici u vlasti, opoziciji, strankama i sl., izvinjavali u ime svoje nacije i klanjali neprijateljskim žrtvama pod pritiskom međunarodnih foruma, takođe nemaju volje bilo šta da kažu. Mali broj je to činio iz iskrenog javno izraženog uvjerenja jer takvi ni danas, kao ni tokom minule dvije decenije nisu mogli da dobiju srpske glasove. U velikoj većini slučajeva to su činili nevoljko i po službenoj dužnosti, sa apstraktnim formulacijama kako „svaka nevina žrtva zaslužuje poklonjenje“ pošto su vjerovali da je to cijena stabilizacije mira, normalizacija odnosa sa susjedima i svijetom, socijalnog boljitka nacije.

Treći, koji su se beskomprimisno, ali i beznadežno, od početka dosljedno zalagali za „novu“ istinu o Srbima, i sami su, paradoksalno, rezignirano zaćutali pred navalom otkrića koja su zakasnela da proizvedu pravdu. Među njima ima i teoretičara zavjere, ksenofoba i nihilista, koji misle da se sav svijet urotio protiv nas i da je svaki pokušaj da se nešto konstruktivno pokuša unaprijed osuđen na neuspjeh. Ali, ima i trezvenih rodoljuba i patriota, koji nimalo ne trijumfuju zbog toga što su njihovi „međunarodno kooperativni“ i „politički korektni“ politički konkurenti poraženi baš kao i oni sami. Naprotiv, zanijemili su pred nedoumicom šta smo svijetu toliko skrivili.

Na nekoliko mjeseci prije nego što je počeo rat u BiH, u Beogradu sam se obreo u društvu jednog uglednog biologa, profesora, akademika, kažu i ma sona, koji nažalost više nije živ. Nisam siguran da li je bio Srbin ili, porijeklom, pripadnik neke od vojvođanskih manjina, ali pouzdano znam da mu je žena bila Muslimanka. Zabrinutog izraza lica pitao me je o situaciji „preko Drine“, a ja sam pokušavao da mu objasnim svu složenost i ozbiljnost situacije, te moguće izlaze i rješenja. Slušao me ćutke i odsutno, kao da se već sit naslušao sličnih priča koje nemaju mnogo veze sa realnošću, a onda me prekinuo. „Rat u Bosni je svršen čin jer je tako odlučeno u inostranim centrima moći i vi koji tamo živite ne možete to promjeniti. Postoji čak i scenario i podjela uloga: predviđeno je da Muslimani predstavljaju žrtve, Srbi – zločince, a Hrvati - statiste.“

Posljednjih godina često se sjetim ovog razgovora i sve mi se čini da rješenje jedino možemo očekivati od onih koji su nedavno okupirali Volstrit. Ni ona druga imperija nije srušena sa periferije, iz Mađarske 56, Češke 68, i Poljske 71, nego je urušavanje počelo iz samog centra.

prof. dr Nenad Kecmanović,
NSPM

[Srklet]

pored srebrenice je bilo, dakle, nekoliko "obližnjih aerodroma"?

[Stripi]

aha.
A na srebreničkoj rivijeri se nalazilo nekoliko nosača aviona.

[Srklet]

inače, razlog zasto se ignorira ljude poput akashija ili michaela rosea jest sto oni pojma nisu imali gdje su, koji se kurac dogadja itd. i svaki put kad bi ekšli trebali donijeti neku odluku, donijeli su pogrešnu.

u vezi rosea mi je najzabavniji detalj sto u svojoj knjizi sarajevski stadion koševo sustavno naziva 'kosovo'.

[Stripi]

Meni je ovo strasno, licitiranje brojkama, izmisljanje nepostojecih teorija zavere, dogovora.Ovo sto se pokusava napraviti od Srebrenice isto radi jedan deo Hrvatske javnosti sa Jasenovcem gde se veliki broj zrtava zeli pripisati komunistickom rezimu nastalom posle zavrsetka rata.Te ce na kraju ispasti da su se i jedni i drugi sami poubijali.

Za ovo sam čuo samo jednom.
Tipa, došli partizani i ostavili logor da radi još koju godinicu
Ima popis žrtava, powered by Simon Wiesenthal Center.

[Sheytan]

inače, razlog zasto se ignorira ljude poput akashija ili michaela rosea jest sto oni pojma nisu imali gdje su, koji se kurac ...

Možda ga tako ocenjuješ i zbog ovog dela memoara!?
Jasuši Akaši: Milošević bio pametniji od Tuđmana


Zagreb - Bivši specijalni izaslanik UN za BiH Jasuši Akaši u svojim meomoarima napisao da je Tuđman bio tvrdokorni nacionalista, od kog je Milošević bio sposobniji.

Franjo Tuđman bio je tvrdokorni nacionalista koga uopšte nije bilo briga za ljudska prava", napisao je u svojoj biografiji Akaši koji je zbog svog položaja često imao prilike da se sreće s tadašnjim predsednicima Franjom Tuđmanom i Slobodanom Miloševićem, prenosi portal Index.hr.

Taj portal ističe da se iz cele biografije nekadašnjeg specijalnog izaslanika UN vidi da Franjo Tuđman nije bio Akašijev "ljubimac", a posebno u delovima gde se on upoređuje s Miloševićem.

"Tuđman je uživao podršku cele hrvatske dijaspore, dobijao je obilnu finansijsku pomoć koja je pristizala od imigranata u Australiji i Kanadi, čime je kupovao oružje", napisao je Akaši.

Takođe, u memoarima se podseća i da je Tuđman, čim je postao predsednik, počeo da iz vladinih agencija izbacuje sve zaposlene koji su bili srpske nacionalnosti i umesto njih zapošljavao Hrvate. "Da je bio pametniji i naklonjeniji drugim nacionalnostima, Srbi u Hrvatskoj reagovali bi drugačije", navodi Akaši.

"Tuđman je bio opsednut obnovom srednjevekovne Hrvatske, zastavom, teritorijom i jezikom. On je toliko bio oduševljen hrvatskom nezavisnošću i jedinstvom da mu nikad nije palo na pamet da njegova dela mogu naneti bol i patnju manjinama u Hrvatskoj", zapisao je Akaši.

Kad govori o političkoj sposobnosti, Akaši uopšte nije ostavio dilemu oko toga ko je "jači", Tuđman ili Milošević: "Kad se govori o razmetljivosti, originalnosti ideja i elokvenciji Tuđmana kao političara, on je daleko iza Slobodana Miloševića", napisao je Jasuši Akaši.

[Srklet]

Možda ga tako ocenjuješ i zbog ovog dela memoara!?

nisam čitao akashijeve memoare, nemam bas ni ja toliko vremena za pizdarije.

vec rekoh zasto ga ne cijenim: covjek mrtav-hladan kaze da je oko srebrenice bilo nekoliko aerodroma. sto je cista glupost ili laz. dakle, on je ili glup ili lazljivac.

[Sheytan]

vec rekoh zasto ga ne cijenim: covjek mrtav-hladan kaze da je oko srebrenice bilo nekoliko aerodroma. sto je cista glupost ili laz. dakle, on je ili glup ili lazljivac.

U brzini čitanja verovatno si pogrešno shvatio ono što je intepretirano u tekstu povodom njegovog intervjua koji je dao "Politici". Radi celine, evo integralno intervuja Akašija, povodom koga je prof. Kecmanoviću napisao citirani komentar.

Intervju: Jasuši Akaši, bivši izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan
Zaštićene zone bile su baze za odmor bosanskih vojnika

U Srebrenici su bili naoružani bosanski vojnici. Nisam navijao za Srbe, bio sam nepristrastan. Amerikanci su stalno tražili da se odobri bombardovanje. Izveštaj o Markalama, u kome ekspertska međunarodna komisija ne može da utvrdi da li su bosanski muslimani ili bosanski Srbi gađali pijacu, sve vreme je dostupan Haškom tribunalu.

„Jedini merodavni izveštaj o tome ko su krivci za pogibiju 68 nedužnih civila na pijaci Markale sve vreme je dostupan Haškom tribunalu, i to u Ujedinjenim nacijama, koje su osnovale sud za bivšu Jugoslaviju. Krivica za ovu tragediju ne može se svaljivati na vojsku bosanskih Srba.”

To kaže Jasuši Akaši, izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan u periodu od januara 1994. do novembra 1995, vremenu u kome je prisustvovao nekim od svetski najdramatičnijih i najkrvavijih događaja druge polovine 20. veka.

Akaši je preksinoć u dužem razgovoru za „Politiku” razjasnio neke detalje tragedije na Markalama 5. februara 1994, detaljnije nego što je prethodno učinio na konferenciji u Miločeru. Pozvao se na ekspertski izveštaj o tom dramatičnom događaju, posle kojeg je na bosanske Srbe bačena ljaga koja ni danas nije sprana.

Da li je bilo pritisaka da se Srbi okrive i pre nalaza komisije, što su učinili svi strani mediji?

Na nas nisu uticali takvi pritisci. Imenovao sam ekspertsku međunarodnu komisiju, od kojih je dvoje došlo iz islamskih zemalja, a drugo dvoje iz zemalja koje su Srbi smatrali prijateljskim. Na čelu eksperata bio je Kanađanin. Pre nego što je pogodio pijacu, projektil je udario o krov jedne prodavnice, pa su eksperti mogli samo da ustanove ugao čiji je špic bio na Markalama a koji se širio. U tom trouglu su bile i srpske i muslimanske snage. Zaključak ekspertske komisije jeste da je bomba mogla da dođe sa bilo koje od ove dve strane. To je jedini merodavni nalaz zasnovan na naučnoj bazi.

Zapamćeni ste među Srbima u tim jako teškim vremenima kao jedna od retkih visokih ličnosti koja nije bila na strani protivnika, a Amerikanci su vas optuživali da navijate za Srbe?

Mnoge od nas iz UN tako su etiketirali. Zamerali su nam da pregovaramo sa prosrpskog stanovišta. To nije tačno. Mi smo samo hteli da budemo nepristrasni i da pošteno odradimo svoj težak zadatak.

Da li to znači da su, sa vašeg stanovišta, zapadne sile bile pristrasne?

Ne bih to mogao da kažem za Francuze i Engleze, koji su imali brojne trupe na terenu. Francuzi su imali 6.000 vojnika u okviru „plavih šlemova”, u ovoj najvećoj mirovnoj operaciji u istoriji UN. Amerikanci su imali samo avione NATO-a, i stalno su insistirali da počnu sa bombardovanjem. Prvo se govorilo da će bombardovati onu stranu koja prekrši dogovor o prekidu vatre. Kasnije je ova doktrina preokrenuta i počeli su da govore: Hajde da bombardujemo Srbe. Protivio sam se kada sam bio u pregovorima sa njima i kada su pregovori davali rezultate. Ali Madlen Olbrajt to nije razumela i počeli su pritisci iz Vašingtona da se Srbi bombarduju.

U američkoj štampi optuživali su vas što niste sprečili tragediju u Srebrenici?

Srebrenica, ko je mogao da spreči Srebrenicu? Kad je počeo Mladićev napad na Srebrenicu tamo su bile stacionirane muslimanske trupe. Njihov komandant je nekoliko meseci pre napada otišao u Sarajevo i nije se vratio.

Kako je bilo moguće da se desi Srebrenica, možete li vi to da objasnite?

Možda je Ratko Mladić hteo da se osveti za prethodne teške napade i gubitke. Možda i nije planirao pravu ofanzivu, ali je shvatio da nema otpora. Možda je tek tada odlučio da pregazi Srebrenicu. Tu su bili holandski vojnici pod „plavim šlemovima”. Ostali su bez zaliha u hrani i municiji. Nisu bili u stanju da se suprotstave napadu. Čim je vojni komandant Unprofora tražio podršku NATO-a iz vazduha, za deset minuta sam se sa tim složio i avioni NATO-a su počeli da gađaju vojsku bosanskih Srba koja je napredovala ka Srebrenici.

I tada vas je zvao ministar odbrane Holandije, zašto?

Da mi kaže da su holandske trupe toliko blizu vojsci bosanskih Srba, da će njihovi životi biti ugroženi. Tražio je da prestane bombardovanje, i ja sam obavestio NATO. Tako je bombardovanje obustavljeno. Ali ne verujem da bi, i da je nastavljeno, to napravilo bilo kakvu razliku.

To je bila zaštićena, sigurna zona?

Da, ali zaštićene zone u Bosni nisu bile demilitarizovane, kao što su to nalagala pravila. U početku, Srebrenica je bila demilitarizovana, ali bosanske trupe su se vratile. Tako da su sve zaštićene zone, ne samo Srebrenica, postale baze za trupe bosanskih muslimana koje su se tu odmarale i reorganizovale. Tu im je stizalo oružje sa obližnjih aerodroma.

Zašto niste reagovali?

Generalni sekretar UN tražio je, bazirajući se na našem izveštaju sa terena, da se zone demilitarizuju, a za to nam je bilo potrebno dodatnih 40.000 „plavih šlemova”. Savet bezbednosti to nije odobrio. Nikad nismo imali vojnu snagu da zaštitimo sigurne zone. Niti su se znale granice sigurne zone. Gde ona počinje i gde se završava.

Trupe UN su došle da čuvaju mir posle hrvatsko-srpskog konflikta, a ubrzo je počeo da bukti rat u Bosni?

Mi smo se našli usred rata, a zadatak je bio da čuvamo mir, koga nije bilo.

Kakvi su vaši utisci iz susreta sa Miloševićem, Karadžićem, Mladićem?

Sa Miloševićem sam se za te dve godine sastajao jako često. Obično u četiri oka. Ponekad je su tu bili njegov šef kabineta i moj zapisničar. Naši susreti trajali su uvek po nekoliko sati, a kada smo razgovarali oko Goražda – to je trajalo oko deset časova. Kada su tu preda mnom bili i Karadžić i Mladić, on se prema njima odnosio kao prema đačićima, grdio ih je i određivao šta da rade. Oni su ga na početku slušali. Posle, kada ih je upozoravao da će biti bombardovani ukoliko ne prestanu da rade gluposti, oni su mu se smejali. Bar tako mi je rekao Milošević kada sam odlazio sa dužnosti i otišao da se sa njim pozdravim.

A sa Karadžićem?

Sa njim sam se na početku isto susretao u četiri oka. Dobro je govorio engleski. Kasnije je postao formalniji. Morao sam da ga čekam kod sekretarice, i razgovarali smo preko prevodioca. Morali smo da sedimo u konferencijskoj sali. Isto je bilo i sa Mladićem, sve formalnije i formalnije.

Da li ste bili zadovoljni kada ste čuli da su i jedan i drugi izručeni Haškom tribunalu?

Ne mogu da kažem da sam bio zadovoljan. Ja nisam pravnik. Ja sam posrednik u pregovorima. Zadužen da pokušam da postignem mir. Ne da dajem svoj sud o tome ko je i koliko kriv.

Zorana Šuvaković
Politika, 25.10.2011.

[Stripi]

Možda ga tako ocenjuješ i zbog ovog dela memoara!?

Takođe, u memoarima se podseća i da je Tuđman, čim je postao predsednik, počeo da iz vladinih agencija izbacuje sve zaposlene koji su bili srpske nacionalnosti i umesto njih zapošljavao Hrvate. "Da je bio pametniji i naklonjeniji drugim nacionalnostima, Srbi u Hrvatskoj reagovali bi drugačije", navodi Akaši.

Mali zajeb u Akashijevim memoarima jest taj da su Srbi već bacili balvane a da Franjo još nije ni postao precjednik.
U pravu je Popeye kada kaže da se komotno može odbaciti Akashijevo baljezganje.

[Srklet]

To je bila zaštićena, sigurna zona?

Da, ali zaštićene zone u Bosni nisu bile demilitarizovane, kao što su to nalagala pravila. U početku, Srebrenica je bila demilitarizovana, ali bosanske trupe su se vratile. Tako da su sve zaštićene zone, ne samo Srebrenica, postale baze za trupe bosanskih muslimana koje su se tu odmarale i reorganizovale. Tu im je stizalo oružje sa obližnjih aerodroma.

dakle...
1. gdje su to bosanske trupe iz srebrenice otisle, jer ona je u pocetku bila demilitarizirana (kaze akashi)? tj. odakle su se to bosanske trupe vratile?
malo me to zbunjuje, jer sam ja mislio da je srebrenica bila u okruzenju vojske tzv. republike srpske.

2. koji su to 'obliznji aerodromi' (plural, jel) kod srebrenice? sta se to uopce racuna pod 'obliznji aerodrom', jel i butmir 'obliznji aerodrom', da nije i mostarski 'oblizni aerodrom', jel mozda surcin 'obliznji aerodrom' blizu srebrenice?

krenimo dalje

Zašto niste reagovali?

Generalni sekretar UN tražio je, bazirajući se na našem izveštaju sa terena, da se zone demilitarizuju, a za to nam je bilo potrebno dodatnih 40.000 „plavih šlemova”. Savet bezbednosti to nije odobrio. Nikad nismo imali vojnu snagu da zaštitimo sigurne zone. Niti su se znale granice sigurne zone. Gde ona počinje i gde se završava.

3. ako se zasticene zone de facto nezasticene, kako kaze akashi, u cemu je onda problem da bosanska vojska ima oruzje? jel se to cijela srebrenica, koja je bila opkoljena, trebala odreci oruzja a glavni covjek UN-a u BiH jasno kaze da su zasticene zone bile laz?

navodno nepristrasni akashi dakle zamjera bosanskoj vojsci sto nije odbacila oruzje, a sam kaze da su zasticene zone laz!

prava istina o srebrenici je da su srbi pocinili genocid nad bosnjacima. end of story.

[Vel boy]

samo na ovo

prava istina o srebrenici je da su srbi pocinili genocid nad bosnjacima. end of story.

rkaradzicevski-mladicevski srbi te indirektno i svi oni od Srba koji simpatishu i advokatishu rkaradzic-mladiceve politike i zlodjela.
pa, nek' se Srbi sami zbroje i prebroje koji su to iliti kome su gace prljave nek' se i boje.
hvala Bogu, meni, cijeloj mojoj porodici shto uzoj shto shiroj te mnogim drugim Srbima je savjest kristalno chista. pa i sami bi, da smo kojim sluchajem bili dopali u shake mladica i rkaradzica, bili genocidizovani k'o i srebrenichki Boshnjaci.

[Sheytan]

U Srebrenici genocid i nad 3.256 Srba

Istina je i da su Srbi prošli kroz 536 logora u Federaciji, ima nas oko 50.000, a pokušavamo da prikupimo podatke o svim sapatnicima koji su se rasuli po svetu, kaže za "Vesti" Branislav Dukić, predsednik Saveza logoraša RS koji boravi u Sidneju.


Logoraši Republike Srpske udruženi u saveze, u matici i Australiji, dali su sebi za osnovni cilj da saopšte istinu o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini u kojem su, uz ostale, žrtve bili i njih oko 50.000.

- Istina je da su Srbi prošli kroz 536 logora u Federaciji Bosne i Hercegovine. Istina je i da je samo u takozvanom multietničkom Sarajevu, pre rata ili ovog tragičnog sukoba koji se desio na prostorima BiH, živelo više od 156.000 Srba, po popisu iz 1991. Istina je da je od tog broja, u glavnom gradu BiH ostalo samo oko šest odsto - kaže predsednik Saveza logoraša Republike Srpske Branislav Dukić, koji se ovih dana nalazio u Sidneju.

Branislav Dukić kaže da je Savez logoraša Republike Srpske osnovan 2002. sa osnovnim zadatkom dokazivanja istine o stradanju srpskog naroda u ovom ratu. Registrovani su u sve 63 opštine Republike Srpske.

- Kako delujemo? Do sada smo se četiri puta sastali s glavnim tužiocem Haškog tribunala Karlom del Ponte, dva puta sa Seržom Bramercom, dva puta sa predsednikom Suda i tužilaštva u Hagu, sudijom Patrikom Robinsonom. Upoznali smo ih sa činjenicama da nas ima oko 50.000 koji smo prošli kazamate u Federaciji BiH.

Dukić ističe da nikada nisu negirali Srebrenicu, ali da postoji i "Srebrenica dva".

- Nama je posebno stalo da se u svetu, u Americi, kao i Australiji, sazna da je od juna 1992. pa do jula 1995. u Srebrenici stradalo i 3.256 Srba. I naravno da se desio zločin koji mi nikada nismo ni opovrgli, nad bošnjačkim i ostalim narodom, ali ne možemo prihvatiti da je tamo izvršen genocid nad samo jednim narodom - ističe Dukić.

Ne poriču muslimanske žrtve, ali se bore za srpske.

Bivši logoraši iz BiH koji sada žive u Australiji mahom su se egzistencijalno snašli, došli do posla i krova nad glavom i škole za decu. Zadatak koji Savez logoraša ovde ima uklapa se u cilj iste organizacije u matici - a to je nastojanje da se australijskoj javnosti pokaže i dokumentuje i "druga strana" rata u BiH. Takođe, ovde nastoje da, počecima saradnje sa ambasadom BiH u Kanberi, ukažu na značaj "srpske komponente" iseljenika poreklom iz Bosne i Hercegovine.

- Mi smo ovde zaista počinjali od nule, u dokazivanju da smo i mi bili žrtve. Oni nisu imali pojma o tome. Da ja, na primer, nisam Srbin iz Srbije koji je bio u Bosni, već da sam Srbin iz Bosne koji je tamo bio zatvoren 1.335 dana. Samo iz zloglasnog silosa u Tarčinu koji je zatvoren dva meseca posle Dejtona, ima nas ovde između 100 i 150. Bili smo posramljeni propagandom usmerenom protiv srpskog naroda i činjenicom da za nas ama baš niko ne zna. Zato smo se registrovali kao dobrotvorna organizacija, a po statutu Saveza logoraša RS. I sada smo, evo, u stanju da primimo delegaciju iz naše matice - kaže Đorđo Šuvajlo, predsednik Saveza za Novi Južni Vels.

On skreće pažnju na ovdašnju praksu da se u australijskim školama, na primer, već desetak godina uči o Srbima isključivo kao - agresorima.

- Nije čudno da smo posebno usmereni na uslove školovanja naše dece. Deca koja ovde uče istoriju i pravo, imaju velikih problema u nastavi. Reč je o tome da profesori koji im predaju, čini se, govore na osnovu informacija iz dnevne politike i medija, zasnovanih na antisrpskoj propagandi. To je doslovno postalo trovanje mladih generacija ovde, bez obzira na to kojoj kategoriji pripadaju, to je svojevrsno ispiranje dečjih mozgova jednostranim pristupom našoj nedavnoj prošlosti. U tim tumačenjima, Srbi su loši momci, narod sa genima zlikovaca. Naša deca se u tim situacijama veoma loše osećaju, pokušavajući kako znaju i umeju da protestuju. To sam iskustvo prošao sa svojim detetom. Strašno je kad naša deca zbog takvih stvari dođu plačući iz škole.

- Inače, nije u pitanju samo Srebrenica, nego i ostala stratišta na prostorima BiH, gde nisu učestvovali samo Srbi, Hrvati i Bošnjaci, nego i NATO koji je tukao prostore koje su držali Srbi, i zemlje koje su pomagale Hrvatima i Bošnjacima protiv Srba. Pa zar zvanična hrvatska vojska nije 1992. u Sijekovcu počinila stravičan zločin, kao što je bilo i u Kupresu, pa u Mrkonjiću, na kom je izvršen i genocid i urbicid, jer je totalno uništen, a pronađena je i masovna grobnica u kojoj su mahom bili civili, dodaje Branislav Dukić, predsednik Saveza logoraša RS.

[Srklet]

u ratovima devedesetih je genocid nad srbima izvrsen otprilike kao sto je izvrsen genocid nad nijemcima u drugom svjetskom ratu.

zna se sto je genocid. jasenovac je genocid. srebrenica je genocid. ruanda je genocid.

to ne znaci da nije bilo zlocina nad srbima, nego da nije bilo genocida.

[Sheytan]

u ratovima devedesetih je genocid nad srbima izvrsen otprilike kao sto je izvrsen genocid nad nijemcima u drugom svjetskom ratu.

zna se sto je genocid. jasenovac je genocid. srebrenica je genocid. ruanda je genocid.

to ne znaci da nije bilo zlocina nad srbima, nego da nije bilo genocida.

Emil Vlajki: Genocid nad Srbima


Krvavi oblaci su se nadvili nad Kosmetom. I dok goloruki preostali Srbi, šezdesetak tisuća, bespomoćno dežuraju na barikadama nadajući se čudu, NATO-prištinske snage uvježbavaju desant na ova posljednja ljudska bića koji, u prkos svima, održavaju nekadašnje dostojanstvo srpskog naroda.

A svijet šutke gleda tragediju koja se hinjskim koracima neumitno približava. Zapadna imperijalistička mašinerija sastavljena od državnika, diplomata, vojske, špijunskih službi i medija u punom je zamahu. Mediji su već nazvali ove preostale srpske junake huliganima i kriminalcima koji napadaju tamo stacionirane „miroljubive“ NATO snage. Još treba samo da potplate desetak osoba koje će izazvati nerede, pa da okupacioni „vojnici mira“ novog svjetskog poretka dobiju alibi za nastavak „humanitarnog“ genocida koji se u posljednjih nekoliko decenija odvija nad Srbima.

Što je genocid?

Rafael Lemkin, poljski Jevrej i pravnik, skovao je 1943. godine riječ genocid, da bi opisao uništenje svog naroda u koncentracionim logorima kojeg je u to doba sprovodila nacistička Njemačka na okupiranim područjima Evrope. Nakon pobjede nad nacizmom, stvorene su Ujedinjene nacije koje su 1948. godine pobliže odredile taj pojam. Bilo je to doba dominacije Zapada nad ostatkom svijeta, koji je dobrim dijelom bio koloniziran. Ali se vrijeme dekolonizacije naslućivalo, pa je stvoren niz mehanizama koji će, kada bude zatrebalo, omogućiti Zapadu neokolonijalnu eksploataciju budućih, politički neovisnih, zemalja u razvoju, uključujući tu i vojne intervencije tadašnjih (i današnjih) gospodara svijeta.

Jedan od tih mehanizama bio je i neodređenost u tretiranju genocida, najstrašnije stvari koja može snaći jedan narod. Naime kada se vrši genocid, onda se neselektivno uništavaju svi pripadnici nekog naroda što uključuje i progone, demonizaciju, oduzimanje teritorije i imovine. Najsvježije primjere za to imamo u genocidu Turske nad Jermenima kada je nastradalo milijun i pol osoba, nacista nad Jevrejima (6 milijuna ubijenih), te genocid u Ruandi (milijun ubijenih).

Nasuprot tome, ono što su tadašnji novi gospodari svijeta uradili, bila je perfidna relativizacija tog pojma (vidjeti na internetu). Toliko je stvari umetnuto u definiciju genocida da se i ubojstvo jedne jedine osobe, uz malo medijske podrške, može protumačiti kao genocid.

Kada se radi o Srbima, genocid nad tim narodom ima svoje puno značenje.

Fizičko uništavanje i progoni srpskog naroda

Fizičko uništavanje Srba počelo je 1941. godine sa stvaranjem NDH. Tada je u Jasenovcu, u genocidu nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom stradalo više stotina tisuća Srba. Nažalost, točan broj nastradalih se nikada neće moći ustanoviti jer je precizna evidencija izostala, a današnje područje Jasenovca je pretvoreno u dječje/golf igralište. Isto tako, nitko nije ni priznao ni ispričao se zbog tog genocida, a nadležne vlasti govore jedino o zločinu. S druge strane, zločin u Srebrenici 1995. godine gdje je selektivno stradalo više tisuća Bošnjaka/muslimana, uporno se naziva genocidom. Čudno je što Bošnjaci, tražeći od ostalih da budu principijelni, uporno izbjegavaju spominjati turski genocid nad Jermenima, a stalno ističu kako im je Turska njihova duhovna majka i intenzivno prizivaju njen povratak na Balkan.

Genocid nad Srbima nastavljen je tijekom posljednjih dvadeset godina. Iz Hrvatske je pobjeglo oko 350.000, iz Federacijskog dijela BiH oko 200.000 tako da se procjenjuje da ih je tamo ostalo svega 3 odsto u odnosu na popis iz 1991. Naravno, etničko čišćenje je izvršeno i u Republici Srpskoj, ali u ovom tekstu o tome nije riječ. Uostalom, zašto Bošnjaci u Federaciji odbijaju popis stanovništva koji bi pokazao razmjere etničkog čišćenja u BiH?

Za Srbe je posebno bolno etničko čišćenje kojeg su doživjeli na Kosmetu odakle je ih pobjeglo oko 200.000. Genocid na tom prostoru bio je, u perspektivi gledano, kompletan. Više tisuća naivnih Srba koji su ostali, izuzimajući prostor do Ibra, bilo je pobijeno i tragovi tih zločina više ne postoje, a međunarodna zajednica se trudi da to tako i ostane. NATO okupacione snage zajedno sa albanskim čelnicima direktno su učestvovali u genocidu nad kosmetskim Srbima što se najbolje pokazalo u aprilu 2004. godine kada su Srbi bili ubijani od Albanaca, a istovremeno su NATO vojnici tjerali Srbe iz njihovih kuća. Od 1999. godine, nekoliko stotina srpskih manastira je spaljeno kako bi i posljednji tragovi srpske duhovnosti na tom prostoru nestali.

Mentalni genocid nad Srbima

“Međunarodna zajednica“ je u svojoj namjeri i cinizmu da uništi srpstvo išla toliko daleko da je nad Srbima izvršila pravi mentalni genocid. Mediji u Srbiji su prešli u ruke Zapada i konstantno su ubijali srpski duh. Najbolja ilustracija toga je prijevod knjige „Politika“ amerikanca Hejvuda koji je bio udžbenik za srbijanske studente! U toj se knjizi tvrdilo (tvrdi) da su Srbi genocidan narod i da staju uz bok nacizmu, Hitleru i Musoliniju. I dandanas se ta knjiga koristi kao pomoćna udžbenička literatura!

Potom, preko niza ucjena, Srbi su sve svoje heroje poslali u Hag dok se oni koji su bombama uništavali Srbiju slobodno šeću po toj zemlji. U samodemonizaciji Srba posebno učestvuju „nevladine“ i „humanitarne“ organizacije čije bi antisrpsko djelovanje u svakoj normalnoj zemlji bilo okarakterizirano kao huškačko, antinarodno i antidržavno i kao takvo sankcionirano. Kruna mentalnog genocida nad Srbima bilo je priznanje srbijanske Narodne skupštine da je u Srebrenici 1995. godine počinjen genocid nad muslimanima.

Kalvarija Srba se nastavlja

Ljeta gospodnjeg 2002. godine, negdje u lipnju, autor ovih redaka dao je intervju frankfurtskim «Vestima» čiji je naslov bio «Kalvarija Srba još nije počela». U intervjuu, koji se može naći na Internetu, moja je malenkost iznijela sljedeće:

Raspad Jugoslavije/Srbije je neminovan. Najprije će otići Crna Gora, zatim Kosmet, južni dio uže Srbije (Medveđa, Bujanovac, Preševo) lokalno će potpasti pod vlast Albanaca, muslimani će dominirati Sandžakom i zagorčati život Srbima, Vojvodina će dobiti visok stupanj autonomije, a unutar nje će vojvođanski Mađari početi praviti probleme. U stvari, već ih prave, pošto su se žalili Međunarodnom sudu u Strazburu da ih Srbi progone i to mnogo strašnije nego što su to radili sa Albancima! Bit će samo pitanje vremena kada će spomenuta trusna područja, na mig «Velikog brata» tražiti odcjepljenje na osnovu Povelje UN o «pravu naroda na samoopredjeljenje».

Devet godina kasnije, moje se viđenje genocida nad Srbima, na žalost, u potpunosti ostvaruje. Sada svi zajedno prisustvujemo posljednjem činu kosmetske drame koja će se, vrlo vjerojatno, završiti izgonom preostalih Srba sa tog područja. Samo da ne bude krvi.

[Srklet]

postoje novine 'vesti' koje izlaze u frankfurtu?
moze neki dokaz postojanja tih novina, pls.

[kal zakath]

kyrie eleison

[Stripi]

postoje novine 'vesti' koje izlaze u frankfurtu?
moze neki dokaz postojanja tih novina, pls.

Mislim da su beogradske ali imaju svoje frankurtsko izdanje, isto kao i Večernji list i još neki. Ja naletio na to jednom u Berlinu
http://www.vesti-online.com/tag/1090/Frankfurt

[Sheytan]

Srpske žrtve Srebrenice

Ovom monografijom popunjavamo još jednu veliku prazninu u istoriji ratnih zbivanja u srebreničkom kraju. Široko rasprostranjena, problematična, konstrukcija o Srebrenici zavisi od jedne lažne predstave i jedne zabranjene istine. Lažna predstava se sastoji od neutemeljene tvrdnje da je na bošnjačkoj strani pogubljeno 8.000 ratnih zarobljenika, na osnovu čega se izvodi zaključak (i podiže optužba kojom se praktično tereti ceo srpski narod) da se tamo dogodio genocid. Zabranjena istina, kojom se mi ovde bavimo, jeste sudbina srpskog naroda srebreničkog kraja tokom rata 1992–1995. godine, čije razmatranje moralno i pravno najozbiljnije ugrožava opstanak te problematične slike. U ovoj monografiji, mi se upuštamo upravo u tu vrstu razmatranja, bez obzira na to koliko bi to moglo biti neprijatno i mrsko propagatorima zvaničnih „istina“.

Pre svega, nekoliko metodoloških napomena. Kao uvek do sada, i u ovoj monografiji mi se bavimo samo proverljivim činjenicama. Mi to činimo hladno i razložno, bez pribegavanja emotivnim efektima. Mada se odnosi na jednu jezivu temu, u svakom slučaju na delimično uspešan projekat regionalnog uništenja čitave jedne ljudske zajednice koji je bio realizovan često najsvirepijim sredstvima, tekst koji sledi najviše liči na neki bespristrasan klinički izveštaj, lišen svake subjektivnosti.

Drugo, naš cilj ni u jednom trenutku nije bio da statistički pariramo virtuelnim žrtvama na koje se poziva suprotna strana. Da smo to želeli, mogli smo da ih „dostignemo,“ pa čak i da ih „prestignemo,“ i to vrlo lako, ali nama nije stalo do takmičenja takve vrste. To smo mogli postići vrlo jednostavno proizvoljnim proširivanjem relevantne zone ratnih dejstava sve dok ne dođemo do cifre koja je potrebna da bi se stvorio željeni utisak. Nama, međutim, uopšte ne treba neka određena cifra srpskih žrtava. I u odnosu na srpske i na bošnjačke žrtve, jedino nam je potrebna – istina. Čak i kada bi pravi broj bošnjačkih žrtava bio veći od pravog broja srpskih, niko time ne bi ništa dobio, niti izgubio. Komparativna statistika na stranu, bitno je samo sledeće. Pošto ova monografija bude ugledala svetlo dana, svima će biti jasno da Srebrenica nije banalno jednostavan slučaj politički predodređenih „agresora“ i na isti način predodređenih „žrtava.“ Tu se radi o jednoj strašnoj ljudskoj klanici gde je običan narod iz obe zajednice srebreničkog kraja, zaveden od drugih, nedužno i neoprostivo stradao.

Shodno tome, a pošto je ovde konkretno reč o žrtvama iz reda stanovništva srpske nacionalnosti, mi smo opseg našeg razmatranja ograničili na ljudske gubitke srpske zajednice koji su nastali kao posledica ratnih dejstava vođenih od strane bošnjačkih oružanih snaga iz srebreničke enklave protiv srpskih naseobina unutar i izvan nje, ceneći da se geografsko područje te enklave u jednom periodu 1993. godine prostiralo i na delove teritorije Cerske. To uopšte ne dovodi u pitanje činjenicu da je bilo bošnjačkih žrtava već samo definiše naš fokus. Pored toga, mi smo isključili iz razmatranja osobe koje su poginule u borbi, kao pripadnici priznatih vojnih formacija. Ko god je stradao van navedenih okvira ili na neki drugi način, po definiciji koju smo mi usvojili nije bio srpska žrtva Srebrenice. Po tim parametrima, mi smo do sada utvrdili 670 srpskih žrtava, ali pošto je ovo otvoren projekat taj broj će se menjati u skladu sa novim podacima koji budu pristizali.

Najzad, postavlja se pitanje izvora. Za svaku pomenutu žrtvu mi imamo neki zvaničan dokumenat i/ili kompetentnu izjavu očevica kojima se činjenica i okolnosti stradanja tog pojedinca potvrđuju. Posebno, na našoj internet prezentaciji http://www.srebrenica-project.com, mi smo postavili kompletan poimeničan spisak svih nastradalih osoba koje smo utvrdili, i to u vidu detaljnog ličnog kartona gde se nalaze sve za sada poznate pojedinosti. To je mnogo više od onoga što nudi Istraživačko-dokumentacioni Centar iz Sarajeva pod rukovodstvom g. Mirsada Tokače. Zapravo, on nudi nešto slično, ali samo za žrtve rata van područja Srebrenice. Kod njega, kao i kod većine istraživača koji se sa naučnim pretenzijama bave ovim pitanjima, postoji određeni stepen posvećenosti opšte prihvaćenim metodološkim principima, ali uporedo sa time i izuzetak koji se zove „Srebrenica.“ Kod njih, način izlaganja i dokazivanja, koji se s pravom očekuje u obrazlaganju svake druge teze, ne odnosi se jedino na – Srebrenicu. Tu su, kako bi se izrazio profesor Edvard Herman, sasvim dovoljne „gole tvrdnje“ (bare assertions). Baza podataka o žrtvama rata u Bosni i Hercegovini devedesetih godina, koja se nalazi u „Bosanskom atlasu zločina“ na internet prezentaciji Tokačinog IDC to upečatljivo ilustruje. Na svim drugim mestima u „Atlasu“ princip prikazivanja ličnog kartona za svaku žrtvu, sa svim raspoloživim podacima o njoj, manje - više je ispoštovan. Samo u vezi sa bošnjačkim žrtvama Srebrenice, gde je trebalo odraditi nezahvalan posao sastavljanja individualnog dosijea za svaku od 8.000 najvećim delom virtuelnih žrtava, to upadljivo nije slučaj. Osim „gole tvrdnje“ i spiska imena, koja su mogla biti preuzeta iz bilo kojeg telefonskog imenika, u „Atlasu“ ničeg drugog nema kao dokaz za jednu tako ekstravagantnu tvrdnju i još šokantniju pravnu kvalifikaciju.

Uzimajući u obzir te vidne nedostatke u „Atlasu“ IDC, mi smo se potrudili da za svaku od srpskih žrtava objavimo sve relevantne informacije, ili ako ih nemamo da tu osobu uopšte ne pominjemo kao žrtvu.

I.

Izveštaj o srpskim žrtvama Srebrenice iz kojeg se sastoji ova monografija neizbežno će pokrenuti niz kritičkih pitanja. Na prvom mestu nalazi se pitanje pravne kategorizacije masovnih i široko rasprostranjenih zločina prema građanima srpske nacionalnosti na području Srebrenice. To pitanje je posebno relevantno u svetlu tvrdnje da je masovno ubijanje bošnjačkih zarobljenika u julu 1995. godine jedino moguće svrstati u kategoriju genocida, i ni u kakvu drugu.

Nećemo se upuštati u analizu zločina počinjenih protiv Bošnjaka u julu 1995. Ali njihovo samouvereno svrstavanje u rubriku genocida, sa svim posledicama koje iz toga proističu, daje nam pravo da razmotrimo i zločine suprotne strane počinjene protiv srpskog stanovništva iz te iste perspektive.

Definicija genocida u međunarodnom pravu relativno je jednostavna i jasna. U suštini, to je zločin ubistva, ali sa posebnom namerom da se na taj način istrebi jedna od zaštićenih grupa (etnička, verska ili rasna), u celini ili delimično, kao takva. U svetlu tog određenja, šta bi se moglo reći za prirodu zločina koji su ovde opisani?

Prvo, što pada u oči, jeste neselektivnost ubijanja građana srpskog etniciteta. U ispoljavanju svog homicidnog ponašanja prema osobama koje su smatrali Srbima, napadači se nisu ograničavali nikakvim prepoznatljivim kriterijumima. Mete njihovog delovanja bile su osobe i muškog i ženskog pola; stari, mladi i srednjeg uzrasta; civili i vojnosposobni; a dokaza nema da se iko od ubica, koji su uglavnom bili pripadnici Armije BiH, dakle, „legalnih“ i međunarodno priznatih vlasti koje su delovale po uputstvima svoje vlade iz Sarajeva, upuštao u lični stav ubijene osobe prema toj vlasti. Drugim rečima, pre nego što je ubistvo bilo izvršeno, ubicama je bilo potpuno nebitno da li je žrtva „pobunjenik“ ili „lojalan građanin“ Republike Bosne i Hercegovine, pa čak možda politički potpuno neangažovan. Ako je i postojao neki prepoznatljivi kriterijum po kojem se ubijanje vršilo, to je bila jedino etnička pripadnost žrtve srpskom narodu.

Dakle prima facie, sa formalnog stanovišta, i bez udubljivanja u tehničke aspekte ovog pitanja, ono što se tokom trogodišnjeg perioda pre jula 1995. godine dogodilo srpskom stanovništvu srebreničkog kraja moglo bi se razmatrati kao genocid. Konkretni primeri iz teksta potvrđuju teoretsku mogućnost takvog tumačenja, barem argumenta radi.

U poglavlju koje se odnosi na napad muslimanskih jedinica na Rupovo Selo iznose se dokazi ne samo o neselektivnom ubijanju i klanju meštana, nego i o paljenju škole i privrednih objekata, dakle sistematskom uništavanju sredstava lokalne zajednice za dalji život i opstanak; ubistvo spaljivanjem u sopstvenoj kući nepokretne Desanke Stanojević u selu Ratkovići nije izuzetak u kategoriji ubijanja lica koja ne predstavljaju nikakvu vojnu ili političku opasnost, već je – naprotiv – emblematično za seriju zločina upravo takve vrste; uzvici napadača „hvataj ih žive, opkoli, pobij sve,“ u Gornjim Ratkovićima, i to isto u Brađevini, upućuje na zaključak da im je pretpostavljena nacionalna pripadnost žrtava bila dovoljan motiv, bez daljeg individualnog ispitivanja; ubistvo Milanović Milisava iz Jadra od strane Dervišević Rahmadana teško je objasniti osim kao način da se okolni Srbi zastraše i nateraju na iseljavanje; napad na selo Loznicu, uz povike „Alahu egber,“ ukazuje na prvenstveno verski i etnički karakter operacije, za razliku od vojničkog, bar po percepciji izvođača tog napada; neselektivnost ubijanja dolazi posebno do izražaja u slučaju učenika osmog razreda osnovne škole iz Brežana, Josipović Ljubomira, kome su napadači rafalom skinuli gornji deo lobanje, nakon čega se kretao još 500 m dok nije pao, iako je ubicama moralo biti jasno da je on dete; svi spomenici na srpskom groblju u selu Brežani bili su porušeni za vreme dok se selo nalazilo pod muslimanskom kontrolom, čime je opet naglašen ne samo verski i etnički, za razliku od vojničkog karaktera operacije, nego i težnja da se i na taj način onemogući ponovno konstituisanje uništene zajednice; kod sela Kamenica pripadnici muslimanskih snaga pobili su na zverski način nekoliko desetina zarobljenih vojnika Vojske Republike Srpske, iako su oni kao ratni zarobljenici imali status zaštićenih lica, čime se postavlja logično pitanje zašto bi ubijanje zarobljenika u jednom slučaju predstavljalo genocid, a u drugom ne; učiteljica Kiverić Esma iz Sikirića sa mašinskom puškom pratila je napadače na srpske stanovnike sopstvenog sela i govorila im je: „Nemojte pljačkati kuće dok ih ne poubijate, idite od vrata do vrata“, što su vojnici i učinili držeći se uputstava ovog vrsnog pedagoga, itd. Formalno utvrđivanje prirode opisanog obrasca ponašanja nalazi se prvenstveno u domenu profesionalnog i nepristrasnog suda. Ali razumnog posmatrača, kome je poznata pravna definicija krivičnog dela, ništa ne sprečava da na temelju sopstvenog rasuđivanja to definiše kao genocid.

Ako je kvalifikacija genocida prejaka za nečiji ukus, možemo ponuditi kao alternativu „zločin mržnje“ (hate crime), što je pravna formulacija koja se u civilizovanim društvima široko koristi da bi se preciziralo da se radi o umislu koji prevazilazi okvire uobičajene krivične radnje i prelazi u sistematsku kampanju protiv neselektivno targetirane ljudske grupe. Pogledajmo neke od dokaza iz teksta koji sledi koji bi mogli podržati i takav zaključak.

Dok su selo Kravica, posle napada izvršenog na Božić 1993, muslimanske snage držale pod svojom kontrolom, oni su na groblju kod crkve oborili više spomenika; takođe u Kravici, izvršili su otkopavanje groba Milošević Radomira i oskrnavili su crkvu tako što su odvalili ulazna vrata, dok su unutra razbacali ikone i crkvene knjige; posle zauzimanja sela Bjelovac, i pokolja meštana, usledio je pokolj svinja u oborima, što šalje nedvosmislenu poruku o motivaciji kojom su napadači bili nadahnuti; u selu Cikotska Rijeka, dvanaest lica srpske nacionalnosti, nakon što su ubijeni u kamionu uništenom iz zasede, bili su čerečeni, a njihova tela su zatim bila raskomadana sekirama i drugim oruđima. Da ne zaboravimo okovratni krst koji su napadači, rugajući se, stavili u usta ubijenom Lukić Radovanu, što bi po važećem zakonodavstvu u Sjedinjenim Državama i drugim naprednim zemljama zapadnog sveta predstavljalo nesumnjivi dokaz „zločina mržnje,“ ukoliko se tim i sličnim aktima ciljalo na pripadnike neke određene grupe kao takve.

Ako čak i ta blaža klasifikacija nije prihvatljiva, onda je na osnovu iznetih činjenica svakako moguće zaključiti da se radi o organizovanom pohodu jedne etničke zajednice protiv druge. Pogledajmo neke primere iz teksta koji na to ukazuju.

U napadu na srpsko selo Sikirići, za pripadnicima Armije BiH, „legalne“ vojne sile jedne međunarodno priznate države, išli su muslimanske žene i deca sa džakovima za odnošenje plena; svedok Milovanović Stanoje ističe da su se među napadačima na njegovo selo Loznica nalazile i žene, čiji je zadatak bio da prave buku da bi na taj način demoralizovale odbranu, a kasnije su ulazile u kuće i pljačkale ih; takođe o aktivnom i masovnom učešću muslimanskih civila, što je operacijama davalo nedvosmisleno etnički karakter, govore i opisi napada na sela Zalazje i Zagone, Magašiće, Stanatoviće, i Gornje Šadiće.

Budnim čitaocima neće se moći zameriti ako sada postave očigledno pitanje: da li je i poneka „Majka Srebrenice“ sa džakom u ruci učestvovala u ovim pljačkaškim pohodima? Ako nije, da li je po završetku tih operacija po susednim srpskim selima upitala svoje muškarce i komšinice gde su bili, šta su tamo radili, i odakle im plen koji u džakovima donose?

Panoramski prikaz maroderskog karaktera napada na srpska naselja u okolini Srebrenice takođe raznosi u paramparčad i izgovor kojem napadači i njihovi pobornici najčešće pribegavaju kada su pritisnuti dokazima o počinjenim zločinima i prinuđeni da ponude kakvo takvo objašnjenje. Njihov odgovor glasi da jeste moguće da su se dogodili ekscesi, ali da je osnovni cilj tih oružanih ekspedicija na područja naseljena Srbima ipak bio legitiman zato što je nastao iz nužde. Srpska blokada srebreničke enklave navodno je onemogućavala redovnu dopremu humanitarne pomoći konvojima UNPROFOR-a, a to je prouzrokovalo humanitartnu krizu tako ogromnih razmera da je jedini način da se ona ublaži bilo otimanje hrane i drugih potrepština od okolnih Srba.

Činjenice koje su ovde izložene neumoljivo demantuju taj nevešti izgovor. Pre svega, srpska sela nisu bila bogatija od bošnjačkih, tačnije sva su bila podjednako siromašna. Što se tiče žitelja tih sela, formalno oni su bili građani priznate Republike Bosne i Hercegovine, a vlada u Sarajevu je tvrdila da i njih pred svetom predstavlja, mada su ih – paradoksalno – vojne jedinice te vlade napadale i nad njima vršile ubijanje, paljevinu i otimačinu. Kakva je to država koja svoje naoružane predstavnike šalje da otima od jednog dela svojih građana da bi dala drugima, i to po nacionalnom ključu? Danas, skoro dve decenije posle ovih događaja, i navodno velikim delom baš zbog pasivnosti međunarodne zajednice u odnosu na Srebrenicu, smišljeno je novo načelo, ako ne međunarodnog prava ono barem prakse, pod nazivom „R2P“ (right to protect). To nameće ne samo pravo, nego i obavezu, da se takve države podvrgnu najstrožijim sankcijama, uključujući bombardovanje, sve dok ne prestanu da maltretiraju sopstveno stanovništvo. Zatim, način izvođenja napada, što je obuhvatalo ne samo ubijanje neborbenih lica, nego i skrnavljenje tela ubijenih, kao i opšta devastacija pokretne i nepokretne imovine pobijenih i prognanih stanovnika srpske narodnosti, jasno ukazuje da je osnovni cilj bilo nešto više od pokušaja izgladnelih suseda da dođu do namirnica. Da im je to bio cilj, oni ne bi imali potrebu da idu u oružanu pljačku i da masakriraju mališane i starice u osmoj deceniji života. Uzeli bi šta im je neophodno, a u ime vlade u Sarajevu, koju su predstavljali, građanima srpske nacionalnosti multietničke Republike Bosne i Hercegovine na području Srebrenice dali bi uredan revers. Na toj civilizovanoj noti sve bi se završilo.

Ali niti su srpske snage sistematski sprečavale isporuku humanitarne pomoći, niti su ambari u enklavi pod kontrolom Nasera Orića i Armije BiH zaista bili potpuno prazni. VRS jeste vršila legitimnu kontrolu isporuka enklavi da bi se sprečilo ilegalno unošenje naoružanja, koje je često bilo sakriveno među legitimnim isporukama. Ali prema sporazumu o demilitarizaciji, ona je imala puno pravo da to čini. Kao što se po izjavi građanke bošnjačke nacionalnosti Mašić Fatime jasno vidi, sva humanitarna pomoć koju je UNPROFOR dovozio nije bila deljena stanovništvu u Srebrenici, kome je bila namenjena, ali to nije bilo krivicom srpske strane već odlukom Nasera Orića i njegovih saradnika da jedan deo zadrže pod svojom kontrolom da bi to zatim mogli prodavati po zelenaškim cenama. Kada se u proleće 1993. na protestu izbeglica Oriću javno obratila sa pitanjem zašto se hrana u skladištima ne deli onima kojima je najpotrebnija, Mašić Fatima i njen suprug Salko bili su uhapšeni pa zatim teško fizički izmaltretirani.

II.

Drugo značajno pitanje koje pokreće ovaj autentični narativ, za razliku od onog uglavnom fiktivnog koji protežira suprotna strana, jeste: zašto je trebalo više od decenije i po da saznamo o ovim stvarima? Razlog za to svakako da ne leži u dugogodišnjem nedostatku podataka.

Ignorisanje i umanjivanje srpskih žrtava Srebrenice, ili – da se izrazimo jezikom današnjih sofisticiranih krugova – njihova relativizacija, prosto je de rigueur i predstavlja neotuđivi deo političke strategije koja se pomoću iskonstruisane verzije provodi. Njen osnovni cilj je delegitimizacija Republike Srpske i njeno konačno ukidanje utapanjem u unitarnu BiH. Istovremeno, ona služi kao moćna poluga za vršenje političkog pritiska i ucenu Republike Srbije, upravo njenim vezivanjem za tu iskonstruisanu verziju. Najzad, još jedna svrha te verzije, koja se svim raspoloživim sredstvima uporno rasprostranjuje, jeste demoralizacija srpskog naroda u celini nametanjem genocidnog kompleksa. Na taj način, parališe se njegova sposobnost da samostalno deluje i da istupi sa punim moralnim pravom u odbranu svoje nezavisnosti i kolektivnih interesa.

To je razlog zašto je neophodno da se pitanje Srebrenice suzi na tri dana u julu 1995. i da se ignoriše sve što se događalo tokom tri godine rata pre toga. Javno otkrivanje prethodnih događaja i svaki pokušaj prikazivanja sveobuhvatne slike o ratu u srebreničkom kraju, a ne samo jednog tendenciozno izdvojenog vremenskog isečka, fatalno bi ugrozilo postojanost zvanične priče, pa samim tim i uspešnost političke strategije koja od kredibiliteta te priče zavisi.

Zato je ratno iskustvo srpske zajednice srebreničkog kraja moralo ostati sakriveno, i tako bi ostalo još uvek kada bi se pitali mnogi moćni faktori ovoga sveta.

III.

Materijal koji sadrži ova monografija neizbežno će podstaći na postavljanje mnogih pitanja.

Kao što je poznato, Naser Orić je pred Međunarodnim tribunalom u Hagu bio oslobođen od krivične odgovornosti za zločine počinjene protiv srpskog stanovništva sa obrazloženjem da on nije bio stvarni komandant formacija Armije BiH u Srebrenici, nego samo jedan od više lokalnih vođa, i to sa zanemarljivim ličnim uticajem. To se direktno kosi sa izjavom njegovog neposrednog nadređenog, generala Armije BiH Sefera Halilovića, koji je pred kamerama holandske televizije prihvatio da je Orić bio komandant svih njegovih jedinica u Srebrenici i da instrukcije koje je od svoje nadređene komande Orić dobijao nisu glasile da okolni srpski živalj treba da „miluje.“ Kosi se takođe i sa ocenom komandanta UNPROFOR-a, generala Filipa Morijona, da na tom području Orić nije bio beznačajna ličnost već „gospodar rata,“ koji je sprovodio naređenja Predsedništva iz Sarajeva.[11] U izjavama svedoka koje se u ovoj monografiji navode takođe se odslikava Orićev položaj kao odgovornog komandanta u Srebrenici na bošnjačkoj strani, koji predvodi jedinice u napad, javno se hvali izvršenim osvajanjima, posećuje i isleđuje zarobljenike u zatvoru itd., što sve jasno ukazuje na njegov pravi značaj.

Dalje, u selu Podravanje pripadnici Armije BiH izvršili su stravične zločine nad civilnim stanovništvom. Skoro potpuno su uništene porodice Ilić, Mijatović i Petrović. Iza ovog događaja ostale su masovne grobnice u zaselcima Žedanjsko, Parabučje i Široki Dol. Da li se neke od tih masovnih grobnica iz vremena okupacije Podravanja i okoline sada koriste radi popunjavanja broja bošnjačkih žrtava genocida?

Na 15. godišnjicu Srebrenice, 11. jula 2010, sa velikom međunarodnom pompom i da bi se podvukla multietničnost stradanja koje su prouzrokovali srpski agresori, zajedno sa nekoliko stotina bošnjačkih žrtava bio je sahranjen i Hrvat Rudolf Hren. Ali sada saznajemo, bar kao kuriozitet ako ništa više, da se građanin Giljević Željko, takođe Hrvat, pridružio srpskim braniocima sela Zalazje i da je tamo bio ubijen od strane bošnjačkih napadača na pravoslavni Petrovdan, 12.07.1992. godine. Zašto je stradanje Rudolfa Hrena postalo makar na kratko predmet svetske pažnje, dok za ubistvo Željka Giljevića, takođe Hrvata, do objavljivanja ove monografije niko nikada nije ni čuo?

Ali najvažnije pitanje koje će ova knjiga nesumnjivo pokrenuti odnosi se na samoobmanjivačko negiranje sopstvenih zločina na bošnjačkoj strani, uz agresivno insistiranje da su zločini koje su počinili Srbi jedini dozvoljeni predmet razmatranja. Razloge političke prirode koji stoje iza takvog stava nije teško prepoznati, ali daleko su interesantniji psihološki mehanizmi koji takav stav uslovljavaju. Pitanje, zašto je bošnjačkoj strani toliko teško da se suoči sa zločinima svojih pripadnika, postavlja se neizbežno i njegovo konačno izbijanje u prvi plan ne može se sprečiti. Naravno, sa stručnog stanovišta to nije pitanje kojim bi se mi mogli baviti. Ali možemo da podvučemo krajnje upadljiv kontrast između vrlo malog broja lica iz redova Bošnjaka koji su spremni da o tome otvoreno pišu i govore, dok na srpskoj strani – ma koliko nepopularne te osobe bile – postoji niz primera (među kojima su Nataša Kandić i Sonja Biserko samo najvidljiviji) javnih ličnosti koje to čine. Oni ne samo da prihvataju zločine koji se pripisuju srpskoj strani, i to često vrlo nekritički, već to čine nesmetano i uz punu podršku medija i raznih nevladinskih struktura u sredini u kojoj žive i rade. Oni u srpskom društvenom miljeu uopšte nisu mete bilo kakvih ozbiljnih pretnji koje bi ih lično ugrožavale ili im onemogućavale rad. Naprotiv, neke od tih ličnosti su zapažene upravo po tome što su slobodno i na javnim mestima udarale šamare građanima koji se sa njihovim stavovima ne slažu.

IV.

Srebrenica je paradigma najsurovijih oblika ljudske mržnje, podlosti i zla, i to je nešto što je tokom svoje dramatične posete 1993. godine general Morijon vrlo dobro osetio i zatim opisao. Izveštaj o razornom dejstvu te mržnje i o izobilnoj projavi tog iskonskog zla, koji ova monografija sadrži, nudi veliki broj negativnih, ali korisnih, pouka. Mada postoji iskušenje da se izvede zaključak da bi ovaj jezivi katalog ljudske posuvraćenosti trebalo da posluži kao lektira budućim pokolenjima i upečatljiva lekcija novim naraštajima kako ne bi trebalo da se ponašamo pod bilo kakvim okolnostima, pa čak ni prema ljudima koje smatramo svojim neprijateljima u ratu, podleganje tom iskušenju ipak u sebi krije jednu veliku opasnost. Mi ne smemo ni po koju cenu prepustiti pozornicu isključivo Orićima i Tursunovićima ovoga sveta, čak ni u ulozi antiheroja kojih bi svi trebalo da se groze i klone. Bez obzira kako ih predstavili, takav ekskluzivan publicitet njima i sličnima svodio bi se na jedno ogromno priznanje, pa makar ono bilo uslovljeno najnegativnijim kvalifikacijama. Sam utisak da su u prljavoj srebreničkoj drami oni jedini, ili barem glavni, akteri bio bi dovoljan da im donese jedan veliki poen i predstavljao bi nezaslužen trijumf.

Zato ćemo završnu reč oduzeti njima i daćemo je pravim ljudima, koji su u prkos primamljivim pozivima zla, i u tim mračnim vremenima uspeli da u sebi očuvaju božansku iskru koja čoveka razlikuje od zveri.

Nedavno, u Velikoj Britaniji, jedan naoružani Englez upao je u jednu piljarnicu čiji je vlasnik Pakistanac. Uperio je pištolj i tražio je da mu se preda sav novac iz kase. Umesto da reaguje na „prirodan“ način, da možda posegne za sopstvenim revolverom koji je negde u blizini držao ili da pritisne dugme kojim bi pozvao policiju, Pakistanac je sa osobom koja došla da ga opljačka ili ubije stupio u ljudski razgovor. Upitao je Engleza zašto to radi. Dobio je odgovor da je njegov bivši kolonijalni gospodar ostao bez posla, da više ne može da plaća stan i da zato sada živi na ulici, da je očajan i gladan i da mu je novac potreban da namiri svoje osnovne životne potrebe. Pakistanac je na to otvorio kasu i dao mu je 40 funti da ode negde i kupi sebi hrane, a Englez – posramljen neočekivanom humanošću čoveka koga je došao da povredi i koga je možda negde u dubini duše nipodaštavao kao pripadnika niže rase – udaljio se iz piljarnice bez reči i u miru.

To je pravi Islam, koji Orići i Tursunovići ovoga sveta svojim postojanjem karikiraju, a koji Cerići i Zukorlići nisu sposobni svojim vernicima ni da predstave.

Zato ovaj kratak prikaz nećemo završiti očekivanim ritualnim osudama zlotvora i davanjem nezasluženog publiciteta njihovim svirepim nedelima, nego ćemo to učiniti isticanjem dela onih koji su u tom stravičnom i okrutnom vrtlogu uspeli da se istrgnu ispod uticaja preovlađujućeg zla i da slede sopstveni put:

- U zatvoru u Srebrenici, gde je posle višednevnog mučenja Ljubica Gagić u očajanju ispila otrov, stražar Musliman joj donosi mleko ne bi li joj olakšao muke od popijene esencije;

- Ostatke Rada Kukolja, ubijenog i ispečenog na ražnju, ukopao je Hrusić Kasim iz Kamenice, koji je dobro poznavao Rada jer su njih dvojica bili nerazdvojni prijatelji;

- Kada su stigli do raskrsnice na seoskom putu, naišlo je lice koje zarobljena Anđa Obradović iz Novog Sela nije poznavala, ali je čula da se zove Kadrija, a sa njim je bio Muharem Sinanović, zvani Šiško. Njih dvojica su je branili od zlostavljanja vojnika govoreći da ona nije kriva i da je sinoć stigla sa puta. Nju je odatle Sinanović odveo u selo zvano Bare, u vojnu ambulantu gde su je previli. Sinanović joj je rekao da bi je pustio, ali da bi mu u tom slučaju pobili porodicu;

- Kada je u zatočeništvu, posle silovanja, Anđa Obradović iz Novog Sela izgubila plod, krpe za krvarenje joj je donosila Ajka, žena Mehmeda Junizovića, koja je nju jednom odvela i do svoje kuće da se okupa;

- U štalu gde su bili smešteni zarobljeni Srbi dolazio je takođe i Salko Husić, koji je štitio zarobljenike. Kada je Salko saznao od Pejić Radeta da je Anđa silovana, stražar Veiz je bio odstranjen i više se nije pojavljivao;

- Milosava, Srpkinja zarobljena u napadu na selo Kravicu, navodi da je, kada su je napadali, branila Golić Fatima, čiji je brat bio jako ljut zbog toga i govorio je Milosavi da bi je rado ubio, ali da mu sestra ne da;

- Muslimani iz sela Greben zaštitili su zarobljenog Simeunović Velimira od daljeg batinjanja i mučenja;

- U napadu na selo Međe, ranjenom Subotić Vidoju pomoć ukazuje Zukić Husein kako bi Vidoje mogao da dođe do bolnice u Bajinoj Bašti.

Preobilno zlo, koje je u ovoj monografiji u svojim najgorim zamislivim varijantama izloženo, ne sme biti prećutano niti zaboravljeno. Ali to isto važi i za dobro, koje svojim dejstvom utoliko više sija ukoliko je snažniji pritisak da ono ne dođe do izražaja i veći rizik kojem se izlažu oni koji ga čine.

Stefan Karaganović

[Vel boy]

KO ovde brani orica i tursunovica i cerica i zukorlica pa da nam sheytan "treba objashnjavati" kako ima dobrih muslimana koji nisu kao oni?? dakle, KO ovde specif. na ovom forumu zastupa i brani orica, zukorlica, cerica, tursunovica, hocu da znam??!!

[Stripi]

Velboy, stvarno imaš previše vremena.

[Vel boy]

u brzini samo mi zadnji dio zapao u oko pa upitah.

[Srklet]

http://depo.ba/hronika/ljudi-su-stajali ... -im-u-leda

Franc Kos je rekao da su pripadnici Desetog diverzantskog odreda Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS), pucajući iz mitraljeza, strijeljali zarobljenike koji su prethodno u grupama izvođeni iz autobusa.

-Ja sam postavio mitraljez, a Goronja je stajao pored. On je ispalio deset metaka i onda je pao. Znam da mu je Z1 rekao: ‘Mali, šta čekaš, hajde opleti’. U drugu grupu zarobljenih rafalno je pucao Z1, i tu je bilo puno ranjenih. Tada je drugooptuženi rekao: ‘Nemojte tako pucati’, pa je dogovoreno da se u grupe od po deset ljudi ispaljuju kratki rafali, kazao je Kos.

Tužilaštvo BiH tereti Kosa, skupa s Stankom Kojićem, Vlastimirom Golijanom i Zoranom Goronjom za genocid u Srebrenici, odnosno za učešće u ubistvima više od 800 muškaraca i dječaka u julu 1995. godine na Vojnoj ekonomiji Branjevo.

Prema optužnici, Kos je bio komandir Prvog voda Desetog diverzantskog odreda Glavnog štaba VRS-a, a Kojić, Golijan i Goronja pripadnici istog odreda, te su svi zajedno strijeljali zarobljenike, od kojih su neki imali poveze na rukama i očima.

Kos je ispričao kako su pripadnici Desetog diverzantskog odreda učestvovali u ubistvima oko 300 zarobljenika, nakon čega su došli pripadnici neke druge jedinice koji su nastavili sa strijeljanjem ostalih zarobljenika.

-Ti vojnici su galamili na nas, rekli su: ‘Sada ćemo vam pokazati kako se to radi’, i počeli su tući zarobljenike. Otišao sam i sjeo u kombi. Neko je rekao da i vozači, i ostali ljudi koji su na Branjevu, trebaju ubiti po jednog ili dva zarobljenika, kako ne bi bilo svjedoka. Vozači su morali strijeljati kad im je puška bila uperena u leđa, rekao je Kos.

[Sheytan]

Istina izlazi na videlo - srebrenički lobi ljut



Protekla godina bila je izazovna, ali istovremeno i uspešna za „Istorijski projekat Srebrenica“. To ne znači da nam je pošlo za rukom da pokrenemo planine ili da smo potpuno promenili rasprostranjeno viđenje događaja u Srebrenici. Ali to znači da jesmo značajno napredovali i da se srebrenički lobi sada nalazi u većoj defanzivi nego ikada ranije.

Mi sebi postavljamo realne ciljeve i način kako procenjujemo svoja dostignuća takođe je realan. Na početku naše aktivnosti, pre tri godine, doneli smo ciljanu odluku da se držimo nekoliko osnovnih načela u našem radu. Kao prvo, da ćemo se uvek zalagati da se otkrije istina, gde god to vodilo, i da nikada nećemo postupati kao apologete neke etničke ili političke skupine. Zatim, da će naš glavni zadatak biti prikupljanje, objavljivanje i širenje kontekstualnih podataka o Srebrenici, ne odbrana unapred donetih političkih zaključaka. Na trećem mestu, nama je od početka bilo jasno – da bi uspešno delovali – da ćemo morati da stvorimo široku međunarodnu mrežu istražitelja i aktivista za istinu, i to je nešto što smo u velikoj meri postigli. Najzad, uvek smo spremni da uvažimo sve činjenice, pod uslovom da su utvrđene u skladu sa opšte priznatom naučnom metodologijom, i bez obzira na to kome će se one svideti ili kome će smetati.

Iskustvo je u potpunosti opravdalo te strateške odluke. Jedan od dokaza za to je negodovanje „sa obe strane“. To nas ispunjava neizmernim zadovoljstvom zato što služi kao ubedljiv dokaz da svoj posao obavljamo na pravi način. Kao što nije nimalo iznenađujuće, sledbenici srebreničkog kulta pokušavali su da nas napadnu, ali to im je pošlo za rukom samo na neinteligentan, ad hominem, način. Oni potpuno izbegavaju sve što potseća na raspravu po suštinskim pitanjima. Njih mora da užasno frustrira što su naše analize pažljivo dokumentovane i što mi ne dajemo ekstremne izjave koje bi oni zatim mogli da karikiraju. Zato saosećamo sa mukama uredništva beogradske televizijske stanice B92 koje, posle intervjua sa nama, nije uspelo da izvuče ni jednu kompletnu rečenicu kojom bi nas izvrglo kritici ili ruglu. Najviše što im je pošlo za rukom bilo je da emituju fragment jedne rečenice, istrgnut iz konteksta. Na internet prezentaciji gospođe Sonje Biserko i njenog srpskog Helsinškog odbora za nas stoji da smo jedna od „najmanipulativnijih organizacija koje negiraju srebrenički genocid“. Ta titula nam se baš sviđa zato što predstavlja bespomoćno priznanje onih koji su nam je darivali da su nesposobni da bilo šta što mi kažemo argumentovano ospore. Na sličan način, u nedavnom pokušaju da nas „iseče,“ Majkl Dobs (Michael Dobbs) iz časopisa “Foreign Policy” morao je da na dnu video snimka intervjua sa nama dopisuje svoje „ispravke“ da bi svoje čitaoce potsetio na „partijsku liniju“[2] koju mi tako ubedljivo negiramo i da ih opomene da je ono što od nas slušaju – čista jeres.

Mi smo takođe bili meta i „levih devijacionista“, što je prijatno znati zato što u strastnim kontroverzama kao što je Srebrenica, ipak je uvek najbolje zauzimati srednju poziciju. Rukovoditeljka jedne naučne ustanove u Rusiji, sa kojom smo najpre mislili da je moguće ostvariti saradnju na ravnopravnoj osnovi, najednom se naljutila na nas zato što smo odlučili da u jednom od naših izdanja objavimo tekst koji ona nije odobravala, a da odbacimo materijal na kojem je ona insistirala, ali koji se nije nalazio na visini naših standarda. Jadna žena očigledno nije čitala „Pravdu“ onog dana kada je Staljin umro i zato se teško uklapa u promene koje su od tada nastale u svetu. Razbesnela se povodom naše „nepokornosti“. Da bi dala sebi oduška, poslala je nekoliko nepromišljenih pisama. Međutim, zahvaljujući besprekornom kvalitetu našeg rada, ta pisma su ostala bez efekta. Opet, drago nam je da su ad hominem napadi najviši domet naših kritičara; to je jasan dokaz da naši stavovi nadmašuju njihove mogućnosti efikasnog i razložnog osporavanja.

Nije teško shvatiti zašto mi izazivamo negodovanje sa obe strane srebreničkih barikada: i jednu i drugu stranu pokreću motivi političke prirode i oni se osećaju ugroženi kada se neko Srebrenicom bavi na nestandardan način – objektivno i neostrašćeno.

Srebrenički lobi je s pravom besan na nas zato što unosimo skepsu u razmatranje jednog pitanja koje je po njima zatvoreno i zabetonirano. Pravi negatori (a to nismo mi, ali je bespredmetno o tome raspravljati) takođe su ljuti zato što se mi ne solidarišemo sa njihovim pogrešnim gledištem da se u Srebrenici ni sa moralnog ni sa pravnog stanovišta ništa sporno nije dogodilo.

Protekla 2011. godina nije bila dobra za pristalice zvanične srebreničke priče. Jedan od njihovih glavnih poraza dogodio se u skandinavskim zemljama, gde je emitovan dokumentarac Ole Fliuma i Dejvida Hebdiča, „Srebrenica: izdani grad“. Neumerena reakcija lobija odrazila se kao potpuni bumerang u tradicionalno opuštenim i tolerantnim skandinavskim državama, Norveškoj, Švedskoj i Danskoj. Dokumentarac je gledao brojan i radoznali auditorijum, a to je bar delimično bilo upravo zahvaljujući podizanju tenzije od strane onih koji su želeli da se prikazivanje zabrani. Prikaz – kako se reditelj Flijum prikladno izrazio – „predistorije Srebrenice“ zasniva se najvećim delom na muslimanskim izvorima. Ubedljivo se dokumentuje teza da je širi kontekst Srebrenice bio Izetbegovićev plan, zacrtan još 1993. godine, da se razmene određene teritorije i da je inscenirani masakr 1995. u svemu tome bio politički korisna kolateralna šteta. To bi zaista moglo biti neuporedivo bolje objašnjenje onoga što se stvarno dogodilo od pojednostavljenje zvanične priče. Ozbiljnost sa kojom se film odnosi prema jednom ključnom aspektu ovog složenog pitanja i način kako gledaocu nudi jedno razumno novo stanovište očigledno da ne ide u prilog zvaničnom narativu.

Ali rasprava oko filma još se nije ni smirila kada je Nerma Jelačić, predstavnica za štampu Haškog tribunala, bez povoda ponovo uzburkala duhove. U pismu koje bi se jedino moglo oceniti kao faux pas godine, Jelačićeva se na ružan način obratila direktorki Švedske državne televizije, ističući neprikosnovenost Haškog tribunala i iscrpno navodeći pasuse iz njegovih spornih presuda, sve u drskom nastojanju da na takav način spreči prikazivanje dokumentarca o Srebrenici u Švedskoj. Drugi važan cilj ovog neoprimerenog uplitanja bilo je da se pošalje zastrašujuća poruka svima koji bi ubuduće pomislili da preduzmu neko istraživanje Srebrenice koje bi pretilo da prekorači zvanično postavljene crvene linije. Međutim, kao što je čvrsta reakcija direktorke Švedske televizije pokazala, pokušaj zastrašivanja je neslavno propao i dokumentarac je bio prikazan u Švedskoj, bez obzira na protestno urlikanje lobija.

Naviknut na servilnu i skrušenu poslušnost, srebrenički lobi sada se oseća vrlo zbunjeno i nesigurno. Jasno se predoseća korenita promena u stavu javnosti, kojoj je po ovom pitanju već dodijalo jednoumlje koje lobi agresivno nameće. Međutim, lobijeva grčevita reakcija na novonastalu stvarnost bila je još gora od nepromišljenih poteza u Skandinaviji. Primerice, pošto im ustav BiH onemogućava da u celoj zemlji nametnu zabranu na kritičko ispitivanje Srebrenice ako Srbi sa time nisu saglasni, oni su se opredelili za donošenje restriktivnog zakona u entitetu koji oni kontrolišu, a to je Federacija Bosne i Hercegovine. Nije baš jasno koliko bi stanovnika Federacije palo pod udar ove zakonske mere zato što među njima verovatno da nema mnogo „negatora“. Ali projektovani zakon mogao bi se primenjivati na strance koji bi se na teritoriji Federacije usudili da izraze jeretičke misli o Srebrenici, kao i na sve ostale koji bi sebi dozvolili da nešto slično izjave bilo gde u inostranstvu, pa se onda nađu pod jurisdikcijom Federacije.

Nema jačeg prećutnog priznanja intelektualne nemoći od pokušaja da se sloboda istraživanja uskrati i da se protivničko mišljenje kazni. Engleski politički filosof Tomas Kuper (Thomas Cooper) to je lepo izrazio: „Prevara i laž su od ispitivanja prestrašeni. Istina mu se nudi.“

Srebrenički lobi je takođe bio prinuđen da se suoči i sa nekim drugim novim stvarnostima, ali u pravnoj areni. Saradnici Projekta svedočili su kao veštaci u nekoliko suđenja pred Državnim Sudom za ratne zločine BiH u Sarajevu tokom 2011. Dokazi koji su preko njih predočeni sudu tiču se dve najosetljivije tačke srebreničkog narativa: forensički dosije i legitimni borbeni gubici kolone 28. divizije, koji se redovno lažno prikazuju kao žrtve streljanja i genocida. Ovi ključni aspekti predmeta, koji bacaju razboritu sumnju na centralnu tvrdnju, da je bilo između 7.000 i 8.000 pogubljenja, nikada pre toga nisu bili temeljno osporeni pred sudom, bilo da se radi o Haškom tribunalu ili Sudu BiH u Sarajevu. Verovatno bi bilo nerealno očekivati od sarajevskih Veća da u svetlu novih dokaza odbace prihvaćenu verziju događaja. Međutim, ti dokazi sada su sastavni deo zvaničnog transkripta i sud će se nevoljno suočiti sa nezahvalnim zadatkom smišljanja nekog ubedljivog objašnjenja kako da to zaobiđe. Opšta i profesionalna javnost od sada će ocenjivati sudske presude, i argumente kojima su obrazložene, ne više sa automatskim strahopoštovanjem već u svetlu sveukupnog dokaznog materijala koji je pred većem bio podastrt.

Naš rad je na dugu stazu i mi ne zavisimo od prolaznih uspeha da bi bili stimulisani da nastavimo dalje. Naš glavni cilj je da stvorimo arhiv pouzdanih podataka o tome šta se dogodilo u Srebrenici, što bi bilo od pomoći naučnim radnicima, sredstvima javnog informisanja i svima koji žele da steknu temeljno znanje o jednom od najspornijih i po svojim posledicama najznačajnijih pitanja na kraju dvadesetog stoleća. Mi se ne obraćamo emocijama nego kritičkim umovima. Mada smo mi još uvek poprilično daleko od našeg krajnjeg cilja, a to je da svetu ponudimo sveobuhvatnu i dokumentovanu sliku o događajima u Srebrenici i oko nje za vreme rata u Bosni i Hercegovini, zvanična priča očigledno posustaje. Ona više ne služi kao aksiomatična polazna tačka i mnogi je već doživljavaju kao banalnu i neodrživu.

Što se tiče našeg kratkoročnog cilja – izazivanje razborite sumnje i podsticaj na kritičko razmišljanje o Srebrenici – možemo konstatovati da se on ostvaruje vrlo uspešno.

Stefan Karganović,
predsednik nevladine organizacije u Holandiji
Istorijski projekat Srebrenica

[Synesthesia]

Ont: Cela ova tema je prežvakana i prepričana i prepisana... ali avaj. Još kad je IPS bio u zamisli osnivača, za stolom u restoranu Moskva, poželeo sam ljudima sreću i izašao iz tog vitraža krugova ljudi koji se preklapaju na toliko mesta da se više ni ne razaznaju.. tako da nemam snage... ni da prokomentarišem.

prava istina o srebrenici je da su srbi pocinili genocid nad bosnjacima. end of story.

Popejče.... iako je ovaj komentar nekako.. previše deplasiran za bilo kakav citat, na tvoju poentu neću da se osvrćem, iz gore navedenih razloga, ali u povodu cele teme, molim samo da se razjasni šta je masakr, šta masovno ubijanje a šta genocid.

Možda ja cepidlačim kada je u pitnju nazivanje stvari pravim imenima, ali po članu II CPPCG-a, i po onome što se iz zvanične dokumentacije i svedočenja učesnika o "dešavanjima u Srebrenici" može videti, ono što se u Srebrenici desilo tada - nije bio genocid. Čak ni "in part."

over & out

[tasa]