Moja priča!
Rešila sam da ispričam ovo jer je ovo jedno od dva mesta na kojem mogu da budem potpuno iskrena!
Dolazim sa Kosova,prošli smo kroz pakao jer smo živeli u gradu koji je bio središterata.Odkad pamtim za sebe učili su me da budem jaka i izdržljiva.U svemu što sam radila morala sam da budem najbolja,mada ni to nikad nije bilo dovoljno za moje roditelje i okolinu.Svejedno,u 15 godina gledajući film pada mi na pamet da bi mogla da budem gay.Jao,to su bili dani pakla za mene,plakala sam stalno,nisam išla u školu,nisam jela i sve to nekako krišom da moji ne bi primetili bilo koji znak tuge ili slabosti.Te dane sam nekako pregurala,međutim ideja da mogu biti gay je uvek lebdela u vazduhu.
Živela sam sa svim tim 12 godina,sa svim svojim sumnjama,ispunjavajući sve šta su moji očekivali od mene,završila srednju,upisala faks,završila ga među najboljima.
Počela sam da radim i sve je bilo OK dok jednu noć pripremajući se za spavanje mi nije palo na pamet "šta ako uradim nešto sebi,šta ako se ubijem",tome je predhodila misao "ako sam gay moji će poludeti,potpuno ću ih razočarati,napustiće me".To je trajalo nekoliko dana dok više nisam mogla i rešila sam da posetim neuropsihijatra.On mi je dao da pijem neke antidepresive i rekao da imam dapresiju i ankcioznost.Ta njegova terapija mi nije baš nešto pomogla.Otišla sam na psihotest i popričala sa psihologom i on m je rekao da ima jednu dobru i jednu lošu vest,dobra je da neću ništa uraditi sebi a loša da će te misli i strahovi i dalje trajati i predložio mi da idem na KBT kod njegovog kolege.
Na moju prvu terapiju nakon ispričane priče psihologu on mi je rekao da se u mom slučaju ne radi o depresiji već o paničnim napadima.U principu,,pod tolikim sam pritiskom bila svih ovih godina što od strane porodice,štood same sebe da se jednostavno rečeno čaša prelila,a kad se čaša prelije dobiju se panični napadi.
Moj strah da me porodica prezre i odbije rezultovala je paničnim napadom.
Imam jako dobrog doktora koji me uči (naučio) da to da li jesam ili nisam gay ne definiše mene kao osobu,već je jednostavno moj izbor.
Sada,mislim da sam gay i konačno sam priznala to sebi i zamislite svet se nije srušio zbog toga.Još uvek nisam 100% sigurna ali mislim da sam blizu toga.
Samo sam htela da napišem još nešto-bez obzira da li sam ja gay ili ne mislim da svako ima pravo na svoj izbor,i da svako definitivno treba da sluša šta mu srce kaže a ne glava.
To bi bila moja priča.
))))))))))
