- 01 Avg 2010, 02:06
#1931917
Pre nego sto napisem o tome...ne znam da li je bila tema...ako jeste brisite ali mi ostavite link 
A sad da pocnem
Sta vi mislite o tome???
Ovako...
Ja i inace imam malo prijatelja (ne racunam u to poznanike, drugare, pomagatelje (ovo mi je jedan "predstavnik muskog roda nedefinisane kategorije u mom zivotu" objasnio kao kategoriju) i tome slicno), odnosno onih osoba koje ja smatram svojim prijateljima (koliko njih mene smatra svojim, druga je stvar). Imam ih, recimo, cetiri. I svi su zenskog roda (jedan je,nekada bio muskog roda, barem po fizickim karakteristikama, ali sad vise nije, a nikada nije dozvoljavao da ga dozivljavam drugacije nego kao zenu i dok je bio musko, tako da... nije on trans...ma nebitno .).
Licno mislim da su musko - zenska prijateljstva jako tesko ostvariva..
Ne znam, nije da nisam probala, nije da nisam nudila, ali, nekako mi se cini da su to doticni (kojima je ponudjeno) dozivljavali kao nekakvu uvredu. U svakom slucaju, nijedan nije prihvatio, i to se, uglavnom, tako i zavrsavalo, u smislu da je i kontakt postao besmislen.
Sa druge strane, jos nisam naisla na muskarca koji me je zainteresovao svojim mentalnim sklopom, intelektom, dusom (to se, valjda, tako zove), pogledima na svet i na ljude (sto su i inace razlozi zbog kojih stupam u bilo kakvu interakciju sa nekom osobom), a da sam (po)zelela da mi bude prijatelj...
Tek kasniji razvoj dogadjaja me je navodio da ponudim prijateljstvo, a i to je bila samo zelja da ne izgubim neki delic (delic, ne citava osoba), potreba da zadrzim stvari na starom, izbegnem strah od novonastale situacije u kojoj je vise nego ocigledno da ce neko biti povredjen i da ne priznam poraz svojih verovanja i snova...
(kad procitam ovo sto sam napisala, da sam ja na njihovom mestu, ni ja ne bih prihvatila ponudu za prijateljstvo... :
Ne znam. Meni je to jedna od zestokih misterija zivota, jer sam sigurna da ima primera koji govore u prilog tome da takvih prijateljstava ima, ali ja jos nisam dozivela ista slicno.
Sa druge strane, nisam se nesto posebno ni trudila da to dozivim... Mislim da sam unapred digla ruke od toga, onog dana kada sam se zaljubila u svoju zensku sustinu, svoju zensku bit, i prestala da na muskarce gledam kao na drugare u igri i pocela da ih dozivljavam kao drugi pol.
Ne znam... Mozda je problem u tome da ja jako volim da nazovem stvari njihovim pravim imenima, i da u svojoj glavi imam rasciscene odnose sama sa sobom, pa zato i imam tako "malo" prijatelja...
i da ovo sam mozda trebala pre ali neka:)))
BTW, za mene je prijatelj neko kome ja dam (levi ili desni) bubreg, kostanu srz, krv, kosulju sa ledja, auto da ga proda i plati svoje dugove, placem sa njim, smejem se sa njim, boli me kada njega boli, rame sam za plakanje, dvorska luda kada je to potrebno, mogu da ga slusam do besvesti kada prica o stvarima o kojima ja nemam blagog pojma, ali njemu je vazno pa je i meni vazno zato sto je njemu vazno, potrebno mi je samo saznanje da je njemu dobro i da je srecan (ne privlaci me u bilo kakvom seksualnom smislu) i dobijam bas to da sam dala sve to, jer me to ispunjava, jer nekoga toliko volim da mu sve to dam, i dacu opet, dokle god imam sta da dam, a kad ne budem vise imala sta, onda cu da smislim kako do toga da dodjem i kako da nikada ne budem previse umorna ili previse bilo sta da ne bih imala vremena (ako niceg drugog) za njega. I da, definitivno je takvih cetiri u mom zivotu, i svi su ponavljam zenskog roda.
Uf, dosta.
A sad da pocnem
Sta vi mislite o tome???
Ovako...
Ja i inace imam malo prijatelja (ne racunam u to poznanike, drugare, pomagatelje (ovo mi je jedan "predstavnik muskog roda nedefinisane kategorije u mom zivotu" objasnio kao kategoriju) i tome slicno), odnosno onih osoba koje ja smatram svojim prijateljima (koliko njih mene smatra svojim, druga je stvar). Imam ih, recimo, cetiri. I svi su zenskog roda (jedan je,nekada bio muskog roda, barem po fizickim karakteristikama, ali sad vise nije, a nikada nije dozvoljavao da ga dozivljavam drugacije nego kao zenu i dok je bio musko, tako da... nije on trans...ma nebitno
.).Licno mislim da su musko - zenska prijateljstva jako tesko ostvariva..
Ne znam, nije da nisam probala, nije da nisam nudila, ali, nekako mi se cini da su to doticni (kojima je ponudjeno) dozivljavali kao nekakvu uvredu. U svakom slucaju, nijedan nije prihvatio, i to se, uglavnom, tako i zavrsavalo, u smislu da je i kontakt postao besmislen.
Sa druge strane, jos nisam naisla na muskarca koji me je zainteresovao svojim mentalnim sklopom, intelektom, dusom (to se, valjda, tako zove), pogledima na svet i na ljude (sto su i inace razlozi zbog kojih stupam u bilo kakvu interakciju sa nekom osobom), a da sam (po)zelela da mi bude prijatelj...
Tek kasniji razvoj dogadjaja me je navodio da ponudim prijateljstvo, a i to je bila samo zelja da ne izgubim neki delic (delic, ne citava osoba), potreba da zadrzim stvari na starom, izbegnem strah od novonastale situacije u kojoj je vise nego ocigledno da ce neko biti povredjen i da ne priznam poraz svojih verovanja i snova...
(kad procitam ovo sto sam napisala, da sam ja na njihovom mestu, ni ja ne bih prihvatila ponudu za prijateljstvo...
: Ne znam. Meni je to jedna od zestokih misterija zivota, jer sam sigurna da ima primera koji govore u prilog tome da takvih prijateljstava ima, ali ja jos nisam dozivela ista slicno.
Sa druge strane, nisam se nesto posebno ni trudila da to dozivim... Mislim da sam unapred digla ruke od toga, onog dana kada sam se zaljubila u svoju zensku sustinu, svoju zensku bit, i prestala da na muskarce gledam kao na drugare u igri i pocela da ih dozivljavam kao drugi pol.
Ne znam... Mozda je problem u tome da ja jako volim da nazovem stvari njihovim pravim imenima, i da u svojoj glavi imam rasciscene odnose sama sa sobom, pa zato i imam tako "malo" prijatelja...
i da ovo sam mozda trebala pre ali neka:)))
BTW, za mene je prijatelj neko kome ja dam (levi ili desni) bubreg, kostanu srz, krv, kosulju sa ledja, auto da ga proda i plati svoje dugove, placem sa njim, smejem se sa njim, boli me kada njega boli, rame sam za plakanje, dvorska luda kada je to potrebno, mogu da ga slusam do besvesti kada prica o stvarima o kojima ja nemam blagog pojma, ali njemu je vazno pa je i meni vazno zato sto je njemu vazno, potrebno mi je samo saznanje da je njemu dobro i da je srecan (ne privlaci me u bilo kakvom seksualnom smislu) i dobijam bas to da sam dala sve to, jer me to ispunjava, jer nekoga toliko volim da mu sve to dam, i dacu opet, dokle god imam sta da dam, a kad ne budem vise imala sta, onda cu da smislim kako do toga da dodjem i kako da nikada ne budem previse umorna ili previse bilo sta da ne bih imala vremena (ako niceg drugog) za njega. I da, definitivno je takvih cetiri u mom zivotu, i svi su ponavljam zenskog roda.
Uf, dosta.
i ne vidim zasto ne bi bilo moguce 
) a da opet to nije opterecujuce, ostaje jedna fina distanca u kojoj je svako od nas sa posebnim zivotom i osobinama a opet smo bliski i uvek i posle tolikih godina imamo razlog za smeh. Sa zenskim osobama sam nesto nalik na to imala samo u vreme tinejdzerskih godina, cim smo izasle iz tog doba nekako je postalo neizvodljivo...
