Za one koji s nestrpljenjem očekuju da vide Brada Pitta, Orlandoa
Blooma i Erica Banau razodevene i nauljene, filmovani ep o Troji,
holivudski ''lepotan'' od 200 miliona dolara, upotpunjen mnoštvom
mačeva i sandala, itekako ima šta da pruži.
Onima koji su, pak, priželjkivali letnju akcionu zabavu za intelektualce
u stilu ''Gladijatora'', ovaj film se možda neće dopasti, a
oni koji bi voleli da vide kako trojanski rat iz Homerove ''Ilijade''
oživljava na velikom platnu, trebalo bi da se pripreme na veliko
razočaranje.
Scenarista David Benioff se preterano proizvoljno odnosio prema
izvornom materijalu. Neke od njegovih intervencija su doduše
veoma kreativne i promišljene, kao što je epizoda koja ukazuje
na to kako se šire legende o besmrtnosti heroja, koristeći zamenu
identiteta prilikom pogibije Ahilovog rođaka na bojnom polju.
(Ova verzija priče, kao što se vidi, pokazala je potpuno pomanjkanje
bogova, polubogova i ostale mitologije.)
To je inteligentan, upečatljiv i komleksan scenario, čak i onda
kada devetogodišnji rat svodi na nekoliko dana i prikazuje Ahila
kao zaljubljenog, toliko da je ovaj spreman da se odrekne predstave
o sebi, kao o okorelom plaćeniku, koji se ne bori za ideale
ili vernost vladaru, već samo zbog sopstvene slave.
Ali ''Troja'' je film u kome se većina dobrih strana scenarija,
uključujući i herojske, nepromišljene, drske, idealističke,
lojalne, naivne i sebične crte svih važnih likova, gubi u grandioznoj
i preteranoj produkciji i izborom glumaca koji podilazi ukusu
publike.
Ova priča iz davnina počinje, naravno, time što neodgovorni
i ljubavlju zaslepljeni princ Paris (Orlando Bloom) iz Troje,
sa mirovnog samita u Sparti tajno odvodi Jelenu, spartansku
kraljicu hipnotišuće lepote (igra je nova nada holivuda, Diane
Kruger) i tako šokira i obeshrabruje svog brata Hektora (Eric
Bana), a što je još važnije, izaziva bes spartanskog kralja
Menelaja (Brendan Gleeson).
Tada počinje potera za princom, do neprobojnih zidina njegovog
rodnog grada, u kojoj učestvuje velika, neverovatno realistična,
kompjuterski generisana flota grčkih brodova, kojom komanduje
oportunistički osvajač Agamemnon (Brian Cox) i velika, istorijska
bitka može da počne. Ali, iako reditelj Brian Petersen uživa
u velikim, jasnim scenama borbe prsa u prsa, ove centralne scene
nisu uspele, zato što je, prvenstveno zahvaljujući kasapljenju
u montaži, nemoguće utvrditi tok bitke, sve dok se jedan od
komandanata ne oglasi da naredi povlačenje.
Nedostaci ovog filma nastali pri prikazivanju rata (npr. cela
bitka se apsurdno zaustavlja da bi borci iz pozadine poslužili
kao publika u jednoj sceni mačevanja) nisu, međutim, toliko
frustrirajući koliko je to pogrešan odabir glumaca koji su se
našli u glavnim ulogama.
Rupe u glumi se jasno vide u pokušaju Brada Pitta da se ratosilja
svoje urođene, moderne pojave, ne bi li dočarao komplikovanu,
antiherojsku verziju Ahila. Još je teže shvatiti ga ozbiljno
kada ga u prvoj sceni vidimo sa dve devojke u krevetu i kada
čitavu trećinu filma provodi razmećući se svojim dekoncentrišuće
lepim, nagim telom.
U nezahvalnoj ulozi mekušca Parisa, Bloom se silno namučio
da pronađe ravnotežu između detinjaste samoživosti (on čitav
svoj narod uvlači u rat zbog jedne žene) i časnih, propalih
pokušaja viteštva. U stvari, teško je i zamisliti šta to Jelena
vidi u njemu (izuzev njegovog nežnog i lepog torzoa, koji se
da videti u nekoliko scena).
Ali, sa druge strane, ni neugledna lepota Diane Kruger se je
ističe posebno, a ni njena gluma nije dorasla legendarnoj ulozi
''lica koje je porinulo hiljadu brodova''. Ova uloga vapi za
nekim ko upecatljivo i neobicno izgleda i dovoljno je snažan
da lik Jelene predstavi kao nešto više od ratnog plena, te primora
Parisa da bude mnogo zanimljivije momče. Gde je Angelina Jolie,
kada vam je stvarno potrebna?
Iako su njegovi mišići bili jednako zastupljeni u ovom filmu
koliko i njegovo lice, Bana se malo bolje snašao u ulozi Hektora,
liku snažnog ratnika začinjenom sa malo konflikta oko njegove
odluke da izabere lojalnost porodici i bije bitke svog mlađeg
brata, umesto političke mudrosti. Peter O'Toole se, takođe,
pokazao kao dobar izbor za ulogu trojanskog kralja Prijama,
Hektorovog i Parisovog oca, ali jedini koji je u ovom filmu
pokazao izuzetno glumačko umeće je Brian Cox, koji je otmeno,
ali izvrsno zao kao bezobzirni pljačkaš Agamemnon.
''Troji'' u velikoj meri doprinose i scenografija i kostimim
ratnika, koji izgledaju veoma muževno, uprkos kožnim suknjicama
i dugim loknama kakve su nosili Spartanci. Benioff i Petersen
su odradili dobar posao da učine klišee u ovoj priči još očiglednijima:
čak i rado prihvatanje zloglasnog drvenog konja od strane Trojanaca
ne izgleda kao zamka za koju svako ko ima i najosnovnije znanje
zna.
Svi elementi ovog filma se sklapaju u celinu koja vam može zadržati
pažnju za svih 165 minuta njegovog trajanja, ali jedini momenti
koji se stvarno izdvajaju iz gomile bitaka i mesa, su scene
Ahilove borbe. Brad Pitt je, trenirajući kod mačevaoca Stevena
Hoa, ovladao nepretencioznim, poetično tečnim, nenapornim, a
smrtonosnim stilom scenske borbe, koji je minimalistička antiteza
hladnog, hongkonškog preteranog ubijanja kakvo se da videti
u ''Matriksu'' i njemu sličnima.
Da je i ostatak ovog filma tako elegantan i prefinjen kao Bradova
igra sa mačem, ''Troja'' bi postala klasik.
Priredila: Ivana
+ Preporučujemo