Bree (Huffman) je predoperativna transeksualka, predstoji joj promena muškog u ženski pol i živi u predgrađu Los Angelesa. Podnela je tri godine hormonske terapije, elektrolize i facijalnih, korektivnih operacija (da bi joj se lice načinilo ženstvenijim), a nadgleda je terapeutkinja Margaret (Elizabeth Peria), jedina osoba koja može dati Bree zvanično odobrenje za konačnu operaciju. Bree iznebuha dobija telefonski poziv od sedamnaestogodišnjeg mladića, prostituta, pod imenom Toby, koji je u potrazi za svojim ocem. Užasnuta Bree shvata da Toby mora biti njen sin začet u davno zaboravljenom seksualnom kontaktu. Iako želi da pobegne i sakrije se od prošlosti, ona biva primorana da se sa njom suoči, na šta je primorava Elizabeth, koja je ucenjuje da otputuje u New York i upozna se sa sinom.
Predstavljajući se kao dobrotvorna misionarka ("Ja sam iz Crkve potencijalnog oca!") Bree govori Tobyiju da će ga odvesti u Los Angeles, gde on namerava da ostvari karijeru u pornografskoj industriji. Zapravo, Bree se nada da će moći da prepusti mladića njegovom očuhu dok ne sazna zastrašujuću istinu o neuravnoteženom odnosu koji on ima sa svojim starateljem. Upućeni jedno na drugo na putu, Bree i Toby traže zajednički jezik dok se kreću po unutrašnjosti, nailazeći na raznobojne likove uključujući hipi stopera (Grant Monohon) i transeksualne članove grupe samopomoći.
Transamerika se kotrlja istim narativnim autoputem poput mnogih drugih “road” filmova (Slomljeno cveće je jedan od najskorašnjijih i najupadljivijih primera, sa Billom Murrayem u glavnoj ulozi zakletog neženje u potrazi sa sinom koga nikada nije upoznao). Pisac-reditelj Duncan Tucker orkestrira neke zabavne ali predvidljive obrte, uključujući prilično dirljiv susret sa Indijancem po imenu Calvin Manygoats (Mnogo Koža, prim.prev.) (Graham Greene), koga obuzima ljubav prema Bree. “Ima nekih stvari o njoj koje ti ona ne govori,” okrutno zadirkujući izgovara Toby. “Svaka žena ima pravo na malo misterije,” odgovara Calvin, odbijajući da zagrize mamac, jasno ističući da svako ljudsko biće zaslužuje ljubav i poštovanje.
Šarena gomila neprilagođenih, koje Bree i Toby susreću na svom napornom maratonskom putu od severoistoka do jugozapada, prebrzo uleće i izleće iz fokusa filma, pre dužeg zadržavanja kod roditelja Bree, što pruža neke od najemotivnijih i najmelodramatičnijih momenata u filmu. “Tvoja majka i ja te volimo,” isijava njen otac Murray (Burt Young). “Mi te samo ne poštujemo,” prosikće njena majka Elizabeth, plavokosa harpija na granici groteske, čija prekomerna šminka se može uporediti sa ratničkim bojama.
Gluma Huffmanove, koja je nominovana za Oskara, je nepretenciozna i smela, ali je samo to: gluma, i mi nikada ne gubimo iz vida glumicu iza maske. Njena fizička transformacija je impresivna: snižen glasovni registar, ukrućeni, nespretni pokreti koji sugerišu da i jednostavni koraci u kretanju zahtevaju maksimalnu koncentraciju. Žudnja Bree za redom i mirom u sopstvenom životu je sjajno odslikana u njenom konzervativnom oblačenju, pastelnih, prigušenih boja i jednostavnog kroja. Tucker pokazuje veliku osećajnost prema Bree i iskrene simpatije prema sopstvenoj heroini dok se ona rve sa svojim demonima. On je svakako mogao mnogo dublje istraživati izmučenu psihologiju Bree, ali unutar granica ove sapunske opere postoji dovoljno patosa i humora da stvori emotivno vezivanje. Reditelj se nažalost odlučuje da prikaže Breeinu obmanu svoga sina jeftinim efektom (famozni prostetički penis) što deluje u potpunom nesaglasju sa promišljenim vođenjem lika do tog momenta.
Dok Tucker obasipa pažnjom Bree, on daje razočaravajuće malo prostora Tobyiju, napaćenoj duši navikloj da joj odrasli čine usluge u zamenu za seks. Glumac Zegers iznosi moćnu draž svoga lika (i u sceni gde opslužuje kamiondžiju na odmorištu pored puta radi pribavljanja sredstava za put), ali mi saznajemo veoma malo o njegovoj prošlosti. Želja pisca/reditelja da poveže sve konce priče je nepotrebna. Ako život Bree nešto dokazuje jeste da se situacije retko odvijaju onako kako se nadamo; snalazimo se najbolje što možemo, rizikujemo i nadamo se da ćemo preživeti da sve to ponovo činimo narednog dana. I nakon tog dana.
