Poslednji film Pedra Almodovara finalizuje jednu od elementarnih strategija španskog režisera -odbacivanje metafizičke intervencije u naraciji filma, i prestrojavanje lokusa pažnje na samu estetiku tela. Ono je, kada prica sa kamerom, pre svega subjekat divljenja i obožavanje, bez obzira da li se razmotava na vretenu preterane strasti ili učestvuje u ubistvu svojom mesnatom materijom. Silovanje tako može postati gotovo trivijalno, jer mu se telo, u uslovima specifične, promiskuitetne kulture, prethodno svojevoljno podaje, ili može biti i nepostojeće, kao u ''Pričaj sa njom'', gde ''ona'', u komi i klinički dijagnostifikovanom vegetativnom stanju, biva silovana i abortirana bez ikakve svesti o tome. Etičko pitanje koje bi se ovde moglo postaviti može da problematizuje relativizaciju zločina, što silovanje svakako jeste, i prima facie bi to i moglo izgledati tako, dok je zapravo Almodovarova namera sasvim drugačija - pristupiti problemu uskraćene ljubavi iz perspektive samog silovatelja, za koga, budući da je označen maloumnim, ono mora imati sasvim drugačije značenje. I tako ''debil'' postaje čisti genije, jer jedini ima dovoljno energije da bude posvećen unesrećenoj devojci, dugo komunicira sa njom, i stavljajući je u poziciju žive, normalne osobe, na kraju i uspeva, zahvaljujući svojoj veri - ili možda znanju? - da je zaista oživi. Dok ''normalne'', racionalne osobe sasvim prihvataju sud medicine i odustaju od bilo kakvog ''sumenutog'' pokušaja komunikacije sa onom, koja sigurno ne može da čuje, dotle totalni autsajderi preispituju svojom posvećenošću, koliko i granice racionalnosti same, toliko i motivaciju ''mentalno zdravih'': ne odustaju li oni zato što su ipak suviše sebični da sebe posvete neizvesnom, gotovo nedostižnom cilju?

Postavljajući tako u srž filmskog istraživanja anti-psihijatrijski pogled na mentalna oboljenja, Almodovar se stavlja na stranu ''silovatelja'', stvarne žrtva moralnog sistema. Takav sistem, posredstvom ''naučno dokazanog'', pokušava da se pokaže objektivnim, i na taj način izvesne telesne strukture i ponašanja označi kao ''maloumne'' i vrednosno ih niže rangira. Provlačeći, na samom kraju, i homoerotsku notu, u svom stalno ležernom maniru, gde ostaje nejasno da li je nesrećna devojka samo posrednik njihove nerealizovane sekusalne želje ili ultimativni objekat, reditelj uspostavlja i jasnu referencijalnu paralelu sa tretmanom homoseksualaca u diskursu psihijatrije, koja je i njih, u toku svoje istorije, svrstavala sa one strane granice normalnog. Na taj način, ''Pričaj sa njom'' postaje jasan politički manifest jedne nove tolerancije, kroz priznavanje mentalne različitosti i otkrivanje lucidnosti upravo tamo gde se ona ponajmanje očekivala - telo ''debila'' očigledno je bilo posednuto anđeoskim demonom dramatično natprosečnog. Tako ovaj film postaje svojevrsna apologija neuobičajenih fizickih odnosno mentalnih stanja (gde se i sama granica ova dva polja fenomena preispituje) i drska rukavica, bačena opskurno ''čistom'' licu prosečnosti.

Kao što sam već napomenuo, nasuprot tendenciji evropske filmske tradicije, da kvazi-metafizičkim ''rekla-kazala'' tričarijama zamagljuje prostotu sopstvene umetnicke konfuzije - od koje nisu ostali imuni ni američki autori, prevashodno nesrecni Lynch, kod koga kontinetalna tradicija metastazira u dosadnu konfabulaciju, kojoj se raduju jedino ''depresivni'' srednjoškolci-padavičari, prepoznajući svoje ništa u njegovom ništa kroz proces produženog tripovanja ''dubokih uvida'' o kojima, slično zen-majstorima, ne mogu baš ništa da kažu - Almodovar uspeva da bude ''dubok'', polazeći upravo od analize onog prividnog najbanalnijeg, svakodnevnog. Pronalazeći svoje characters less ordinary u ''raljama života'' koji im nije naklonjen, pokazuje da uprkos svim nedaćama oni ipak pronalaze vremena za nežnost, razumevanje, uvažavanje i najvažnije - ljubav. Ljubav, netrivijalizovanu ljubav, nasuprot diskursu hispano-američki sapunastih telenovela, gde je ona ekscesivna, strasna i iracionalna, režiser postavlja kao onu dugutrajnu, suptilnu i nenametljivu, koja se postepeno izgrađuje, čak i prema tako tragičnim osobama u stanju verovatnog doživotnog vegetiranja u komi. Time nam još jednom otkriva neobično u onome što smo mislili da veoma dobro poznajemo, uzvišeno u gotovo ''ludačkim'' aktima na kraju ipak prepoznatih genijalnim, i poručuje nam da budemo spremni za sve moguća iznenađenja sudbine, onoliko spektakularnim koliko to možemo videti, samo ako izoštrimo oko u skladu sa Almodovarovom kamerom. Na njenom drugom kraju, u oku velikog španskog posmatrača, naziremo idejne pretpostavke novog humanizma, koji može samo cinicima izgledati kao utopijski. Na tome saznanju - da je ljubav moguća i da se dešava i u 21. veku -svakako beskrajno sam mu zahvalan. Beskrajno.

''Magijski realizam'' a la Kortasar bez magijskih elemenata, gde se život pokazuje nestvarnijim od fantazije, a ipak tako čvrsto utemeljenim u dokolici - upravo taj poetski stil dobija svoju još radikalniju realizaciju, nego što je to bio slučaj u filmu ''Sve o mojoj majci''. Miran, lagodan, na provaliji melanlolije, ''Pričaj sa njom'' predstavlja predeo slikan egzistencijalnom teskobom, izašao kao sa nekog Turnerovog platna, u čijem centru nalazimo rasnu nežnost, a nikako raspomamljenost ljudskog tela, koje je prelepo baš u svojoj nesavršenosti i savršeno upravo u svom defektu - mentalnom ili fizičkom, svejedno. Različitost, nasuprot gej fetiškom obožavanju stereotipnog tela, jeste ono što fascinira španskog režisera, i estetizacija svega ''nenormalnog'' postaje njegov ključni politički zadatak. Naravno, on u tome uspeva i to ga čini metafizičarem par excellence. Stoga, poklonite se pred ovim filmskim Nietzscheom i učite od njega - možda se natčovek i u vama pojavi, jer ako je verovati Almodovaru, on je samo privremeno uspavan, ali ne negde ''duboko u mana'', kako humanistička fraza implicira, već upravo na površini, baš na mestu naše svakodnevne, obične, ali nikako stereotipne interakcije sa svetom.

Dušan Maljković