ANĐELI NEBESKE SRBIJE
by Dušan Maljković
I tako je Srđan Dragojević kupio jednu kartu
za Hollywood. Otišao je tamo daleko, preko Okeanskog mora, i naučio
tri stvari. Prvo, da bi se film dobro prodao, poželjno je od njega
napraviti brend. Drugo, da su za filmove sa nadrealnim sadržajem
u načelu potrebni specijalni efekti. Poslednje, i daleko najvažnije
- uspešan prvenac obavezno podrazumeva sequel, bar ako
je novčani spiritus movens u pozadini njegovog stvaranja.
Sve navedeno dotični je uspešno savladao, i u tom kontekstu, nema
mu se šta zameriti. Začuđuje, doduše, da je to zaista sve što
je naučio, bar kada je film Mi nismo anđeli 2 u pitanju.
Takođe, primetiće i ne sasvim istančano oko - navedena lekcija
mogla je biti savladana, a da se prstom nije mrdnulo iz otadžbine.
Dobro, reći će neko, Dragojević nije otkrio Ameriku,
ali možda nije problem na nivou onog šta, već ovog kako
- svi znamo da je dobar brend isplativa roba, ali od čega
se on pravi? Jednostavno, alhemijska formula brendiranja (još
uvek) nije pronađena. Ne može se negirati da je dotični uspeo
da pronađe sponzore, odlično reklamirao sebe i svoj proizvod,
uveo nov standard oglašavanja unutar samog filma, i uopšte pomerio
granice u filmskom advertisingu u Srba, ali nije sasvim
jasno šta je u režijskom smislu njemu implantirala fabrika snova.
Dragojević se ponaša kao da je uspešno apsolvirao kurs filmskog
marketinga, jer je njegov ideološki background ostao
isti - od zasnivanja humornog efekta na lokalnim stereotipijama
(komedija ''mentaliteta''), pa do opštih diskriminativnih mesta
zaparložene srbijanske baruštine (pre svega homofobija). To je
ujedno i razlog zašto reditelj nije uspeo u Hollywoodu - njegov
kolokvijalni izraz, te autistični lokalizam direktno je suprotstavljen
multinacionalnom jeziku najveće filmske industrije. Govori srpski
da te ceo svet razume - tu samoironičnu doskočicu, Dragojević
je previše bukvalno pročitao i nikada nije progovorio engleski,
jezik hiperglobalizujuće planete, koja sadržaje lokalnog karaktera
ili briše sa lica zemlje, ili ih integriše, kao ukras, u ''švedski
sto'' raznovrsnih kultura. Nasuprot tome, režiser lokal-patriotskom
lešu - onome što je mrtvo, samo to još ne zna - daje veštačko
disanje, ne prepoznajući da piše nekrolog vrstama osuđenim na
evolutivno istrebljenje: kapitalizujuća Srbija, sa sve većim zahtevom
za integraciju u međunarodnu zajednicu i EU, biće prinuđena da
u jednom trenutku izađe iz patrijarhalnog habitusa koji režiser
nekritički fetišizuje, te će smeh, pomešan sa šokom, kada se dvojica
muškaraca poljube, zameniti ravnodušnost. Dok se to ne desi, Mi
nismo anđeli 2 nosiće oreol provokativnog, mada je on, za
sredinu koja drži do razvoja civilnog društva, skandalozan koliko
i pisanje domaćeg u svesku za školski rad, da se dragojevičanski
izrazim. Jedino, što bi moglo izazvati sablazan, jeste količina
humora zasnovanog na nasilju, te njegova normalizacija (u redu
je da takav vid komunikacije postoji) i ne baš suspregnuta fascinacija
istim (ma baš je cool). U tom smislu, film je de
facto ultra-konzervativan, jer predstavlja glas one Srbije
koja muškarce i dalje vidi kao snažne, mačisticke figure, ''opake
jebače'', ali i zaštitnike svojih kćeri, pronalazeći u tome vrednost
par excellence, udarajući tako kontru emancipaciji Srbije
od patrijarhalnih vrednosti, analogno onome što Kusturica čini
(sa) Romima - oni, po njemu, ne treba da izađu iz sadašnjeg načina
života, zbog toga što će izgubiti ''dušu'', ono ''jedinstveno
i samosvojstveno'', bez obzira u kolikoj se (materijalnoj) bedi
nalazili.
|
|
|
|
Prethodno, u najmanju ruku, može da izgleda začuđujuće.
Naime, Dragojević se deklarisao kao levičar, tako da bi brendomanija
trebalo da mu bude smrtni neprijatelj, kao jedan od simptoma poznog
kapitalizma. Takođe, čini se da su Anđeli fascinirani
višom klasom u Srbiji, budući da njegovi heroji vode bezbrižni
beverly-beogradski život, a da su parodični likovi iz tog miljea
pre svega ženski, sa opštim mestima ''šmizla iz visokog društva''.
Moguće objašnjenje je opšte mešanje baba i žaba na savremenom
političkom polju - kao što ekstremna desnica može (jedina) stajati
iza prava radnika u Srbiji, tako i navodno crveno orijentisani
pojedinci mogu podržavati najkonzervativnije stavove, a Dragojević
ima emotivnih razloga za skretanje u levo - u najrazvijenijoj
zemlji kapitalizma nije uspeo da proda svoje režijsko umeće. Ko
gubi ima prava da se ljuti, te i da ponovo (osvete radi?) pravi
filmove koji se ne ulaguju, kako autor davno reče, homoseksualnom
kanskom žiriju. Uostalom, čini se da je to opšte mesto ideološkog
preletanja nakon petog oktobra, tako da možemo, u skladu sa Dragojevićevom
konverzijom, da očekujemo da se Sinod SPC učlani u Žene u
crnom, što mnogi ne bi ni primetili, zbog gotovo identičnog
outfita. Na istom tragu, moguća je pojava Pinka, kao
ključnog sponzora filma, te njegova uspostava u urbani medij,
koji time dovršava sopstvenu anti-tezu (u odnosu na početak obeležen
turbo-folkom), dok se Dragojević, od siromašnog konzervativca
i umetnika (koji je u ružičastoj televiziji pronašao glasnika
kulturne apokalipse), transformisao u levog kultur-biznismena.
Naravno, sinteza koja je usledila u opštem pomirenju ''urbane''
i ''ruralne'' Srbije donela je i novi kvalitet - Pink, na koji
B92 sve više liči, postaje stožer onog dela urbanog undergounda,
kome je nekoć bio smrtni neprijatelj (uz tročasovnu Grand
paradu), dok Dragojević, profesionalno radeći na brendiranju
i brendovanju, i dalje zadržava oreol alternative neokrnjenim.
Dve Srbije, prva, navodno miloševićevska i posle Miloševića, i
ona, opet navodno protiv najčuvenijeg haškog zasužnjenika, spojile
su se u pop-kulturnom domenu, korespondirajući ''istorijskom pomirenju
četnika i partizana'', u republičkoj Skupštini. Kao što Život
imitira Umetnost, tako i Politika podražava Pop-kulturu.
|
|
|
|
Svi istorijski događaji dešavaju se dvaput -
prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa, ustvrdio je Marx.
Ova teza može se primeniti i na Anđele - prvi put, početkom
devedesetih, to je bio manifest urbanoidnog kultur-rasizma, ideologije
under the shelter of B92 koja se borila protiv deklarisane
levice u Srbiji (''nećemo da pobedi narodna muzika''), dok je
danas ružičasta istina o tome šta se ispod tog projekta urbanizacije
sakrivalo - želja za profitom i moći, neupitnom vladavinom kapitalizma
i prateće mu idologije ljudskih prava i multikulturalizma, u kome
će te životne forme, raritetne zverke sa asfalta centralnobeogradskih
opština, ipak pronaći svoj (p)rezervat. Preživeti, baš kao i Pink,
a očigledno i preboleti svoje nekadašnje ideale (''revolucije''),
a danas napuštene ''iluzije''.
Ipak, mi jesmo anđeli. Konačno živimo u nebeskoj
Srbiji, velikoj sapunskoj operi sa srećnim krajem, u kome su i
najneverovatniji obrti uvek bili mogući, a da ne završe kao salto
mortale. Ne verujete? Pogledajte B92. I on sada ima svoju
rusku ''špansku seriju''. Baš kao što Dragojević ima svoj Pink,
najgledanijeg ''anđela čuvara''...
|
|