Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
Roditelji gej dece Za roditelje gej dece





U ovom članku:

Zašto uopšte o tome pričati, zar ne može to prosto da zadrži za sebe?
Homoseksualnost je neprirodna
Da li je homoseksualnost bolest?
Zašto je došlo do toga?
Da li homoseksualnost može da se izleči?
Da li bi trebalo da odem kod psihijatra?
Da li je to greška roditelja?
gej osobe ne mogu da budu srećne
Prevazići će on/a to, to su neke mladalačke bubice...
To je zbog televizije... trenutne mode... zato što studira u velikom gradu
Homoseksualnost je nemoralna
Da li je homoseksualnost zakonski sankcionisana u našoj zemlji?
Još uvek je rano: nije sada vreme za to, ima mnogo važnijih problema kod nas
Ja jednostavno ne mogu da se pomirim sa tim da su moj sin ili ćerka gej
Šta sad.?

U trenutku kada saznate da su Vaš sin ili ćerka gej suočavate se sa mnogim dilemama i osećanjima. O tome ne znate ništa ili znate jako malo. Nemate sa kim da popričate, a ima puno pitanja i nedoumica koje biste voleli da podelite. Niste sigurni kako bi Vaši poznanici reagovali...

Da li je to bolest? Da li može da se izleči? Da li su roditelji krivi? Da li je to zato što se preselio/la u veliki grad?

Ovde ćete pronaći neke podatke koji bi Vam mogli pomoći da se orijentišete u moru raznih informacija kojima smo okruženi i odlučite koji ćete stav zauzeti.

Važno je da ne zaboravite da Vaš stav  za Vašeg sina ili ćerku nije stav bilo koje osobe. Kao roditelj, Vi ste neko ko je jako važan u životu Vašeg deteta i zato su Vaši stavovi i reakcije posebno važni. Bez obzira šta na kraju odlučite ovu priliku možete iskoristiti time što ćete  mu(joj) pokazati da Vam je važan(na) i da Vam je stalo do toga kako se oseća i šta mu(joj) se dešava, pričajući sa njim(njom) i tražeći informacije koje su Vam potrebne.

Pretpostavljamo da osećate da Vam je teško ukoliko se prvi put nalazite u ovoj situaciji. I Vašem sinu (ćerki)  je bar isto toliko teško. Bez obzira na Vaš stav, to bi trebalo da poštujete.

Verovatno Vam je već poznato da se tokom istorije odnos prema istopolnom izboru partnera se menjao.

Nekada davno izbor partnera istog pola bio je isto tako uobičajen kao i izbor partnera suprotnog pola. Tokom srednjeg veka je, u zapadnoj civilaziciji, smatran grešnim (pa su gej osobe, kao i >veštice< spaljivane na lomačama).

Homoseksualni izbor partnera je bio i zakonski sankcionisan. I danas postoje društva gde se homoseksualni odnos kažnjava smrću. Kasnije je akcenat sa religijskog i zakonskog stavljen na psihološki aspekt, pa je homoseksualnost smatrana bolešću ili poremećajem.

Danas se u većini zemalja zapadne civilizacije homoseksualnost više zakonski ne sankcioniše niti posmatra kao bolest (pa ni u našoj zemlji).

Pa ipak, postoje neka pitanja koja se često postavljaju, neka nedovoljno tačna uverenja, i stare dileme. Hajde da razmotrimo neke od njih...

Zašto uopšte o tome pričati, zar ne može to prosto da zadrži za sebe?

Homofobija[2] je još uvek vrlo izražena i vrlo česta pojava u našem društvu. Možemo je videti u medijima, zakonodavstvu, obrazovanju, zdravstvu, radnim organizacijama, na ulicama itd. Iako se više ne smatra psihičkim poremećajem, veliki deo društva o homoseksualnosti misli kao o poremećaju. Takvo društvo homoseksualne osobe posmatra kao inferiorne, bolesne, grešne, doživaljava ih kao pretnju za svoj opstanak.

Zbog toga gej osobe bivaju ismevane, diskriminisane na razne načine, moralno osuđivane, pa čak i izložene fizičkim napadima i maltretiranju.

Podrška prijatelja, na koju bi mogli da računaju, izostaje, jer se i oni povlače zbog straha od društvene osude kojoj bi mogli biti izloženi.

Kako je seksualni identitet važan deo identiteta jedne osobe, gej osobe, zbog toga što su neprestano suočene sa homofobičnim institucijama, shvatanjima, akcijama i negativnim stereotipima o sebi, vremenom izgrađuju sve lošiju sliku o sebi.

gej osobe  ostaju same, prisiljene da se kriju, vode dvostruki život, žive u izolaciji,  žive u stalnom strahu, sa osećanjem krivice, stide se, gube samopoštovanje...

Uprkos uobičajenom mišljenju da je izbor partnera stvar same osobe i da nema potrebe da o tome svima priča, stvar je malo složenija.

Mnogo je onoga što smatramo sastavnim delom svakodnevnog života, a što je gej osobama u nekoj meri uskraćeno. Šta bi to moglo da bude?

  • gej osobe ne mogu otvoreno da pričaju o svojim vezama i partnerima/kama  na poslu ili u školi...
  • ne mogu svog partnera/ku držati za ruku ili poljubiti na javnim mestima
  • ne mogu svog partnera/ku povesti na porodičnu večeru
  • ne mogu svima pokazivati slike sa zajedničkog letovanja
  • ne mogu da se venčaju sa osobom koju vole
  • moraju da odgovaraju na pitanja o tome zašto su drugačiji, kad su to prvi put shvatili ...
  • često su izloženi raznim neprijatnim komenatrima
  • gube posao zbog veze sa svojim partnerom/kom
  • dovodi se u pitanje njihova profesionalna kompetentnost, moralnost, psihičko zdravlje...

A ovo su samo neke od stvari koje su problematične.

Seksualna orijantacija ima mnoge implikacije i povezana je sa raznim aspektima života. Tako su gej osobe suočene sa problemima na najmanje tri nivoa: najvidljivija je direktna diskriminacija i fizičko maltretiranje, zatim malo manje vidljivi problemi koji dolaze do izražaja u tome što se od njih očekuju da ne pričaju otvoreno jer ljudi o tome ne žele da slušaju, i najmanje vidljive- poruke koje primaju od svoje okoline vremenom bivaju pounutrene i sami o sebi izgrađuju sliku koja je loša.

Da stvar bude gora, stručnjaci koji bi trebalo da znaju odgovore često ni sami nisu dovoljno upoznati sa problematikom sa kojom se gej osobe suočavaju.

Zbog svega ovoga je veoma važno pričati javno, dugo i puno o gej identitetu.

Pokušajte da se setite koliko je Vama bilo značajno da podelite neke važne stvari o sebi sa ljudima do kojih vam je stalo. Iz istog tog razloga je i Vašem sinu ili ćerki važno da može otvoreno da razgovara o svojim problemima, partneskim vezama, lepim i ružnim trenucima, zaljubljivanju, raskidima...

Očekivati od nekoga da ćuti o tako važnom delu sopstvene ličnosti  značilo bi  zatvoriti  kanal za komunikaciju i bilo kakvu dublju razmenu sa sinom ili ćerkom.  Umesto toga, činjenica da možete otvoreno da razgovarate o tome može značajno da obogati vaš odnos i produbi komunikaciju.

Homoseksualnost je neprirodna

gej decaOvo je jedan od stavova koji se veoma često može čuti. Međutim, postavlja se pitanje šta znači "prirodno"?

Ono što se javlja u prirodi: 

Homoseksualno ponašanje se, na primer, javlja kod životinja u prirodi (iako imaju mogućnost da seksualno opšte sa jedinkama suprotnog pola). Kod nekih vrsta životinja se to javlja češće, kod nekih ređe. Npr. kod jedne vrste šimpanzi, Bonobo šimpanzi, homoseksualni odnosi su veoma česti- u zajednicama koje žive u prirodnim staništima. 

Ono što je biološki sposobno da preživi:

Jedan od argumenata je da, pošto homoseksualno ponašanje ne bi vodilo razmnožavanju, ono nije biološki adekvatno ili prirodno, već je rezultat nekih drugih  društvenih uticaja.

Ovo bi moglo da bude tačno kada bi značilo da gej osobe ne mogu da imaju potomstvo. Ali one to mogu i žele.

Osim toga, ne treba izgubiti iz vida da su seksualni odnosi kod ljudi još davno prestali da budu samo instrument za produženje vrste. Nijednom ili samo par puta  tokom života seksualni odnosi imaju isključivi cilj da se stvori potomstvo. A ljudi imaju seksualne odnose mnogo češće od toga, pa ih niko ne osuđuje. I niko im ne postavlja pitanje da li je prirodno da tako često imaju sex iako nemaju nameru da prave potomstvo.

Ono što je konstantno tokom istorije:

Po nekim istazivanjima, broj homoseksualnih osoba je konstantan (oko 10%) u svim društvenim uređenjima tokom istorije, samo što se u određenim periodima to više krilo jer je bilo kažnjivo (spaljivanjem na lomači, kamenovanjem, užarenim kopljma, okivanjem lancima, tamnicama i zatvorima,  ili pak "lečeno": elektoršokovima, lobotomijom.)

A to znači da nije stvar trenutne mode ili hira ili načina vaspitanja- jer su se oni menjali kroz istoriju.

Da li je homoseksualnost bolest?

Tokom istorije odnos prema istopolnom izboru partnera se menjao.

Nekada davno izbor partnera/ke istog pola bio je isto tako uobičajen kao i izbog partnera/ke suprotnog pola. Tokom srednjeg veka je, u zapadnoj civilaziciji, smatran grešnim (pa su gej osobe spaljivane na lomačama). Dakle, pitanje istopolnog izbora partnera/ke je bilo u domenu crkve. Kasnije je ono prebačeno u okvir medicine, pa se homoseksualnost (1869. lekar K.M.Benkert skovao taj termin) dugo smatrala bolešću. A onda je, na osnovu odluke koja je doneta 1974., uklonjena iz Američke klasifikacije mentalnih poremećaja (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders- DSM) . Svetska zdravstvena organizacija (The World Health Organization- WHO) je homoseksualnost uklonila sa liste bolesti nešto kasnije, 1991. godine.

Danas se homoseksualnost ne smatra poremećajem ili bolešću, već uobičajenim ponašanjem.

Kao što neko voli crvenu, a neko žutu boju, tako isto neko bira partnera suprotnog, a neko partnera istog pola.

Zašto je došlo do toga?

Ono što je korisno znati jeste da to nije jedina koja je izbačena iz Klasifikacije psihijatrijskih poremećaja ili prema kojoj se promenio odnos. Vremenom je postalo jasno da mnoge psihijatrijske kategorije nisu tako naučno neutralne kako se to ranije mislilo. Za mnoga stanja koja su smatrana psihijatrijskim bolestima ili poremećajima se pokazalo da su tako bila označena zbog društvenih shvatanja tog perioda. Na primer, u jednoj od prvih klasifikacija mentalnih poremećaja (Statistical Manual for the Use of Institutions for the Insane- U.S. Census) se nalazio poremećaj >drapetomanija< -patološka potreba robova da beže od svojih gospodara. Danas niko ne bi rekao da je poremećen rob koji beži od gospodara tražeći slobodu. Ali nekada to nije smatrano normalnim. I mnogi drugi poremećaji i bolesti su izbacivani, a neki drugi su uključivani u Klasifikaciju.

Na primer, PTSP (Posttraumatski stresni poremećaj), ozbiljan poremećaj koji nastaje usled  izloženosti ratnim ili drugim traumatičnim iskustvima, dugo nije mogao da bude priznat i adekvatno lečen, zbog političkih interesa. Naime, države nisu želele da priznaju da su poremećaji kod boraca posledica rata, više im je odgovaralo da se misli da su ti ljudi i pre bili poremećeni i da rat sa tim nema veze. PTSP je bio uključen u Klasfikaciju (DSM IV)  i omogućeno je adekvatno lečenje tek nakon brojnih protesta ratnih veterana i pritisaka grupa bivših boraca.

Ponekad se može čuti mišljenje da je homoseksualnost kao psihijatrijska kategorija izbačena iz Klasifikacije psihijatrijskih poremećaja zbog pritisaka nekog famoznog, tajnog gej lobija.

Tačno je da su se grupe koje se bore za ljudska prava (koja čine kako gej, tako i heteroseksualne osobe) zalagale da se homoseksualnost izbaci iz Klasifikacije. To nisu bili neki tajni pritisci. To su bili otvoreni i javni protesti, diskusije, pozivi na razgovore, naučne studije... I dijagnoza homoseksualnosti nije jedina zbog koje su se ovi protesti organizovali, kao što je gore pokazano. Grupe koje se bore za ljudska prava se često bave ovakvim problemima. Ali ti protesti nisu bili jedini razlog i verovatno sami po sebi ne bi bili dovoljan razlog da homoseksualnost prestane da se posmatra kao poremećaj.

U to vreme je mnogo istraživanja sprovedeno o gej osobama. Ona su pokazala da gej osobe nemaju drugačije osobine ličnosti, stavove, vrednosti ili  ponašanje od heteroskualnih osoba. gej osobe ne pate češće nego heteroseksualne od psihijatrijskih ili drugih bolesti. Dakle, u psihološkom (i psihijatrjskom) smislu, one su potpuno normalne.

Tek tada je odlučeno da se kategorija homoseksualnost izbaci kao vid poremećaja. Kao i za svaku drugu kategoriju psihijatrijske bolesti koja je uvođena ili izbacivana, članovi komisije (i to ne samo jedne, nego brojnih komisija) su glasali i kao rezultat toga je nastala nova Klasifikacija: DSM-III (koja je imala i mnoge druge razlike u odnosu na prethodnu).

Kasnije su izvršene još dve revizije, nastale su DSM-III-R  i DSM- IV, koje su opet imala razlike u odnosu na prethodne. Neke stare kategorije su vraćene, ali ne i homoseksualnost. Da su pritisci interesnih grupa zaista bili jedini razlog što je homoseksualnost uklonjena sa spiska poremećaja, vreme bi pokazalo grešku i ona bi bila vraćena. Pošto se to nije dogodilo, može se zaključiti da je odluka koja je donešena 1974. bila ispravna. Praksa psihologa, psihijatara i psihoterapeuta to i danas potvrđuje.

Da li homoseksualnost može da se izleči?

Pošto nije bolest, onda ne treba ni da se leči .

Međutim, korisno je znati da je ranije, dok je još smatrana poremećajem, bilo pokušaja lečenja. Ali oni nisu pokazali dobre rezultate. Jedan od najpoznatijih i najviše upotrebljavanih metoda je bila primena elektrošokova istovremeno da prikazom poželjnog nagog tela osobe istog pola. Pored toga što je ovo bio izuzetno nehuman način lečenja koji je osobi stvarao dodatne probleme, bio je i neefikasan. Bilo je slučajeva gde bi se kod osoba izuzetno smanjio intenzitet seksualnog nagona. Ali privlačnost  nije prenošena na osobe suprotnog pola i posle nekog vremena bi se vraćao i početni intenzitet.

Ovi pokušaji su pokazali da homoseksualnost nije nešto što može da se leči.

Danas više nema ni pokušaja, jer se ne smatra poremećajem, a ono što je normalno ne treba lečiti, što je, takođe zaključak Svetske zdravstvene organizacije.

Da biste lakše razumeli koliko bi takvi pokušaji bili besmisleni, pokušajte da zamislite da neko nastoji da Vas izleči od Vaše seksualne orijentacije i odvoji od partnera/ke za koga ste vezani samo zato što njegov/njen pol . Prilično teško, zar ne?

Da li bi trebalo da odem kod psihijatra?

Pošto homoseksualan izbor partnera/ke nije bolest ili poremećaj, i pošto ne može i ne treba da se leči, znači da psihijatar ne može da izleči Vaše dete.

Međutim, mnogi ljudi teško prihvataju činjenicu da su oni, ili neko ko im je blizak, gej. I ukoliko je to problem, ukoliko Vam je teško da se sa tim suočite i da sam prolazite kroz proces prihvatanja, onda možete da razmislite o tome da porazgovarate sa nekim psihoterapeutom (psihologom) o tome.

Od njega ne treba da očekujuete da Vaše dete, ali mogao bi da Vam pomogne da lakše prihvatite tu činjenicu i bolje se snađete u novonastaloj situaciji.

Da li je to greška roditelja?

Homoseksualan izbor partnera nije ničija greška. To je jedan varijabilitet ljudskog ponašanja. Ali, moguće je da se pitate da li ste svojim ponašanjem i postupcima prema detetu uslovili to da ono kasnije postane gej.

Homoseksualnost nije posledica pogrešnog vaspitanja. Čest je slučaj da je samo jedno dete, iz porodice u kojoj ima nekoliko dece, gej. A sva deca su bila isto vaspitavana i imala iste modele. U stabilnim i srećnim porodicama ima isto toliko gej osoba kao i u nestabilnim. 

Mnogi roditelji koji saznaju da su njihov sin ili ćerka gej potroše puno vremena preispitujući sebe, svoje postupke prema detetu i pitajući se šta je trebalo drugačije da urade, šta su mogli da promene... Takva preispitivanja su neproduktivna na dva načina.

Prvo, čak i da dođete do nekih zaključaka nije sigurno da su Vaši postupci zaista bili uzrok homoseksualnom izboru partnera Vašeg sina ili ćerke, pa sve ostaje nagađanje.

Drugo, za to vreme Vaše dete i dalje ostaje neprihvaćeno i usamljeno.

Umesto neproduktivnih preispitivanja vaspitnih postupaka, Vi ste dobili šansu da vreme iskoristite produktivno, da razgovarate i gradite jedan novi odnos sa svojim deteom. Odnos ljubavi, prihvatanja i razumevanja. Odnos otvorenosti, dijaloga, uvažavanja, poštovanja individualnosti i poštovanja različitosti.

Naravno, jedino Vi treba da odlučite kako ćete utoršiti vreme koje ste dobili i kakav odnos želite sa svojim detetom.

gej osobe ne mogu da budu srećne

Mnogi roditelji se plaše da njihov sin ili ćerka neće moći da budu srećni zato što su gej, da neće moći da imaju porodicu, da uživaju u stvarima u kojima uživaju drugi ljudi.

Kao što je već rečeno, homoseksualnost nije bolest. Ona nije ni povezana sa nekim drugim poremećajima. To znači da su gej osobe potpuno iste kao i heteroseksualne, osim sto biraju partnera/ku istog pola. To takođe znači da nema prepreka da gej osobe ostvare svoje prirodne potencijale, da se zaljube i ostvare uspešne, srećne i stabilne veze sa svojim partnerima/kama, da ostvare uspešne karijere. dakle, biti gej ne znači da ne može da se vodi ispunjen i srećan život. Postoje mnoge prepreke sreći, ali seksualna orijentacija nije jedna od njih.

Međutim,  tačno je da se gej osobe suočavaju sa dosta problema jer ih društvo teže prihvata. Ali ni jedna osoba nije bez problema. Od problema se ne može pobeći, ali se mogu shvatiti kao izazov. Možda Vam se upravo pružila šansa da svom detetu pokažete kako da se bolje, uspešnije, sigurnije suočava sa problemima na životnom putu i onda budete sigurni da će umeti da se izbori za svoju sreću.

Prevazići će on/a to, to su neke mladalačke bubice...

Moguće je da će pored partnera/ki istog pola, Vaš sin ili ćerka ostvarivati  veze i sa partnerima suprotnog pola. Ali taj izbor treba da bude samo njegov ili njen. Ne bi trebalo da osetite olakšanje ukoliko Vaš sin ili ćerka ostvare vezu za partnerom suprotnog pola samo da bi Vama udovoljili. Onda zaista neće biti srećni.

Umesto što sedite i čekate da stvari počnu da se odvijaju onako kako Vi zamišljate da je idealno, mogli biste da iskoristiti vreme da saznate nešto više o svom sinu/ćerki.

To je zbog televizije... trenutne mode... zato što studira u velikom gradu

Već je rečeno da su neka istraživanja pokazala da je broj homoseksualnih osoba bio konstatan tokom istorije. A to znači da nije stvar trenutne mode.

Tačno je da se danas o tome mnogo više i slobodnije priča nego pre. Ne zato što je moderno, nego zato što ljude više ne spaljaju na lomačama, ne osuđuju na dugogodišnju robiju, ne zatvaraju u psihijatrijske bolnice- zbog veza koje ostvaruju sa partnerima istog pola.

Pa opet, iako kazne nisu više tako očigledne i rigorozne, gej osobe se svakodnevno suočavaju sa društvenom osudom i neprihvatanjem. I zato o tome ne govore uvek i pred svakim.

Zato je ponekad lakše o tome govoriti u novoj sredini, velikom gradu, negde gde vas niko ne poznaje.

Ali možete biti sigurni da Vaš sin ili ćerka nisu postali gej zbog društva, velikog grada ili zato što su to videli na TV. Samo su lakše odlučili da Vam to kažu.

Homoseksualnost je nemoralna

Određivanje onoga što je moralno se jako razlikovalo u različitim vremenima i društvima. I danas postoje slučajevi u nekim društvima- da žena biva osuđena na smrt zbog preljube ili vanbračnog deteta. U mnogim zemljama zapadnog sveta je abortus protivzakonit, dok se u drugim tretira kao osnovno ljudsko pravo. U mnogim zemljama sveta osobe bivaju kamenovane i osuđene na smrt zbog homoseksualnih odnosa, dok u drugim mogu da se venčavaju sa svojim istopolnim partnerima/kama  i žive u srećnim i stabilnim brakovima.

U kojoj zemlji biste se Vi osećali prijatnije? Tamo gde uz put viđate kamenovanje i ubijanje ljudi zbog vanbračnih seksualnih odnosa ili tamo gde vidite srećno zaljubljene parove muškaraca (žena) na klupama?

Moral je dakle kategorija čije se određenje menja i nikada neće biti konačno. Ali čini se da je važno razmotriti jedan problem koji je u vezi sa moralom.

Često, zbog nedovoljne obaveštenosti, ljudi izjednačavaju homosesksualni odnos sa zlostavljanjem dece od strane odraslih osoba ili sa homoseksualnim silovanjem- primoravanjem na seksualni odnos od strane osobe istog pola.

Zlostavljanje dece ili silovanje (bez obzira da li se radi o nasilniku/ci istog ili suprotnog pola) je moralno neprihvatljivo, za svaku osudu i zakonski je kažnjivo. Ovde se ne govori o tome!

Ovde se govori o dobrovoljnom partnerskom ili seksualnom odnosu osoba istog pola. Po mom mišljenju, ono što je slobodna odluka koja ne ugrožava integritet drugih lica, kao što je veza između osoba istog pola, nema razloga da bude proglašena nemoralnom.

Možda se Vaš stav razlikuje od ovog, ali je jedno sigurno, a to je da je moral kategorija koja se menja i usklađuje sa društvenim shvatanjima datog perioda. O moralu može da se raspravlja i diskutuje, ali niko ne može da da konačan ili tačan odgovor o tome šta je moralno, a šta nije.

Meni se čini da ono što uključuje ljubav, slobodu, otvorenost, razumevanje i prihvatanje svakako zaslužuje da bude označeno kao moralno

Da li je homoseksualnost zakonski sankcionisana u našoj zemlji?

Nije! U našoj zemlji je 1994. godine prestala da bude zakonski kažnjiva.

To znači da niko ne može da ode u zatvor ili bude izveden pred sud samo zato što je ostvario uzajamno dobrovoljnu vezu sa osobom istog pola.

Međutim, zakon ne tretira jednako homoseksualne parove i heteroseksualne. Kod nas još uvek nisu zakonski omogućena venčanja, nasledstva i druga prava osoba koje su istopolnoj partnerskoj vezi.

Zakon, dakle, ne sankcioniše (ali ignoriše) homoseksualne veze.

Još uvek je rano: nije sada vreme za to, ima mnogo važnijih problema kod nas

Ne tako davno, kada žene još uvek nisu imale pravo glasa, mnogi političari su se bunili da je rano da se raspravlja o tome da one dobiju pravo glasa, jer država ima mnogo važnijih problema. Ratovi, političke i socijalne krize nisu nestale i da je ovaj argument uvažen, žene do danas ne bi dobile pravo glasa.

Ukoliko bi se o svakom napretku ovako razmisljalo, civilizacijski napredak bi bio ozbiljno doveden u pitanje. Iz trenutne perspektive, sve što se razlikuje od onoga na šta smo navikli, nam se uvek čini kao previše daleko, teško ostvarljivo, nerealno. Ali život znači neprestan napredak, napuštanje starog i dosezanje novog. Čim postoji potreba, nije rano.

Inače bi uvek bilo previše rano, pa niko ne bi dočekao promene.

Niko ne poriče da u društvu postoje mnogi problemi (deca bez roditeljskog staranja, male plate, samohrane majke, narkomanija adolescenata...). I niko ne kaže da je problem seksualnog identiteta najvažniji.

Ono što kažemo, to je da je problem seksualnog identiteta dovoljno važan da bi mu se posvetila značajna pažnja, dovoljno važan da bi se o njemu razgovaralo i da ne bi bio ignorisan.

Ukoliko bi se čekalo da se reše svi problemi da bi se radilo na nekim drugim, pitanje je da li bi se ikad to i dočekalo.

Mi smatramo da postoji puno važnih problema na kojima treba raditi istovremeno. Zbog toga postoje brojne nevladine i vladine organizacije i aktivisti i aktivistkinje koji se bave različitim problemima.

Ja jednostavno ne mogu da se pomirim sa tim da su moj sin ili ćerka gej

Mnogi roditelji to saznanje dožive kao šok. Mnogima je teško da prihvate činjenicu da su njihov sin ili ćerka  gej.

To je posledica toga što od malena učimo i okruženi smo određenim vrednostima, stavovima, shvatanjima. O gej osobama postoji mnogo negativnih stereotipa i predrasuda. Postoje vicevi koji ih ismevaju, na filmovima ih prikazuju u negativnom kontekstu i time stvaraju pogrešnu sliku o njima, suočeni smo sa brojnim pogrešnim ili iskrivljenim informacijama o gej identitetu. Vrlo često su informacije nedovoljno dostupne, o tome se ne priča.

gej identitet je nešto o čemu znamo vrlo malo, pa onda prihvatamo slike koje nude mediji i društvo- a ta slika je uglavnom negativna i netačna.

Potrebno je vreme da se naviknemo na stvari koje su nam nove i nepoznate. Tokom čitavog života smo suočeni sa različitim izazovima. Neke doživljavamo kao nerešive probleme, a neke kao šanse za nov početak.

To što Vam je sin/ ćerka  rekao da je gej može da bude upravo šansa da sa njim/njom izgradite jedan bolji, snažniji, zreliji odnos. On/a sada više ne mora da se skriva od Vas i time je pokazao želju da sa Vama želi iskreniji, dublji, ozbiljniji odnos. To je šansa koju ne dobija svaki roditelj.

Ali naravno, Vi ste ta/j koji treba da odluči kako želi da se ponaša dalje. Svakako treba sebi da date vremena da se naviknete. Možete potražiti (sami ili zajedno sa sinom/ ćerkom) informacije koje Vas zanimaju. Neke možete da pitate i nas.

gej  osobe se suočavaju sa mnogim teškoćama (negativnim stereotipima o sebi, negativnim stavom društva prema njima, neprihvatanjem, ignorisanjem od strane društvenih institucija, odsustvom informacija koje im trebaju, skrivanjem, primorani su da žive u izolaciji, da ne govore istinu, da ne mogu otvoreno da govore o svojim osećanjima, problemima, vezama, prijateljima.) I zbog toga im je potrebna podška.

S druge strane, i Vi kao roditelj možete biti suočeni sa istim problemima. Možda ćete odlučiti da o tome nikom ne govorite, da sa prijateljima izbegavate tu temu, da strepite da li će Vaš sin ili ćerka reći nešto pred komšijama, da li će ga neko videti negde sa nekim.

Možda ćete biti suočeni sa teškoćama. I mnogi drugi roditelji su prošli kroz to. Uglavnom sami.

A možda i nećete, možda ustnovite da Vaši prijatelji to prihvataju, da je sin Vašeg prvog komšije takođe gej. I onda ćete imati sa kim da pričate, da podelite svoje dileme i strahove.

Važno je da znate- Vaš sin ili ćerka nisu izabrali da budu gej, pa to ne mogu ni da promene svojom slobodnom odlukom. To bi bilo besmisleno tražiti od njih. I to ne bi trebalo da pokušate. Pitanje je samo da li će biti otvoreni i iskreni pred Vama ili će nastaviti da se kriju i vode dvostruki život.

Šta sad.?

Samo Vi sami možete da odlučite šta želite da radite dalje. I bilo bi dobro da kroz to ne prolazite sami. Možete na primer otvoreno reći sinu/ćerki da Vam je potrebno vreme da se naviknete. Možete potražiti  informacije koje Vas zanimaju. Mogli biste potražiti druge ljude koje muče iste dileme. Možda na Internetu postoje informacije koje tražite ili chat room za roditelje. Možda sin/ ćerka može da Vas upozna sa roditeljima nekog od svojih gej prijatelja.  Možda su Vaši poznanici imali slične dileme ili su možda spremni da o tome razgovaraju sa Vama.

Sigurna sam da ako dobro razmislite da ćete pronaći neko još kreativnije rešenje, jer vi najbolje poznajete sebe i svoje potrebe, strahove, dileme.

U životu smo, mnogo češće nego što bismo to želeli, suočeni sa problemima koji remete naše planove. Često, na kraju puta na koji smo krenuli, ne pronađemo idealnu sliku kojoj smo se nadali. Ali to ne znači da je svaki put vredan odustajanja, jer često usput pronadjemo nešto još vrednije.

Volela bih da Vas podsetim- ma koliko da je Vama teško u ovoj novoj situaciji, Vašem sinu/ ćerki je bar isto toliko teško. On/a se plaši neprihvatanja, odbacivanja, osude i to ne od strane bilo koga, već njegovih/njenih roditelja. Bez obzira na Vaš stav, to bi trebalo da poštujete i ne zaboravite koliko ste važni u životu Vašeg deteta.

Predlažem Vam da dilemu u kojoj se nalazite shvatite kao izazov i otkrijete šta je sve ono vredno što ste ovom situacijom dobili. Sigurna sam da ćete uspeti.


"Vaša deca nisu Vaša deca.
Oni su sinovi i kćeri života koji žudi za sobom.
Ona su došla od Vas ali ne zbog Vas.
I mada su sa Vama, ona Vam ne pripadaju.
Vi im možete dati Vašu ljubav ali ne i Vaše misli,
jer ona imaju svoje vlastite
možete udomiti njihova tela, ali ne i njihove duše,
jer njihove duše prebivaju u domu sutrašnjice,
koji vi ne možete posetiti čak ni u snovima.
Možete se truditi da budete kao oni,
ali ne tražite da ona budu slična Vama,
jer život ne ide unazad,
niti zastaje za jučerašnjicom. "

H. Džubran


[2] Homofobija- predrasuda, izrazito negativan stav prema gej osobama  koji se manifestuje u osuđivanju, mržnji ili agresiji prema njima.

 
 
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi